Живот је кабаре
In memoriam Александру Видовићу

Прекјуче је умро мој друг, Александар Видовић. Не памтим да ме је нечија смрт тако погодила. Бива то тако са изненадним смртима, неочекиваним, смртима драгих нам особа. Светли ми његов осмех пред очима и знам да ћу га и без замишљања, увек пред собом моћи да осветлим. Није имао сребрни зуб, али кад се насмеје оним својим бисерним осмехом, сјаји из њега као сребрни зуби у неког дона; какви сребрни, од белог злата, или чак платине, јер дон Видовић није могао да се смеје обичним осмехом, већ само племенитим. Једнако тако сам га и доживљавао: отменог, одмереног, без икада иједног испада, јер испади не приличе аристократији, или бар не аристократији духа. Весео а суздржан, наизглед озбиљан, али увек спреман на шалу, шалу да исприча и да те чика, кроз шеретски осмех, док нешто ради, као успут те безазлено провоцира. Прави аристократа, достојанствен, а широк, каква само душа у племенитог аристократе може бити.

Умро је највећи заљубљеник позоришта кога сам знао. И љубитељ вина, разуме се. То једно без другог не иде. Нема те представе коју није гледао и другарима препоручивао. „Ако ниси ову гледао, обавезно да је погледаш. Нећеш се покајати!“, још и сада чујем метални одјек његовог гласа преко телефона. Знао је да ме зове не само за представе које је гледао, него и за оне у најави. Волео је и мјузикле. Све што се на даскама изводи је волео. Мјузикли иду уз вино. Још како. Све представе иду уз вино. Не разумем зашто их уз представе не послужују, већ само уз кабарее.

Видим њега и себе, пре безмало двадесет година – а много дуже другујемо – како у друштву наших госпа седимо за столом у позоришту на Славији и разнежујемо се песмама које рецитује и пева Горан Султановић: оне које други певају рецитује, а оне које рецитују пева. Такав је био и Видовић кроз живот: песник који пева и певач који рецитује (један другог смо одувек звали по презимену, никад имену, ваљда подсвесна жеља, ако се ословљавамо како студенти ословљавају једни друге, бићемо као вечни студенти, вечно млади).

Знао је он мене да зове и због других ствари, не само због позоришта. Један такав позив никада нећу заборавити и вечито ћу му због њега бити захвалан. „Слушај, да не би чуо од неког другог: гласао сам против тога да ти се дете запосли код нас, да знаш! Али не зато што не вреди, него зато што је наша фирма сувише мала за њу. Она ти је толико паметна, тако виспрена, са толико знања да је за њу и свет премали. Ето, да знаш.“ Данас је моја Ана међу најцењенијим инжењерима у америчкој фирми број један на пољу умрежавања и заштите телекомуникационих мрежа. Хвала ти, друже мој. Ти си видео оно што су други само наслућивали, или нису хтели да признају. И не само кад је Ана у питању.

Кад неко умре двоструко жалимо, двоструко патимо. Не само због њега кога више нема, него и због себе. Јер његовим одласком као да нам је неко откинуо део тела, и то наживо, без анестезије. Као да се угасила светлост која нам је обасјавала прошлост, њен најлепши део, затамнила сећање на време кад смо били најсрећнији, најбезбрижнији. Какав нам то окрутни манијак откида делове тела? Ако је тачно да је енергија само облик постојања материје и обрнуто, зар онда и душа није део нашег тела, зар ампутацијом нечег од себе не ампутирамо и део душе? Како да се смејеш свом сећању, да се радујеш највеселијим сличицама из прошлости кад знаш да некога са тих слика само на тим сликама још има? Највеселијем срцу дође да зарида над тим кога нема и над собом кога има без њега.

Туга. Још тужније је што ће седишта у позориштима на којима је до сада седео мој друг, седети неко други, који можда и неће уживати и волети представе као што их је он волео. Мјузикле ће певушити уместо њега неко други. Горану Султановићу аплаудирати неко други. Знао је Горана да доведе и на прославе своје фирме, и цело „Позориште на Теразијама” да закупи само да бисмо ми, његови пријатељи и другари могли скупа са њим да уживамо у представама које су њега обарале с ногу. Живот је кабаре, друже мој, ништа друго. Засмејаваће и увесељаваће неке друге и кад нас више не буде. Живот је кабаре, окрутан и диван, раскошан и тужан у исто време, смућкан од свега, баш као што је певала и Лајза Минели: „Life is a cabaret, old chum“. Не сећам се да ли смо причали некад о Лајзи Минели па се не сећам да ли је она била твој број – а и да јесте, био си џентлмен до краја – али сам уверен да је кабаре, са њом у главној улози, заиграо на неком од наших Бродвеја, сигурно би га гледао и у њеном извођењу уживао. Заједно бисмо.

 

КРАЈ

© 2020 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.