12 јун, 2026

Вала, најбржи тркач

По мотивима предања староседелаца
Латинске Америке

Давно, врло давно, на почетку цивилизације, у једној царевини у којој људи још нису били открили точак, јер им није ни требао, живео је један младић по имену Вала. Вала је важио за најбржег тркача у царевини. Није он био тркач из хобија, нити тркач на спортским такмичењима. Њему је тркач било занимање. Преносио је поруке од једног војног утврђења до другог.

Била је то веома велика царевина. Требало је непрекидно трчати месец дана да би се стигло са једног њеног краја на други. Разуме се, цареви тркачи су прелазили ту раздаљину за много краће време, а наш јунак, Вала, као најбржи међу њима, за још краће.

Царевина се простирала од слабо насељених планина на истоку, до готово вертикалних литица које су се спуштале у запенушано море на западу, од високих планинских ланаца под снегом на северу до бескрајне висоравни на југу прекривене густим шумама. Готово целу царевину су чиниле планине обрасле шумом. Травната брда на којима пасе стока и низине дуж река претворене у њиве биле су реткост.

Имала је царевина путеве, али су били тек толико широки колико да прође носиљка са царем. Где је тле било равније и могло да буде блата – а то су само кратке деонице, углавном уз цареву палату – путеви су били поплочани каменом. Даље од палате, уместо путева, водиле су пешачке стазе, пеле су се уз планине, вијугале висовима, избијале на превоје и опет са друге стране кривудале преко планина. Стазе су биле прилагођене само за тркаче и ход животиња које преносе робу из једног царског округа у други.

Јахали су цареви поданици и коње, јахали и магарце, али на краћим растојањима, углавном близу палате и седишта округа, око којих је искрчена шума и има ливада. Да се поруке преносе на коњу, или јашући неке друге животиње, ником није падало на памет, јер су шуме биле непроходне, а и да нису, сваки и најлошији тркач ће пре стићи трчећи около шуме него се коњем провлачити кроз њу.

Царство је било велико и богато. Зато је привлачило разбојнике и дивља племена, а околне царевине су желеле да га поробе и домогну му се богатства. Цар је зато на свим границама држао добро обучене и до зуба наоружане граничне јединице, а у окрузима увек спремну војску.

Поруке између војних јединица преносили су тркачи. Брже и поузданије средство од тркача било је незамисливо у таквој планинској и шумом прекривеној царевини. Да би царевина увек имала одморне тркаче, цар је на свака два сата трчања поставио војно утврђење са посадом у којем су дежурали одморни тркачи да трче даље уместо оних који до станице дотрче. Поруке су тркачи носили у издубљеним чаурама од трске, чврсто привезаним за појас, како би им руке биле слободне да трче брже и са мање замарања.

[...]

Наставак читајте у књизи БАЈКЕ ЗА ВЕЛИКУ И МАЛУ ДЕЦУ коју можете наручити слањем поруке на мејл издавачу suza.dream@outlook.com или попуњавањем обрасца, односно слањем поруке преко овог блога. Књига је издата у ћириличном и латиничном издању. У њој је, осим ове, још пет бајки на укупно 348 страна са 64 илустрације које дочаравају сцене из бајки.

Текст може бити преузет и објављен само у деловима и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на почетну странице овог текста на сајту са кога је скинут, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Сродне душе

Царева мука

Не тако давно, у једној царевини без мора, са прелепим шумама и цветним ливадама, бистрих потока, река и језера, живео је цар који више није желео да буде цар. Маштао је да остатак живота проведе не мислећи више о царевини, већ само куда сутра на јахање, на коју животињу хајку да покрене, које пределе царевине да обиђе које је пропустио да види док је био цар, а што да не и своју царицу за руку да узме и да шетају кад им се шета. Али, жеља је била једно, а стварност сасвим друго.

Цар је имао два сина. Престо је по праву припадао старијем од њих двојице. На царев очај, царевање ниједног од синова није привлачило. Старији се био посветио књигама, проучавању биља, животиња и камења, са умним људима је умне разговоре водио. Млађи му је био потпуна супротност. Царевање ни њега није интересовало. Само је гледао како ће са друштвом да се проводи, цуре да љуби и по кафанама да лумпује. Краљ је заиста био на муци. Да остари на престолу, није желео. „Да бар синови хоће да се жене“, мислио је, „него их то једнако не занима. Обојицу је већ прошло време кад су им се вршњаци женили. Бар наследника међу унуцима да сачекам“, јадао се својој царици. Сваки родитељ од малена зна каква су му деца. Знао је и цар, а опет, пуста нада да ће се бар један памети узети, није га напуштала. Најжалије му је било због старијег. Без обзира на то што му је престо припадао, сматрао га је способнијим за царевање од млађег. Залуд их је дао у најбоље војничке и учевне школе, залуд им је доводио умне учитеље.

Покушао је најпре са старијим о својој жељи да разговара.

Сви су знали да је старији „без длака на језику“ – одмах каже шта мисли; то је и сад учинио. „Оче, што да се лажемо“, рекао је оцу. „Нисам ти ја за то, знаш добро и сам. Препусти престо мом брату. Одричем се свог права у његову корист. Ако ме волиш, боље ти мени сагради у највишој кули дворца звездарницу, звезде из ње да посматрам, а и за огледе да ми служи. Мене само знање интересује, мудрост која се у књигама налази. Нећеш погрешити ако царевину оставиш мом брату. Јесте ти он ветропир, јесте непоуздан, али проћи ће га, уозбиљиће се чим се озбиљних послова буде ухватио.“

После старијег позвао је цар млађег сина. Млађи га је учтиво саслушао. Зачудо, није га одбио! Схвата он оца, разуме његову жељу, схвата и брата. „У реду“, рекао је. „Прихватам да те заменим на престолу, али не сада, оче, и не скоро. Пусти ме да још мало младујем, да се излудим, а једног дана, кад ми провод са друговима досади, обећавам, сешћу у ту твоју столицу.“

Цара нимало овај пристанак није обрадовао. „Треба да иструнем на трону док се тај не умилостиви и замени ме“, јадао се. Обратио се свом саветнику, савет је тражио и од најумнијих глава царства, својим најближим дворјанима попео се на главу, царици такође. Решење муци својој никако није налазио. „А што не бих млађем без његовог знања принцезу неку на двор довео и тиме га пред свршен чин ставио“, паде му једног дана на памет. Сетиле су га речи старијег сина: „Јесте ти он ветропир, јесте непоуздан, али проћи ће га, уозбиљиће се чим се озбиљних послова буде ухватио.“ Отрчао је одмах да своју идеју исприча царици.

Царица није била одушевљена. „А што уместо млађем, то не урадиш старијем, он ти је наследник?“, питала је. „Ваљда треба прво старији да се жени“

Цар је на то одмахнуо руком. „Што ме тако нешто питаш кад знаш да нам се старији за књигу венчао. Има ли те девојке која би хтела таквог особењака за мужа, а да јој жеља није једино царицом да је зову? Ако ми такву нађеш, оженићу прво њега.“

Наравно да такву није могла наћи, знала је царица и сама то. Супруг јој је у праву.

Послао је цар изасланике по свим знаним царевинама и краљевинама, да му се у њима, о царским и краљевским кћерима стасалим за удају, распитају. Распитивали су се изасланици, проверавали лепоту и особености сваке царске и краљевске удаваче, слику су њихову цару доносили, али цару ниједна није била по вољи, свакој је ману нашао: једна му је имала урокљиве очи, друга била превисока, трећа ружњикава. „Кад је већ тако да не могу да бирам“, рекао је разочарано, „хајде бар царевину о истом трошку да проширим. Искористићу женидбу свог сина са границом на море да изађем. Ред је да и моја царевина поморска сила буде. Она краљевина на југу која се граничи са нама, јесте да нема плодне земље, јесте да је сва у кршу, али има море. Луку ћу изградити и моћну морнарицу направити. Доушници ми јављају да поданици њеног краља живе у беди, риба им је једина храна. Неколико пута су се већ дизали на буне због пореза које им краљ намеће, јер нема другог начина да попуни благајну. Војску што му границе и њега самог чува не би иначе имао чиме да плаћа. Оберучке ће прихватити мој предлог. Уз мираз кћери припојиће своју краљевину мојој царевини. За узврат ћу му дати и даље да краљује. Кћер му није ружна, није ни превисока ни прениска. Јесте да се и са слике види да јој је нос до неба подигнут, али је то мала цена за оно што ће нам царевина уз њу добити.“

И би тако. Оженио је цар свог млађег сина, више на силу него милом, скратио му момачке дане и царевину му предао.

Царевић није имао куд, озбиљна је ствар царевање. Уозбиљио се, престао је кафане да посећује и цуре јури, а и принцеза за коју га је отац оженио, врло му је брзо постала трудна.

Ипак, не беше све добро и онако како је стари цар прижељкивао. Нова царица, снаја његова, показало се, надобудна је једна младица, нос јој је заиста до неба био подигнут. На оној слици коју му је из њеног краљевства оно био донео изасланик, сликар јој је ухватио прави лик; талентован је тај сликар, нема сумње: око му није ни најмање погрешило. Презирна је била према свакоме нижег рода. Та забога, она је дошла из краљевине која дели исту културу са дворовима на западу! Због лоше судбине свог оца, морала је, иако дама, да се уда у ову планинску царевину. Никад се неће навићи на њене поданике без западних манира. Недостајали су јој раскош и финоћа какве је имала на очевом двору. Стално је нешто измишљала. Од њених господских прохтева, највише је муке имао дворски добављач. Тражила је да јој одећу купује искључиво на западу, огртала се свилом и најфинијим тканинама са запада, китила се најскупљим накитом којег су израђивали драгуљари, разуме се, на западу. У својој умишљености ишла је дотле да ни коња није хтела да јаше на начин како их овдашње жене јашу. Наручила је другачије седло, отмено, дамско, у каквом даме на западу јашу: обе су им ноге на једној страни коњских сапи, а не, као ове простакуше, коња да опкорачује. Није хтела да слуша коњушара који јој је говорио да то није паметно, у таквом седлу није стабилна, лако може са коња пасти. Јахала је сваког дана, а кад није јахала приређивала је балове и гозбе. На гозбама су се служила најређа јела и износила најскупља пића.

Стари се цар хватао за главу, царска благајна се убрзано празнила. Звао је свог сина и говорио му да ту своју „распикућу“, како зна и уме обузда. Настави ли она овако, неће се имати ускоро од чега војска да плаћа. „Ти знаш“, рекао је сину, „чему то онда води. Бациће на нас око чак и слабије царевине, удружиће се, напашће нас и наше ће се царство распасти.“

Млади цар је покушавао да уразуми своју све охолију жену. Позивао се на њену трудноћу, да то како живи и шта ради није добро за бебу, није добро ни за њих двоје, могу остати без царевине.

Надута царица је одбијала да га слуша. У љутини је трескала ногом кад год би се о томе поденуо разговор. „Зар ја нисам царица најмоћнијег царства?“, цикнула би. „Ако јесам, царска благајна за мене мора имати пара! Тачка!“ У бесу би се окренула и отишла до коњушнице. Узјахала би своју ждребицу и љута као рис, свој бес на јадној животињи искаљивала. Мамузала ју је у слабине и нагонила у бесомучан трк.

Једном је тако од цара, мужа свог, разјарена излетела. Толиким је бесом заривала мамузе у сироту животињу да је ова од бола њискала и поскакивала, на сваки је ударац трзала главом, а пена јој је летела из губице на све стране. Пред једним јарком ударац ју је толико био заболео, да се пропела и у место укопала. Од наглог заустављања, више него од пропињања, царица није могла да се одржи у седлу онако накриво седећи. Десило се оно на шта ју је коњушар упозоравао – слетела је с коња и треснула на земљу.

[...]

22 фебруар, 2026

Две цркве и њихове порте

Пре неко вече обилазио сам детињство: порту око цркве Лазарице у којој смо трчали крос, у којој ми је била основна школа, у којој се налазила фискултурна сала "Партизана", испред сале фудбалско игралиште на мале голове, а иза ње кула Цара Лазара (кулу смо тако звали, не француски, странски како је данас прекрстише они који се стиде сопственог језика: "Дон Жон"). Кула Цара Лазара је била и љубавничко место. У њој смо се крили кад играмо жмурке, у њој смо налази неке чудне луфт-балоне, које су блесавци међу нама надували. Фуј!

Следећег јутра, већ сам се пентрао по брдима изнад Дрењака на Копаонику и за контраст снимио црквицу на чуки. Подно ње, у удолини, лежи село Ливађе. Црквицу су сељани зидали годинама, најмање десет пута дуже него цар Лазо своју дворску, Лазарицу. Прошле године су је завршили. И она има порту, али нема кулу са луфт-балонима. Уместо куле има застакљену бараку склепану од дасака. У њој се сваке суботе, кад ништа не улове, запијају домаћи ловци и певају, а углавном ништа не улове. Њихово арлаукање се чује јаче од црквених звона. Док није црквица направљена, знали су да се запију на гробљу. Свашта да помислиш. Срећом по њих не лове ноћу. Срећом не користе ни луфт-балоне.

08 фебруар, 2026

О Српској Википедији с поводом

Већ ми поодавно Википедија на српском иде на „пишни живац“. То пењање је давно почело, још од доба кад сам, онима који је уређују, слао писма, упозоравао их и молио да престану са кварењем нашег језика (очигледно, срачунатим – немам другог објашњења). На пример, уместо „прашуме“, упорно, као да нам инат терају, пишу „кишна шума“. Ни за живу главу не признају да су буквално превели са енглеског rein forest. Наша лепа реч „прашума“, тако је, у српској варијанти Википедије, постала „пишна шума“. Замислите ту лудорију да се Ршумовићева збирка песама „Смешна прашума“, зове „Смешна кишна шума“! Ршум би први полудео. Или књига Светозара Влајковића, „Пустиња у прашуми“, да се зове „Пустиња у кишној шуми“! Или роман Хенрика Сјенкјевича, код нас да се зове „Кроз пустињу и кишну шуму“! Или Зејн Грејов „Осветник прашуме“, да се зове „Осветник кишне шуме“. Нагнут над отвореном хаубом Српске Википедије, Игор Мандић би на то сатирично узвикнуо: „Ма који им је њежник!“

Ово са „пишном шумом“ само је један од жалосних примера, кога сам се после толико година сетио. Ако се будем ухватио и других њихових глупости, па и занемаривања познатих личности и догађаја из наше савремености, овај текст би се поприлично одужио.

До беса ме доводи што скоро ништа од онога што ми треба не налазим у српској Википедији, а тога у свакој другој налазим и то нашироко! Ма шта мислили о онима уз горњи ток Саве, код њих углавном има свега оног што у српском издању нема. О нашим људима, нашим крајевима, нашој историји, све што вам треба пре ћете наћи тамо него код нас, укључујући и податке о ововременим личностима, нарочито онима из света културе. Наши савременици, па и многе наше историјске личности и тренуци, нису вредни пажње српских Википедијанаца!

Од кад сам увидео да са усијаним главама нема разговора, у великом луку заобилазим српску Википедију. Ако ми нешто затреба, одлазим на стране Википедије (источних, западних и неутралних земаља). Упоредним преводом текстова из њих, извлачим шта ми треба.

Али кад те ђаво хоће, онда те хоће. Преварих се вечерас да погледам шта су српски ногопедисти у Википедији написали о Ђорђи Мелони, италијанској премијерки.

Само што ми пара није избила на уши, као испод скачућег поклопца на шпорету, кад моја госпа, радећи пет послова одједном и истовремено пратећи вољену крими серију, заборави на шпорет, па кључ из лонца окупа пола кујне.

Зар Википедија не треба да је политички неутрална? Зар Википедија и сличне ногопедије служе за то да шутирају једну страну у задњицу по наредби или по својој усијаној глави (зависно шта претеже: наредба или усијана глава)?

На једном месту, у тексту српске Википедије о Ђорђи Мелони, читам дословно овако написано: „Мелони је 22. фебруара 2023. посетила Украјину и састала се са председником Володимиром Зеленским да разговара о текућој руској инвазији. Мелони је посетила и Бучу, у предграђу Кијева, где су руске снаге убиле више од 400 Украјинаца у марту 2022. године.“

Није ми кипућа вода испод поклопца прошиштала због тога што мислим или не мислим да је Буча украјински Рачак, односно Меркале, него је поклопац одскочио због тога што сматрам да не сме нико, ко претендује на неутрално информисање, политички себе да сврстава и да ставља исказе преписане из медија једне од противничких страна. Разумео бих да тако нешто ставе у део где се пишу контраверзе. У сред текста, који треба неко после да тумачи као истину, недопустиво је да се ставља нешто што је недоказано, што је спекулативно, а све је недоказано и спекулативно док једна страна тврди једно, друга доказује супротно и нема макар споразумне истине.

Удрите ме по глави (да не кажем чиме) ако ме још неки пут ухватите да српску Википедију читам!

04 фебруар, 2026

Несвакидашња торта за рођендан

Хајде сад, поштено, да ли је ико од писаца за рођендан добио овакву торту? Уместо свећица, на штапићу, у торту забодене слике корица његових књига. Добро, де, има међу њима и корица једне књиге која тек треба да изађе, али поклону се не задиже сукња.

Не могу сакрити колико сам био затечен. Нисам могао да се дигнем са столице, а камо ли посластичарку-дародавца да загрлим и пољубим.

Ову несвакидашњу креацију зготовила је власторучно моја сестричина, иначе мој најубојитији подбадач за писање – баш тако: најубојитији. Мало-мало па зврц телефон, мало-мало па порука: „Ујко, знаш ли ти који је датум! Рок сам ти дала, немој да си га случајно прекорачио!“

Прва реакција, кад се достављач са тортом и овим срце сламајућим букетом на њој појавио, није било моје ширење очију од жеље и несвесно мљацкање, како увек реагујем пред слаткишима, већ је било да сам наједном чуо у глави узвикивање Чкаље, нашег легендарног Крушевљанина, кад је, у оном чувеном телевизијском скечу, звучно снимљеним и на грамофонској плочи, као пиљар на сав глас позивао купце да купе његову робу (како то само давно беше!): „...Навали народе! Навали на папричице! Свеже, тазе код чика Лазе! Прсте да полижеш без мас' у слас'! Ћерка да гледа, мајка да једе, на ћерку да не дава!“

Ето, сад је мени дошло да се као Чкаља над својом тезгом раздерем: „Навали народе! Навали на књиге! Слатке, слане код чика Бране! Уздах да испустиш, њих да не испушташ! Ћерка да гледа, мајка да чита, док не прочита ћерци да не да!“

Навали народе, обрадујте писца макар за његов рођендан и наручите што вам срцу драго!

Језик сајта

НАРУЧИТЕ КЊИГЕ и ПИШИТЕ АУТОРУ преко мејла издавача suza.dream@outlook.com или преко овог обрасца:

Образац за наручивање књига и слање поруке аутору

12 јун, 2026