Прозни писац међу афористичарима
Прошле су две недеље од онда. Не нисам чекао да ми се слегну слике. Иако бих можда поједине, које су се умешале међу њих и желео да избришем. Сећање ће их и тако, како то код мене бива, временом уобличити у лепе слике и придружити осталим лепим које ће ми, из ове јужноморавске варошице, кад год се овог дана сетим, натапати душу шећерном водицом, слађом од оне којом се преливају и у којој пливају мени најдраже посластице: тулумбе, баклаве, кадаифи и урмашице.
Отишао сам тамо са својом животном сапутницом по оном највећем невремену – онда кад су богови бацили мали потоп у наше крајеве да саперу људски немар и рекама однесу браћи Бугарима и Румунима наше ђубре, пластично пре свега, које побацаше у потоке, реке, по обалама, крај путева, по ливадама и стазама, парковима и дечјим игралиштима, они које није имао ко да научи култури, реду, васпитању и љубави према свом. Успут избегосмо неколико одрона, два клизишта, један потопљени мост и опасност да нам се гуме на брисачима одвале колико су млатили по шофершајбни. Ударних рупа срећом и зачудо не би на путу. У повратку такође прођосмо кроз мање потопе и дажд с неба.
Сутрадан, после дана и дана киша освану у нашем планинском вилајету сунце. Би га целе недеље. Шта ће друго сељак, који је најзад дочекао лепо време, него да се одмах упрегне уместо волова и посвршава све оне послове које, у води над собом и под собом, свих ових дана није могао. Околни сељаци заглавише у малињаке, на њиве и баште да их окопавају и плеве, да посаде што се није посадило, а у ливаде, кад су се мало просушиле, да напасају стоку, или да их косе. И ми, који нисмо сељаци, али смо међу њима, искористисмо седмодневно затишје између киша. Бацисмо се на воћњак, врт и окућницу да што можемо више од лепог времена уграбимо. Шишај траву, истримеруј неподшишано, преори (тачније: издрљачи) леје електричном фрезом, претестериши сва она дрва која су од предугог стајања већ почела да добијају црвене гљиве и труле (довлачили смо их са планина током јесени и зиме као трофеје из шетњи; били су попадали са дрвећа здруженим дејством старења и црва, или смо их као остатке покупили после оглодавања шуме од стране дрвосеча). Моју госпу је чекало и сађење пелцера (који од толиког чекања да их расади, више нису били пелцери, већ замало у саксијама почели да добијају плодове, или да умиру од прекомерне влаге испод мушеме којом их је од киша и хладноће штитила). Бацих се и на помагање комшијама око њихових послова. Преуредисмо шупу, ослободисмо се јабука које је дубље захватила трулеж. Оне са мање иструлеле очистисмо за питу. Испрскасмо воћке против штеточина. Одвукосмо што даље од куће канте са смрдљаком у воду потопљених коприва, које је моја госпа киселила за прехрану својих травки-забрљавки и поврћки у лејама. Наравно и миомирисну зову сам морао да берем по наређењу зна се кога, а и око стабала да обмотавам лепљиве траке и да их мажем коломазом, како нам по листовима воћки мрави-сточари не би размножавали и напасали своју стоку (биљне ваши). Послова колико хоћеш. И не само послова.
Таман кад су почеле нове кише и кад сам мислио, ето, најзад могу да седнем и на папир (екрана) пренесем своје импресије о боравку међу јужноморавским афористичарима, дође нам у госте прерано распуштени унук са мамом. Разуме се, од писања у таквим околностима не би ништа. Свако дете тражи пажњу.
На дан унуковог одласка поново грану сунце, мирећи ме са тим да још не могу за компјутер. Радови у воћњаку и башти се обрадоваше. Срећом, одозго од Беле реке, видим данас, ваљају се облаци. Неошишана трава у дворишту заплака. Обећах јој, ако ова садашња тмурноћа потраје довољно дуго да у цугу завршим писање, наоштрићу нож на косилици да је не боли и одмах је ошишати чим сунце гране.
⁕⁕⁕
Афористичари су ти посебна фела људи. Умишљају да су паметнији од других, да им је глава велика као балон, већи од оног који лети над Кападокијом. Нос им боде облаке од уображености. Уверени су да су својом мудрошћу ухватили бога за браду. С презиром гледају на свет око себе, а нарочито на нас писце: пискарамо ту стотине и стотине страна, а они све то што нам у роман стане, искажу у једној или две реченице. Препотентни су као богаташи у посети осиромашеном краљу. Они не једу храну, снагу црпу директно од сунца и нуклеарних процеса из утробе Земље. Немају потребе ни воду, а ни друге течности да пију, посебно не алкохолне – надувени су и довољно опијени својим егом. Испод части им је да се сагињу и пертле везују. Уместо ципела носе чизме са звечећим мамузама, како би на себе скренули пажњу и онима који их не виде, јер њих мора свако да види, свако да чује и обавезно до земље да им се клања. Једном речју, нико их није достојан онолико колико су увртели себи у главу да су достојни.
Да, тако мислих, штавише и убеђен бих – додуше не баш овако искарикирано, али ни далеко од тога – док не дођох у ову варош, престоницу афоризма и не стадох међу њих, афористичаре. Кад оно, они обични људи, свакодневни, обучени ко и сваки други, нормално очешљани. Ни уображени, ни с презиром у гласу и погледу према онима који нису афористичари. Скромни штавише, повучени, тихи, насмешени, пријатни – једном речју: драги. Добро, де, има и међу њима оних који носе мамузе, с репићем, лептир машном, лулом у устима (ово за лулу лажем, али ми је осећај исти). Има и оних који ћуте, тихих, скромних по природи, или васпитању. Има и причалица, које ти повере све тајне као најрођенијем, не само друштва у коме се крећу, него и своје, иако си се са њима тек упознао. Има и срамежљивих, којима још мало па мораш клештима речи да чупаш не би ли што те интересује сазнао. Има и таквих који показују већ пословичну простосрдачност нашег човека кад им странац дође, а и оних који као да су те знали сто година, па те мало-мало лупају по леђима као да си им најбољи другар. Све у свему, обични људи, наши, домаћи, свакодневни.
Пољубисмо најпре закључана врата на Дому културе у чијој је биоскопској дворани требало у дванаест сати да почне свечаност (било је десет до дванаест). Стојимо испред и цупкамо. Само смо моја госпа и ја, и једна мештанка која је дошла као гледалац. Мештанка не цупка. Од оне кише, мени се и мојој госпи, после два и по сата вожње, напунила бешика па би и на уши да нам изађе. Надали смо се ве-цеу Дома културе ко озеблом сунцу. За мене лако, одох иза врзине поред зграде железничке станице, али госпа, видим, само што није почела да прокишњава. „Знам где су афористичари,“ рекох јој. „Хајде за мном. Тамо је и ве-це.“
Једино кафанче чију клатећу таблу испред улаза видесмо, би оно што мислих. Док је госпа унутра обавила што је имала, испред кафанчета почеше да се скупљају афористичари, а неки и из ње да излазе. Тад ми је почело да се разбистрава и цепа платно којим их је моја уобразиља осликавала. Чаврљају као деца, радосни као ђаци који су пошли на приредбу. Пружише ми руку, одмах ме препознали да сам странац. Одакле си, распитују се, питају за здравље, како је у планини. Онда сви кренусмо према Дому, два по два, баш као ђаци. Заправо, само ја ђак, афористички, а они професори, бардови бистрине и немилосрдности досољене једом, пре свега немилосрдност самих према себи, јер без немилосрдности се афоризам не прави. Да се разумемо, неко би ту смешу бистрине и немилосрдности назвао препреденошћу. Признајем, препреден не може бити глуп човек, нити може бити немилосрдан према другоме. Ово ипак није та врста препредености, овде се препреденост своди само на игру речи, како да што лукавије сабијеш експлозив у напрстак, а он да експлодира као вулкан, све около да обасја и поспе пепелом, а богме, понеке и лавом да ожари.
Уђосмо најзад у Дом културе. Добро је: одмах је код улаза ве-це, ако затреба. Добро је и што мозак афористичара не ради као бешика. Код њега нема опасности да ће се препунити афоризмима, а онда да му свинктер попусти и да их неконтролисано проспе било где и било по коме. Афористичар циља кога ће да погоди. Афоризме избацује као ракете са навођењем. Ако их више пошаље одједном ка истом циљу, то се зове афористичка канонада. За његове плотуне, хвала богу, у овом свету барута има на претек. Кога афористичко ђуле опали, а заслужио је, чеше се до прекосутра.
Сала је типична за сеоске домове културе. Зачудо неподеране јој столице, готово им нов наранџасти тапацирунг, неће те жуљати цео дан да седиш у њима. Не знам само ко их све очисти и под сали изриба кад оно пијани вандали обише зимус Дом и целу салу и сва седишта испрскаше снегом из ватрогасног апарата. Надам се да су те вандале после похватали и натерали да све очисте и то четкицама за зубе, како се прича да су, у славној нам војсци некада, војници по казни нужник у касарни прали.
Сала је по пропису нагнута, како они у реду испред не би заклањали поглед онима у реду иза. Бина јој је таман толико висока да први ред види које су боје чарапе конферансијеу и извођачима. Седишта је, ако сам тачно избројао, сто шездесет. Баш велика сала. Не знам само како је зими греју? Нигде не видех ни пећи ни калорифере ни клима-уређаје ни радијаторе. Очигледно је не користе кад је хладно. Сем за дочек Нове године, кад људима и не треба фуруна – сами су фуруне: зраче играјући коло, а ложе се алкохолом и масним печењем. „Дом је овај кућа свима, док у њему пића и прасетине има.“ Куку, ја постао афористичар!
Нас двоје се просто распилависмо кад поче приредба. Заправо, био је то гарнир од приредбе, налик оним какве су се некад правиле по школама и домовима културе широм вољене нам земље. Вратисмо се у детињство. Ред је млада дама, предивне, дуге косе, још дивнијег гласа, отпевала народну тужбалицу, ред су читани афоризми присутних афористичара, ред је сјајни ансамбл локалног КУД-а блистао сплетом народних кола, у надахнутој кореографији млађане наставнице и старог кореографског вука, ред су опет афористичари измамљивали усклике одобравања од присутне публике, па је опет млада дама божанског гласа певала, склањајући повремено своју, до ногу дугу косу (како јој се не би претворила у крила, а она у вилу, Звончицу и полетела према светлу од улазних врата иза наших леђа), ред су опет афористичари афоризовали публику, ред опет КУД измамљивао уздахе и тапшања (нарочито један црвчак од девојчурка међу њима, која тешко да је имала осам година), ред наново афористичари, ред ја на бини! Еј и ја читао своје афоризме који уђоше у „Зборник афоризама“ са овог скупа! Добих и захвалницу, исписану краснописом, што удостојих овај скуп својим присуством (ал сам скроман!). Осим награђеног момка из Врњачке Бање, бејах једини гост са стране (не рачунајући Нишлије), који је имао довољно куражи (или мањак памети) да се аутом пробије кроз дажд и успут слалом вози између одрона. Стварно смо завредели похвалу, не само захвалност.
Сликасмо се на крају сви ми учесници приредбе, заједно са организатором, поређани на бини као апотекарске флашице. Сад кад гледам те фотографије, испаде да сам био највиша штркља међу њима. Од брђана се и очекују дуге ноге. Мада дуге ноге пре приличе равничару – да га држе изнад воде кад реке равнице заплаве. Овде се то правило изметнуло: иако су у равници рођени и равничарску мајку сисали, Житковчани, домаћини наши драги, нижи су од нас, са планине сишлих (чак и од оног момка из Врњачке Бање). Ко зна шта је Природи било на уму кад је њима и нама гене смућкавала. Једино ако су и они сишли са неке планине па нас то само зеке да су из равнице? Од кад нам у брдима села опустеше, од планинског кала реке нам се у равници запушише. Сад једино да нам пераја никну. Куку, ја опет избацих афоризам, иако никад до сада, тачније до позива домаћина на овај скуп, нисам писао афоризме!
Домаћин „Дана сатире Павле Тончић“ у Житковцу било нам је Удружење стваралаца у култури „Завичај“ (скраћено УСУК). Његови чланови се само тако зову. Нису усучени ни духом ни организаторским способностима, напротив. Нису усучени ни чланови породице Тончић, генералног спонзора, чијом је љубазношћу овај ватромет памети летео. Почивши Павле Тончић, њихов отац и брат, био је афористичар „Ошишаног јежа“, такође и добитник „Златне кациге“, витешког звања „Фестивала хумора и сатире“ из Крушевца, који се одржава сваког првог априла, на дан рођендана Чкаље, Крушевљанина, иконе српске комедије, који је само својом појавом – нису му били потребни гегови – засмејавао целу ондашњу Југославију. Линије живота се секу.
⁕⁕⁕
Док смо долазили, улазили смо полако у Житковац. Први пут смо овде. Кола су милила а ми зверали около збуњени. Утисак нам је био као да нас је неки окрутни, србијански времеплов (окрутнији од оног Х. Џ. Велса), бацио у прошлост и вратио најмање пола века уназад (можда и читав век). Као да смо уронили у старе фотографије и мушицама исфлекане разгледнице градова Србије пред Други светски рат или у првих десет-двадесет година после њега. Неком харипотеровском магијом те пожутеле фотографије су пред нашим очима сада оживеле. Промичу поред нас старе куће, приземљуше, прављене очигледно још у предратно време, а оне „млађе“ у послератно. Ниједна нова! Фасаде им неодржаване. Неке само што се не сруше. Јадне продавнице, пар тезги испред са оскудним артиклима колонијалне робе, поврћем или воћем. Једна бензинска пумпа, мања од најмање сеоске у нашем крају, на којој се точи гориво за тракторе и фрезе. Иза пумпе, некадашњи понос овог дела Србије, пруга од Београда до Ниша, којом је прошао први воз тек проглашене краљевине. Између ње и пумпе, у сред Житковца, железничка станица на којој, замислите тог понижења, не пише „Житковац“, него „Алексинац“, а Алексинац није овде, него је три километра далеко, не види се – тамо је преко Јужне Мораве и аутопута. Нигде у свету нема да се железничка станица зове по месту које није место у које путници из воза силазе!
Али ту јаду није крај. Иза пумпе, а десно од железничке станице, тик прекопута Дома културе – ругло Житковца: земљани паркинг са некадашњим ве-цеом у дну (без врата, пун шута и ђубрета), неколико жбунова около, шикара. Туга божја. Тражимо погледом трафику да пре почетка манифестације купимо „Политикин Забавник“ (јуче је био петак). Излазимо из улице којом смо дошли од аутопута, скрећемо према Дому културе у улицу која спаја кућама већ спојена некадашња засебна места Моравац, Житковац и Прћиловац. Нигде трафике. Житковац једноставно нема трафике. Нема ни биртија. Једину коју видесмо (биртију) је она у којој ми је госпа, уз осмех причљивог конобара, веселог као да ћемо попити нешто, нашла олакшање у мушком ве-це-у (у женском није било светла).
Касније сазнасмо зашто је све овако, како мајка сина имала, ранила га, а кад син мало порастаја, у сиротиште га дала. А сиротиште горе него у Дикенсовим романима. Да га тамо бар у Пепељугу претворише (данас је то модерно), могао би се надати да ће се наћи принц и пре поноћи са њим (то јест с њом) заплесати. Овако, пресели се наш Житковац на пожутеле фотографије, замрзну се у времену, препуштен кишама које ће му фарбу са фотографија скидати, а фотографије поткорушити и са њих лак негдашњег сјаја љуштити.
Причу коју нам испричаше предобри домаћини (а причаше је не јадајући се, али са приметном горчином у гласу), проверих после на интернету. Све је било како су нам рекли да је било. Кад је оно 1965. неком паметњаковићу у власти дунуо погрешан ветар кроз шупљу главу, укинуше општину Житковац која је дотле, лево од тока Јужне Мораве, захватала пола јужноморавског краја иза планине Јастребац. Беше то богат, земљораднички крај, ишаран пословним потезима будућих предузетника. Ту се није гајило само оно што се у земљу као семе не баца. Вино, ракија и мед су потоцима текли. Пшенице, кукуруза, репе колико хоћеш. А онда је дошло одумирање. Исто што се десило са Крушевцом, привредним гигантом и културном перјаницом крајева уз Расину, Западну, Јужну и Велику Мораву. Уместо Крушевац да буде међуопштински центар ибарско-моравске нахије као најразвијенији град, засадише га у Краљево, место које је у то време било једва нешто веће од Лазарице, крушевачког приградског насеља. Захваљујући тој садњи, Краљево процвета, разви се парама Крушевљана, а Крушевац оста да тавори и сам се о себе саплиће. Од тог мучког ударца се никад није опоравио.
Причају стари, кад се оно у Скупштини одлучивало ко ће између Краљева и Крушевца гаће извезене срмом да навуче, Крушевљани послали као преговараче у Београд политичке комесаре, без школе и математичког знања. Краљевчани испадоше мудрији: уместо комесара у Београд испред њих одоше оно мало доктора наука што се нађе а претекли су осветничку чистку до рата „презрених“. Доктори наука математички доказаше да је Краљево место где се укрштају железнички и друмски путеви, да се налази на размеђи фесова и шајкача и баш зато треба да је у њему седиште. Питам се само, ако је такав критеријум важио за административно устоличење Краљева, зашто није важио да се Житковцу не измиче столица испод ногу? И Житковац је био раскршће земљаних и гвоздених друмова. Добро, није баш на размеђи фесова и шајкача, мада није ни далеко.
Очигледно је Алексинчанима те године била јача ракија па скупштинским одборницима очас посла помела памет. Џаба што им Житковчани на време у Београд послаше своју лепотицу, глумицу, Бранку Митић, рођену у Житковцу (или Прћиловцу – још се Житковчани и Прћиловчани нису договорили где – српска посла). Ех, каква је то лепота од глумице била! Црна, подгојена таман толико колико треба. На њу ће, кад буде заиграла као удовица Николија у серији „Љубав на сеоски начин“, балавити мушкарчине целе Југославије.
Џаба се Житковчани трудише. Онима на власти су изгледа бале обилније текле од уносније помисли: колико може да се „склони“ од продаје угља, чије је вађење у алексиначким рудницима тих година управо постигло рекордну производњу. Лакше је бушити земљу него јалово балавити на удовицу Николију. Парите ви очи са Николијом сви колико вас има, од зараде на рудницима парићемо се само ми, „изабрани од народа“. Лакомост је врлина оних којима уместо мушкости задебљају прсти. (Куку, опет сам се дао у афористичаре!).
Од те отимачине Житковац поче материјално да пробада. Како и да не пропадне кад му наметнути господари из Алексинца поскидаше са положаја у дотадашњим институцијама све виђеније људе. Једнако тако би и са директорима оно мало државних предузећа у Житковцу. Уместо Житковчана, нови господари поставише на „важна места“ своје. Тим „својима“ то беше само додатни извор џепарца – за Житковац и његов даљи развој брига их било колико за лањски снег.
Још гора времена Житковчанима дођоше после пиштаљки и лупања у шерпе, кад од краја две хиљадите почеше на „положајима“ да им се смењују партијски „кадрови“ (из Алексинца, наравно, а одакле би). Но воз се ту низбрдо само захуктавао. Таман да Николијини потомци помисле да од њихове низбрдице нема горе, отвори се понор са доласком најновије власти. Дотле су им бар слали људе са каквом таквом државном школом коју су заиста завршавали, а отада… Но, боље да ћутим да ме не би неки у црном притисли да откријем ко ми сву ову горчину у уши сасу.
Житковчани се ипак не дадоше одумрети. У инат таквој власти. Нек се куће руинирају, нек се љушти фасада оним малобројним које једва спрат имају, нек стоје и даље у цигленој фази ретке ко зна кад започете, нек се фарба са дрвених оковратница и излога радњи суши и пуца, нек су им тротоари ко у турско доба. Ако, вас, Алексинчане, и тебе државо, није срамота да путници, пошто сиђу из воза, пролазе кроз овакву касабу – нас је још мање срамота. Ми своју материјалну беду више не примећујемо, јер имамо нешто што нам не можете присвојити, а оно што не можете присвојити, не можете ни запустити. Културу једног народа још нико није успео да уништи, па није и неће житковачку. Формирали смо један од најуспешнијих ансамбала народних игара у земљи. На његовој кореографији могу да му позавиде и такве величине какви су фолклорни ансамбли „Крсмановић“, „Абрашевић“, „Лола“ и „Коло“ из Београда. Заиста заслужује дубоки наклон онај полет у дечици свих узраста, која просто лете позорницом преплићући ногицама као да су им пропелери, као и онај осмех и испуњеност игром у прелепим цурама, још мало па стасалим за удају, које су даскама позорнице замениле шетњу око цркве и хватање у коло на вашарима да би их момци приметили, како су до скора радиле њихове мајке и баке. Имамо и своје музичаре, „Дукат“, сјајније од дуката. А тек ово удружење „Завичај“, које наш Житковац произведе у престоницу афоризма Србије, а и шире! Све то заиста нико не може да нам одузме и присвоји нити из груди ишчупа. Зар ви мислите да ми не волимо да читамо, зар мислите да не умемо стихове да нижемо, прозу да пишемо, да сликамо, свирамо, певамо и спортом се бавимо? Дођите и уверите се да смо и даље општина, културна општина. Не, није то инат, то је само да вам покажемо да нисмо ни мало заостали, иако сте се свим силама трудили да нас срозате, понизите, са уличним џукцима и говедима на ливади изједначите!
Шок за мене и госпу тек је имао да дође – али прави. Спроведе нас после приредбе домаћин до својих просторија улицом која води према Прћиловцу, па десно у улицу којом смо дошли у Житковац. Пролазисмо страћаре и оне, види се, некад отмене куће. Увукоше нас, на крају, између две такве, преко травнатог дворишта до доксата једне, види се и то, некад раскошне, домаћинске куће (у њено време можда и виле). Након доксата и малог ходника, уђосмо унутра. А унутра, нисмо могли да верујемо призору који се испред нас распростро. Сала, не мала, ту и тамо јој се са плафона ољуштио креч (нечему је озбиљном очигледно у минулим временима служила). На сред сале огроман, дугачак сто као конференцијски у салама управног одбора озбиљнијих фирми. На столу хрпа хране, само што не попада колико је има. Да не верујеш очима шта су нам све ови материјални сиротани, а духовни богаташи спремили! Роштиља најбољег свих врста – гомила. Овали сухомеснатих производа, сира и качкаваља свих врста – гомила. Гомила сокова свих врста у флашама и тетрапаку. Гајбе са флашама пива у углу, које сумњам да има ко и да може све да попије колико га је. Киселе воде, обичне воде, вина, ракије. Тек колача каквих све није било и колико је било, не да се описати. Искрено, ни на најбогатијим банкетима и ручковима научних и стручних конференција у Београду и свету које својевремено походих, оволико хране и овако укусне нисам видео ни кушао. Тако нечег нема ни у ол-инклузив хотелима Турске и Египта. Буквално се удависмо у јелу. Да је могло у трбу да ми стане, ко зна колико бих још кобасица појео – тако сласне до сада не пробах: топиле су се у устима. А тек „руске капе“! Могле су, без лажне скромности да се такмиче са „руским капама“ најбољих светских посластичара. Уплаших се ко ће толику храну да поједе. Нас двадесетак гостију УСУК-а који пођосмо за домаћином, укључујући и десетак домаћих, тешко да се са свим овим могло да избори.
Показа се да ми је бојазан била погрешна. Таман напунисмо стомаке и залисмо их пићем, кад у салу хрупи цео фолклорни ансамбл КУД „Младост“. Мила мајко, кад се девојчице бацише на оно месиште и колаче, заливајући све соковима па и „гуараном“ (да и „гуаране“ је било!). Учини ми се да сам у биоскопској сали и да гледам филм „Гола џунгла“ са Чарлстон Хестоном, који ме је као клинца престравио. Најезда мрава убица, „марабунта“, у Јужној Америци упада на њиве и села, све пред собом збрише, а говеда и људе буквално оглође до костију. Данима сам после, како затворим очи, видео мраве како надиру, пењу се по људима и живе их претварају у костуре. Све који тако навале на нешто отада смо звали „марабунтама“. Нек су живе и здраве ове житковачке „марабунте“, после онако добре игре несумњиво су биле огладнеле. А и младост је то. Једва ми успе да се између њихових лактова докопам последње „руске капе“. Поједох је као куцов у три слатке речи, „ам, ам, ам“. Нисам ни ја „марабунта“ од раскида. Ако са овим цурицама не могу да се такмичим у игрању кола, могу бар у једењу.
Тако се сврши наше гостовање. Поздрависмо се и изгрлисмо са домаћинима и обећасмо да ћемо и идуће године доћи. Ако ни због чега другог, онда бар због њихових сласних кобасица и „руских капа“. Житковац је нама Крушевљанима и без тих кобасица и „руских капа“ близак од давнина. Та сећања још трају. Док је Житковац био општина доживљавали смо га као удаљену испоставу Крушевца. Многи наши рођаци и познаници, посебно запослени на железници, радили су, женили се, децу рађали и живели у Житковцу или његовом такорећи предграђу, Прћиловцу. Да, живели су и у Прћиловцу, али су сви говорили да живе у Житковцу. У то време (а и данас се може чути), Прћиловац се помињао у погрдном смислу, некако са презрењем. Било је срамота одговорити кад те неко пита да живиш у Прћиловцу. Кад се каже: „Ма, пусти га, он је из Прћиловца“, имало је значење као да се рекло да је из неке рупе богу иза ногу. Одувек је био на лошем гласу због своје циганске махале која је расад просјака и проститутки широм Србије, али и Европе. Туче, бодења ножевима, севања секира, са успутним отмицама и силом удаваним девојкама, не ретка су у њему појава. Како је од једне часне грчке речи, која исто значи што и наша, наслеђена од Турака, „мираз“, настала реч са поспрдним значењем, „прћија“, сам свети бог зна. Штавише, „прћија“ у већем делу Србије, Македоније поготову, Црне Горе па и Хрватске, не значи више „мираз који млада доноси у брак“, него „мираз који удовица доноси у брак“. Ово за удовице је и разумљиво. Доскора се није благонаклоно гледало на удају жене остале без мужа. Удовици тек није могао нико да опрости што имовину која јој је остала од мужа уноси у нови брак. Верујем да су „прћији“ такви накарадни односи према женама у црном и донели негативно значење: „имовина са којом свако може да поступа како му се ћефне“.
Управо се тако алексиначка општина односи према Житковцу. Брине о Житковцу као о некој прћији тамо негде преко Мораве. Као да је то „тамо негде“ богу иза ногу, а не три километра друмом. Зато су Житковчани решили да се не дају. Бориће се, али не „свијетлим оружјем“ као њихови преци, него много опаснијим, невидљивим – културом. Култура је одувек била делотворно оружје. Са њом се не побеђује преко ноћи, али се побеђује сигурно. Не би иначе кроз историју толике афористичаре, песнике и романописце хапсили и књиге им забрањивали, некима и палили. Узалуд им је све то било, јер њихов глас се и из затвора народом проносио, као што се и глас житковачког КУД-а „Младост“ и његовог УСУК-а „Завичај“ преноси широм земље. Захваљујући КУД-у и УСУК-у за Житковац зна све више људи. И ван земље га помињу.
Можда ће се алексиначки општински оци тргнути кад их буду погодиле стреле житковачких афористичара, можда ће се неко од афористичара и коњским ћебетом иза решетака због тога покривати, али ће се житковачки глас ипак пронети и бити јачи од гласа по лошем познате прћиловачке махале. Кад се афористичари у Житковцу усукну, и придруже им се афористичари ван Житковца, па се здруженим снагама према Алексинцу усукњују, алексиначки „свети оци“ ће, хтели не хтели, морати на Житковац пажњу да усмере. Деси ли се то (а десиће се), житковачки КУД и УСУК ће за заслуге добити достојну дворану и хотел да се сместе гости који им долазе, а не као сада, да им католички „Каритас“ прискаче у помоћ и житковачким гостима дошлим из далека обезбеђује спавање. Битно је било да попови житковачки добише нову, лепу цркву (једино што видех ново у Житковцу), а хуманошћу нек наставе да се баве „лукави Латини“. Нашој је православној цркви испод части да се тиме бакће. За њу су људске потребе нешто сувише приземно. Она гледа у висине. Комуницира са Богом. Житковчани нек се сами сналазе како знају и умеју. Битно да цркви редовне прилоге дају. Је л' имате за прилог цркви – имате, шта онда кукате. Нек вас Алексинац и даље третира како вас третира кад сте за њих прћија. Слава Житковчанима! Алексинац је уз вас! То јест биће. Уверен сам. Али кад вам врати општину!
КРАЈ
© 2023 Бранимир Перић
Текст може бити преузет и објављен у деловим или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.
