Теби је ово не знам који

Теби је ово не знам који
колико их је било и колико ће их бити
завидан нек броји
 
Ко вино су ти питко
што више зрију
владарска су више
водица царска
 
Злато нашег живота
стремљења
љубавног дрхта и стигнућа
не растварају
 
Драгуље стварају
рајске дворе
славују луг
пчелама зуј
спокојству нај
 
Што их више пијемо
мање пијани
више опијени ми смо
 
Што их више има
тражимо се шире
сплетени
преплетени
хтења пуни
спознаје
прегнућа
 
Са годинама твојим
године наше
планински се буче
дижу их фонтане воље
водоскоци сања
морем бескраја пуче
 
Све воде жеља мојих
ка водама твојим хрле
одавна
 
У водици се царској грле
снови наши и саде наше
 
Цвркут им и кликтаје чујем
брује
да те имам
да ме имаш
да се имамо сада док је свести буре
док дамари у нама једно друго
уместо репова својих јуре
и сустижу.

© 2021 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на страницу овог сајта са које је текст преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Песма "Теби је ово не знам који" објављена је у књизи "Дуга - занете песме", аутор Бранимир Перић, издавачи КК21 и Suza Dream, стр. 55-56

Песму је аутор написао својој супрузи, Весни, за њен рођендан.

 

Трагови  

Коначно, тачно после месеца дана, сунце се поново пробило кроз крошње дрвећа на врху брда и додирнуло нам дворе. Изашли смо из поларног круга таме и поново ушли у поларни круг хладноће. Знало се то по ноћи, кад су наједном заблистале звезде и дукат од белог злата запловио небом. Јутро је освануло са минус једанаест на нашем прозору, што је значило да га је било најмање минус тринаест у воћњаку, а доле крај потока вероватно и ниже.

Месец дана овде све утоне у зимски, мрачни сан, ледном језом окован. Пркосе му једино воћке танких грана – кроз њих снег само провеје и залуда покушава да се за нешто ухвати – само се у ракљама задржава. Те среће нису борови и јеле и остало горостасно биље: гране им се свиле до тла, притиснуте снегом ничице, срастају са земљом. Није ни остало дрвеће боље среће: пуцају им гране под тешким, вишедневним теретом, ломе се, крше са висина, заривају у белину и из ње само изврнутим крацима стрче – црне се до новог вејања, или чекају отопљење да прилегну.

Зато срце толико игра када сунашцу успе да крошње на брду разгрне и по нашој тераси излије светлину. Дрхти ти све у грудима од погледа на тај грањем преплетени сјај. Не требају ти крила да полетиш: твоји унутрашњи лептирићи на све стране прхте, дрхте грлом, дамарају, успињу ти се до лица, навлаче му осмех, милину, вриснуо би од живота. Једва чекам дан кад ће се сунце подићи толико да нам и у собу бане.

~ ~ ~

Три дана је пре тога вејало као лудо, а онда је треће ноћи престало. Снег је био дубок до колена. Вече без ветра. Мир бескрајни, без звука, чак се ни шкрипа снега под ногама не чује: толико је нападао да шкрип обуће потпуно пригушује. Да није шума планинског потока подно нашег воћњака, била би то права нирвана. А и овако је.

Жуто улично светло све обасјава. Као у сан да смо утонули. Држимо се за руке док корачамо, па застанемо и, занети, несвесно се прибијамо једно уз друго и ко зна колико пута до краја стазе загрлимо, стегнемо, стегнемо и љубимо једно другом усне, не хајући што нам се на хладноћи после пољубаца мрзну. Бајка. Ушетали смо у бајку.

~ ~ ~

Враћамо се према светлу. Пребацам руку преко њеног рамена, а она ме својом обухватила око паса. Стишћем је под навалом среће: да је маче коскице би јој од грцаја моје драгости попуцале. Она се од мог стиска топи, користи руку којом ме је обмотала да се уз мене још чвршће привије. Одједном као да сам у Пецкој улици пре тридесет и три године. Исто су се овако одозго жутела светла: наша прва зима од кад смо се уселили у тек завршену кућу. Исто је била нирвана, бескрајна тишина. Снег је нечујно вејао. Велике као перје пахуље лелујају пре него што се спусте на земљу или нама на лице. Ни дашка ветра. Ни аутомобила на улицама. Само ми с руком у руци. Не идемо никуда. С циљем корачамо без циља. Млади, тек узети. Најлепша ноћ наше заједничке младости.

Подсећам је на то вече и кажем да сам пресрећан што ме овај призор сада, без обзира што не веје, враћа у ту нашу прву, брачну, снежну шетњу. Она обично, кад будим успомене, дода неку своју, прокоментарише, убаци фрагмент свог сећања, или преправља моја; зачудо, сада ћути. Не сећаш се, питам, затечен. Зар женско које зна да ти понови сваки делић заједничког живота, пријатног или непријатног свеједно, чак и онога што је оног дана кад те упознала сањала, сад таквог нечега да се не сећа?! Зар се не сећаш како смо били навукли преко очију капуљаче наших трокараца и како нам је било топло као да није била зима – ја упоран, навалио, на силу бих да јој сећање вратим. Она ћути. Значи заиста се не сећа па не одговара да ме не повреди? Преврћем све своје несташлуке тих дана у свести и покушавам бар једног да се сетим, јер само због тога ако је тај дан пребрисала. Нема несташлука. Или се моја савест уортачила са њеним пребрисавањем? А онда ми спасоносна мисао врати радост: жене све могу да забораве, али мушке несташлуке никада и до крај живота ти их набијају на нос. Значи, није било несташлука! И женама се дешава да понеко сећање забораве, једнако као што и мушкарцима њихова ветре.

Паде ми камен са срца. Поново је привукох к себи. Препричах јој сваки детаљ те незаборавне секвенце из филма свог сећања. Волео бих да се таквих још ко зна колико шетњи понови, ко зна колико истих оваквих вечери које на нашу прву сећају. Хоћемо ли и сутра овако да прошетамо, питам. Она клима главом и трепће својим црним окама које под светлом уличне лампе сјаје сјајније од звезда. Моје драге звездице. Снега никад нема кад је велики минус, знам, али бих волео да и сада, као онда пре тридесет и три године тихо веје, додајем. Поновићемо ово, је л' да, понављам досадно као досадно дете које своју мајку по стоти пут пита исту ствар. Биће сигурно и неко вече кад ће као онда лелујати пахуље и лепити нам се за зажарена лица.

~ ~ ~

Сутрадан сам кренуо у брда сам. Јутро је освануло са дебелим минусом. Али је зато дан био прозрачан. Ваљда се и ветар смрзао од толиког мраза: целог дана није пирнуо, ни највишу грану није зањихао. Док сам забадао ноге у снег сунце ми је грејало леђа, а напред нос цурео од хладноће. Моја драга није пошла –  маце не воле велики мраз – остала је да се греје уз топлу пећку. И боље што није: вратила би се после три корака. Ни мени се није ишло по толиком мразу, али ми је дала подстрек сама помисао да би ми се, када будемо ишли заједно, већ код трећег корака од дубоког снега заморила. Морам да јој прокрчим пут кроз снег и следећег дана поново, по истим стопама да га утабам како не би пропадала, којом несрећом искривила ногу, или се прострла колико је дуга, а после бих ја био крив што сам је натерао да крене, плус што би јој булдожер требао да је из снега вади па бих и за то био крив. Смејем се без осмеха замишљајући ту сцену и грабим уз косину. Пружам краће кораке него што их иначе пружам, јер је моја драга малена, кораци су јој као девојчице, кратки. Скраћујем корак још више како стрмина расте, а кад се смањује пружам их за пола њених стопала дуже. Извлачим ноге из смета и спуштам их вертикално одозго, а онда рупама ивице брижљиво заравњујем да јој снег не би у гојзерице упадао кад их буде из мојих стопа вадила. Дугогодишње планинарско искуство. Али кад су жене у питању узалудно. Оне и најбрижнијим прегнућима нађу ману.

~ ~ ~

Изађох на прву зараван. Преда мном бескрајна белина. Ни назнака да се ико овуда скоро пео. Само ту и тамо заравњени сметови, заобљене ивице насутог снега дуж полеглог жбуња и у снег загњурене гране трнове ружице и другог гранатог растиња. Од мраза шипурци попримили гњилу боју, а непоједене трњине се црне исушене ветром. Идем до стене за арлаукање. Синчић братанице моје мале и ја тако смо назвали стену на коју сам га научио да се вере, а кад се попне, као Тарзан одозго да арлауче. Послаћу му њену фотографију.

Иза стене једва се назиру трагови неке живуљке. Овуда је протрчала кад је снег већ јењавао. Заравнио их ветар. Први знаци живота у белој пустињи. Свака зверка воли за собом да остави траг по коме ће је потомци следити и памтити. Улаже свој напор да би њима сутра било лакше ходање и успињање.

Никад нисам волео да идем путем по коме је неко већ корачао. Бирам стазе без отисака, без трагова, да моји буду први, да се виде, да се људи чуде и диве. Кад за собом не остављамо траг, као да нисмо живели. Живи смо једино ако нас по траговима следе. Лакше је ићи кад ти неко утаба стазу. Не мучиш се да је пртиш. Уместо тога нађи задовољство у проширивању утабаних. Пусти лудама као што сам ја нека нове прте.

Хиљаду стаза да је испред мене, ја ћу ићи између њих. А кад нема ни једне, као сада што их нема, крчићу их за оног кога волим. За највољеније се крче најлепше стазе. Ма колико снег био дубок, ма колико било хладно, осећање среће што ти се вољено биће неће мучити, довољно је да планине прегазим.

~ ~ ~

Моје вољено биће ни следећег дана није пошло. Остала је да кува пасуљ. Не може сад забога да прекине кад је почела. Шта ли ће следећег дана смислити већ се питам. Нема везе. Бар ћу стазу боље да јој утабам. Газим зато по отисцима својих пета јер се побојах да ће јој и мој скраћени корак бити предугачак, па ће морати да се истеже и с напором укорачује у моје угажаје. У повратку сам се јуче по истим стопама враћао, а и данас ћу, да буду што угаженије и мање оштрих ивица. Бринем ја за своју драгу и кад она мисли да не бринем.

~ ~ ~

На врху пропланка нови трагови звериња: дебеле шапе сеоских паса пуштених са ланца (не верујем да су вукови – вукови силазе до ових висина једино кад оштре зиме предуго трају), а ту су и ситне, скакућуће, зечје, и кратке, лисичје, што личе на мачје. Једино птичјих нема: за њих је још превише мразно да по снегу тропрсте утискују. На овој висини нема трагова ни веверица, још мање пухова, а ни мишеви се још нису из рупа својих кроз снег пробили (мада их, заједничке маце нашег насеља, испод снега лако проналазе: свуда око насеља преораном земљом и лишћем снег офарбаше).

~ ~ ~

Трећи дан је једнако сунчан, али за разлику од прва два, први гвир сунца изнад брда пробудио је ветар. Како је дан одмицао све више се појачавао.

Моја драга стала да се облачи за шетњу. Од жена ме одавна више ништа не чуди. Кад се мушкарцу хоће, њима се неће, а кад њему ни до чега није, њима се баш тад хоће. Хтео не хтео морадох и по ветру у шетњу.

Под ногама већ гацаво док не стигосмо до успона уз брдо. Овде моју малену чека стаза већ спремна: трагови моји за њу у претходна два дана утабани. Наравно, нашла им је ману, за разлику од ветра који јој не смета. Кад се зајапури скине капу да расхлади главу, а кад ветар јаче дуне навлачи је преко ушију.

Дођосмо горе и до стене за арлаукање. Да није моја љубљена престала да гунђа, скочио бих на стену и, мајмуна, не Тарзана одозго изигравао. Около се све шарени од трагова: толико их је да више и не знам чији су – све један преко другог, укрштају се, мотају, преплићу са мојима од јуче. Види се да су ми и стопе њушили, ту и тамо се и попишкили. Псећа сорта! Неваљалци неопевани! Откуд им само толико пише да сваки жбун прскају. Да, пиша су њихови трагови. Свако има свој начин како трагове оставља и постојање обележава. Неки трагови трају, други не, неки миришу, а неки смрде. Путеви постања и трајања су разнолики. Моји су трагови написане речи. Пртим их и за себе и за своју љубљену. И за своје читаоце. Такве трагове пролеће не топи. За разлику од оних у снегу. Док се будемо вратили, подно брда ће увелико ојужити. Колико ће се дуго наши трагови на брду задржати, знаћемо кад се будемо поново пели.

КРАЈ

© Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

 

Нестанак струје на планини

Јастребац нема струје
По први пут седим и не знам шта бих
сам
Још за ручак је неста а већ је ноћ
Магла испод густа
бестелесна
Једино изнад ноћ прозирна
да се назру брда пушта
и шишмиш који ето
већ шестим летом надлеће ми главу
 
Мој мали сусед Стева
кад не зна шта ће са собом
подупре рукама браду
и маму пита:
„Мама, а шта ја сада да радим?“
Мама
 
Јастребац нема струје
Одоздо покаткад аутомобил
запали фаровима маглу
а она букне
све до звезда
 
По први пут седим и не знам шта бих
сам
 
Кокошке чим се смркне лежу
ја нисам кокош
нисам ни певац
волим јутром да спавам дуго
тад најлепше сањам
 
Јастребац често нема струје
али увек дању
јер олује дању једино буде
да замрси жице
 
У шуми ни гранчица да крцне
ни лист да шушне
само шишмиш
а и он нечујан
Крекећу жабе у даљини
 
Шта би људи без очију
Да бар могу перо да држим
нисам Островски далеко било
Кад не гледам мисли ми бујне
бујна ми машта
и брза
не стижем ред да кажем
а већ је море других
редова стигло
Од много воде ником користи
 
Дивим се Моми
не знам колико му је година било
кад је бомбу нашʼо
али зато знам да је сада на централи
са пола руке
и без оба ока
а опет живи
Мома никад локомотиву није видео
Кад телефонираш
само кажеш ало
и он већ зна ко је
Водили га лани да му воз покажу
Код нас више нема парњачи ни угља
то је била задња
електрика бато
није ко пре од жишке да стрепиш
Мома све што не зна пажљиво опипа
са свих страна
и унутра
Вратили га после црног
али срећног
Да је бар жену своју на исти начин
 
Јастребац је најгаднији када струје нема
побегну све „мачке“
Остаје ти једино на месец да предеш
кад би га било
По први пут седим и не знам шта бих
сам.
 
 
© 1977 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Песма о вриштању

  

О  вриску бих селе да ти пишем

о вриску из дроба

што жари тали и растаче

вриску пути мојих

јалових маштања

неплодних бунцања

вапаја

иштења и пораза хтења

 

Све у мени вришти поодавна

врисковима јада

растаче се тело

Чак и да сам кучка у терању

пси би се већ скинули са мене

а од скакања њиних ја се окотила

Поређење глупо знам

јер писка се из вриска

пси највише боје

вриштањем искусих

 

Вришти ми селе цело тело

вришти влас на глави

груди

црева

бѝло

У вриштање се поглед излучио

сви ми дани вриштањем проткани

Ко не врисне кад га стварност лупи

кад тад извриштаће врисак пропуштени

Свако али не и ја

Узалуд се мучим

узалуда кунем отроване речи

када се осврнем

шта то за мном оста

шта ме сутра чека

Врисак селе

врисак

 

Тако ти је селе јер не вриснух

онда кад паметни вриште

Сви моји врисци прекасно стигоше

Кад те мајка роди тад се врисне

тад се учи

и на вриске навикава

А ја се упустих

заблесавих

све мислећи цвеће цвета

поточићи теку

пчеле зује

и славуја луга глас се чује навек

Тако прођу селе живота луде

које се пробуде

кад у њима већ провриштало све је

 

Мóре

нећеш више

сакупићу снагу

и ваздух у груди

једним ћу вриском беспоштедним

све врискове своје проклетиње

у нужник ко измет да сјурим

Знам

знам шта ћеш ми рећи

смрди

пази да се не окужиш

гледај и смрад нека оде

тихо се прикрадај

скочи изнебуха

 

Опрез селе само опрез

и без еха

да тим задњим вриском

нове вриске без паса не скотим

илʼ поспале оне не разбудим.

© Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на ову страницу са које је преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

 

Живот је кабаре
In memoriam Александру Видовићу

Прекјуче је умро мој друг, Александар Видовић. Не памтим да ме је нечија смрт тако погодила. Бива то тако са изненадним смртима, неочекиваним, смртима драгих нам особа. Светли ми његов осмех пред очима и знам да ћу га и без замишљања, увек пред собом моћи да осветлим. Није имао сребрни зуб, али кад се насмеје оним својим бисерним осмехом, сјаји из њега као сребрни зуби у неког дона; какви сребрни, од белог злата, или чак платине, јер дон Видовић није могао да се смеје обичним осмехом, већ само племенитим. Једнако тако сам га и доживљавао: отменог, одмереног, без икада иједног испада, јер испади не приличе аристократији, или бар не аристократији духа. Весео а суздржан, наизглед озбиљан, али увек спреман на шалу, шалу да исприча и да те чика, кроз шеретски осмех, док нешто ради, као успут те безазлено провоцира. Прави аристократа, достојанствен, а широк, каква само душа у племенитог аристократе може бити.

Умро је највећи заљубљеник позоришта кога сам знао. И љубитељ вина, разуме се. То једно без другог не иде. Нема те представе коју није гледао и другарима препоручивао. „Ако ниси ову гледао, обавезно да је погледаш. Нећеш се покајати!“, још и сада чујем метални одјек његовог гласа преко телефона. Знао је да ме зове не само за представе које је гледао, него и за оне у најави. Волео је и мјузикле. Све што се на даскама изводи је волео. Мјузикли иду уз вино. Још како. Све представе иду уз вино. Не разумем зашто их уз представе не послужују, већ само уз кабарее.

Видим њега и себе, пре безмало двадесет година – а много дуже другујемо – како у друштву наших госпа седимо за столом у позоришту на Славији и разнежујемо се песмама које рецитује и пева Горан Султановић: оне које други певају рецитује, а оне које рецитују пева. Такав је био и Видовић кроз живот: песник који пева и певач који рецитује (један другог смо одувек звали по презимену, никад имену, ваљда подсвесна жеља, ако се ословљавамо како студенти ословљавају једни друге, бићемо као вечни студенти, вечно млади).

Знао је он мене да зове и због других ствари, не само због позоришта. Један такав позив никада нећу заборавити и вечито ћу му због њега бити захвалан. „Слушај, да не би чуо од неког другог: гласао сам против тога да ти се дете запосли код нас, да знаш! Али не зато што не вреди, него зато што је наша фирма сувише мала за њу. Она ти је толико паметна, тако виспрена, са толико знања да је за њу и свет премали. Ето, да знаш.“ Данас је моја Ана међу најцењенијим инжењерима у америчкој фирми број један на пољу умрежавања и заштите телекомуникационих мрежа. Хвала ти, друже мој. Ти си видео оно што су други само наслућивали, или нису хтели да признају. И не само кад је Ана у питању.

Кад неко умре двоструко жалимо, двоструко патимо. Не само због њега кога више нема, него и због себе. Јер његовим одласком као да нам је неко откинуо део тела, и то наживо, без анестезије. Као да се угасила светлост која нам је обасјавала прошлост, њен најлепши део, затамнила сећање на време кад смо били најсрећнији, најбезбрижнији. Какав нам то окрутни манијак откида делове тела? Ако је тачно да је енергија само облик постојања материје и обрнуто, зар онда и душа није део нашег тела, зар ампутацијом нечег од себе не ампутирамо и део душе? Како да се смејеш свом сећању, да се радујеш највеселијим сличицама из прошлости кад знаш да некога са тих слика само на тим сликама још има? Највеселијем срцу дође да зарида над тим кога нема и над собом кога има без њега.

Туга. Још тужније је што ће седишта у позориштима на којима је до сада седео мој друг, седети неко други, који можда и неће уживати и волети представе као што их је он волео. Мјузикле ће певушити уместо њега неко други. Горану Султановићу аплаудирати неко други. Знао је Горана да доведе и на прославе своје фирме, и цело „Позориште на Теразијама” да закупи само да бисмо ми, његови пријатељи и другари могли скупа са њим да уживамо у представама које су њега обарале с ногу. Живот је кабаре, друже мој, ништа друго. Засмејаваће и увесељаваће неке друге и кад нас више не буде. Живот је кабаре, окрутан и диван, раскошан и тужан у исто време, смућкан од свега, баш као што је певала и Лајза Минели: „Life is a cabaret, old chum“. Не сећам се да ли смо причали некад о Лајзи Минели па се не сећам да ли је она била твој број – а и да јесте, био си џентлмен до краја – али сам уверен да је кабаре, са њом у главној улози, заиграо на неком од наших Бродвеја, сигурно би га гледао и у њеном извођењу уживао. Заједно бисмо. 

КРАЈ

© 2020 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на почетну страницу текста на овом сајту одакле је скинут, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.