Језик сајта

НАРУЧИТЕ КЊИГЕ и ПИШИТЕ АУТОРУ преко мејла издавача suza.dream@outlook.com или преко овог обрасца:

Образац за наручивање књига и слање поруке аутору

Име

Имејл адреса *

Порука *

06 јул, 2023

Три афоризма

 




Нападоше ме неки знатижељници, "кам ги ти афоризми на којима ти афористичари захвалише и у књигу те своју убацише"? "Еве ги", а ево и како изгледа та захвалница као и корице “Зборника афоризама IV” са манифестације „Дани сатире – Павле Тончић“ у којима су штампани. Почаствован сам. Посебно годи сазнање да су и доказаним афористичарима у њега уврстили такође три, највише четири афоризма. Зашто је баш ова моја три жири Манифестације одабрао, а не неке друге, ствар је укуса и уређивачке политике Зборника. Хвала им свакако. Довољна ми је награда то што су ме као афористичког голуждравка уопште примили у свој часни круг.


1.       Јуче сам желео сутра, а данас бих све дао за јуче.

2.       Кад сам био мали ишао сам бос. Данас више нисам мали.

3.       Све сам покушао, једино још нисам покушао да не покушавам.


© 2023 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловим или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) да се наведе пуно име и презиме аутора и постави линк nа почетну страницу овог сајта (2) да се не врше никакве измене преузетог текста и (3) да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.


03 јул, 2023

Прозни писац међу афористичарима

 

Прозни писац међу афористичарима

Прошле су две недеље од онда. Не нисам чекао да ми се слегну слике. Иако бих можда поједине, које су се умешале међу њих и желео да избришем. Сећање ће их и тако, како то код мене бива, временом уобличити у лепе слике и придружити осталим лепим које ће ми, из ове јужноморавске варошице, кад год се овог дана сетим, натапати душу шећерном водицом, слађом од оне којом се преливају и у којој пливају мени најдраже посластице: тулумбе, баклаве, кадаифи и урмашице.

Отишао сам тамо са својом животном сапутницом по оном највећем невремену – онда кад су богови бацили мали потоп у наше крајеве да саперу људски немар и рекама однесу браћи Бугарима и Румунима наше ђубре, пластично пре свега, које побацаше у потоке, реке, по обалама, крај путева, по ливадама и стазама, парковима и дечјим игралиштима, они које није имао ко да научи култури, реду, васпитању и љубави према свом. Успут избегосмо неколико одрона, два клизишта, један потопљени мост и опасност да нам се гуме на брисачима одвале колико су млатили по шофершајбни. Ударних рупа срећом и зачудо не би на путу. У повратку такође прођосмо кроз мање потопе и дажд с неба.

Сутрадан, после дана и дана киша освану у нашем планинском вилајету сунце. Би га целе недеље. Шта ће друго сељак, који је најзад дочекао лепо време, него да се одмах упрегне уместо волова и посвршава све оне послове које, у води над собом и под собом, свих ових дана није могао. Околни сељаци заглавише у малињаке, на њиве и баште да их окопавају и плеве, да посаде што се није посадило, а у ливаде, кад су се мало просушиле, да напасају стоку, или да их косе. И ми, који нисмо сељаци, али смо међу њима, искористисмо седмодневно затишје између киша. Бацисмо се на воћњак, врт и окућницу да што можемо више од лепог времена уграбимо. Шишај траву, истримеруј неподшишано, преори (тачније: издрљачи) леје електричном фрезом, претестериши сва она дрва која су од предугог стајања већ почела да добијају црвене гљиве и труле (довлачили смо их са планина током јесени и зиме као трофеје из шетњи; били су попадали са дрвећа здруженим дејством старења и црва, или смо их као остатке покупили после оглодавања шуме од стране дрвосеча). Моју госпу је чекало и сађење пелцера (који од толиког чекања да их расади, више нису били пелцери, већ замало у саксијама почели да добијају плодове, или да умиру од прекомерне влаге испод мушеме којом их је од киша и хладноће штитила). Бацих се и на помагање комшијама око њихових послова. Преуредисмо шупу, ослободисмо се јабука које је дубље захватила трулеж. Оне са мање иструлеле очистисмо за питу. Испрскасмо воћке против штеточина. Одвукосмо што даље од куће канте са смрдљаком у воду потопљених коприва, које је моја госпа киселила за прехрану својих травки-забрљавки и поврћки у лејама. Наравно и миомирисну зову сам морао да берем по наређењу зна се кога, а и око стабала да обмотавам лепљиве траке и да их мажем коломазом, како нам по листовима воћки мрави-сточари не би размножавали и напасали своју стоку (биљне ваши). Послова колико хоћеш. И не само послова.

Таман кад су почеле нове кише и кад сам мислио, ето, најзад могу да седнем и на папир (екрана) пренесем своје импресије о боравку међу јужноморавским афористичарима, дође нам у госте прерано распуштени унук са мамом. Разуме се, од писања у таквим околностима не би ништа. Свако дете тражи пажњу.

На дан унуковог одласка поново грану сунце, мирећи ме са тим да још не могу за компјутер. Радови у воћњаку и башти се обрадоваше. Срећом, одозго од Беле реке, видим данас, ваљају се облаци. Неошишана трава у дворишту заплака. Обећах јој, ако ова садашња тмурноћа потраје довољно дуго да у цугу завршим писање, наоштрићу нож на косилици да је не боли и одмах је ошишати чим сунце гране.

⁕⁕⁕

Афористичари су ти посебна фела људи. Умишљају да су паметнији од других, да им је глава велика као балон, већи од оног који лети над Кападокијом. Нос им боде облаке од уображености. Уверени су да су својом мудрошћу ухватили бога за браду. С презиром гледају на свет око себе, а нарочито на нас писце: пискарамо ту стотине и стотине страна, а они све то што нам у роман стане, искажу у једној или две реченице. Препотентни су као богаташи у посети осиромашеном краљу. Они не једу храну, снагу црпу директно од сунца и нуклеарних процеса из утробе Земље. Немају потребе ни воду, а ни друге течности да пију, посебно не алкохолне – надувени су и довољно опијени својим егом. Испод части им је да се сагињу и пертле везују. Уместо ципела носе чизме са звечећим мамузама, како би на себе скренули пажњу и онима који их не виде, јер њих мора свако да види, свако да чује и обавезно до земље да им се клања. Једном речју, нико их није достојан онолико колико су увртели себи у главу да су достојни.

Да, тако мислих, штавише и убеђен бих – додуше не баш овако искарикирано, али ни далеко од тога – док не дођох у ову варош, престоницу афоризма и не стадох међу њих, афористичаре. Кад оно, они обични људи, свакодневни, обучени ко и сваки други, нормално очешљани. Ни уображени, ни с презиром у гласу и погледу према онима који нису афористичари. Скромни штавише, повучени, тихи, насмешени, пријатни – једном речју: драги. Добро, де, има и међу њима оних који носе мамузе, с репићем, лептир машном, лулом у устима (ово за лулу лажем, али ми је осећај исти). Има и оних који ћуте, тихих, скромних по природи, или васпитању. Има и причалица, које ти повере све тајне као најрођенијем, не само друштва у коме се крећу, него и своје, иако си се са њима тек упознао. Има и срамежљивих, којима још мало па мораш клештима речи да чупаш не би ли што те интересује сазнао. Има и таквих који показују већ пословичну простосрдачност нашег човека кад им странац дође, а и оних који као да су те знали сто година, па те мало-мало лупају по леђима као да си им најбољи другар. Све у свему, обични људи, наши, домаћи, свакодневни.

Пољубисмо најпре закључана врата на Дому културе у чијој је биоскопској дворани требало у дванаест сати да почне свечаност (било је десет до дванаест). Стојимо испред и цупкамо. Само смо моја госпа и ја, и једна мештанка која је дошла као гледалац. Мештанка не цупка. Од оне кише, мени се и мојој госпи, после два и по сата вожње, напунила бешика па би и на уши да нам изађе. Надали смо се ве-цеу Дома културе ко озеблом сунцу. За мене лако, одох иза врзине поред зграде железничке станице, али госпа, видим, само што није почела да прокишњава. „Знам где су афористичари,“ рекох јој. „Хајде за мном. Тамо је и ве-це.“

Једино кафанче чију клатећу таблу испред улаза видесмо, би оно што мислих. Док је госпа унутра обавила што је имала, испред кафанчета почеше да се скупљају афористичари, а неки и из ње да излазе. Тад ми је почело да се разбистрава и цепа платно којим их је моја уобразиља осликавала. Чаврљају као деца, радосни као ђаци који су пошли на приредбу. Пружише ми руку, одмах ме препознали да сам странац. Одакле си, распитују се, питају за здравље, како је у планини. Онда сви кренусмо према Дому, два по два, баш као ђаци. Заправо, само ја ђак, афористички, а они професори, бардови бистрине и немилосрдности досољене једом, пре свега немилосрдност самих према себи, јер без немилосрдности се афоризам не прави. Да се разумемо, неко би ту смешу бистрине и немилосрдности назвао препреденошћу. Признајем, препреден не може бити глуп човек, нити може бити немилосрдан према другоме. Ово ипак није та врста препредености, овде се препреденост своди само на игру речи, како да што лукавије сабијеш експлозив у напрстак, а он да експлодира као вулкан, све около да обасја и поспе пепелом, а богме, понеке и лавом да ожари.

Уђосмо најзад у Дом културе. Добро је: одмах је код улаза ве-це, ако затреба. Добро је и што мозак афористичара не ради као бешика. Код њега нема опасности да ће се препунити афоризмима, а онда да му свинктер попусти и да их неконтролисано проспе било где и било по коме. Афористичар циља кога ће да погоди. Афоризме избацује као ракете са навођењем. Ако их више пошаље одједном ка истом циљу, то се зове афористичка канонада. За његове плотуне, хвала богу, у овом свету барута има на претек. Кога афористичко ђуле опали, а заслужио је, чеше се до прекосутра.

Сала је типична за сеоске домове културе. Зачудо неподеране јој столице, готово им нов наранџасти тапацирунг, неће те жуљати цео дан да седиш у њима. Не знам само ко их све очисти и под сали изриба кад оно пијани вандали обише зимус Дом и целу салу и сва седишта испрскаше снегом из ватрогасног апарата. Надам се да су те вандале после похватали и натерали да све очисте и то четкицама за зубе, како се прича да су, у славној нам војсци некада, војници по казни нужник у касарни прали.

Сала је по пропису нагнута, како они у реду испред не би заклањали поглед онима у реду иза. Бина јој је таман толико висока да први ред види које су боје чарапе конферансијеу и извођачима. Седишта је, ако сам тачно избројао, сто шездесет. Баш велика сала. Не знам само како је зими греју? Нигде не видех ни пећи ни калорифере ни клима-уређаје ни радијаторе. Очигледно је не користе кад је хладно. Сем за дочек Нове године, кад људима и не треба фуруна – сами су фуруне: зраче играјући коло, а ложе се алкохолом и масним печењем. „Дом је овај кућа свима, док у њему пића и прасетине има.“ Куку, ја постао афористичар!

Нас двоје се просто распилависмо кад поче приредба. Заправо, био је то гарнир од приредбе, налик оним какве су се некад правиле по школама и домовима културе широм вољене нам земље. Вратисмо се у детињство. Ред је млада дама, предивне, дуге косе, још дивнијег гласа, отпевала народну тужбалицу, ред су читани афоризми присутних афористичара, ред је сјајни ансамбл локалног КУД-а блистао сплетом народних кола, у надахнутој кореографији млађане наставнице и старог кореографског вука, ред су опет афористичари измамљивали усклике одобравања од присутне публике, па је опет млада дама божанског гласа певала, склањајући повремено своју, до ногу дугу косу (како јој се не би претворила у крила, а она у вилу, Звончицу и полетела према светлу од улазних врата иза наших леђа), ред су опет афористичари афоризовали публику, ред опет КУД измамљивао уздахе и тапшања (нарочито један црвчак од девојчурка међу њима, која тешко да је имала осам година), ред наново афористичари, ред ја на бини! Еј и ја читао своје афоризме који уђоше у „Зборник афоризама“ са овог скупа! Добих и захвалницу, исписану краснописом, што удостојих овај скуп својим присуством (ал сам скроман!). Осим награђеног момка из Врњачке Бање, бејах једини гост са стране (не рачунајући Нишлије), који је имао довољно куражи (или мањак памети) да се аутом пробије кроз дажд и успут слалом вози између одрона. Стварно смо завредели похвалу, не само захвалност.

Сликасмо се на крају сви ми учесници приредбе, заједно са организатором, поређани на бини као апотекарске флашице. Сад кад гледам те фотографије, испаде да сам био највиша штркља међу њима. Од брђана се и очекују дуге ноге. Мада дуге ноге пре приличе равничару – да га држе изнад воде кад реке равнице заплаве. Овде се то правило изметнуло: иако су у равници рођени и равничарску мајку сисали, Житковчани, домаћини наши драги, нижи су од нас, са планине сишлих (чак и од оног момка из Врњачке Бање). Ко зна шта је Природи било на уму кад је њима и нама гене смућкавала. Једино ако су и они сишли са неке планине па нас то само зеке да су из равнице? Од кад нам у брдима села опустеше, од планинског кала реке нам се у равници запушише. Сад једино да нам пераја никну. Куку, ја опет избацих афоризам, иако никад до сада, тачније до позива домаћина на овај скуп, нисам писао афоризме!

Домаћин „Дана сатире Павле Тончић“ у Житковцу било нам је Удружење стваралаца у култури „Завичај“ (скраћено УСУК). Његови чланови се само тако зову. Нису усучени ни духом ни организаторским способностима, напротив. Нису усучени ни чланови породице Тончић, генералног спонзора, чијом је љубазношћу овај ватромет памети летео. Почивши Павле Тончић, њихов отац и брат, био је афористичар „Ошишаног јежа“, такође и добитник „Златне кациге“, витешког звања „Фестивала хумора и сатире“ из Крушевца, који се одржава сваког првог априла, на дан рођендана Чкаље, Крушевљанина, иконе српске комедије, који је само својом појавом – нису му били потребни гегови – засмејавао целу ондашњу Југославију. Линије живота се секу.

⁕⁕⁕

Док смо долазили, улазили смо полако у Житковац. Први пут смо овде. Кола су милила а ми зверали около збуњени. Утисак нам је био као да нас је неки окрутни, србијански времеплов (окрутнији од оног Х. Џ. Велса), бацио у прошлост и вратио најмање пола века уназад (можда и читав век). Као да смо уронили у старе фотографије и мушицама исфлекане разгледнице градова Србије пред Други светски рат или у првих десет-двадесет година после њега. Неком харипотеровском магијом те пожутеле фотографије су пред нашим очима сада оживеле. Промичу поред нас старе куће, приземљуше, прављене очигледно још у предратно време, а оне „млађе“ у послератно. Ниједна нова! Фасаде им неодржаване. Неке само што се не сруше. Јадне продавнице, пар тезги испред са оскудним артиклима колонијалне робе, поврћем или воћем. Једна бензинска пумпа, мања од најмање сеоске у нашем крају, на којој се точи гориво за тракторе и фрезе. Иза пумпе, некадашњи понос овог дела Србије, пруга од Београда до Ниша, којом је прошао први воз тек проглашене краљевине. Између ње и пумпе, у сред Житковца, железничка станица на којој, замислите тог понижења, не пише „Житковац“, него „Алексинац“, а Алексинац није овде, него је три километра далеко, не види се – тамо је преко Јужне Мораве и аутопута. Нигде у свету нема да се железничка станица зове по месту које није место у које путници из воза силазе!

Али ту јаду није крај. Иза пумпе, а десно од железничке станице, тик прекопута Дома културе – ругло Житковца: земљани паркинг са некадашњим ве-цеом у дну (без врата, пун шута и ђубрета), неколико жбунова около, шикара. Туга божја. Тражимо погледом трафику да пре почетка манифестације купимо „Политикин Забавник“ (јуче је био петак). Излазимо из улице којом смо дошли од аутопута, скрећемо према Дому културе у улицу која спаја кућама већ спојена некадашња засебна места Моравац, Житковац и Прћиловац. Нигде трафике. Житковац једноставно нема трафике. Нема ни биртија. Једину коју видесмо (биртију) је она у којој ми је госпа, уз осмех причљивог конобара, веселог као да ћемо попити нешто, нашла олакшање у мушком ве-це-у (у женском није било светла).

Касније сазнасмо зашто је све овако, како мајка сина имала, ранила га, а кад син мало порастаја, у сиротиште га дала. А сиротиште горе него у Дикенсовим романима. Да га тамо бар у Пепељугу претворише (данас је то модерно), могао би се надати да ће се наћи принц и пре поноћи са њим (то јест с њом) заплесати. Овако, пресели се наш Житковац на пожутеле фотографије, замрзну се у времену, препуштен кишама које ће му фарбу са фотографија скидати, а фотографије поткорушити и са њих лак негдашњег сјаја љуштити.

Причу коју нам испричаше предобри домаћини (а причаше је не јадајући се, али са приметном горчином у гласу), проверих после на интернету. Све је било како су нам рекли да је било. Кад је оно 1965. неком паметњаковићу у власти дунуо погрешан ветар кроз шупљу главу, укинуше општину Житковац која је дотле, лево од тока Јужне Мораве, захватала пола јужноморавског краја иза планине Јастребац. Беше то богат, земљораднички крај, ишаран пословним потезима будућих предузетника. Ту се није гајило само оно што се у земљу као семе не баца. Вино, ракија и мед су потоцима текли. Пшенице, кукуруза, репе колико хоћеш. А онда је дошло одумирање. Исто што се десило са Крушевцом, привредним гигантом и културном перјаницом крајева уз Расину, Западну, Јужну и Велику Мораву. Уместо Крушевац да буде међуопштински центар ибарско-моравске нахије као најразвијенији град, засадише га у Краљево, место које је у то време било једва нешто веће од Лазарице, крушевачког приградског насеља. Захваљујући тој садњи, Краљево процвета, разви се парама Крушевљана, а Крушевац оста да тавори и сам се о себе саплиће. Од тог мучког ударца се никад није опоравио.

Причају стари, кад се оно у Скупштини одлучивало ко ће између Краљева и Крушевца гаће извезене срмом да навуче, Крушевљани послали као преговараче у Београд политичке комесаре, без школе и математичког знања. Краљевчани испадоше мудрији: уместо комесара у Београд испред њих одоше оно мало доктора наука што се нађе а претекли су осветничку чистку до рата „презрених“. Доктори наука математички доказаше да је Краљево место где се укрштају железнички и друмски путеви, да се налази на размеђи фесова и шајкача и баш зато треба да је у њему седиште. Питам се само, ако је такав критеријум важио за административно устоличење Краљева, зашто није важио да се Житковцу не измиче столица испод ногу? И Житковац је био раскршће земљаних и гвоздених друмова. Добро, није баш на размеђи фесова и шајкача, мада није ни далеко.

Очигледно је Алексинчанима те године била јача ракија па скупштинским одборницима очас посла помела памет. Џаба што им Житковчани на време у Београд послаше своју лепотицу, глумицу, Бранку Митић, рођену у Житковцу (или Прћиловцу – још се Житковчани и Прћиловчани нису договорили где – српска посла). Ех, каква је то лепота  од глумице била! Црна, подгојена таман толико колико треба. На њу ће, кад буде заиграла као удовица Николија у серији „Љубав на сеоски начин“, балавити мушкарчине целе Југославије.

Џаба се Житковчани трудише. Онима на власти су изгледа бале обилније текле од уносније помисли: колико може да се „склони“ од продаје угља, чије је вађење у алексиначким рудницима тих година управо постигло рекордну производњу. Лакше је бушити земљу него јалово балавити на удовицу Николију. Парите ви очи са Николијом сви колико вас има, од зараде на рудницима парићемо се само ми, „изабрани од народа“. Лакомост је врлина оних којима уместо мушкости задебљају прсти. (Куку, опет сам се дао у афористичаре!).

Од те отимачине Житковац поче материјално да пробада. Како и да не пропадне кад му наметнути господари из Алексинца поскидаше са положаја у дотадашњим институцијама све виђеније људе. Једнако тако би и са директорима оно мало државних предузећа у Житковцу. Уместо Житковчана, нови господари поставише на „важна места“ своје. Тим „својима“ то беше само додатни извор џепарца – за Житковац и његов даљи развој брига их било колико за лањски снег.

Још гора времена Житковчанима дођоше после пиштаљки и лупања у шерпе, кад од краја две хиљадите почеше на „положајима“ да им се смењују партијски „кадрови“ (из Алексинца, наравно, а одакле би). Но воз се ту низбрдо само захуктавао. Таман да Николијини потомци помисле да од њихове низбрдице нема горе, отвори се понор са доласком најновије власти. Дотле су им бар слали људе са каквом таквом државном школом коју су заиста завршавали, а отада… Но, боље да ћутим да ме не би неки у црном притисли да откријем ко ми сву ову горчину у уши сасу.

Житковчани се ипак не дадоше одумрети. У инат таквој власти. Нек се куће руинирају, нек се љушти фасада оним малобројним које једва спрат имају, нек стоје и даље у цигленој фази ретке ко зна кад започете, нек се фарба са дрвених оковратница и излога радњи суши и пуца, нек су им тротоари ко у турско доба. Ако, вас, Алексинчане, и тебе државо, није срамота да путници, пошто сиђу из воза, пролазе кроз овакву касабу – нас је још мање срамота. Ми своју материјалну беду више не примећујемо, јер имамо нешто што нам не можете присвојити, а оно што не можете присвојити, не можете ни запустити. Културу једног народа још нико није успео да уништи, па није и неће житковачку. Формирали смо један од најуспешнијих ансамбала народних игара у земљи. На његовој кореографији могу да му позавиде и такве величине какви су фолклорни ансамбли „Крсмановић“, „Абрашевић“, „Лола“ и „Коло“ из Београда. Заиста заслужује дубоки наклон онај полет у дечици свих узраста, која просто лете позорницом преплићући ногицама као да су им пропелери, као и онај осмех и испуњеност игром у прелепим цурама, још мало па стасалим за удају, које су даскама позорнице замениле шетњу око цркве и хватање у коло на вашарима да би их момци приметили, како су до скора радиле њихове мајке и баке. Имамо и своје музичаре, „Дукат“, сјајније од дуката. А тек ово удружење „Завичај“, које наш Житковац произведе у престоницу афоризма Србије, а и шире! Све то заиста нико не може да нам одузме и присвоји нити из груди ишчупа. Зар ви мислите да ми не волимо да читамо, зар мислите да не умемо стихове да нижемо, прозу да пишемо, да сликамо, свирамо, певамо и спортом се бавимо? Дођите и уверите се да смо и даље општина, културна општина. Не, није то инат, то је само да вам покажемо да нисмо ни мало заостали, иако сте се свим силама трудили да нас срозате, понизите, са уличним џукцима и говедима на ливади изједначите!

Шок за мене и госпу тек је имао да дође – али прави. Спроведе нас после приредбе домаћин до својих просторија улицом која води према Прћиловцу, па десно у улицу којом смо дошли у Житковац. Пролазисмо страћаре и оне, види се, некад отмене куће. Увукоше нас, на крају, између две такве, преко травнатог дворишта до доксата једне, види се и то, некад раскошне, домаћинске куће (у њено време можда и виле). Након доксата и малог ходника, уђосмо унутра. А унутра, нисмо могли да верујемо призору који се испред нас распростро. Сала, не мала, ту и тамо јој се са плафона ољуштио креч (нечему је озбиљном очигледно у минулим временима служила). На сред сале огроман, дугачак сто као конференцијски у салама управног одбора озбиљнијих фирми. На столу хрпа хране, само што не попада колико је има. Да не верујеш очима шта су нам све ови материјални сиротани, а духовни богаташи спремили! Роштиља најбољег свих врста – гомила. Овали сухомеснатих производа, сира и качкаваља свих врста – гомила. Гомила сокова свих врста у флашама и тетрапаку. Гајбе са флашама пива у углу, које сумњам да има ко и да може све да попије колико га је. Киселе воде, обичне воде, вина, ракије. Тек колача каквих све није било и колико је било, не да се описати. Искрено, ни на најбогатијим банкетима и ручковима научних и стручних конференција у Београду и свету које својевремено походих, оволико хране и овако укусне нисам видео ни кушао. Тако нечег нема ни у ол-инклузив хотелима Турске и Египта. Буквално се удависмо у јелу. Да је могло у трбу да ми стане, ко зна колико бих још кобасица појео – тако сласне до сада не пробах: топиле су се у устима. А тек „руске капе“! Могле су, без лажне скромности да се такмиче са „руским капама“ најбољих светских посластичара. Уплаших се ко ће толику храну да поједе. Нас двадесетак гостију УСУК-а који пођосмо за домаћином, укључујући и десетак домаћих, тешко да се са свим овим могло да избори.

Показа се да ми је бојазан била погрешна. Таман напунисмо стомаке и залисмо их пићем, кад у салу хрупи цео фолклорни ансамбл КУД „Младост“. Мила мајко, кад се девојчице бацише на оно месиште и колаче, заливајући све соковима па и „гуараном“ (да и „гуаране“ је било!). Учини ми се да сам у биоскопској сали и да гледам филм „Гола џунгла“ са Чарлстон Хестоном, који ме је као клинца престравио. Најезда мрава убица, „марабунта“, у Јужној Америци упада на њиве и села, све пред собом збрише, а говеда и људе буквално оглође до костију. Данима сам после, како затворим очи, видео мраве како надиру, пењу се по људима и живе их претварају у костуре. Све који тако навале на нешто отада смо звали „марабунтама“. Нек су живе и здраве ове житковачке „марабунте“, после онако добре игре несумњиво су биле огладнеле. А и младост је то. Једва ми успе да се између њихових лактова докопам последње „руске капе“. Поједох је као куцов у три слатке речи, „ам, ам, ам“. Нисам ни ја „марабунта“ од раскида. Ако са овим цурицама не могу да се такмичим у игрању кола, могу бар у једењу.

Тако се сврши наше гостовање. Поздрависмо се и изгрлисмо са домаћинима и обећасмо да ћемо и идуће године доћи. Ако ни због чега другог, онда бар због њихових сласних кобасица и „руских капа“. Житковац је нама Крушевљанима и без тих кобасица и „руских капа“ близак од давнина. Та сећања још трају. Док је Житковац био општина доживљавали смо га као удаљену испоставу Крушевца. Многи наши рођаци и познаници, посебно запослени на железници, радили су, женили се, децу рађали и живели у Житковцу или његовом такорећи предграђу, Прћиловцу. Да, живели су и у Прћиловцу, али су сви говорили да живе у Житковцу. У то време (а и данас се може чути), Прћиловац се помињао у погрдном смислу, некако са презрењем. Било је срамота одговорити кад те неко пита да живиш у Прћиловцу. Кад се каже: „Ма, пусти га, он је из Прћиловца“, имало је значење као да се рекло да је из неке рупе богу иза ногу. Одувек је био на лошем гласу због своје циганске махале која је расад просјака и проститутки широм Србије, али и Европе. Туче, бодења ножевима, севања секира, са успутним отмицама и силом удаваним девојкама, не ретка су у њему појава. Како је од једне часне грчке речи, која исто значи што и наша, наслеђена од Турака, „мираз“, настала реч са поспрдним значењем, „прћија“, сам свети бог зна. Штавише, „прћија“ у већем делу Србије, Македоније поготову, Црне Горе па и Хрватске, не значи више „мираз који млада доноси у брак“, него „мираз који удовица доноси у брак“. Ово за удовице је и разумљиво. Доскора се није благонаклоно гледало на удају жене остале без мужа. Удовици тек  није могао нико да опрости што имовину која јој је остала од мужа уноси у нови брак. Верујем да су „прћији“ такви накарадни односи према женама у црном и донели негативно значење: „имовина са којом свако може да поступа како му се ћефне“.

Управо се тако алексиначка општина односи према Житковцу. Брине о Житковцу као о некој прћији тамо негде преко Мораве. Као да је то „тамо негде“ богу иза ногу, а не три километра друмом. Зато су Житковчани решили да се не дају. Бориће се, али не „свијетлим оружјем“ као њихови преци, него много опаснијим, невидљивим – културом. Култура је одувек била делотворно оружје. Са њом се не побеђује преко ноћи, али се побеђује сигурно. Не би иначе кроз историју толике афористичаре, песнике и романописце хапсили и књиге им забрањивали, некима и палили. Узалуд им је све то било, јер њихов глас се и из затвора народом проносио, као што се и глас житковачког КУД-а „Младост“ и његовог УСУК-а „Завичај“ преноси широм земље. Захваљујући КУД-у и УСУК-у за Житковац зна све више људи. И ван земље га помињу.

Можда ће се алексиначки општински оци тргнути кад их буду погодиле стреле житковачких афористичара, можда ће се неко од афористичара и коњским ћебетом иза решетака због тога покривати, али ће се житковачки глас ипак пронети и бити јачи од гласа по лошем познате прћиловачке махале. Кад се афористичари у Житковцу усукну, и придруже им се афористичари ван Житковца, па се здруженим снагама према Алексинцу усукњују, алексиначки „свети оци“ ће, хтели не хтели, морати на Житковац пажњу да усмере. Деси ли се то (а десиће се), житковачки КУД и УСУК ће за заслуге добити достојну дворану и хотел да се сместе гости који им долазе, а не као сада, да им католички „Каритас“ прискаче у помоћ и житковачким гостима дошлим из далека обезбеђује спавање. Битно је било да попови житковачки добише нову, лепу цркву (једино што видех ново у Житковцу), а хуманошћу нек наставе да се баве „лукави Латини“. Нашој је православној цркви испод части да се тиме бакће. За њу су људске потребе нешто сувише приземно. Она гледа у висине. Комуницира са Богом. Житковчани нек се сами сналазе како знају и умеју. Битно да цркви редовне прилоге дају. Је л' имате за прилог цркви – имате, шта онда кукате. Нек вас Алексинац и даље третира како вас третира кад сте за њих прћија. Слава Житковчанима! Алексинац је уз вас! То јест биће. Уверен сам. Али кад вам врати општину!

КРАЈ

© 2023 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловим или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

25 јун, 2023

Испраћај у пензију


Испраћај у пензију

У петак испратисмо колегу у пензију. Сви су срећни, а и он је срећан. Због чега? Што је напунио шездесет и пет? Није баш за срећу. Лажу сви они који кажу кад дође време за пензију: „Једва чекам, довде ми је дошло.“ Шта једва чекаш? Да се угаси један живот и отвори нови пун неизвесности, упитног квалитета и дужине трајања? У праву је моја другарица из Есена кад каже да човек треба да ради док је жив – рад те једино чини живим. Да, под условом да рад са којим се стицала пензија није био кулук, мучење, исисавање животне снаге, већ задовољство које испуњава. Много је више оних које је такав рад разорио, претворио их у сенку. Не знаш шта је тужније срести: изборане жене, отеклих ногу, надутих зглобова, искривљених прстију од укрштених мука исцрпљивања на послу и робовања у сопственој кући, или превремено оћелавеле и оседеле мушкарце, увећане носине, зарасле у веђе и длаке из носа и ушију, погрбљене, танушних, старачких ножица. Рад их није испуњавао, заправо ретки су које јесте, уједно и срећници. Већина је радила само да би имали од чега да живи, очајни да прехране породицу, испуне очекивања родитеља, друштва, исцрпљивали се до бескраја на послу, радили прековремено и без плаћања, трпели увреде, бивали понижавани, а онда би долазили кући и истресали се на укућанима, пребијали жену, децу, или, чим ручају бежали од куће, да са друштвом залију безнађе ракијом и забораве себе. Није ни чудо што је већина њих у току свог радног века забушавала на послу, „хватала кривине“, па и поткрадала своје послодавце. Зар не мислиш да би они (и мушкарци убијени у појам, и жене робови), сви до једног више волели да има је богата тетка оставила у наслеђе довољно да могу да шеткају по белом свету, посећују галерије, иду на концерте, уживају у природи, на планини, језеру, мору, пецају у брзацима, или да се просто завале у хладовину испод крошње, плету венчиће, гледају у плаво небо и у белини облака препознају своје жеље?

Шта ми би? Зар нисам дошао на весеље? Колега нам иде у заслужену пензију, а ја ударио у мрак! Би ми то што мало кога од дошлих на испраћај препознадох „из прве“. Двадесет и пет година је прошло како их нисам видео, још од како сам прешао са послом у Београд. Изменила им се лица, одебљали су, отромбољили се, неки се осушили ко гране, они који су били испичутуре, заокруглили се, отекли, надуле им се трбушне ко буре да су прогутали; неки бледи као пред смрт, неки црвени, гомила ћелавих, а сви седи, измењене им физиономије, године издубиле боре… Једино се жене некако држе, не знам како и због чега. Вероватно је шминка у питању, офарбана коса, хаљине дречавих боја, накит, а пре свега осмех на лицу (или је то што сам кратковид а моја машта надопуњује остало). Чудо једно, оне све насмејане, разигране, „место их не држи“, не излазе из кола, а мушкарци натмурени, цигару не ваде из уста, вуку дим за димом: чим им се једна угаси, пале другу. Једино су весели они које је већ „ухватило“ пиће. Салићу друге, грле, причају, причају, понављају оно што су ти већ рекли, шире руке и као веселе се, као певају – срећом чаше не ломе.

Као да у мозгу имам онај компјутерски програм који претапа слике глумаца из старости у младост – туга да те ухвати. Без мог свесног учешћа ради обрнуто: копа по архиви памћења, вади отуда слике од пре двадесет пет година дошлих на овај испраћај које је упамтио и упарује их са садашњим старинама. Да, да то је тај, то је та, олакшано уздахнем како кога пронађем у архиви и његову садашњу слику стопим са оном из младости. Радујем се иако им се добром делу имена више не сећам. Да је име било слика а не текст упамтио бих га. Слике се памте, речи заборављају. Би ту и разочарења након упаривања. За оне већ отишле у пензију није ми било тешко, њих сам лакше препознавао, јер познато је да се људи у позним годинама балсамују, по десетак година не мењају лик иако старе, онда скоковито пропадну за један степеник па се опет балсамују. То углавном вежи за мушкарце. Жене се мењају и изобличују једва приметно, познаш им године тек по ситним усеклинама као их је неко жилетом рецкао, најпре око очију и углова усана, а онда им немилосрдно ножем утискивао бразготине бора по лицу; године им пегаве тело, руке, испумпавају груди. Шминкама и брусхалтерима поправе донекле ту штету, мало се подгоје, салом исправе боре па ти се, ако си стално са њима чини да се не мењају; док их нешто нагло не докосури и постану изгледом неке друге, непознате, жене које једино глас и очи одају да су то управо оне, драге колегинице, за које сам некад можда, у жару младости, првих својих година запослења био и „загрејан“. Мада, руку на срце, нису ни сада за бацање – барем не ове које су дошле. Неке чак покушавам да не гледам, јер зазубице и сад лако изазивају – двадесет и пет година од кад их нисам видео, на њихових ондашњих двадесет и пет, плус попуњено тело, плус младалачка фризура, плус ватра која сева из њих, блистав сјај у очима, разигране ноге које не стају, ждралова крила у рукама, косовски плес такав да ниједна од данашњих девојака боље да не помишља са њима да се надмеће… бррр! Све ми слике испадоше мутне колико су ми руке дрхтале док сам их снимао.

Сад мало и о амбијенту. Кафана на гласу, једна од најпознатијих у граду. У њој акустика катастрофа. Кад сви заграје, а заграје – а ко не би после толико година не виђања – теорије нема ни оног до себе да чујеш, а камо ли колегу или колегиницу прекопута. Само климаш главом ко глупи август, као, пратиш га што прича; клима и он кад ти одговараш на оно што мислиш да те питао, као, и он тебе чује. Све време сам држао отворену шаку час иза једног уха, час иза другог, не ретко иза оба, не бих ли како тако усмерио глас до својих бубних опни, елиминисао грају и препознао изговорено. А тек кад је у зло доба музика засвирала – лепо, брате, оглувесмо сви. Идем после од кафане до кола, не чујем ништа, ни своје кораке, ни кораке моје госпе која корача поред мене (ах, да, заборавих да напоменем: и моја госпа је наша колегиница – њен садашњи изглед срећом нисам морао да упарујем са сликом од пре двадесет и пет – за зазубице нисам сигуран, јер кад је барабар са оним зазубичастим заиграла – није било разлике). Сетих се напрасно свог професора акустике са факултета, Хусније Куртовића, како нас је учио да се постиже концертна акустика простора. Има сигурно инжењера које је власник кафане могао да упосли – озвучили би му кафану и за две добре вечере са пићем. Или бар нашег. такође бившег колегу. да су звали, Дејана Љубисављевића, доказаног акустичара – он би им сигурно то урадио за џабе, из чисте љубави према граду у ком се родио и у ком је млађан момковао.

Пре него што одем на починак да из себе изветрим сав у кожу завучени дим кога ни топла купка из ноздрва није могла да истера, да искажем још нешто што на овом слављу нисам могао да сварим. Оне испичутуре које поменух на почетку – нисам им бројао, али колико су вина и вискија попили, конобари су са том количином цело вече могли да поје своје госте. Оно проклето у нашем човеку: кад други плаћа, одабери оно најскупље – кад би га иначе сам кушао. Да су то најскупље једном само попили, ајде де, али да се буквално купаш у скупоћи, е то не могу ни на пијанство да им одбијем. Јадан наш колега кога у пензију испратисмо, колики ли је само цех за ову вече платио? Отишло му је гарант бар половина од три плате које му за одлазак у пензију следују поврх последње. Но, свеједно, нису ми се згадили, напротив, драго ми је било да сам их све видео. Наздрављао сам, узвраћао здравицу, грлио се, тапшао их по рамену, мувао у ребра како се мувају најдражи, пљескао по трбушини, смејао се са њима иако нисмо имали појма чему. Једном се живи како треба, макар и само то вече кад се испраћа колега у пензију. Сутра ће већ устати с главобољом. Они већ пензионери, кукаће на болове у костима, на горуштицу и главобољу од прекомерно испијених чаша, они млађи који имају још да служе робовласницима, једва ће чекати неки нови испраћај да се поново провеселе, напију, наједу роштиља и бар до понедељка забораве своје робовање, а до ујутру кућевне муке: машина за прање им је дотрајала, бојлер процурео, и једном и другом детету брак шкрипи, унучићи само буље у телефоне не маре за школу, да ли на одмор и како да га плате... Понављаће се то све док не дођу и сами до пензије (под условом да су у међувремену били добре колеге, а они их, који одлазе у пензију, позову на славље). Ако немају срећу да имају неки хоби, парче земље, кошнице, ловачку пушку, штапове за пецање, да су чланови неког клуба, планинарског, филателистичког, угурсуза, који се често састаје, као пензионери ће скапати од досаде, гришће све око себе редом и жалити што више нису робови.

Колеги кога испратисмо у пензију свака част: часно је одрадио своје. Трудио се да буде прави домаћин. Неколико пута нас обилазио са чашом да нам наздрави и захвали што ћемо му преполовити три последње пензије, хватао се у коло и покушавао да парира женским фуријама. Штета само што није ухватио инструмент и сам засвирао, јер то сам очекивао, знајући како нас је, уз прошверцовано пиво или ракију, у канцеларији испред систем сале нашег рачунског центра, на хармоници увесељавао кад се заврши радно време. А могао је и на гитари, јер ништа мање није ни на гитари виртуоз. Давно то беше кад га примих на посао, а нисам ни знао да је музички надарен. Бриљантан ум, самлео је ко од шале тестове који се дају кандидатима. Показало се по ко зна који пут да су уметност и бистрина сестре рођене. Желим му још пуно година музицирања. Он је бар срећник – уметност (било која) је и рад и уживање. Царство чула и благодет ума. Срећно музицирање, друже мој, и добродошао у клуб!

КРАЈ

© 2023 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловим или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

22 јун, 2023

Дивља кћи

 

Виндрет Бергинсдотир (Wyndreth Berginsdottir)

Моја другарица, Марина, има профил на Фејсбуку преко кога објављује запажене текстове о мање познатим догађајима и личностима. Кроз те текстове људима проширује културолошке видике. Њени пратиоци су баш срећни што Марина постоји, јер за много од тога из Марининих објава нису чули, или нису имали времена, могућности, а можда ни потребног знања да сами потраже. За разлику од Марине, нисам баш такав алтруиста да едукујем људе преко друштвених мрежа. Своје профиле на Фејсбуку и Линктину осмислио сам да на њима објављујем своје књижевне испилотине. Али ми данас Марина пренесе вирус. Ухвати ме нека ватра и одступих од самог себе. Надам се да је то само тренутни маринизам и да ће га мој одбрамбени механизам савладати. Текст који сам у том врењу припремио, заслужује да се појави на мојим страницама на интернету иако није књижевно дело – барем то није у буквалном смислу. Едукативан јесте, а књижеван је само у томе што нисам могао избећи полетност док сам га писао. 


Дивља кћи
(Savage daughter)
– приказ песме –


У последње време засипају ме са свих страна преко друштвених мрежа спотовима једне песме од које ми се диже коса на глави. Коса на глави не диже се само кад вас страх паралише, или вам се слика каквог ужаса свали на груди. Мени се коса на глави диже од оног што ми срце дирне, од онога што ме скрозира свог, уздрма моје било, сваку ћелију у мени побуди и груди очајно стану више ваздуха да ми ишту. На пример кад се свира химна, кад гледам војну параду, кад видим како се двоје заљубљено гледају... Свако је ударен на свој начин. Нема нормалних.

Копао сам неколико пута по интернету не бих ли нашао ко је ту опседајућу песму први запевао, чији су стихови, ко је аутор мелодије. Са Јутјуба, ТикТока, Инстаграма, Редита, Пинтереста и других портала који складиште све и свашта, стизали су ми мање или више успешни препеви без неких ближих података. Прескакао сам извођење Саре Хестер Рос (Sarah Hester Ross) чији су спотови најбројнији, по некима и најуспешнији, али кад ми је искочио спот једне кћери Африке застрашујуће лепоте, занемех. Својим ме је извођењем оборила с ногу! Жмарци су ми се растрчали кичмом. Само Африка зна да пева тако савршено и тако заносно. Њен глас ми је просто ледио крв. Није ми притом било важно да ли стварно пева, или само отвара уста. Интерпретација јој је била снажна, језовита, мађијала је. Ухватио сам се како несвесно караокам за њом. Не само да ми се коса дизала од њеног гласа, дизала ми се и свака длака на телу.

Ко зна докле бих се дивио тој црној Изис и мислио да је нико не може надмашити у сценском наступу ни у начину на који изводи ову песме, да нисам на интернету нашао биографске податке ауторке и да нисам чуо како је сада изводи. Црна Изис је истог трена избледела, јер ауторкино певање је тек било да ти се, не коса, него цело тело најежи. Извлачила је глас и песму из душе, из груди, из дубине стомака, из срца, певала је тако сирово, тако снажно – очигледно са истим узбуђењем каквим је ту песму доживљавала кад је писала. Каква је то само гласина! А жена је у годинама, штавише бака! Пева је спонтано, грлено, промукло, онако како се некад певало на селу, оном у које су се њени преци населили пре много векова, донети северним ветровима.

Нема жене која ову драматичну песму чује а да јој срце не задрхти и да јој не постане химна, мото, магнет, звезда Северњача. Мрежом се шири као пошаст, пошаст која опчињава. Моћ јој је у вибрацијама отпеваних речи. Звук и смисао тих речи ослобађа жене, позива их на отпор, колективни револт експлоатисане боље половине човечанства, вековима од оне друге половине угњетаване, понижаване, тиранисане. Од кад је света и века жене са мушкарцима немају једнака права на живот, мишљење, веровање, делање. За то је пре свега крива религија. Не постоји ниједна религија од већих, у којој су жене и мушкарци једнаки, у којима их једнако третирају у храму и при молитвама. Е, ова бака, ауторка, жели да се то промени. Зато у својим песмама (није јој ово једина) призива паганске богове и заборављене многобожачке обичаје. Док пагански богови нису протерани, а у две трећине планете остављен само један бог да живљу кроји живот, разлике између жена и мушкараца није било – једнако су и једни и други стрепели и једнако се дивили надлежном богу.

Бака је песму написала у стилу песама какве су се некад певале у нордијским селима на северу Ирске. Сплела је у њу звуке келтске и викиншке музике и препознатљив ирски ритам у коме се такт обично даје ногама. Нема поетске риме у њој, јер би римовани стихови неминовно покварила њен келтски звук.

Неко ће на ово моје спајање ирске и викиншке музике можда скочити и рећи: „Чекај, побро, какви па сад Викинзи?! Ирци нису Викинзи, него Келти?!“ Јесу Келти, али су се на северу Ирске и по околним острвима са Келтима стопили Викинзи који су, између деветог и дванаестог века, тражећи себи мање хладну и мање гладну домовину, у те крајеве дошли и ту остали. Касније су, сада већ као Ирци, трбухом за крухом препливали Атлантик и по Америци посејале своје потомке, међу њима и ауторку ове магичне песме.

Бака, песник и композитор „Дивље кћери“, вуче порекло управо од ових ирских Викинга – отуд и та викиншка снага у њој. Пуно име јој је Карен Л. Унрејн Кахан (Karen L. Unrein Kahan). Песму је спевала још 1990. године под псеудонимом Виндрет Бергинсдотир (Wyndreth Berginsdottir), кад још није била бака. Једноставно се једног јутра пробудила са рефреном у глави. Док је напипала оловку, излио се надахнуто и остатак песме из ње, а у току дана дошла јој је и музика.

Све песме баке Карен су у старом ирско-нордијком стилу и све се певају а капела (без инструмената), онако како су их певали Викинзи – промукло, сировим гласом, народски, у хору, надјачавајући једни друге, из душе. Бака Карен за своју „Дивљакушу“ каже да је она „химна оснаживања, а не песма која служи одређеној боји крви, људи, или коже. Ако пронађете снагу и моћ и свој глас у њој, ово је ваша песма и надам се да ћете је певати са јачином и бесом и лепотом и снагом која је унутар вас – ко год да сте. Жене нису нижа бића од мушкараца нити су икад биле. Ми смо певачи олуја, месо од ватре, неумољива снага планина, љубазна топлине и ветар који реже. Ми смо пола света, а научене смо да говоримо тихо и да се понашамо благо, јер нас је тако лакше контролисати.“

Ту није био крај мом дизању косе на глави. Ђаво ми не даде мира, стадох да чепркам даље нађубрену земљу интернета. Поред бакине „Дивље кћери“ ископах још један драгуљ. Име му је: „Жене воде“ (Women of the Water). Шта је сад па то? У питању је међународни покрет жена које се боре за чисту воду планете, „за слободу свих и дивљину у себи“. Проповедају једнакост међу људима, потребу жене да буде поштована као родитељка човека. Заштитнице су воде, а тиме и Земље, бране воду од мушкарац који је на све начине широм планете трују. Себе називају „Жене које говоре у име воде“ (Women Speaking for the Water). Воле притом да цитирају једну другу баку, Индијанку по рођењу, сада већ почившу Жозефину Мандамин (Grandmother Josephine Mandamin): „Вода Мајке Земље нам носи живот, а ми као жене носимо живот кроз своја тела. Ми као жене смо даваоци живота, заштитници воде и зато смо посебно склоне да Мајци Земљи пружимо поштовање које јој је потребно кад је у питању вода.“

„Дивља кћи“ Карен Кахан је незванична химна „Жена воде“. Случајно? Није. Разумљиво и зашто.

Осим тог покрета жена, постоји још неколико женских покрета основаних са истом мотивацијом: својом женском снагом спасити воду Земље и спасити себе. Све су оне пригрлиле Каренину „Дивљу кћи“ као незваничну химну. Она их бодри. Као и „Жене воде“ ослањају се на паганске ритуале. Западни свет увелико осваја нова вера ослоњена на паганство, тачније ослоњена на ритуале германских племена, викиншких пре свих. Женски покрети овој вери утиру пут. Нису то затворена друштва, јер нису секте. Штавише, жене у њима позивају све жене света да им се прикључе, без обзира на боју коже, националну припадност, или друштвени положај – баш како је бака Жозефина Мандамин за живота проповедала, а бака Карен кроз своје песме пева. Речи ове две баке говоре женама да својом снагом могу све и та их мисао носи. Није то повратак матријархата, мада ја лично не бих ништа имао против, јер су по мени жене далеко мудрија и способнија бића од нас мушкараца. И правичнија. Једноставно је ово борба да и њих обасјава исто сунце као и мушкарце.

Још не разумете шта је то што ме је у свему овоме најежило? Просто ме јеже такве ствари и то је то. Слатка је то језа. Јежи ме свака дубоко хумана идеја или поступак, јежи ме исказивање љубави, топлине, јежи ме све што води бољем сутра, све што је супротно од оног што ми мушкарчићи својим дечачким лудоријама, бујном маштом, занети играма које играмо једни са другима и једни против других, доносимо ближњима својим, женама, мајкама, деци, другим људима, не мислећи на последице игре, не мислећи на сутра; вечитим дечацима какви смо, само нам је до играња стало; кад нам игра не иде од руке, кад губимо, беснимо и свој бес искаљујемо на „слабијем полу“. Жене срећом нису више кротке, све су мање то. Жене су водена бића. У води је живот настао, а ми из водених жена испливали. Вода памти и жене памте. Ред је заиста да се вода побуни, да жене покажу своју снагу, дивљину нагона за одржањем која их упркос вишевековној потчињености није напустила. Ред је да тресну песницом, да вода прсне на све стране, ред је да запевају у хору баш ту песму која ме, ето, већ данима опседа и коју вртим без своје воље као покварени грамофон: „Моје сам мајке дивља кћи (I ам my mother's savage daughter). Моје сам мајке дивља кћи, нећу да скратим косу, нећу да стишам свој глас!“ Не постајем ли то и ја жена?

Прилажем препев на наш језик Каренине „Дивље кћери“, прилажем и путоказ који ће вас одвести на Јутјуб да чујете како је сама Карен пева. Што само мени да дрхте груди, што само мени да се јежи коса на глави док слушам магијски глас тог женског Викинга. Жене, послушајте шта вам Карен поручује, „ко год да сте, имате глас који се не може ућуткати. Заједно, ваши гласови не могу да се не чују!“ Биће добро и вама и нама, у главу удареној другој половини човечанства, вашој деци.

Savage Daughter - YouTube


ДИВЉА КЋИ

Моје сам мајке дивља кћи,
Она која трчи боса и псује оштро камење.
Моје сам мајке дивља кћи,
Нећу да скратим косу, нећу да стишам свој глас.

Моје мајке дете је дивљак,
Оно тражи своје знаке у боји камена,
У лицу мачке, у падању перја,
У плесу ватре и кривини старих костију.

Дете моје мајке игра у мраку,
И пева паганске песме под светлом месеца,
И посматра звезде и преименује планете,
И сања песмом и метлом да допре до њих.

Дете моје мајке псује баш гласно и псује често,
Дете моје мајке се смеје превише и дуго,
И завија на месец и спава у јарцима,
И неспретно диже тон у песми овој.

Изведени смо сви сад из таме и воде,
Доведени на овај свет кроз крв и кроз бол,
И дубоко у костима нашим буде се песме старе,
Зато их гласовима кише и грома певајте.

Ми смо дивље кћери наше мајке,
Оне који трче босе и псују оштро камење,
Ми смо дивље кћери наше мајке,
Нећемо скратити косу, нећемо спустити свој глас.


Написала и спевала Карен Кахан 1990.
Препевао Бранимир Перић, 21. јуна 2023.


КРАЈ

© 2023 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловим или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

16 јун, 2023

Млинарка

 


Млинарка

Три сатa пре

Прохладно летње предвечерје. Нека нејасна мирноћа упила се у куће распирујући прве шкиљаве петролејке што су се ту и тамо палиле иза прозора. Ноћ се уморно спуштала гушећи тестоликом непрозирношћу последње јецаје ђермова и чангрљање ланаца привезаних паса. Из крошње дрвета допре клепет крила кокошке која се боље намештала на починак. Грана под њом се зањиха будећи другу поспалу живину. Одговори јој пар квоцања и још понеки клепет па се и то утиша.

Јован Спасојев несвесно застаде испред своје куће и одсутно заокружи погледом село. Нешто му је сметало, нешто није било као сваког дана. Зурио је неодређено у врхове брда и закрвављено небо на западу. Ћулио је уши као какав шаров кад иза амбара њуши ваздух и трага за мирисом кога само он разазнаје. „Мòре, има нечег!“ рече сам себи.

Из правца града зачу се далеко, тешко распознатљиво брундање. Приближавало се споро грицкајући идилу сеоског сумрака. Јована Спасојевог зебња шчепа за груди. Укочио се сав. Пси на тренутак умукоше накострешени, а онда су сви у један мах залајали. Од те силине напеше се ланци и каишеви за које су били везани, застењаше и зацвилеше реско и затегнуто. Јована обли зној. Слутња или стварност, питао се. Не чекајући одгонетку, скоро безглаво улете у кућу и залупи врата за собом.

– Жено, гаси лампу! Швабе! – викну још са прага.

У другим кућама се такође погасише лампе. Село као по договору ненадано утону у мрак. Пси се просто распомамише.

Јован Спасојев приђе прозору и напрегну очи. Гледао је низ друм покушавајући погледом да продре кроз мрак који се, чинило му се, пребрзо спустио. Месеца још није било. Ослушкивао је помно. Брундање се више није чуло, али га то ни мало није успокојило – ужас му се предубоко завукао под кожу. Тако је и са Међашима било. Кад се зачуло брундање, исто је овако најпре застало па се преметнуло у врисак жена, пуцњеве и огањ.

Време је текло ужасно споро. Друмом се ништа није појављивало. Пси су један по један лагано престајали да лају. Таман да се све за њима поново утиша, они на улазу у село из неког разлога опет залајаше. Јован стегну песнице. Лавеж се постепено преносио према његовој кући.

Црно је слутио Јован Спасојев и црно му пред очима беше. Колико се челом био приљубио уз стакло, од притиска је могло да прсне. Кад залаја и његов пас у дворишту, жмарци му потрчаше уз кичму. Куцнуо му је последњи час, знао је. Усне почеше саме од себе да дрхте и изговарају молитву. Куд баш на мене прво? Сав се претвори у очи и уши. Ћулио је звек оружја и бат цокула. Зубе је стезао до бола. Пас је у дворишту скоро побеснео од затезања ланца и лајања.

Одједном се зачу куцање на вратима, тек толико јако да га поред лавежа укућани могу чути. Јован претрну. Одскочио је од прозора и брзо чучнуо. „Готово је!“ помисли. Престаде да дише очекујући најгоре.

– Јоване! – зачу позив са спољње стране врата. Као ни куцање, ни позив није био прејак.

Шумела му је у ушима.

– Јоване!

Да је женско пао би у несвест.

– Јоване, отвори! То сам ја, Павле Банаћанин!

„Павле? Јест, његов је глас. Откуд сад Павле!?“ Хтеде да застење под тежином свих питања која су му наврла са свих страна у главу. „Шта па сад он тражи од мене?“ Како је рат почео изгубио је контакт са њим. У селу се шушкало да су преко, у Банату, све домаће Швабе обукле униформу. Рекоше и Павле.

– Јоване, отвори, знам да си крај врата, не бој се. Сâм сам. Нема војске. Нико не долази за мном.

Јован је ћутао. Не, нису чиста посла! Додуше, Павле није рђав човек. Барем није био. Служили су у истој јединици војни рок. Зближили се, побратимили чак. После војске су се посећивали. Жену је узео из нашег села. Али, данас...

– Јоване! – Павле није одустајао.

Причао му је покојни бабо. Прешао је не само Албанију, него и горе голготе. У рату се све изокрене. Браћа се убијају као да нису ништа један другом. Зашто би за побратиме важило другачије? Можда је Павле баш зато дошао?! Није. Куд би Павле.

– Јоване, преклињем те! Не долазим као војник! Отвори, тако ти свега! Не бој се. Немам оружје.

Јован се покрену и приђе вратима. „Мора да је у некој нужди? Е и ја магарац, усрʼо сам се од страха, а човека ко зна каква мука стисла. Кад бих могао да му верујем?“

– Јоване, разуми ме!

„Ако, тако ми и треба! Побратими! Мало је фалило и кум да му на венчању будем!“

– Јоване, имај срца, наићи ће неко, смилуј се.

„Ипак… можда...“

Више није издржао. Пришао је вратима и машио се кваке. Жена му се обеси за рукав и зацвиле.

– Не, Јово, тако ти деце! Зар нас у смрт тераш?!!

– Човек, жено божја...! – као да је стреса, отрже се од ње Јован. – Зар да га пустим да чучи напољу? Ајде, шта си се уплашила! – рече јој, али је осећао да то покушава себе да завара и смири не њу.

Дрхтавом руком је подигао резу. Одмакао се корак и пустио Павла да уђе.

– Би што би – процеди кроз зубе.

Одозго, на таванском отвору, појавише се три малене главе и гвирнуше у таму под собом.

Пси престаше да лају.


Два сатa пре

– Е, вала, сила си, Учо, нема шта! Знао сам да у тебе могу да се уздам! Фала ти до бога, спасʼо си ме беде, а и онај сињи кукавац ће ти бити захвалан. Ако ништа друго, нашима ће у шуми бар ручак моћи да кува. Ајд', здраво ми остај!

– Здраво!

Осврћући се на све стране Јован на прстима шмугну преко прага ван. Врата су се за њим нечујно затворила. Уча спусти резу. Сачекао је да се Јованови кораци изгубе у ноћ, а онда оде у собу.

– Ранко, сине, пробуди се! – дрмнуо је дете.

Малишан протрља очи и поспано зевну.

– Устани. Мораш тату нешто да послушаш.

Дете се широко протеже и још једном зевну. Већ навикло на ноћна буђења, устаде без речи.

– Пожури. Обуци капутић. Хладњикаво је ноћас.

– Је л’ ћу опет тетка Марији?

– Да, сине, само овога пута мораш да стигнеш брже него обично и још брже да се вратиш. Јеси ли се довољно расањивио да можеш да упамтиш шта да јој кажеш?

Дете климну главом.

– Рећи ћеш јој да се побрине за госта кога јој шаљем. Јеси ли разумео? Да се побрине за госта. Понови.

– Да кажем тетка Марији да се побрине за госта кога јој шаљеш. Је л' тако?

– Тако је. Пази, не сме нико да те види. Ако чујеш неког да ти иде у сусрет, сакри се у жбуње и сачекај док прође.

– Не брини, тато, умем да се чувам.

– Не сумњам – рече Уча и пољуби га у косу. – Ајде сад, тутањ!

Дете клизну кроз отшкринута врата и отрча у ноћ.


Један сат пре

Једва је сачекао да се удаљи од села. Лавеж га је излуђивао. Кад год је пролазио поред неког пса, чангрљање ланца му је звучало као да ће се пас тог тренутка отргнути. Ходао је скоро на прстима и освртао се око себе. Колски пут се с времена на време губио преко травнатих површина. Последњи лавеж са периферије села је утихнуо. Са њим се изгубио и кисели мирис стоке који га је кроз село пратио. Невидљиви зрикавци су стругали ноћ. Од тог звука се чинило као да трава у сну хрче.

Рађао се Месец, беласало се његово округло лице кроз крошње шуме у коју је пут урањао. Као да је Месечево бледило прљи, из крошања би се каткад извио буновни крик уснуле птице. На сваки шум се трзао као у ружном сну. Само да пре зоре стигне! На јутарњој смотри ће приметити да га нема.

Мало му лакну кад је осетио свиленкасту прашина под ногама, а на образима ветар који доноси свежину воде. Шума се проређивала. Друм се приближавао реци. Гргољење брзака и звон водом понеког претуреног облутка, учинише му се као најлепша симфонија. Није му сметало шибље које га је успут качило по лицу. Гргољ се убрзо претворио у хучање, а хук у пенушање воде захваћене лопатицама воденичног кола. Срце му живље закуца. Изгубио је оријентацију колико већ дуго иде.

Избио је из шикаре. Тамна контура воденице се оцртавала на звезданом небу. Река испод ње се беласала.

Прешао је преко јаза придржавајући се за ограду мостића. Пред вратима воденице за тренутак застаде и поправи униформу.

Закуцао је реда ради иако је знао да га Марија неће чути од хука воде. Вероватно спава. Уча је добро поступио што је послао малог да га најави уместо да га је дете водило. Неко је могао да их види, а онда оде глава и Учи и целој његовој породици.

Гурнуо је лагано врата и застао на улазу. Мрак унутрашњости не даде му у прво време ишта да види.

– Марија! – зовну тихо.

– Марија! – понови још гласније.

Слегнуо је раменима и закорачио унутра вадећи батеријску лампу. Таман да је упали, кад му крајичак ока ухвати како се у тами иза врата покрену нешто црње од мрака. Несвесно је испред себе испружио руке штитећи се ни сам не знајући од чега. У тој кретњи нехотице упали лампу и улучи таман толико времена да види како се то „нешто“, рашчупано, обрушава на њега са ножем у руци. Претрнуо је. Инстинктивно се извио и подместио лакат. „Боже, па то је жена!“, хтеде да крикне. Лампа му испаде и откотрља се у угао настављајући да светли.

Борили су се без даха. По зидовима су плесале њихове сенке местимично пресецане одсјајем ножа. Извијали су се држећи једно друго за руке. Зглобови су им крцкали. „Откуд јој толика снага?!“, питао се. Пулсирало му је у слепоочницама од напора.

Једва му је успело да је ослободи ножа. Са звеком је пао на под. Шутнуо га је далеко и заврнуо јој руке на леђа.

– Проклет да си! – покушала је да га пљуне.

Отхукнуо је и рукавом отро са чела зној и делове њене пљувачке. Пошао је по батеријску лампу. Вукао ју је за собом држећи јој чврсто руке. Пустио их је тек кад је подигао батерију.

Уперио је светлост према њој. Сва накострешена, стајала је подбочена, севајући погледом. Дисала је убрзано и искидано. Као катран црна коса падала јој је преко рамена и заустављена великим грудима творила на њима гужву.

„Боже, ал’ је лепа!“ – помисли најзад. „Лепша је него оне године кад сам дошао по Дуњу.“ Није могао да не примети Маријину лепоту међу сеоским девојкама које су се биле окупиле да испрате младу и пожеле јој срећу у браку.

– Ти си Марија? – упитао је реда ради не би ли је опустио.

Ништа му није одговорила. Подигнутом руком штитила је очи од светла.

Не испуштајући је из вида, отишао је и подигао нож.

– Марија – рече умирујућим гласом – не треба да ме се бојиш. Нисам дошао као немачки војник иако сам у униформи. Зар ти Учин мали није најавио мој долазак? Ево ти, узми – пружио јој је нож дршком окренут према њој. –Ја сам Павле Банаћанин, сећаш ме се ваљда? Дуњин муж.

Марија спусти руке. Са лица јој ишчезе израз мржње.

– Ђаволе један, тако си ме престрашио! Мислила сам да си стварно „фриц“.

Прихватила је нож из његове руке и завитла га назад на под. Нож одскочи и отклиза у мрак.

– Откуд ти?

– Дезертирао сам.

– У сред ноћи?

– Не мислиш ваљда да је требало по дану? – одговорио је иронијом.

Пришла је столу и упалила петролејку.

– Је л те било страх?

– Још питаш?

– Знају ли?

– Ујутру ће сазнати.

– Како је Дуња? – променила је тему.

– Не знам. Нисам је видео има већ годину дана, а ни децу. По њеним писмима бих рекао да је добро.

– Сигурно си гладан?

– Нисам.

– Ма, какви ниси. Од страха се највише гладни. Ено ти тамо троножац. Седи док ти нешто часком не спремим. Ајде, ајде, не стој!

Сео је. Гледао је за њом како се кренула воденицом. Под шкиљавим светлом петролејке личила му је на вилу из дечје маште. Ко би рекао да је ова вила још пре минут хтела да га убије? Маријина витка силуета клизила је просторијом лебдећи између таванице и пода. Изгледала је нестварно. Сетио се прича из касарне о магијским моћима жена овог краја. Бајке су о њима испредане. Дуња јесте одавде, али Марија…

Као да слути његове погледе, Марија није поправљала кошуљу која јој се у послу раздрљила. Јовану постаде вруће, жар му је палио образе. Хучање воде једва да је разазнавао, чинило му се да једино чује шуштање Маријине одеће. Не само да је чуо, мирисао је. Осећао је дрхтаје у грудима, у стомаку, уши су му шумеле. Престао је да мисли. Да ли се то он селио у бајку, или је бајка постајало све око њега? Батерију је заборавио да искључи. Мисли су му се само враћале на Маријино кретање, на Марију у хаљини и на Марију без хаљине. Марија се упијала у њега, постајала сама мисао, кљуцала му је жилама све несносније. Шуштале су њене хаљине, несносно шуштале...

Сада

Предавао се, нема другог објашњења. Заиста су жене овог краја чаробнице! Слутио је у себи бујање енергије, силовите, несносне, скупљане месецима у касарни. Могао је да је опипа, да помилује њену надошлост. Гризао је заносну вештицу, љубио је бесомучно. Жене, ђавоље жене, ништа без вас! Стезао јој је бокове, груди, заривао зубе. Испијао јој усне као вино, испијао очи. Пио је незасито, жудно. Дрхтао је као да држи огољену жицу под напоном. Осећао је њене руке, хиљаде руку. Њени су га пољупци излуђивали. Вијугала се као жрвањ. Хучала је вода, млин је хучао, окретао се вртоглаво, безглаво. Чуо је буку млина под њим, или оног над њим, свеједно ког. Бучи, главно да бучи, да се врти и меље.

Трчање по утроби постаде брже. Осећао га је како нараста као квасац. Ускоро ће се прелити, јурнуће преко ивице.

Наваљивао је све жешће. Притискао као да плугом оре. Грозничаво. Сасушену земљу дуго неорану. Гризао је наново. Откидао залогаје. Откидао да се задави, да се не наједе, да још остане, увек нешто да остане. Док утроба не експлодира, док у вулкан не сине. Њене руке по њему као по клавиру пребирају дирке, дрхте додирима меким, дрхте свирком. Увијају се голицаве. Ети их на раменима, по врату, ето их на грудима, међу ребрима. Спуштају се ка трбуху, ка утроби што гори. Ниже до вулкана на помолу. Све ближе. Спрема се да груне. Руке на њему, руке, господе! Вреле, све врелије! Руке!... Али откуд лед у њима? Откуд лед? И рез? Оштар? Лед који жари? Зар лед жари?! Не! Не!!! Врело, ох, врело! Страховито врело! Бол ужасна. Згрчи се, заштити! На бок! Руке моје, доле! Задржите! Ухватите! Зауставите!... Залуд. Свест се мути. Светлаци у очима. Котури светлости. Бол. Ватра. Котури. Котури...

Маријине руке се извлаче. Стежу нож који је пре непун сат бацила на под. Почињу да боду. Свирају последњи менует. Бесомучно, хистерично. По грудима, по стомаку. Миловања су то јадна према болу, према ватри тамо доле где је горело, где је највише болело. Повијена је над њим као права вештица. Зајапурена, рашчупана. Швабурдо гадни! Ево ти! Ево ти још!... Мене да превариш!... Послао те Уча, је ли?... А ко те у наше село послао, то не причаш!!!...

Зазвуча и последњи акорд смрти. Марија се сави у клупко и зарида ситним јецајима. Рашчупана коса јој се растури по поду и потече густим праменовима. Тресла су јој се рамена од плача. Онда осети како јој се подиже утроба. Загрцну се. Нагон за повраћањем је у неколико налета покушавао да јој избљује садржину желуца, али сем желудачног сока који јој испече грло, ништа друго не изађе из ње. Усправила се несигурно и дрхтаво. Нешто меко склизну јој низ скуте и љигаво пљусну крај непомичне главе на поду. Затетурала се хватајући се за ивицу стола. Мртве очи погледаше у то испало парче меса и укочено се зачудише.

Јецај утихну и растопи се међу дашчане зидове. Све стаде. Једино се воденични точак и даље окретао. Клобучао је воду и шкрипао монотоно.

Свитало је.

КРАЈ

© 1973, 1979, 2022, 2023 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловим или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.


Објављено у часопису за књижевност, "Суштина поетике", година X, број 77, април/јуни, Глушци, стр. 150-160




Највише читано

Препоручујем вам да прочитате

Потрага за сврхом

Насловна илустрација бајке ПОТРАГА ТА СВРХОМ ПОТРАГА ЗА СВРХОМ Чобанче Био једном један мали чобанин који је своје детињство проводио чувају...