Дах у огледалу Бранимира Перића

Пред нама је рукопис чудесне збирке приповедака Бранимира Перића, са насловом Дух у огледалу . Слободно можемо рећи да је тај дах у аутору и његовим причама, уместо у огледалу. Збирка има двадесетак приповедака које су разврстане у два дела: Кроз копрену и Сјај у тами. И наслов збирке и њених делова изузетно су функционални јер суштински најављују садржаје које покривају. Слично је и са два мота испод наслова њених делова. У првом делу Перићеве збирке су поетичне, растужујуће, лирске слике детињства, а у другом сложено и дубоко захватање у свет одрастања и одраслих. У првима је свет који је нестао, а у другима понорни свет у коме живимо.

Приповедање и описивање унутрашњих преживљавања су његова два основна Перићева обликовна поступка. Његова проза није и без дијалога, али их аутор штедро и функционално користи.

Прозу Бранимира Перића знамо од првих његових објављених прича научне фантастике у часописима и зборницима, до ове зреле реалистичке и мистичке прозе. Будући да је ово мушка проза, принцип женског је њено, пре свега, емотивно, али и мотивационо и значенско жариште. Како писац иронично каже, „све су лутке женског рода“. У првом делу мотиви и ликови женског су романтичарски узвишени и племенити, а у другом делу мистични, да не кажемо проклети. Читаоцу се могу свидети или не свидети овакве Перићеве прозне реализације принципа женског, али му се не може порећи филигранска реализација тих мотива. Већина прича су једноставне и питке толико да се идентификујемо са нараторовим доживљајима сећања на детињство и младост, осећањима оданости и преданости до уздисања. На другој страни, сусрећемо се са мотивима, сликама и стилским и значенским реализацијама који су изузетно сложени, понорни и мистични, понекад иронични па и цинични да их неки читаоци неће моћи ни схватити ни прихватити. Можемо аутору замерити за песимистичку, па и трагичну метафизичку осећајност, ретку морбидност у описима само понеких догађаја, али не више него што ћемо похвалити метафизички слој његових прича, дубоку мисаоност, хуморност и узвишеност у њима. Судбина је то сваког писца и света њихових књижевних текстова, јер се они, мање-више, дуго откривају пред својим читаоцима, али ми који их читамо морамо имати на уму да и себи замеримо бар онолико колико аутору и његовом делу јер их увек из субјективног угла гледамо. Многима се неће свидети понека цинична алузија, ретки морбидни опис или, на први поглед, садистички поступак у неким од ових прича, али морамо бити интелектуално поштени и проницљиви да увидимо да они никада нису мотивисани сувише стварним и натуралним егзибиционизмом, него инспиративним, метафоричним и симболичним разлозима сликања међу јавом и међ’ сном. Уз то, ови мрачни тонови никада нису без дозе хумора, више доброћудног него циничног и црног. Све своје, како реалистичке реминисценције из детињства, тако и мистичне пориве живота у ком се остварујемо, овај маштовити приповедач хуморно је поринуо у своју метафизичку осећајност подношења и истрајавање у свом и нашем гуравом животу изневерених очекивања. Тек му то савремени читалац његове прозе не сме замерити јер и сам живи у црнохуморним друштвима и цивилизацији које су нас све израњавали, зачадили а многе и масовно поубијали. Из истих разлога разумећемо и његове латентне фрустрације и безверје.

Оригиналност и даровитост приповедача Перића огледа се, како у избору тема и мотива у његовим причама, још више у њиховом стилском обликовању. Прави је мајстор у паралелном сликању сличних и контрасних збивања у преживљавању личности у својој прози и ненадмашно успелом претапању, преламању и померању простора у више равни и времена у више сфера. Тако нешто сретао сам само код сликарских мајстора, попут његове суграђанке Нене Рајковић или јерменског сликара Паравона Мирзојана. Перић слика секвенце догађаја успешније речима него што то филмска камера чини смењивањем кадрова. Изузетно је прецизан у описима, истанчан у естетском нијансирању. Његове приче су успешно грађене слагањем сложених мозаика секвенцама разноврсних боја и облика које се обједињују у један вишезначни симбол (Без храбрости, Два цитата, Друкање, Морам да ти лизнем очи, Најзад је стигла Ана, Жртва...). Кратка прича Без храбрости чини ми се да је добар образац овог жанра: савршен опис процесног градирања унутрашњег преживљавања јунака, равна психо-портрету Андрићевог Ђерзелеза, ненадмашног јунака који све може и све побеђује, а Земка му измиче попут лелуја њених облина у љуљашци пред његовим очима. Јер, пут до жена не води право да је убереш као јабуку, него цик-цак путањом. Ова прича завршава се оригиналним, пунозначним мисаоним симболом: „Црв заједљивости воли да се слади“ и функционалном поентом: „Никада не реци никада“, као отворено дело које тражи да га читалац докреира.

Перићеви ликови као да се такмиче „ко ће више лепоте у шаке да стисне“. Иначе је за њега најбитнији осећај, драж, изазов и надражај свих чула, нарочито прстију и у писању и у миловању. Привлачи га све мистично, посебно мистерија тела. Асоцијације га пребацују из једног простора и времена у друго па су честа паралелна постојања две стварности у његовим причама (прича у причи) и оно маестрално померање простора и стања душе, пређашње и садашње.

Језик збирке Дах у огледалу је богат и разбокорен: од кондензованих старих српских израза до речи ере компјутера и вештачке интелигенције. Ту су и његова необична, оригинална поређења: „кљуца ваздух као голуб“, „дише исецкано као да краде ваздух“, „колоне књига попут надгробних споменика, где се стисло толико богова и бедника у исто време“... За њима у необичности и оригиналности не заостају бројне алузије, алегорије, метафоре и симболи. Перићеву прозу чине поетичном и ритмичном и функционална понављања, реченица, лајтмотива, вишеструких паралелизама и поенти.

Контеплативне читаоце задовољиће и посебно мисаоно-значенски слој његових прича. Биће довољно само да наведемо неколико Перићевих мисли које додирују универзалне истине да нам не бисте веровали само на реч:

-      Мôре су привилегија одраслих;

-      Колико тога још губе одрасли зато што нису деца;

-      Измислио сам свет да бих у њему могао да живим;

-      Сећање је подвала сопствене душе;

-      Не читају се речи, слутње се читају;

-      Изазов је само док се магија дешава;

-      Копирањем само поништавамо себе;

-      Живот је кратак, али је нада силовита;

-      Само је мислима допуштено да вриште;

-      Између стрепње и панике танак је слој;

-      Боже, зашто је Сунцу на сваком заласку потребно да се тако брзо креће;

-      Своје постојање примећујемо једино кад се у другима осликавамо;

-      Мисли које се роје тешко је превести у мировање…

Само да ову мисаоност исејавају Перићеве приче из свог пребогато метафизичког слоја, ценили бисмо га као зрелог и мудрог писца. Речју, збирка прича Дах у огледалу Бранимира Перића добро је конципирана и структуирана проза даровитог приповедача. Од свег срца је препоручујемо за објављивање и читање.

 

Радомир Батуран,

Барселона 1. новембра 2024. 

 

Три радости

 

Недеља је. Јесење сунце се надвлачи са реским планинским ваздухом: стојиш ли дуже лицем према њему, предњица ти се усијава а леђа одзада леде. Ниси ни свестан да се повремено окрећеш ко прасе на ражњу не би ли те жар небески са свих страна једнако огрејавао. Срећом, где год ти лице погледу правац одређује, лепота боја јесењих хаља у која се брда увелико одевају, уздахе ти једнако измамљује, па хладноћа стране супротне сунцу тешко ти не пада ако у њу гледаш. Модна ревија на планини. Комшије иза наше куће пеку већ трећи казана ракије од јутрос, мезете и мезетлук вином заливају. Ракија је за зимске дане. Озарена су им лица. Мирис веселе ватрице из казана и дим из оџака буде елегијска осећања, сећања на детињство без брига. Од свега тога груди ти се слатком сетом испуњавају. Све се сложило да се нека радост деси.

И десила се, али не једна него три: две приземне, значајне за физичко бивствовање и једна која годи духовном. Не жалим се што је недуховних више. Радости физичког бивствовања дух такође разгаљују. Пишчевом духу годи телесно задовољење које му стигне споља, некад и више него да сам себе у осами пишући задовољава. Чекање рефлексије спољашњег света, ако предуго траје, води јаловости. Публиковање подстиче нова цветања и зрење још вреднијих плодова.

⁕⁕⁕

Моја књижевна сапатница и исписница из Паланке јавила ми се поподне са Сајма књига. У књизи најкраћих прича издавачке куће из Београда видела је моју причу „У карантину короне“. Посла ми усликану насловну страну књиге, такође и слику странице са мојом причом. Хвала ти, драга другарице! Искрени пријатељ се не тражи, сам се налази. И прошле године је тако поступила.

Било је то прво од три радовања, оно које годи духу.

⁕⁕⁕

Пре две године у сред ноћи госпа и ја чусмо неко зујање у ваздуху. Духови?! Коса нам се дигла на глави. Трајало је неко време па се изгубило, али се после дуге паузе поново јавило да би опет, након одзујавања нестало. Није био у питању комарац – зујало је равномерно и није се кретало. Код комарца нема правила када ће се јавити и колико ће му лет потрајати док ти не зарије рилицу. Паузе између зујања овом непомичном комарцу знале су да потрају и сат-два. Покушавали смо да му откријемо извориште, али безуспешно. Једино се сложисмо да допире из водоводне инсталације. Ослушкивање прислањањем ува на зид је то потврдило.

Скоро два месеца је након тога наставило да нас нервира и то увек кад се грејање воде у бојлеру укључи, а црвена нам лампица на бојлеру, кроз отворена врата ве-цеа, осветли собу. Постасмо госпа и ја Павловљеви пси. Условни рефлекс. Чим нам се соба зацрвени, ћулимо уши и накрећемо главу у покушају макар правац одакле долази својим атрофираним радиогониометром да лоцирамо. Нема сумње да је имало везе са бојлером и то онда кад се вода у бојлеру догрева, али да се баш из њега чује, то нисмо потврдили. Звучало нам је као да га сви зидови ве-цеа истовремено емитују.

Мислио сам прво да то од притиска вруће воде пропушта неки холендер на плетеном цреву којим је бојлер спојен на водоводну мрежу. Променио сам оба црева – ништа – и даље је зујало кад се вода греје. Дигосмо руке. Навикли на њега, више нисмо обраћали пажњу. Све док нас једне ноћи не прену „туп“, као кад мушица говнара лупи у прозор. Неколико минута касније, „туп“ се поновио.

Скочио сам из кревета. Испод бојлера нам је машина за прање. Упалио сам светло у ве-цеу, упалио и флеш на мобилном. Погледам машину одозго, имам шта и да видим: на поклопцу траг распрснуте водене капи! Скинем данце бојлеру, гвирнем одоздо – не видим нигде воду. Да верујем у натприродне силе, мислио бих да нас нека зајебава. Оставио сам бојлер без данцета и вратио се у кревет. Таман да заспим, упали се црвено светло на бојлеру а недуго потом: „туп“. Нисам заспао до јутра. Бојлер је процурео, нема шта.

Како се дан разданио, још се није ни умила, моја госпа већ усправила мердевине, пење ми се уз кичму на главу. „Шта ако експлодира? Шта ако вода кане на жице па нам искочи осигурач? Шта ако нам од тога прегоре грејачи? Како да се купам? Ја не могу без топле воде!“ Тако цели дан, кљуца ли кљуца. Није било друге: седај у ауто па правац Крушевац. Куписмо нови бојлер са прохромским казаном. Стари нам је био са емајлираним казаном. Правио га је покојни „Магнохром“. Трајао је „само“ тридесет пет година. Додуше ми смо непрекидно овде тек од короне. Пре тога смо га палили само кад дођемо на викенд, или у време одмора после мора. Али тридесет и пет година је ипак тридесет пет година. Слава покојнику!

Кутију са новим бојлером сам ставио у ходник иза улазних врата. Мала нам је изба: ту је једино било места.  Потајна ми је била намера да га заменим тек кад буде начисто цркао – нека цурка док цурка и нек свирка док свирка.

Кутија са новим бојлером је одстајала иза улазних врата више од две године. Моја госпа је због тога лудела, али је стојички подносила. Важно јој је једино било да вода за њено пиркање није пресушила. Кад год на дуже одсуствујемо, госпа је била та која помера ствари у ходнику а кутију гурне где су ствари биле, иначе се од кутије улазна врата не би могла да отворе. Ударнички посао нема шта. Нисам јој ја крив што је у нашој кући она та која носи панталоне 😊.

Чисто ради разумевања: ходник мојој госпи (осим за смештај купљеног бојлера) служи као краткотрајна остава (једна од три; а да их има још три поврх ове три, фалиле би јој засигурно још три 😊). У ходнику држи намирнице које се свакодневно троше, али и тегле са тек направљеним пекмезом и компотом скуваним за нас и млађарију (док их млађарија не однесе или их госпа не пребаци на полице у шупи и подруму).

Замена бојлера десила се тек данас. Пре неколико дана почео је старина из ве-цеа да капље учесталије и не више само кад се вода у њему греје. Обрадовала се моја госпа (што не мора иза врата више да ћушка лево десно кутију и провијанте), а и ја сам се обрадовао са њом, иако ми је старина два пута претуцао прст док смо га мајстор и ја спуштали низ степенице и износили на терасу. Драга наша мрцина. Био је тежи од тучка. За тридесетпетогодишњу вечност колико нам је верно служио, напунио се каменца и муља. Више је талога било у њему него неисточене воде. Тако каже мајстор, а мајсторима (као и лекарима) треба веровати. Почнеш ли да сумњаш у њихову стручност, пореметићеш памећу.

Требало би да вам је разумљиво што сам због те замене и ја био срећан, не само моја госпа. Прави мушкарци су најсрећнији кад им је вољена срећна (једино тад не цвикају да због нечега неће на њих да зарежи 😊). Бринем ја за своју драгу: склањам јој се кад год могу са очију – таман посла да јој од режања грлце страда.

⁕⁕⁕

Баш у оно време кад смо скидањем бојлера у поткровљу направили мајсторски хаос, залупа на прозор комшија са најближег брда (знају сви да ми, кад смо ту, у кућу не улазимо на врата, него преко терасе, зна то и чика поштар – и он нам чука на прозорче кад доноси пошту). Ишао комшија са другобрдим комшијама у лов на дивље свиње (овде је недеља ловни дан, тад се ни за живу главу не помаљамо из куће и таман посла веремо по брдима). Уместо дивље свиње, уловио комшија гомилу печурака сунчаница – бар нека вајда од верања по чукама, лајања паса и арлаукања да се веприна натера пред пушку. Ја луд за печуркама, моја госпа луда од помисли да мора да их спрема. Али је бар искрена – није крила од комшије колико је „срећна“ због таквог његовог дара. Помутише јој седам сунчаница радост ослобађања од кутије иза врата, заболе је глава више него да је сунчана сунчаница стрефила. Мени милина само да им клобуке погледам, а њој милина од помисли како би их слатко (чим комшија замакне иза ћошка) низ брдо према потоку заврљачила. Нису свакоме исте ствари за физичко бивствовање исте, још мање да им изазивају исто духовно задовољство. Што је некоме нешто битније, другоме је небитније. Што некоме сласт духовну поспешује, другога до лудила доводи.

Али, воли мене моја госпа. Таман нови бојлер заменисмо и са мајстором да попије чај заседох (једини мајстор на овоме свету који ни чашицу ни пиво да гуцне, нити кафу да сркне – а и наплатио ми ко да није наплатио), замирисаше из кујне од оних седам четири печуркаста шешира у тави, премазана дабоме кајмаком и посута изренданим качкаваљем. Оде мајстор а за њим остаде неотворено пиво. Јој што је текло низ грло за сваким печуркастим залогајем! Јој што души милина таква прија! Хвала ти другарице моја што ми за објављену причу са Сајма јави. Ево, гутам и испијам и за тебе. У здрављу ми била и сајмове књига многе још походила!

КРАЈ

© 2024 Бранимир Перић

ПС: Прича "У карантину короне" отвара се кликом на линк: 

https://branimirperic.blogspot.com/2020/03/blog-post.html.

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

 

У карантину короне

  

Моја жена устаје пре мене. Није ме ни овог јутра изненадила. Пробудио сам се у неко доба после ње. Чујем из дневне собе дахтање (да нисмо у карантину због короне свашта бих помислио). Устанем, гвирнем кроз врата, а оно, она: укључила телевизор, на телевизору Јутјуб, а на Јутјубу „Fitness Blender“, наравно без тона, јер моја жена и серије гледа без тона – да ме не буди. Дахће моја жена, преврће се по татамију, диже једну, диже другу ногу, диже обе (бог те, значи може!). Лево од ње отворен широм прозор, напољу јутарње (лажем, рано подневно) сунце, а у његовим косим зрацима роји се прашина, длачице, капљице аеросола. Да л' ми то тај лебдећи рој улете у нос, или шта ми већ улете, тек, у једном тренутку кинух једном, па онда опет. Кинух и трећи пут. Кад кинеш једном неко мисли на тебе, кад кинеш двапут, неко те воли, али кад кинеш и трећи пут...

Намах се презнојих. Шта ако није кијавица?!

KRAJ

© 2020, 2024 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Хумореска "У карантину короне" објављена је у књизи најкраћих прича "Жена, пас и ја", Алма, Београд, октобар 2024, стр. 95.

Илустровано уз помоћ вештачке интелигенције Dall E 3

Порука

Има једно дете усамљено

тугу плете остављено

у плахте се невидљиве скрило

вапи друга а друга се клони

моли бога погачу не ломи

све би дало да га туга прође

све би дало за ђурђево цвеће

али плахта густа

душу дави стеже

плахта тешка

груди луде ваздух жуде

по сувоме рибе побацане

поглед из ње још му иде

ка унутра само тама стиже

дај тргни се дете мало

подетињи

један потез руке само од светла те дели

до звезде се сјајне у очима сузе

уместо туге бескрајне

тек кад збациш плахту стиже

© Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Ово је прва песма из циклуса "Певања Вероники". Име Вероника је симболично, састављено је од речи вера и светионик (као светионик одолева таласима који се разбијају о стену под њом). 

Илустровано уз помоћ DALL E 3

Кратка прича о срећи

 

Од пријатељице из Смедеревске Паланке, Љиљане Милосављевић, добих јуче електронску верзију књиге „Изворник 14“, припремљену за штампу.

„Ето, среће,“ рећи ће неко, „у књизи је и твоја песма!“

„Да, јесте срећа, али промоција књиге је заказана за 14. септембар, а то већ није срећа.“

„Како није срећа кад ћеш је на промоцији читати? Где ће песнику веће радости него кад му се пружи прилика да мучи друге својим рецитовањем?“

„Несрећа је,“ закуках, „што тамо нећу бити тога дана! Узалуд ми се песма зове „Срећа“, јер срећа је све друго само не срећа кад је немаш с киме делити?

Онај љубопитљиви се чешка по глави – ништа му није јасно. Нема ми друге, морам да му образложим.

„Моја госпа и ја смо се управо вратили са десетодневне адреналинске туре, боље рећи смеше авантуре и хедонизма, јер авантура је за авантуристе врхунац хедонизма. Пењали смо се на Високе Татре, пловили татранским језерима, верали се уз кањон реке Суха Бела, потом у логору Аушвиц-Бикернау туговали за онима којих више нема, спуштали се до трећег од девет нивоа јаме рудника соли Вијелицка, на крају смо све то залили опуштеним уживањем у Кракову.“

„Па? Дошао си, значи стићи ћеш на отварање? У чему је штос?“

„Штос је у томе, досадни, што осим вреће утисака, нас двоје са пута донесосмо и вирус короне! Како уђосмо у кућу, Ковид-19 нас за кревет прикова!“

„Па шта? Неколико дана па ће вам температура проћи. До промоције четрнаестог ћеш се сасвим опоравити.“

Досадни очигледно не разуме.

„Да, тупави, али за ову мутацију короне тек се после две недеље постаје негативан – ништа ти то не говори?! Ни бабе врачаре не знају колико је после оздрављења реконвалесцент још заразан, а камо ли они који корону проучавају! Зар да своју пријатељицу и остале који ће јој доћи изложим ризику па после да немам сна? Зато, драги мој, жељу за сусрет са Љиљаном одлажем за другу прилику. Моја госпа ме и тако не би пустила да идем. Знаш је каква је. И без тога ће пући од срџбе што се разболесмо. Зар је не чујеш како богоради?“

„Толико посла нас је чекало по повратку! Кад сад све то да стигнемо? Дрва треба да се истружу, исеку и посложе, чункови очисте. Башту мора неко да залива – изгореће на овој јари. Парадајз, тиквице, паприке треба да се беру – иструлеће. Крушке нам већ опадају – поједоше их осе и мрави. Треба и парадајз да кувам, флаше и тегле да стерилишем, паприке да печем… кад ћу све то?!“

Није теби ништа, мислим се у себи.

„Што си тако црна?“ кажем гласно. „Гледај то са ведрије стране. Срећа је што смо се разболели код куће, замисли да се то десило на путовању! Срећа је и што смо после две године поново добили Ковид-19. То ти је као бустер вакцина – стичемо додатни имунитет! Коначно, срећа је и што је моја песма „Срећа“ управо сад објављена да ми олакша боловање.“

На ово моју госпу, изби додатна ватра.

„А да ти не припадне мука од толиких срећа!“

  

КРАЈ

П.С. Ко жели да чита „Срећу“, а и остало што сам објављивао на свом блогу, нека кликне на путоказ: https://branimirperic.blogspot.com/2024/09/blog-post.html 

© 2024 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.