Јарак

Десило се изненада, знаш. Најпре нисам знао шта је пробудило то мучно сећање у мени и откуд баш оно да ми падне на памет. Ништа рекох, глупо је размиш­љати. Никада не силим мозак на избацивање решења када то не уради од прве. Опустим се, дозволим сенима прошлости и њима изазваним осећањима да ми се сами мотају по глави. Из такве гужве увек испадне одговор. Као што ћеш видети и сада се појавио – али не сам од себе.

Читао сам Хакслија, „Врли нови свет“. Управо сам завршавао један пасус када се, подстакнута Хакслије­вим речима, у мени стала да праћака мисао. Заправо, нисам сигуран да ли се десила по завршетку или у току читања пасуса, тек десила се. „Вриштање беба наједном промени свој тон. Било је нечег очајничког, готово сулудог у тим оштрим и испрекиданим крицима што су их испуштале. Њихова мала тела су се трзала и кочила, удови се цимали као да су вучени невидљивим жицама.“ Употребим ли логику, след радњи није могао да се оди­гра никако другачије него тако што је издајничка психа повезала некако овај детаљ из Хакслијеве књиге са то­бом и у суморном бљеску избацила сећање на тебе. Али какво! Сећање у којем скичиш, ковитлаш прашину, пру­жаш руке, тупћеш ногама…

Лепо те видим, стојиш на ивици јарка. Ломница. Кишно је и тмурно време обљубило небо. Још неко је са нама. Њега не разазнајем. Прешао је преко јарка пре нас и тамо, мало ниже, чека. Мирис девојке се раширио за њим, голицав и опор, помешао се са шуштањем свиле­них чарапа испод сукње. (Вероватно је и била девојка. Или су ми се мирис и шуштање чарапа убацили из не­ког другог сећања.) Ти још увек стојиш са друге стране. Ја већ прешао, чекам да и ти прескочиш. Гледаш ме под­смешљиво, мало накренуте главе (кокошке тако изви­јају врат док стрепе шумове). Напућила си усне зајед­љива и цинична (немаш кварне зубе, а кварно се смеју­љиш). Усне ти се мало растварају, руке заузимају полу­подигнут став – пружају се према мени. Сличиш мачку спремном да скочи, можда чак и жаби пред крекет. Руке ти замлатарале ваздухом, пиштиш и пијучеш. Кобајаги си беспомоћна, страх те „дубине“. „Било је нечег очајнич­ког, готово сулудог, у тим оштрим и испрекиданим кри­цима што су их испуштале.“ „Перићу, пренеси ме!“ Искривила си се и згрчила у заносу глуме. „Њихова мала тела су се трзала и кочила; удови се цимали као да су ву­чени невидљивим жицама.“ „Перићу, пренеси ме!“ Са лица ти се не скида обешењачки смешак. Залутали зрак светла ти плеше по влажним зубима (и облаци знају да светле). Љупка и отужно грозна, мислио сам, мага­рац – ни Симонац ми није био раван.

Толико сам те мрзео тог тренутка да ми се, у пу­ном задовољству срозавања, сама од себе створила слика збивања са наше последње ђачке екскурзије. Не­моћни којима уши горе од понижења имају неодољиво потребу да се додатно кажњавају посезањем за сценама из прошлости у којима су се бљутаво осећали. Или ниско.

Сећаш се? (Али глупости, како се можеш се­тити – то је била мушка шала, ви за њу нисте знале.) Ку­пили смо у Љубљани паковање презерватива. Спремни за родео распаковали смо гуму и развили је да изгледа што убедљивије кад је Симонац буде напипао у џепу и збуњен извукао. (Симонац је био лудо загрејан за тебе. Али, као и сваки грмаљ смотан и трапав, никако није могао да скупи храброст да ти то и каже – у одсудном тренутку само погне главу, зацрвени се, па се брже боље маша џепа, вади марамицу и брише нос.) Чак смо му били наместили и да у вожњи седи до тебе.

На једној паузи неко је гуму неприметно убацио Симонцу у џеп (онај одакле вади марамицу). Док је ау­тобус тандркао кроз ноћ, упаљачи су упорно светлели над вашим главама. Нестрпљиви, ишчекивали смо тре­нутак кад ће Симонац, уплашен да ти искаже љубав, за­вући руку у џеп да извади марамицу, па да већ једном заурламо и паднемо у екстазу од смеха и лудила, да га доведемо дотле да почне да дели шамаре унаоколо, да псује и сикће, онако пригушено и себи у браду, како већ то само он уме...

Прошла је поноћ и ништа се није десило. Сви су били разочарани, бесни на Симонца, бесни и пребесни. Једино сам ја мудро ћутао. А зар је требало да им кажем, зар је требало да признам да сам гуму Симонцу убацио тако спретно у џеп да ме је осетио? Зар је требало да ка­жем и да ме није ударио а да је могао, већ да ме је, одозго са степеништа аутобуса, само погледао, и то таквим погледом, да и данас памтим ону ужасну бол у његовим водњикавих очима? Зар је све то заиста тре­бало рећи? Тако сам се глупо био осећао, глупо као и у сцени над јарком, само што тада није било Симонца да зури у мене, уместо Симонца била си ти, ти која ми се смешиш испод ока, препредено, мало и подмукло, сме­шиш се не престајући да скичиш попут прасета у обору.

„Врискање беба наједном промени свој тон.“ Изне­нада си престала да цвилиш и прешла преко поточића сама. Није те ништа у томе сметало, није те ништа ра­зочарало, било је сасвим логично да те нећу пренети. Кажем „било“, јер данас више није, данас не могу да схватим многе ствари, не могу да схватим ни сврху твог искања, ни задовољство које си тиме себи приуштила. Да се још једном то деси сигурно бих разумео, као што је сигурно и да бих те пренео, а још је сигурније да те више никада не бих спустио. Сећање је подвала соп­ствене душе, подла и покварена. Нема ничег горег него кад ти из прошлости исплива таква сцена, или још горе: неповезани фрагменти сцена. Једино да плачеш над њима – да их се отресеш не можеш. А и што би их се отресао. Заљубљен сам у своја сећања макар и болна, па и сећања на тебе. Заљубљен сам у све што нисам, заљуб­љен у све што немам.

Лепо те видим, стојиш на ивици јарка. Ломница. Кишно и тмурно време обгрлило небо, али нисам сигу­ран. Све гледам као у сну. Или можда само тебе и земљу. Блато. Још неко је са нама...

КРАЈ

© 1974, 2022 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловим или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Прича је објављена прича "Јарак" је објављена у зборнику одабраних радова са књижевног конкурса "Банатско перо" 2022." Издавач: Библиотека "Бранко Радичевић" са истоименим књижевним клубом, Житиште, децембар 2022.

Причу су одабрали књижевници: Радивоје Шајтинац, др Славомир Гвозденовић и Витомир Теофиловић.

 

Убадачи

И убо ме је изненада, подмукло, онако како само он то може да учини. Створио ми се иза леђа, изникнуо из блата и убо, нечујно, префригано као којот, убо ме је оним тупим кухињским ножем из „Студентског парка“. Или сам то можда ја њега убо? Не знам. Главно да ми га је забо нагло, право међу ребра, тако спретно, да сам застао запањен толиким његовим искуством са тим, наизглед, неоштрим прибором за јело.

Зачудо, нисам осетио бол, та бол, ако је и настала, није успела да се извије и урликне од опште боли, јер болело ме је читаво тело, измрцварено гацањем по блату коме се није видео крај.

Корачам тако (ако се то уопште може звати корачањем), пропадам кроз лепљиву смесу, с муком извлачим ноге. Киша се обрушила одозго, мислиш капи се утркују, спортисти да су, пљуште по мени и земљи, трче, поскакују, одбијају се од шињела и стрмоглављују у каљугу под ногама. Сав сам мокар, али као да то не осећам, као да ми не ремете мисли ти млазеви воде што ми се котрљају низ лице, изазивају у костима језу и голицају попут суза, несносно, као мува кад шета по уснама, нагоне ме да подигнем руку, да их отрем нервозним трзајем длана. Све се слило у језиву музику плача кише.

Често се ми тако бодемо. Гацам ја по блату и, као идем напред, а он, рађа се из њега, изненадно; таман да га приметим, а већ ми је зарио нож. Или сам то можда ја искочио из блата, а он корачао по њему – никада не успевам да оценим. Ако и осетим бол, све ми се чини да то мене није заболело, да ја то, једноставно, осећам за њега – њега боли, а ја осећам.

Чим би ме убо, брзо би се расплинуо и стапао са каљугом и кишом. Увек покушам да га ухватим и увек ми некако измакне из руку. Готово га шчепам, а он процури кроз прсте као смрскано јаје, лагано, љигаво, прво беланце па жуманце, оде или до земље, или одскочи у страну и побегне на неко брдо и одозго ми се церека. Псујем га и вичем, говорим најгоре и најцрње псовке које ми падају на памет, просто не могу да се суздржим. Њега то још више подстиче, церека се као луд, скаче по брду, плази ми се и показује лакат.

Онда се појављују они, доле из шуме чији се обриси једва назиру кроз дебелу поњаву кише. Корачају нечујно један иза другог, бескрајна колона њега и мене, као сцена из сна. Ничему се више не чудим. Ходамо у колони, ред он, ред ја, све сами он и ја. Корача колона дуга, дуго, отегнуто, а ми је гледамо. Необично је једино што над њима сунце, а над нама киша. Пењу се уз косу суседног брда, опасани тешким реденицима и војничким каишевима. На главама им капе, или шубаре, или питај бога шта је, са некаквим ознакама, грбовима, и ко зна чиме још не. Видим им пушке и карабине, а за појасом бомбе и дуге кољачке ножеве, крваве.

Све се одиграва као на филму, понавља се непрестано као бескрајна трака, као стара плоча на поквареном грамофону. Свако од њих, или нас, или како већ хоћете, вади нож и убада оног испред себе. Увис шикне густи млаз крви и прска убадачево лице. То све траје тренутак, док колона и даље немо корача као да се у њој ништа не дешава. Одмах потом долети рој дебелих мува, сребрнасто плавих, златасто зелених и црних (како ли само осете мршу?), попадају по леђима убодених и стану својим сисаљкама од лепљивог језика да исушују ободе отворених рупа. Липтање крви престане, а на ужареном сунцу ране се нагло црвљају. Добро видим одавде, јер и над нама је у међувремену грануло сунце: гамижу црви, бели и огромни, увлаче се у ране, излазе и шетају около као на паради. Након тога убадачи наново потежу каме, али овога пута не са намером да боду. Њиховим оштрим врховима, да не верујеш, почињу да требе те пузаве љигавце из рана, а оне, ослобођене одвратне гмизавости, брзо зарашћују. И још честито нису ни зарасле, поново севну ножеви, бљештави, хитри, нова крв бризне увис и, ето опет рана, опет црва, опет на паради. А колона корача, незаинтересовано, лењо, без заустављања. Ходамо он и ја, један иза другог, рекaо би неко да се не познајемо.

Свашта, помислих кад је и задњи од њих зашао иза брда. Као да јој је то био знак, киша над нама заигра свој нови сабласни плес авети, досадна она, досадно блато и досадан ја, замишљен, а без мисли, толико удубљен у безмисао, замало да ми промакне прелет јата преко неба.

Лепо јато имам, све птица до птице, једна лепша од друге, слободно лепршају висинама, ништа их не спутава, киша понајмање. Поносим се ја са својим јатом. А како и не бих. Попнем се на брдо да му будем ближи и гледам. Видим трепет крила, краљеви облака, видим перје, беласање трбуха. Као да и сам осећам ветар што око њих хуји не могу а да ми у души не заигра, да ли од радости, или од висине. Јер доле једва се види неки мокри луг, а горе лепо се виде моји голубови; доле киша пљушти, горе шуме крила; доле сабласти шипражја, горе сјај сунчаног неба; доле... ох, опет он из блата! Или сам можда ја из њега? Са ове висине не видим добро, али видим довољно: у руци му сачмарица, натегнута, мушица на нишану. Та неће ваљда!?... Ипак хоће... О, не, не, не!... Скачем с дрвета, падам на главу, забадам се у блато до појаса, само ми ноге вире, млатарају бесомучно, секу ваздух као неке џиновске маказе...

Кад сам се ишчупао из земљане каше, било је већ касно. Од њега ни трага. Видео сам оловне голубове како се стрмоглављују и глинене војнике како их немо поздрављају. Или су то били глинени голубови, а оловни војници? Не знам. Тек, пошао сам да са друге стране шуме покупим моје мртво јато. Или се то наново појавио он и одгацао уместо мене? Опет не знам. Све ми се помутило од туге или јада, од бола који не осећам, или бола који осећам уместо оног кога боли.

Неко од нас двојице се ускоро вратио. Киша је престала. Изашао је из шуме прозирних очију, укочених. Гегао се. Могао сам лепо да га видим. О рамену је имао торбу, ону браон, кожну, комесарску торбу. Испод њеног поклопца је нешто вирило, пружало се навише и завршавало у његовим устима. Сетио сам се шта то може да буде, није било тешко погодити. Знао сам да је то утроба. Знао сам да су то црева мојих глинених голубова. Знао сам и то да је он тифусар. Преко главе је носио сиво, коњско, и од скорашње кише још мокро ћебе. Грицкао је црево, дуго га глодао. Као кад се једе печеница па наиђеш на жилу и заинатиш се, прегришћеш је макар се удавио. Жвакао је са зачуђујућом мирноћом, са упорношћу лудака. Кад би осетио фекалије у устима, једноставно би склопио око шпагете палац и кажипрст и увежбаним покретом одгурнуо измет, или шта је већ то било, низ црево назад у торбу.

Нисам могао више да издржим. Смучило ми се. Као да се човек сусреће са утварама које се ломатају светом и по њему гамижу несвесне себе и своје околине. Зажмурио сам и тапкајући попут слепца, насумице кренуо низ брдо. Неким шестим чулом осећао сам да је то прави пут. Ако сам уопште шесто чуло и имао.

Уследило је ново гацање по каљузи, безглаво пропадање и извлачење мокрих ногу на којима је било више блата него скупа и костију и меса. Моје шљапкање, каљугасто, густо и водено, слило се са цмиздравим облацима у отегнуто праћакање звукова, сувише монотоно да би и на тренутак могло да узнемири човека, сувише досадно да би га довело у неко другачије стање од поспаности без мисли.

И ко зна докле бих тако ишао у нетраг да се поново није појавио он. Наново ме је убо, изненада, подмукло, онако како само он то може да учини. Створио ми се иза леђа, изникнуо из блата, и убо, нечујно, префригано као којот, убо ме је оним тупим кухињским ножем из „Студентског парка“. Или сам можда ја њега убо? Не знам. Не знам ко је од нас двоје он, ко сам ја, а још мање знам ко смо то ми?

КРАЈ

 © 2022 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловим или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права,

Прича "Убадачи" је првонаграђена на конкурсу ЗДФ форума 2022. године. У августу исте године објављена је у антологији ЗДФ форума "Тренутак кад је у мени почео рат".

 

Пословни састанак

Био је то пословни састанак као и сваки други. Не­битно о чему. Могао је да буде о куповини фирме, при­пајању, заједничком подухвату, о било чему. Петар је осетио то Стеваново подвајање. Са једне стране је био он, Стеван, који води састанак испред своје групе, а са друге стране он, Стеван, који није на састанку, издвојен из самог себе, тачније – исклијао из самог себе.

Не. Лоше је то формулисао.

Са једне стране су били Стеван испред свог тима који образлаже пословни предлог и она испред свог тима која заступа ставове свог тима, а са друге стране су били Стеван и она који не учествују у пословном састанку.

Кад су улазили у салу за састанке, стајала је крај врата и дочекивала госте. Петар је био медијатор. Ње­гов посао је био посредовање, правио је контакте, образлагао идеју једне или друге стране, истицао пред­ности и недостатке ако се крене заједно, трудио се да оба тима постигну обострану корист из договора, а и да самог договора буде. Спадао је у најбоље медијаторе које је пракса изнедрила – није био само Стеванов при­јатељ.

Она је имала уско лице. Иако су на таквим лицима очи обично велике, њене су биле ситне, али је из њих сијала нека ведрина, искричава, обасјавајућа, као да су јој очи велике попут оних окатих љупких створења пра­шуме која ти се чине да су саздана само од очију, да на њима само очи постоје. Док је поздрављала госте, бели зуби попут оних са реклама за калодонт, влажно су јој се бљескали и са уснама, модрим као да је сатима ста­јала на хладноћи, не нарочито пуним, пре танким (мада не сасвим), биле савршен склад очима, какав често, по­јединачно неспојиве ствари, заједно умеју да дају. Пот­помогнут белином зуба и сјајем влаге на њима, осмех јој није силазио са лица. Набирање коже у неколико па­ралелних бора са стране усана док се осмехује, исти­цало је њене средње године. Био је то пословни осмех, онај који исказује љубазност, добру вољу, али ништа више од тога, ни наклоност, ни извештаченост, ни одбојност. Део те веселе благости сигурно се преносио на учеснике њених састанака и доприносио њеној успешности. Очигледно су је са разлогом били послали као вођу тима на овај састанак.

Длан јој је при руковању био топао, стисак дамски, али је Стевана мекоћа додира тог длана затекла. Као да су га дотакли јастучићи мачијих шапа, или неке друге на шапама ходајуће живуљке, напупели, мекани, које живуљки омогућују нечујност хода, тесно пријањање за тло, повијено прикрадање, немо фиксирање плена пред нечујан, муњевити скок. А опет није деловала ни мало мачје.

Била је вижљаста, пре мршава него женски пуна. Можда је таквом изгледу доприносила њена лака одећа која јој је свилено падала и стварала утисак да су испод саме кости, или можда свеска, таблет, или шта је већ то било у кожним корицама које је држала левом руком високо подигнуто и прислоњено на невелике груди. Истовремено се десном руковала са гостима и сваког госта отпраћала у салу отменим наклоном главе и јед­нако отменим покретом руке према столу.

Њене очи, блиставост зуба, набори коже око усана, додир јастучића дланова, све то скупа као да је покренуло то раздвајање у Стевану које је Петар при­метио. Петар је био лисац. Ништа му није измицало. Уочавао је сваку пору, најситнији детаљ промичућег предмета или дешавања. Идеални медијатор, посред­ник, умањивач разлика. Стеван и Петар су били дру­гови још од основне школе, али су их студије раздво­јиле: Стевана су одвеле у менаџере, а Петра у медија­торе. Свако је нашао себе у свом позиву. Као што је Сте­ван имао шесто чуло за добар бизнис, Петар је имао шесто чуло да осети вибрације наспрамних страна између којих посредује.

Чинило се као да су јастучићи њене мекоте пову­кли танане, непознате нити које Стеван није ни слутио да их има, а њене очи и благост њеног осмеха, хипноти­зерски деловали на неку скривену жлезду у њему коју наука још није открила. Имао је утисак да се мноштво тих нити извлачи из њега, не само из руку: из груди, из очију, косе. Као невидљиви пипци оних, истовремено прелепих и језу утерујућих медуза, који само под одре­ђеним углом могу да се виде, онда кад их преломљени зрак сунца испод воде скрозира. Кретали су се на све стране, а онда заокретали према њој, издуживали се и покушавали да у њу уђу. Осетио је и он њене пипке, није могао да их не осети. Раздвајање његовог длана од ње­ног повукло је и њене пипке ван. Пипци без жаруља, пипци који голицају, а ипак кожу надражују, длаке на врату и телу подижу.

Водио је састанак као да његових пипака није било. И она је водила испред свог тима као да ни њених није било. Ништа није могло да се примети, ништа да се осети ван њих двоје. Подвајање је било обострано и потпуно. Издвајање нематеријалног од материјалног. Душе од тела. А нису умрли. Живи итекако. Више него живи. Док је држао слово или другима давао реч, док је она држала слово или својима давала реч, пипци су им се тражили, додиривали, опипавали, обмотавали се је­дан око другог. Није му било потребно, као што је увек чинио кад му срце прескочи, да просипа мудрост, да присутне задивљује досеткама, да их голица умним ша­лама које плене, заводе, обезоружавају. Није му било потребно да се прави више мудар него што јесте, више учен него што јесте, више духом моћан него што јесте. Једноставно је овога пута исконски подстицај био суви­шан, пориву није било потребно да убрзава откуцаје, хормони се нису питали. Јер ово је било више од хор­мона, ово је било ванвремено, ванпросторно, галак­тичко сједињавање, прожимање маглина, сажимање звезда, поново се рађао кроз нестајање, заједно су се по­ново рађали.

Петра ниси могао да превариш. Знао је шта се де­шава. Ловио је њихове погледе, мимику лица, покрете руку, иако из тога ништа није могао да открије, али је кроз тај лов осетио, не хемију, не мирис хормона, не жељу, него ужасавајућу потребу коју су њихове нити исписивале својим додирима изнад глава учесника састанка. Добри Петар. Нагао се у једном тренутку према Стевану и шапнуо му на уво: „Немој. Удата је.“ Одједном нити више није било. Урушио се свемир. Њи­хов свемир. Остао је само разговор два тима без нада­хнућа (изузев пословног). Стварност.

Састанак није трајао дуго. Ни предуго ни пре­кратко. Уобичајене дужине. Био је успешан. Видело се то на лицима чланова обе стране. Озарени, по двоје или у групама, весело су чаврљали док су напуштали салу. Она је стајала крај довратка, мало ка унутра и поздрав­љала на растанку и Стеванове и своје, делећи свакоме једнак отмен наклон и једнак осмех своје намрешкане коже око углова усана, и једнаку влажну белину зуба којим их је на улазу пре почетка састанка дочекала. Стеван је остао последњи да се поздрави са њом какав је ред. Капетани последњи силазе са моста. Петар је ста­јао са друге стране врата и чекао га. Пришао јој је, одјед­ном осећајући олово у ногама. Као да је обукао одело за дубинско роњење, око глежњева и појаса окачио тегове за ходање по дну па сад на сувом прилази води. С напо­ром је дисао. Вукли су га тешки тегови. Боце с кисеони­ком његове напетости нису имале довољан проток ваз­духа који му је био потребан. Стао је испред ње. Ни пре­близу ни предалеко. Ни једно ни друго није прогова­рало. Ни једно ни друго није подизало руку у опрош­тајни поздрав. Гледао је у огромни сјај њених ситних очију. Тренутак немог стајања једно наспрам другог развлачио се у вечност. Пипака није било. Нису били потребни. Све су били пипци: њихов дах, напор да се из боце повуче више ваздуха, отежале руке, укопане ноге. А онда су се њене усне отвориле, очи ионако мале још више сузиле, а истовремено још јачим сјајем забли­стале. „Волим те!“, изашло је кроз влагу њених зуба и модрину прозеблих усана. Глас није чуо, читао јој је са усана. Глас се и није чуо. Можда је рекла и „Жедна сам те!“, на исто му дође. Није знао да чита са усана, али је сада знао. Не читају се речи, слутње се читају. Одједном ронилачки тегови који су га држали прикованог за тло спали су му са ногу. И они са појаса. Ослобођен стега, одједном лаган, као да му се и ронилачко одело напу­нило ваздухом, ваздух га је вукао из таме дубине ка сунцу на површини, површини која је она. Пришао јој је и обухвати је рукама око струка. Док су му прсти напи­павали њена ребра, заронио је поново, овога пута у њене усне. Њихове невидљиве нити су поново изми­леле. Више нису имале потребе да се испипавају. Нала­зиле су се непогрешиво. Поново је клијао из себе. И она је клијала. Петар је знао шта ће се десити. Нити су им се сплеле у ткање. Њих двоје су се претворили у кокон. Усне јој више нису биле модре, нису биле ни танке. Састанак је био успешан.

 

КРАЈ

  © 2021 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловим и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права

Прича је објављена у Алманаху бр. 1 "Нове поетике" из Београда

Ово су мишљења неких од читалаца:

"Необична прича са необичним обртом. До последњег тренутка сте у неизвесности како ће се завршити пословни састанак. Не личи на уобичајене пословне састанке, а опет оно што покреће учеснике овог састанка дешава се и на другим састанцима, али се мисли скривају."

"Није трилер, а има обрт трилера."

"Још једна одлична прича. Кратка и слатка."

 

Смех

магија страшна пробуши брдо

вода груну брдо провре

неочишћен пиринач крцка по зубима

незасита храном бујица скаче

санте се руше

смех се страшан са планине ваља

буја

стравом живота расте

док пробушено брдо цвили

отац грицка пиринчано јело

ватра скичи

цврчи

палаца

зуби се ломе

смех

шири се смех

смех стравични

смех ватрени

врелији од ватре

© 1969, 2022 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловим или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на страницу овог сајта одакле је преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Објављено у зборнику „Синђелићеве чегарске ватре 32“, Књига 32, Удружења књижевника „Бранко Миљковић“ - Ниш, Ниш, мај 2022, стр. 165. Песма је изабран за објављивање на 32. Међународном песничком конкурсу Удружења књижевника „Бранко Миљковић“ - Ниш. Промоција Зборника је одржана 31. маја на Чегру у оквиру прославе "Синђелићеве чегарске ватре". Песму је песник читао на прослави.

 Уметност апстракте

Јуче наступих на међународном сусрету писаца „Синђелићеве чегарске ватре“ и прочитах две своје песме. Једна је била „Смех“, објављена у заједничком зборнику учесника. Повод што је написах објасних пре читања публици.

Никада нисам волео апстрактну уметност, посебно не сликарство. Признајем, глуп сам, нисам у тренду. Никада нисам ни био. Та мода да се свашта проглашава уметношћу кренула је, има томе већ сто година. Један од тадашњих „молера“, Кандински, видећи да ће остати гладан ако настави да слика слике које нико не купује, а да се помодна раја пали на свакојаке „уметничке“ глупости, разочаран, нађе на једној ливади краву која прежива, разапе јој штафелај са платном испод дупета, а њен реп умочи у фарбу. Следећих пола сата, жвакала крава прогутану траву, преметала је из бурага у капуљу, млатила успут репом бранећи се од мушица, а Кандински јој у млаћењу припомагао: умакао јој реп час у једну час у другу боју… Тако настаде прва апстрактна слика. За њом и друга. Лова Кандинском поче да капље брже него што је успевао платна на штафелају да мења – ни боја није стизала да се осуши. Кад видеше други „молери“ како Кандинском иде, стадоше и они да умачу у боје репове марви. Људи у одушевљењу тепају овој уметности, називају је апстрактизам, тахизам, надреализам, кубизам… плаћају милионе да такве слике имају... a мени, сељаку миришу на крављу балегу!

Наравно, није било овако, није Кандински користио мухотепало да слика, али би ефекат био исти и да јесте – раја би једнако поблесавила и једнако блесавила и балавила на његове слике и слике других, још познатијих сликара (и не само сликара), а цене слика и карте за перформансе њихове стајске уметности би расле у небо (као што и даље расту). Мунк је пуки реалиста за репомлате.

Питаш ли апстрактног (а и сваког) сликара шта му представља слика коју гледаш, или ће се увредити или ће ти препотентно рећи: „На посматрачу је сам да открије!“ Он или кустоскиња (жентурачење речи исти корен вуче као одушевљавање Пикасовим кубизмом) најчешће ће ти дати савет да се усредсредиш на слику (то јест забуљиш у њу), и тако да стојиш све док у теби (у твојој подсвести) слика не пронађе свој (извитоперени) одраз. Или те не заболе ноге.

Није појам апстрактног везан само за сликарство. За сва времена сам упамтио онај двочас српског језика у трећем разреду гимназије кад нас је професор два пуна часа малтретирао са „Суматром“ Црњанског –  још ме увек подилазе жмарци. Замисли, напишеш песму, а онда те натерају да напишеш објашњење шта ти који стих значи и на шта се поједине речи које си у њих угуравао односе, јер без тога никоме ништа не би било јасно! На једном смо часу морали прво да студирамо „Суматрино“ објашњење (писао и њега Црњански), да га тумачимо (и упамтимо да се апстрактна поезија зове још и „авангардна“ – не знам само којој је то уметности претходница – смаку света вероватно), а онда на другом да читамо стих по стих „Суматре“, да свршавамо над њим упоређујући га са објашњењем Црњанског и да притом проналазимо рефлексије песме у себи. Мало је било професору тај двочас – умало не настависмо и за време одмора L.

Замислите, Црњански је своју „Суматру“ и њено образложење написао скоро у исто време кад је и Кандински своју прву слику омалао краворепом – пре сто година! Има и горе од тога. Већ више од сто година како ђаке малтретирају са тумачењем стихова авангардних песника („Суматра“ је обавезна), пишу се о „Суматри“ и даље докторске дисертације, критике, обележавају јој годишњицу… да бог сачува! А слику „Голе Маје“ у школи нам и не поменуше. Добро, добро, Маја је старија сто и кусур година од „Суматре“. А и гола је, нема шта да се објашњава – што је на слици то и видиш.

Је ли тако? Е да видите да умем и ја да напишем апстрактну песму! Тако се родио мој „Смех“. Из протеста. Додуше, одмах подбацих: назвах песму оним о чему у њој говорим. Барем ту да не завлачим читаоце да морају и за мој наслов да траже тумачење и чешкају главу шта је писац хтео да каже као са насловом „Суматра“, који нема никакве (директне) везе са оним што је Црњански песмом опевавао.

Иначе, кад сам „Смех“ написао имао сам исто година колико и млада песникиња Александра која ме је снимала камером док сам јуче у Нишу, на сусрету писаца“, рецитовао „Смех“. Из њеног филма је она секвенца (reel) коју сам пустио да се врти преко Фејсбука и Инстаграма. Али да не би било да ми звижде или да ме бледо гледају, пре читања дадох публици образложење своје „Суматре“. (Да ме погрешно не тумачите – не поредим се ја то са Црњанским. Далеко сам од њега. Умем да пишем и разумљиве песме J иако сам пре свега прозни писац. Поезија ми је само брзокрило изражавање – кад ми надође.).

Ево и за вас објашњење „Смеха“. Песму сам написао после једног породичног ручка. Упали смо у оно расположење кад ти не треба повод за смејање, кад се ваљаш од смеха ма шта ко да каже или уради – смејеш се и на подигнут прст. Тата је причао како се провео на службеном путу. Пролазили су испод неког брда кроз кога су бушили тунел, и баш тог тренутка су га минирали. Очигледно су погодили подземни резервоар, јер из брда куљну таква силна вода да преплави пут. Тата хтео да се удави а ми поцркасмо од смеха. За ручак смо имали пилав који, ем није био довољно куван, ем није изгледа био ни очишћен. Обичавали смо с времена на време, кад су свечаније прилике (тата се на пример врати жив и здрав с пута) да ме мама пошаље у хотел „Европу“ да купимо неко готово јело, поховано месо и колаче. Тог дана тетка Дана, куварица у хотелу и мамина пријатељица није радила, иначе би нам рекла да пилав не узимамо. Тата је у заносу бушења брда, загризао неочишћено „каменче“ из пилава, а "каменче" му сломи зуб. То је био додатан разлог за смех (чак се и тата смејао). Ето, то је у песми. Кад ти је до смејања, разлог за смех се у свему налази (и у поломљеном зубу). Несреће нас посебно инспиришу. Док други плачу, ми знамо да се заценимо од смеха. И не само ми у нашој породици. Такви смо сви. Смејемо се у инат.

Наравно, публици пред читање „Осмеха“ дао сам много краће објашњење од овога (да ме не би и због те гњаваже гађали чашицама од ракије – мада сумњам да би се чашица одрекли J).

Сад ми паде на памет. И Кандинском и Црњанском се презимена завршавају на „ски“. Добро је. Моје је на „ић“. Барем са моје стране не морате да се плашите нових апстракција (и гњаваже објашњавања). Мада ништа не гарантујем.

  

КРАЈ

© 2022 Бранимир Перић