Ако се у бајкама прелазе велика пространства да би се племенити циљеви њихових јунака остварили, ако у бајкама нема суштинске разлике између стварног и измишљеног, природног и натприродног, ако је у бајкама прелазак из једног паралелног света у други безболан и лако остварљив, онда је савремени српски писац Бранимир Перић написао чудесније бајке од најчудеснијих.
Јунаци његових бајки олако препловљују
огромну водену кожурину Океаније на леђима кита и ношени љубављу ламе
савладавају прашумске провалије Латинске Америке. Перићеви ликови су типски,
често породични: старији брат – млађи брат, или су представници друштвених
класа као у свим бајкама: краљеви, краљице, принчеви и принцезе, сељаци,
надничари и слуге. Али Перић има и надтипске ликове: краљевић-звездочатац, који
скупља научнике и посредује суђајама да одрже у животу прерано рођену
децу; или краљевић, паметан, отмених манира, рођен са телом дебелог црва,
надувене главе, руку и ногу, који се са животињама и биљкама разуме; или
принцеза која, иако је мајка побацила, одраста у прелепу девојку необичне моћи
да споји свет људи и свет бића људима невидљивих. Перићеви ликови окружени су
добрим вилама, односно суђајама које враћају у живот побачену децу,
другују са захвалним животињама као што су ламе или китови, љубимцима
надничарске деце али и краљева, супротстављају се јахачима китова кварних
зуба... То су посве оригинални ликови у Перићевим бајкама.
Иако је у жанру бајке скоро све типско, од
тока и идеје, преко неодређеног времена и простора, ликова и догађаја, до
срећних завршетака, па је ауторима савремене бајке тешко бити оригиналан,
Перићу је и то пошло за руком, јер је у приповедање бајки сублимирао своје
дугогодишње искуство писања научне фантастике, мистериозне прозе, породичних и
младалачких прича метафизичке осећајности. И, ево, написао је своје чудесне
бајке, чудесније од најчудеснијих светских. Још само да је свет својих бајки
поринуо у пребогату традицију свог народа, био би српски Андерсен. Овако, остао
је без овог народносног одличја за љубав свог посведоченог интернационализма.
Од свега је најважније да је савремена српска књижевност, поред бројних успелих
народних и ауторских бајки, добила посве нове и оригиналне бајке.
Мисаони слој Перићевих бајки је дубок.
Довољно је навести само две максиме његове метафизике да се читаоци увере
колико овај бајкописац дубоко мисли и осећа:
Нико тако не улива снагу као нада, а још када наду
замени вера, нема силе која таква уверења може поколебати.
Оно што сродне душе споји и оно што сродне душе
споје, никаква сила не раздвоји, нити му икако наудити може.
Предлажемо аутору да једну од наведених
максима стави као мото ове збирке његових бајки.
Перић је у композицији својих бајки
остварио још једну оригиналну иновацију. Свака његова бајка компонована је из
више циклусних, мозаичних прича, чврсто повезаних истом темом и главном идејом,
јединственом фабулом и њеним актерима. Успостављена је међу њима уравнотеженост
почетног неспоразума, преко с мером грађеног разрешења, до срећног, дубоко
хуманог завршетка којим се свака Перићева бајка окончава. Бранимир Перић
истински се бори креацијом против зла и у својим бајкама, уз сву своју
мотивисану и даровиту маштовитост.
Перићеве бајке, поред све његове бујне
маштовитости, нису ништа друго до кондензована стварност, наталожена током
човековог живљења и делања у свим временима и на свим просторима, а све по
природним законима равнотеже.
Радомир Батуран
У Крушевцу, 8.
октобра 2025.
