Дивља кћи

 

Виндрет Бергинсдотир (Wyndreth Berginsdottir)

Моја другарица, Марина, има профил на Фејсбуку преко кога објављује запажене текстове о мање познатим догађајима и личностима. Кроз те текстове људима проширује културолошке видике. Њени пратиоци су баш срећни што Марина постоји, јер за много од тога из Марининих објава нису чули, или нису имали времена, могућности, а можда ни потребног знања да сами потраже. За разлику од Марине, нисам баш такав алтруиста да едукујем људе преко друштвених мрежа. Своје профиле на Фејсбуку и Линктину осмислио сам да на њима објављујем своје књижевне испилотине. Али ми данас Марина пренесе вирус. Ухвати ме нека ватра и одступих од самог себе. Надам се да је то само тренутни маринизам и да ће га мој одбрамбени механизам савладати. Текст који сам у том врењу припремио, заслужује да се појави на мојим страницама на интернету иако није књижевно дело – барем то није у буквалном смислу. Едукативан јесте, а књижеван је само у томе што нисам могао избећи полетност док сам га писао. 

Дивља кћи

(Savage daughter)

– приказ песме –

У последње време засипају ме са свих страна преко друштвених мрежа спотовима једне песме од које ми се диже коса на глави. Коса на глави не диже се само кад вас страх паралише, или вам се слика каквог ужаса свали на груди. Мени се коса на глави диже од оног што ми срце дирне, од онога што ме скрозира свог, уздрма моје било, сваку ћелију у мени побуди и груди очајно стану више ваздуха да ми ишту. На пример кад се свира химна, кад гледам војну параду, кад видим како се двоје заљубљено гледају... Свако је ударен на свој начин. Нема нормалних.

Копао сам неколико пута по интернету не бих ли нашао ко је ту опседајућу песму први запевао, чији су стихови, ко је аутор мелодије. Са Јутјуба, ТикТока, Инстаграма, Редита, Пинтереста и других портала који складиште све и свашта, стизали су ми мање или више успешни препеви без неких ближих података. Прескакао сам извођење Саре Хестер Рос (Sarah Hester Ross) чији су спотови најбројнији, по некима и најуспешнији, али кад ми је искочио спот једне кћери Африке застрашујуће лепоте, занемех. Својим ме је извођењем оборила с ногу! Жмарци су ми се растрчали кичмом. Само Африка зна да пева тако савршено и тако заносно. Њен глас ми је просто ледио крв. Није ми притом било важно да ли стварно пева, или само отвара уста. Интерпретација јој је била снажна, језовита, мађијала је. Ухватио сам се како несвесно караокам за њом. Не само да ми се коса дизала од њеног гласа, дизала ми се и свака длака на телу.

Ко зна докле бих се дивио тој црној Изис и мислио да је нико не може надмашити у сценском наступу ни у начину на који изводи ову песме, да нисам на интернету нашао биографске податке ауторке и да нисам чуо како је сада изводи. Црна Изис је истог трена избледела, јер ауторкино певање је тек било да ти се, не коса, него цело тело најежи. Извлачила је глас и песму из душе, из груди, из дубине стомака, из срца, певала је тако сирово, тако снажно – очигледно са истим узбуђењем каквим је ту песму доживљавала кад је писала. Каква је то само гласина! А жена је у годинама, штавише бака! Пева је спонтано, грлено, промукло, онако како се некад певало на селу, оном у које су се њени преци населили пре много векова, донети северним ветровима.

Нема жене која ову драматичну песму чује а да јој срце не задрхти и да јој не постане химна, мото, магнет, звезда Северњача. Мрежом се шири као пошаст, пошаст која опчињава. Моћ јој је у вибрацијама отпеваних речи. Звук и смисао тих речи ослобађа жене, позива их на отпор, колективни револт експлоатисане боље половине човечанства, вековима од оне друге половине угњетаване, понижаване, тиранисане. Од кад је света и века жене са мушкарцима немају једнака права на живот, мишљење, веровање, делање. За то је пре свега крива религија. Не постоји ниједна религија од већих, у којој су жене и мушкарци једнаки, у којима их једнако третирају у храму и при молитвама. Е, ова бака, ауторка, жели да се то промени. Зато у својим песмама (није јој ово једина) призива паганске богове и заборављене многобожачке обичаје. Док пагански богови нису протерани, а у две трећине планете остављен само један бог да живљу кроји живот, разлике између жена и мушкараца није било – једнако су и једни и други стрепели и једнако се дивили надлежном богу.

Бака је песму написала у стилу песама какве су се некад певале у нордијским селима на северу Ирске. Сплела је у њу звуке келтске и викиншке музике и препознатљив ирски ритам у коме се такт обично даје ногама. Нема поетске риме у њој, јер би римовани стихови неминовно покварила њен келтски звук.

Неко ће на ово моје спајање ирске и викиншке музике можда скочити и рећи: „Чекај, побро, какви па сад Викинзи?! Ирци нису Викинзи, него Келти?!“ Јесу Келти, али су се на северу Ирске и по околним острвима са Келтима стопили Викинзи који су, између деветог и дванаестог века, тражећи себи мање хладну и мање гладну домовину, у те крајеве дошли и ту остали. Касније су, сада већ као Ирци, трбухом за крухом препливали Атлантик и по Америци посејале своје потомке, међу њима и ауторку ове магичне песме.

Бака, песник и композитор „Дивље кћери“, вуче порекло управо од ових ирских Викинга – отуд и та викиншка снага у њој. Пуно име јој је Карен Л. Унрејн Кахан (Karen L. Unrein Kahan). Песму је спевала још 1990. године под псеудонимом Виндрет Бергинсдотир (Wyndreth Berginsdottir), кад још није била бака. Једноставно се једног јутра пробудила са рефреном у глави. Док је напипала оловку, излио се надахнуто и остатак песме из ње, а у току дана дошла јој је и музика.

Све песме баке Карен су у старом ирско-нордијком стилу и све се певају а капела (без инструмената), онако како су их певали Викинзи – промукло, сировим гласом, народски, у хору, надјачавајући једни друге, из душе. Бака Карен за своју „Дивљакушу“ каже да је она „химна оснаживања, а не песма која служи одређеној боји крви, људи, или коже. Ако пронађете снагу и моћ и свој глас у њој, ово је ваша песма и надам се да ћете је певати са јачином и бесом и лепотом и снагом која је унутар вас – ко год да сте. Жене нису нижа бића од мушкараца нити су икад биле. Ми смо певачи олуја, месо од ватре, неумољива снага планина, љубазна топлине и ветар који реже. Ми смо пола света, а научене смо да говоримо тихо и да се понашамо благо, јер нас је тако лакше контролисати.“

Ту није био крај мом дизању косе на глави. Ђаво ми не даде мира, стадох да чепркам даље нађубрену земљу интернета. Поред бакине „Дивље кћери“ ископах још један драгуљ. Име му је: „Жене воде“ (Women of the Water). Шта је сад па то? У питању је међународни покрет жена које се боре за чисту воду планете, „за слободу свих и дивљину у себи“. Проповедају једнакост међу људима, потребу жене да буде поштована као родитељка човека. Заштитнице су воде, а тиме и Земље, бране воду од мушкарац који је на све начине широм планете трују. Себе називају „Жене које говоре у име воде“ (Women Speaking for the Water). Воле притом да цитирају једну другу баку, Индијанку по рођењу, сада већ почившу Жозефину Мандамин (Grandmother Josephine Mandamin): „Вода Мајке Земље нам носи живот, а ми као жене носимо живот кроз своја тела. Ми као жене смо даваоци живота, заштитници воде и зато смо посебно склоне да Мајци Земљи пружимо поштовање које јој је потребно кад је у питању вода.“

„Дивља кћи“ Карен Кахан је незванична химна „Жена воде“. Случајно? Није. Разумљиво и зашто.

Осим тог покрета жена, постоји још неколико женских покрета основаних са истом мотивацијом: својом женском снагом спасити воду Земље и спасити себе. Све су оне пригрлиле Каренину „Дивљу кћи“ као незваничну химну. Она их бодри. Као и „Жене воде“ ослањају се на паганске ритуале. Западни свет увелико осваја нова вера ослоњена на паганство, тачније ослоњена на ритуале германских племена, викиншких пре свих. Женски покрети овој вери утиру пут. Нису то затворена друштва, јер нису секте. Штавише, жене у њима позивају све жене света да им се прикључе, без обзира на боју коже, националну припадност, или друштвени положај – баш како је бака Жозефина Мандамин за живота проповедала, а бака Карен кроз своје песме пева. Речи ове две баке говоре женама да својом снагом могу све и та их мисао носи. Није то повратак матријархата, мада ја лично не бих ништа имао против, јер су по мени жене далеко мудрија и способнија бића од нас мушкараца. И правичнија. Једноставно је ово борба да и њих обасјава исто сунце као и мушкарце.

Још не разумете шта је то што ме је у свему овоме најежило? Просто ме јеже такве ствари и то је то. Слатка је то језа. Јежи ме свака дубоко хумана идеја или поступак, јежи ме исказивање љубави, топлине, јежи ме све што води бољем сутра, све што је супротно од оног што ми мушкарчићи својим дечачким лудоријама, бујном маштом, занети играма које играмо једни са другима и једни против других, доносимо ближњима својим, женама, мајкама, деци, другим људима, не мислећи на последице игре, не мислећи на сутра; вечитим дечацима какви смо, само нам је до играња стало; кад нам игра не иде од руке, кад губимо, беснимо и свој бес искаљујемо на „слабијем полу“. Жене срећом нису више кротке, све су мање то. Жене су водена бића. У води је живот настао, а ми из водених жена испливали. Вода памти и жене памте. Ред је заиста да се вода побуни, да жене покажу своју снагу, дивљину нагона за одржањем која их упркос вишевековној потчињености није напустила. Ред је да тресну песницом, да вода прсне на све стране, ред је да запевају у хору баш ту песму која ме, ето, већ данима опседа и коју вртим без своје воље као покварени грамофон: „Моје сам мајке дивља кћи (I ам my mother's savage daughter). Моје сам мајке дивља кћи, нећу да скратим косу, нећу да стишам свој глас!“ Не постајем ли то и ја жена?

Прилажем препев на наш језик Каренине „Дивље кћери“, прилажем и путоказ који ће вас одвести на Јутјуб да чујете како је сама Карен пева. Што само мени да дрхте груди, што само мени да се јежи коса на глави док слушам магијски глас тог женског Викинга. Жене, послушајте шта вам Карен поручује, „ко год да сте, имате глас који се не може ућуткати. Заједно, ваши гласови не могу да се не чују!“ Биће добро и вама и нама, у главу удареној другој половини човечанства, вашој деци.

Savage Daughter - YouTube

ДИВЉА КЋИ

Моје сам мајке дивља кћи,
Она која трчи боса и псује оштро камење.
Моје сам мајке дивља кћи,
Нећу да скратим косу, нећу да стишам свој глас.

Моје мајке дете је дивљак,
Оно тражи своје знаке у боји камена,
У лицу мачке, у падању перја,
У плесу ватре и кривини старих костију.

Дете моје мајке игра у мраку,
И пева паганске песме под светлом месеца,
И посматра звезде и преименује планете,
И сања песмом и метлом да допре до њих.

Дете моје мајке псује баш гласно и псује често,
Дете моје мајке се смеје превише и дуго,
И завија на месец и спава у јарцима,
И неспретно диже тон у песми овој.

Изведени смо сви сад из таме и воде,
Доведени на овај свет кроз крв и кроз бол,
И дубоко у костима нашим буде се песме старе,
Зато их гласовима кише и грома певајте.

Ми смо дивље кћери наше мајке,
Оне који трче босе и псују оштро камење,
Ми смо дивље кћери наше мајке,
Нећемо скратити косу, нећемо спустити свој глас.

Написала и спевала Карен Кахан 1990.
Препевао Бранимир Перић, 21. јуна 2023.

КРАЈ

© 2023 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловим или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

 

Млинарка

Три сатa пре

Прохладно летње предвечерје. Нека нејасна мирноћа упила се у куће распирујући прве шкиљаве петролејке што су се ту и тамо палиле иза прозора. Ноћ се уморно спуштала гушећи тестоликом непрозирношћу последње јецаје ђермова и чангрљање ланаца привезаних паса. Из крошње дрвета допре клепет крила кокошке која се боље намештала на починак. Грана под њом се зањиха будећи другу поспалу живину. Одговори јој пар квоцања и још понеки клепет па се и то утиша.

Јован Спасојев несвесно застаде испред своје куће и одсутно заокружи погледом село. Нешто му је сметало, нешто није било као сваког дана. Зурио је неодређено у врхове брда и закрвављено небо на западу. Ћулио је уши као какав шаров кад иза амбара њуши ваздух и трага за мирисом кога само он разазнаје. „Мòре, има нечег!“ рече сам себи.

Из правца града зачу се далеко, тешко распознатљиво брундање. Приближавало се споро грицкајући идилу сеоског сумрака. Јована Спасојевог зебња шчепа за груди. Укочио се сав. Пси на тренутак умукоше накострешени, а онда су сви у један мах залајали. Од те силине напеше се ланци и каишеви за које су били везани, застењаше и зацвилеше реско и затегнуто. Јована обли зној. Слутња или стварност, питао се. Не чекајући одгонетку, скоро безглаво улете у кућу и залупи врата за собом.

– Жено, гаси лампу! Швабе! – викну још са прага.

У другим кућама се такође погасише лампе. Село као по договору ненадано утону у мрак. Пси се просто распомамише.

Јован Спасојев приђе прозору и напрегну очи. Гледао је низ друм покушавајући погледом да продре кроз мрак који се, чинило му се, пребрзо спустио. Месеца још није било. Ослушкивао је помно. Брундање се више није чуло, али га то ни мало није успокојило – ужас му се предубоко завукао под кожу. Тако је и са Међашима било. Кад се зачуло брундање, исто је овако најпре застало па се преметнуло у врисак жена, пуцњеве и огањ.

Време је текло ужасно споро. Друмом се ништа није појављивало. Пси су један по један лагано престајали да лају. Таман да се све за њима поново утиша, они на улазу у село из неког разлога опет залајаше. Јован стегну песнице. Лавеж се постепено преносио према његовој кући.

Црно је слутио Јован Спасојев и црно му пред очима беше. Колико се челом био приљубио уз стакло, од притиска је могло да прсне. Кад залаја и његов пас у дворишту, жмарци му потрчаше уз кичму. Куцнуо му је последњи час, знао је. Усне почеше саме од себе да дрхте и изговарају молитву. Куд баш на мене прво? Сав се претвори у очи и уши. Ћулио је звек оружја и бат цокула. Зубе је стезао до бола. Пас је у дворишту скоро побеснео од затезања ланца и лајања.

Одједном се зачу куцање на вратима, тек толико јако да га поред лавежа укућани могу чути. Јован претрну. Одскочио је од прозора и брзо чучнуо. „Готово је!“ помисли. Престаде да дише очекујући најгоре.

– Јоване! – зачу позив са спољње стране врата. Као ни куцање, ни позив није био прејак.

Шумела му је у ушима.

– Јоване!

Да је женско пао би у несвест.

– Јоване, отвори! То сам ја, Павле Банаћанин!

„Павле? Јест, његов је глас. Откуд сад Павле!?“ Хтеде да застење под тежином свих питања која су му наврла са свих страна у главу. „Шта па сад он тражи од мене?“ Како је рат почео изгубио је контакт са њим. У селу се шушкало да су преко, у Банату, све домаће Швабе обукле униформу. Рекоше и Павле.

– Јоване, отвори, знам да си крај врата, не бој се. Сâм сам. Нема војске. Нико не долази за мном.

Јован је ћутао. Не, нису чиста посла! Додуше, Павле није рђав човек. Барем није био. Служили су у истој јединици војни рок. Зближили се, побратимили чак. После војске су се посећивали. Жену је узео из нашег села. Али, данас...

– Јоване! – Павле није одустајао.

Причао му је покојни бабо. Прешао је не само Албанију, него и горе голготе. У рату се све изокрене. Браћа се убијају као да нису ништа један другом. Зашто би за побратиме важило другачије? Можда је Павле баш зато дошао?! Није. Куд би Павле.

– Јоване, преклињем те! Не долазим као војник! Отвори, тако ти свега! Не бој се. Немам оружје.

Јован се покрену и приђе вратима. „Мора да је у некој нужди? Е и ја магарац, усрʼо сам се од страха, а човека ко зна каква мука стисла. Кад бих могао да му верујем?“

– Јоване, разуми ме!

„Ако, тако ми и треба! Побратими! Мало је фалило и кум да му на венчању будем!“

– Јоване, имај срца, наићи ће неко, смилуј се.

„Ипак… можда...“

Више није издржао. Пришао је вратима и машио се кваке. Жена му се обеси за рукав и зацвиле.

– Не, Јово, тако ти деце! Зар нас у смрт тераш?!!

– Човек, жено божја...! – као да је стреса, отрже се од ње Јован. – Зар да га пустим да чучи напољу? Ајде, шта си се уплашила! – рече јој, али је осећао да то покушава себе да завара и смири не њу.

Дрхтавом руком је подигао резу. Одмакао се корак и пустио Павла да уђе.

– Би што би – процеди кроз зубе.

Одозго, на таванском отвору, појавише се три малене главе и гвирнуше у таму под собом.

Пси престаше да лају.

Два сатa пре

– Е, вала, сила си, Учо, нема шта! Знао сам да у тебе могу да се уздам! Фала ти до бога, спасʼо си ме беде, а и онај сињи кукавац ће ти бити захвалан. Ако ништа друго, нашима ће у шуми бар ручак моћи да кува. Ајд', здраво ми остај!

– Здраво!

Осврћући се на све стране Јован на прстима шмугну преко прага ван. Врата су се за њим нечујно затворила. Уча спусти резу. Сачекао је да се Јованови кораци изгубе у ноћ, а онда оде у собу.

– Ранко, сине, пробуди се! – дрмнуо је дете.

Малишан протрља очи и поспано зевну.

– Устани. Мораш тату нешто да послушаш.

Дете се широко протеже и још једном зевну. Већ навикло на ноћна буђења, устаде без речи.

– Пожури. Обуци капутић. Хладњикаво је ноћас.

– Је л’ ћу опет тетка Марији?

– Да, сине, само овога пута мораш да стигнеш брже него обично и још брже да се вратиш. Јеси ли се довољно расањивио да можеш да упамтиш шта да јој кажеш?

Дете климну главом.

– Рећи ћеш јој да се побрине за госта кога јој шаљем. Јеси ли разумео? Да се побрине за госта. Понови.

– Да кажем тетка Марији да се побрине за госта кога јој шаљеш. Је л' тако?

– Тако је. Пази, не сме нико да те види. Ако чујеш неког да ти иде у сусрет, сакри се у жбуње и сачекај док прође.

– Не брини, тато, умем да се чувам.

– Не сумњам – рече Уча и пољуби га у косу. – Ајде сад, тутањ!

Дете клизну кроз отшкринута врата и отрча у ноћ.

Један сат пре

Једва је сачекао да се удаљи од села. Лавеж га је излуђивао. Кад год је пролазио поред неког пса, чангрљање ланца му је звучало као да ће се пас тог тренутка отргнути. Ходао је скоро на прстима и освртао се око себе. Колски пут се с времена на време губио преко травнатих површина. Последњи лавеж са периферије села је утихнуо. Са њим се изгубио и кисели мирис стоке који га је кроз село пратио. Невидљиви зрикавци су стругали ноћ. Од тог звука се чинило као да трава у сну хрче.

Рађао се Месец, беласало се његово округло лице кроз крошње шуме у коју је пут урањао. Као да је Месечево бледило прљи, из крошања би се каткад извио буновни крик уснуле птице. На сваки шум се трзао као у ружном сну. Само да пре зоре стигне! На јутарњој смотри ће приметити да га нема.

Мало му лакну кад је осетио свиленкасту прашина под ногама, а на образима ветар који доноси свежину воде. Шума се проређивала. Друм се приближавао реци. Гргољење брзака и звон водом понеког претуреног облутка, учинише му се као најлепша симфонија. Није му сметало шибље које га је успут качило по лицу. Гргољ се убрзо претворио у хучање, а хук у пенушање воде захваћене лопатицама воденичног кола. Срце му живље закуца. Изгубио је оријентацију колико већ дуго иде.

Избио је из шикаре. Тамна контура воденице се оцртавала на звезданом небу. Река испод ње се беласала.

Прешао је преко јаза придржавајући се за ограду мостића. Пред вратима воденице за тренутак застаде и поправи униформу.

Закуцао је реда ради иако је знао да га Марија неће чути од хука воде. Вероватно спава. Уча је добро поступио што је послао малог да га најави уместо да га је дете водило. Неко је могао да их види, а онда оде глава и Учи и целој његовој породици.

Гурнуо је лагано врата и застао на улазу. Мрак унутрашњости не даде му у прво време ишта да види.

– Марија! – зовну тихо.

– Марија! – понови још гласније.

Слегнуо је раменима и закорачио унутра вадећи батеријску лампу. Таман да је упали, кад му крајичак ока ухвати како се у тами иза врата покрену нешто црње од мрака. Несвесно је испред себе испружио руке штитећи се ни сам не знајући од чега. У тој кретњи нехотице упали лампу и улучи таман толико времена да види како се то „нешто“, рашчупано, обрушава на њега са ножем у руци. Претрнуо је. Инстинктивно се извио и подместио лакат. „Боже, па то је жена!“, хтеде да крикне. Лампа му испаде и откотрља се у угао настављајући да светли.

Борили су се без даха. По зидовима су плесале њихове сенке местимично пресецане одсјајем ножа. Извијали су се држећи једно друго за руке. Зглобови су им крцкали. „Откуд јој толика снага?!“, питао се. Пулсирало му је у слепоочницама од напора.

Једва му је успело да је ослободи ножа. Са звеком је пао на под. Шутнуо га је далеко и заврнуо јој руке на леђа.

– Проклет да си! – покушала је да га пљуне.

Отхукнуо је и рукавом отро са чела зној и делове њене пљувачке. Пошао је по батеријску лампу. Вукао ју је за собом држећи јој чврсто руке. Пустио их је тек кад је подигао батерију.

Уперио је светлост према њој. Сва накострешена, стајала је подбочена, севајући погледом. Дисала је убрзано и искидано. Као катран црна коса падала јој је преко рамена и заустављена великим грудима творила на њима гужву.

„Боже, ал’ је лепа!“ – помисли најзад. „Лепша је него оне године кад сам дошао по Дуњу.“ Није могао да не примети Маријину лепоту међу сеоским девојкама које су се биле окупиле да испрате младу и пожеле јој срећу у браку.

– Ти си Марија? – упитао је реда ради не би ли је опустио.

Ништа му није одговорила. Подигнутом руком штитила је очи од светла.

Не испуштајући је из вида, отишао је и подигао нож.

– Марија – рече умирујућим гласом – не треба да ме се бојиш. Нисам дошао као немачки војник иако сам у униформи. Зар ти Учин мали није најавио мој долазак? Ево ти, узми – пружио јој је нож дршком окренут према њој. –Ја сам Павле Банаћанин, сећаш ме се ваљда? Дуњин муж.

Марија спусти руке. Са лица јој ишчезе израз мржње.

– Ђаволе један, тако си ме престрашио! Мислила сам да си стварно „фриц“.

Прихватила је нож из његове руке и завитла га назад на под. Нож одскочи и отклиза у мрак.

– Откуд ти?

– Дезертирао сам.

– У сред ноћи?

– Не мислиш ваљда да је требало по дану? – одговорио је иронијом.

Пришла је столу и упалила петролејку.

– Је л те било страх?

– Још питаш?

– Знају ли?

– Ујутру ће сазнати.

– Како је Дуња? – променила је тему.

– Не знам. Нисам је видео има већ годину дана, а ни децу. По њеним писмима бих рекао да је добро.

– Сигурно си гладан?

– Нисам.

– Ма, какви ниси. Од страха се највише гладни. Ено ти тамо троножац. Седи док ти нешто часком не спремим. Ајде, ајде, не стој!

Сео је. Гледао је за њом како се кренула воденицом. Под шкиљавим светлом петролејке личила му је на вилу из дечје маште. Ко би рекао да је ова вила још пре минут хтела да га убије? Маријина витка силуета клизила је просторијом лебдећи између таванице и пода. Изгледала је нестварно. Сетио се прича из касарне о магијским моћима жена овог краја. Бајке су о њима испредане. Дуња јесте одавде, али Марија…

Као да слути његове погледе, Марија није поправљала кошуљу која јој се у послу раздрљила. Јовану постаде вруће, жар му је палио образе. Хучање воде једва да је разазнавао, чинило му се да једино чује шуштање Маријине одеће. Не само да је чуо, мирисао је. Осећао је дрхтаје у грудима, у стомаку, уши су му шумеле. Престао је да мисли. Да ли се то он селио у бајку, или је бајка постајало све око њега? Батерију је заборавио да искључи. Мисли су му се само враћале на Маријино кретање, на Марију у хаљини и на Марију без хаљине. Марија се упијала у њега, постајала сама мисао, кљуцала му је жилама све несносније. Шуштале су њене хаљине, несносно шуштале...

Сада

Предавао се, нема другог објашњења. Заиста су жене овог краја чаробнице! Слутио је у себи бујање енергије, силовите, несносне, скупљане месецима у касарни. Могао је да је опипа, да помилује њену надошлост. Гризао је заносну вештицу, љубио је бесомучно. Жене, ђавоље жене, ништа без вас! Стезао јој је бокове, груди, заривао зубе. Испијао јој усне као вино, испијао очи. Пио је незасито, жудно. Дрхтао је као да држи огољену жицу под напоном. Осећао је њене руке, хиљаде руку. Њени су га пољупци излуђивали. Вијугала се као жрвањ. Хучала је вода, млин је хучао, окретао се вртоглаво, безглаво. Чуо је буку млина под њим, или оног над њим, свеједно ког. Бучи, главно да бучи, да се врти и меље.

Трчање по утроби постаде брже. Осећао га је како нараста као квасац. Ускоро ће се прелити, јурнуће преко ивице.

Наваљивао је све жешће. Притискао као да плугом оре. Грозничаво. Сасушену земљу дуго неорану. Гризао је наново. Откидао залогаје. Откидао да се задави, да се не наједе, да још остане, увек нешто да остане. Док утроба не експлодира, док у вулкан не сине. Њене руке по њему као по клавиру пребирају дирке, дрхте додирима меким, дрхте свирком. Увијају се голицаве. Ети их на раменима, по врату, ето их на грудима, међу ребрима. Спуштају се ка трбуху, ка утроби што гори. Ниже до вулкана на помолу. Све ближе. Спрема се да груне. Руке на њему, руке, господе! Вреле, све врелије! Руке!... Али откуд лед у њима? Откуд лед? И рез? Оштар? Лед који жари? Зар лед жари?! Не! Не!!! Врело, ох, врело! Страховито врело! Бол ужасна. Згрчи се, заштити! На бок! Руке моје, доле! Задржите! Ухватите! Зауставите!... Залуд. Свест се мути. Светлаци у очима. Котури светлости. Бол. Ватра. Котури. Котури...

Маријине руке се извлаче. Стежу нож који је пре непун сат бацила на под. Почињу да боду. Свирају последњи менует. Бесомучно, хистерично. По грудима, по стомаку. Миловања су то јадна према болу, према ватри тамо доле где је горело, где је највише болело. Повијена је над њим као права вештица. Зајапурена, рашчупана. Швабурдо гадни! Ево ти! Ево ти још!... Мене да превариш!... Послао те Уча, је ли?... А ко те у наше село послао, то не причаш!!!...

Зазвуча и последњи акорд смрти. Марија се сави у клупко и зарида ситним јецајима. Рашчупана коса јој се растури по поду и потече густим праменовима. Тресла су јој се рамена од плача. Онда осети како јој се подиже утроба. Загрцну се. Нагон за повраћањем је у неколико налета покушавао да јој избљује садржину желуца, али сем желудачног сока који јој испече грло, ништа друго не изађе из ње. Усправила се несигурно и дрхтаво. Нешто меко склизну јој низ скуте и љигаво пљусну крај непомичне главе на поду. Затетурала се хватајући се за ивицу стола. Мртве очи погледаше у то испало парче меса и укочено се зачудише.

Јецај утихну и растопи се међу дашчане зидове. Све стаде. Једино се воденични точак и даље окретао. Клобучао је воду и шкрипао монотоно.

Свитало је.

КРАЈ

© 1973, 1979, 2022, 2023 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловим или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Објављено у часопису за књижевност, "Суштина поетике", година X, број 77, април/јуни, Глушци, стр. 150-160

Обневидео од мисли

 

Обневидео од мисли

Обневидео од мисли опседнут тобом

Жудња за жудњом разара ми чула

Док зарањаш у вале моје боли

Плаву заставу увис дижеш

Желим те жудњом коју поток ствара

До ушћа ломећи бедра камена

Заливам немоћ шкргутом врелим

Као пастув у зору пушим се сав

Играш се ти струнама моје жудње

Препреден поглед у очима сненим

А ја те волим као жену сваку

Не као ону коју срце жели

 
 
©  Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловим или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Објављено у зборнику „Синђелићеве чегарске ватре 33“, Књига 33, Удружења књижевника „Бранко Миљковић“ - Ниш, Ниш, мај 2023, стр. 164. Песма је изабран за објављивање на 33. Међународном песничком конкурсу Удружења књижевника „Бранко Миљковић“ - Ниш. Промоција Зборника је одржана 31. маја на Чегру у оквиру прославе "Синђелићеве чегарске ватре". Песму је песник читао на прослави.

 

Коњ опет зарза

Чика Мићи

Загледао ти се мој Мићо, дубоко се загледао, даљину погледом обгрлио, па би је све некако, кад би могао, изљубио, и срцу место мелема привио, само да ублажи у себи онај чудни немир што се, ту и тамо, кадшто појави, те натопи душу неком слатком патњом, упије се ко вашка, ни батином је из ње не би истјерао; горе него да кацу усмрдјелу, од купуса још с јесени, рибаш и испираш, не би ли како надмудрио онај гадни базд што се, тврдоглаво, у наквашено дрво завукао. Туга га нека обузела, мила и не баш мила, све му се у глави помутило, па сузе чисто на очи удариле, не знаш, да лʼ од туге, илʼ од среће, тако су се некако, туга и срећа, смућкале, и у подгрлац стигле, просто ти дође да их прогуташ, само својој души да олакшати можеш. Опружио се у хладовину да одмори, а и вранцу треба предаха.

Е, мој соколе. Не знаш ти још шта је мука. То што ти и ја тегљимо по васцијели дан, није то ништа. Кад би у душу моју погледати мого, на трен само да завириш, видјео би шта значи црно и зацрњено. Толико сам дуго живио да се не сјећам јесам ли и мајке имао, рекао би неко; за то вријеме се и нешто друго на овоме свијету, ваљда, могло наћи сем те проклетиње муке. Па и јесте, нашло се, нашло, није да није. Али то му се некако на исто своди као да у пијесак мокриш, а пијесак, вала, знаш и сам, ко и сваки пијесак, не може грах бити; шупље, мој голубе, сасвим шупље. Да није оних малих свијетлица у животу, могао бих још помислити да је и сама срећа ништа друго доли несрећа; мало мања несрећа – ето ти среће. А и није баш тако. Човек обично прича црно кад се сјети црног. Само сам се, ето, мало растужио, расплакала се душа за оним што беше, оним давним... Е, ђаво сам ти онда био, па још лијеп и отресит како се пожељети само може. Да си ме видио у краљевој гарди док служих. Све су се госпе за мном окретале на коњу кад прођем, а млади краљ ме чак једном потапшао. И војници су ме вољели, јер сам умио и знао свуда и на свакоме мјесту право да се поставим: нејаке сам штитио, а јакима зубе показивао, да се оне јадне војничине, моје другарчине, како тако осјете своји, да има још неког ко на њих мисли. Сјећам се, једном ме је поручник позвао к себи. Било је то у оно вријеме кад је сваки официр имао којекаке слуге и сеизе. Позво он мене, кажем, а ја ти баш тад сједио на трави са другарима и причо о којечему. ”Војниче, Сузићу,” раздра се он. ”Дођи, дедер, овамо!” Изрипим ти ја, онака гарава момчина какав сам био, наочит и помало препреден, испрсим се и лупнем чизмама. ”Изволте, госн поручниче!” Он се мало трже од такова гласа, те ме одмјери испод ока, ко што би се бакови на пијаци гледали, па ће, ни шест ни пет, него: ”Би ли ти хтио, јуначино, мој сеиз да будеш?“ Мене ко да гром ошину, стеже ми се нешто око срца и чело намршти. Премишљо сам се шта да му кажем, премишљо, премишљо, па прозборим: „И ја би, госн поручниче, волио кад би неко и мог коња мого тимарити и зоби му давати па по васцијели дан да љешкарим и ништа да ме није брига.” Поручник наједном скупи веђе. Личио је на човјека који се управо набо па сад, од срама и бруке, не смије ни писнути, а камо ли се драти. Стегао је зубе и зашкиљио очима, мислиш, сабљу ће од капака сачинити, те мене њоме, ко салама што се реже, на кришке сасијећи. ”Зар тако, мајку ти сељачку?!“, опсова ме. „Губи се, да те више не видим!” „Разумијем, господине поручниче,” поскочим ти ја и чисто отперјам, прашину за собом дигнем, завучем се међу другове, а све ми нешто смијешно, све се смјешкам, ко но лањске године кад ми крмача деветоро младих на свијет донијела. Кажем ти, сви су ме вољели сем тог поручника, бог да му душу прости. Погибе сирома чим се заратовало. Стигла га казна ко и ону сову што нам месо кроз баџу крала. А лукава ли је била, вражју јој матер, ко ни једна зверка – једва је гвожђем уловисмо. Још и сад памтим како се све збило, иако је давно било. Од стрица смо украли динамит и везали јој испод крила. Батргала се и крештала све док је не пустисмо да полети, као на губилишту, последњу јој жељу испунисмо. А она, куд ће, јадница, него шуми својој похрлила, запела да што брже одлетјети може, предосјећа да то што јој под крилима гори не слути баш на добро. А кад груну, мој соколе, најпре видиш сову као да је мало застала, онда ништа не видиш, потом киша перја залепрша небом и полети надоље као оне плакате што су нам Швабе бацале док смо били у обручу. Знаш, соколе, да сад имам ту сову, пустио бих је њеној слободи, па нек ми послије и сво месо покраде. Уосталом, њено је да краде а моје да чиним са њом шта хоћу. Нисам ја ко Швабе; дошли да руше и пале, да убијају. Е, блентави смо вала били, славу му божју, а и шта смо могли против толике војске. Шта, нијесам ти то причао? Е, па, вако је то било. Дошле Швабе, веле, нека казнена експедиција. А ми, куд ћемо, него тутањ, па загребли уз брдо. Не може се нас шачица сељака супротставити толикој пасији. Важно да збијег успешно направисмо, да нам се народ склонио. Скуписмо се послије на врху. Доље нам домови горе, а ми ништа, не беремо бриге; направићемо нове куће, главно да се људи спасоше. Па нас све некако смијех уватио, сузе ти просто од њега иду. Све ти се скупило, и немоћ да браниш своје, и срећа што си главу сачувао. Чисто не знаш да ли да плачеш или да се смијеш. Плачемо тако кроз смијех и гурамо један другог лактовима показујући надоље. Смијех заразио и оне најтврдокорније. „Гледај, Лазо, оде и твоја!“, виче однекуд мој кум Живан. Почесмо и вицеве да правимо на свој и туђ рачун. Чему да се тужи, чему плача? Увијек је боље шалу збијати и најцрње кад је. Тад си јунак. Што душа да те вара, женско од тебе да је јаче. Јунак је ко се смије, плакати већ може свако. „Бог те мазо ал' гори!“ Али то није био смијех, мој голубе, само нам се чинило да јесте. Пре је личио на неку гримасу, на маску од воска која се од врелине већ почела да топи и открива ужасе у нашим срцима. „А, Гавро, ал' их пређосмо!“, чујем Станоја како бодри мог сусједа. Гавро му канда не вјерује. „Ми на једну, народ на другу, а њима празне шаке. Шта велиш?“, наставља Станоје. „Ма, пусти село, куд на њега мислиш. Зар не видје колико се те гамади размилело, све би нас поклали. Џаба ти војевање онда. Ајде човече, мрдни се мало, развесели се. Ено и твоју пале. Види како букти. А тек моја. Шта кажеш, која је од бољег материјала?“ „Стани,“ узврпољи се Гавро. „Чујеш ли? Ко оно вриска и запомаже доље?“ „Вјеројатно бабе. Знаш и сам како су бандоглаве; ниједна не хтје од својега огњишта да се мрдне, ко да јој се гујица за њ залијепила.“ ”А мајку, јеси ли видио моју мајку?!” ”Не лудуј, човјече. Стара међу првима уз бријег загребала. Де смири се. Удри, болан, бригу на весеље. Ево, вако ко ја: положиш пушку крај себе, ослониш се на бусен, умуј сад, брате, колико хоћеш, посматрај небо ако ти је драго...”

Милован прекиде намах да прича; придиже се на лактове као да је нешто на небу спазио.

„Ма, не иде ми у главу чему ти ту вазда причам, ти и тако ништа не разумијеш? Е ја, бена, већ сам излапио!” Махну руком пред очима као да муху гони, па се безвољно, опет спусти доље. Нервозно је премео сламку у устима и ућутао, љутит на самога себе. Вранац подиже главу и заћули ушима покушавајући још који тренутак да ухвати већ изблиједели ехо господарева гласа. Стругнуо је копитом по земљи и зарзао кратко и реско.

„Де, де. Разумијеш, разумијеш. Ајд сад, бјеж отале, будало ниједна!”

Вранац заклима главом и приђе још ближе. Погну главу и гурну њушком човјека под пазухо.

Не издржа болна душа. Уплео је прсте у густу гриву и прислонио лице уз вранчев врат. Из гриве је мирисало нешто домаће, нешто блиско, срцу драго. Стегао је вранца грчевито уза се, као да је тог тренутка могло наједном нестати и коња, и свијета, и читаве његове њиве. Две крупне сузе клизиле су преко бора, налик бујици која одавна није тим вододеринама текла.

Коњ опет зарза.

КРАЈ

© 1973, 1976, 2022 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловим или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права,

Сладуњави мирис отмене даме

Јуче касно поподне, после осам месеци добровољног избеглиштва, прошетах неколико километара Београдом. Ужелео сам се пролећног, опојног мириса отмене даме у белим рукавицама. Овде где сам се изместио из Београда, мириси су разноврсни, оштри, штипају нос и надимају груди. Мириси су то пољског цвећа. У Београду ти се од његових мириса спава. Клоне ти глава. У њему не мирише цвеће ливада, ливада ретко овде где има, а и ако их има, зарасле су у коров у коме се пољско цвеће гуши, болује, једва разазнаје. У Београду мирише цвеће из крошњи, високо са грана, надмено као сам Београд, а сладуњаво, просто осећаш шећер у устима од толике густине сладуњавости. Јуче је мирисао багрем. Гушио је чак и мирис кестенова. Где год кренеш беле се гроздови висећих звончића, просто видиш како се мирис из њих излива и натапа ретке шетаче, њихова одела, крзна зубатих љубимаца на повоцу или без повоца. Идућег месеца мирисаће липа. Опет ће се Београд купати у опојној сладуњавости, опет ће од мириса Београда да ми се спава. Нека. Пробудиће ме моје планинске ливаде кад се будем вратио.

© 2023 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловим или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.