Магарац загризао погрешан пласт

Синоћ, док се децембар најжешће раздувавао по Београду, десило ми се нешто што ми се није десило још од оних блентавих годинама кад ми је крв, покренута хормонима, шумела толико узаврело, да је поједине одреднице, не знано зашто, у мојој глави превртала и на погрешна места постављала. Неколико пута се дешавало да сам, лепршав од узбуђења, девојкама заказивао рандеву на једној адреси, а чекао их због испревртаних одредница  на другој. На тој другој адреси бих се после премештао са једне на другу ногу, цептео од љутње и истовремено бивао забринут што је нема. Натрчи ли на мене, тако изнервираног и стрепећег, нека друга цура, у трену бих заборављао тескобу због „недоласка“ прве. Забалавио бих, уши би ми се упалиле – јер то су биле те године кад, без обзира што си „осигуран“, трепћеш на сваку која поред тебе пролети и за око ти западне – убацио бих се у нападачко-освајачки мод, бале би ми почеле да спирају тескобу једа и неизвесности што заказане нема и таман кад бих се већ, у нападачкој акцији, као паук устремио на нову лептирицу, таман кад би ми њено цимање и дубље у мрежу запетљавање почело да маскира помисао на још мало па обрисану лептирицу са праве адресе – испревртане одреднице у глави би ми се наједном, питај бога којим хормоном зврцнуте, посложиле назад, свака на своје место. Врелина би ми јурнула у главу, а зној за њом. Као тег од пет кила, на груди би ми се сручило сазнање – па ја сам то на погрешном месту! Крв, као да јој није било доста ознојавања, поново би ми јурнула у главу, овога пута још врелија – уши би ми гореле: у огледалу би се могло видети како им пламенови по ободу палацају. Као магарцу између два пласта сена, кренули би да ме глоцкају, с једне стране непријатност, очај, срамота, што се лептирица на правој адреси, чекајући ме, мрзне и прстиће крши мислећи да сам је испалио, а са друге, на ову, на погрешној адреси – шта да радим кад сам такав, бале би ми и даље цуриле и то обилато: ђа би да отрчим на место где је требало да сам, ђа би да се не одлепљујем од лептирице на адреси на којој сам.

Управо се синоћ, тако нешто слично са мном поново збило.

Једва сам убедио своју венчану госпу да, по оном зимном ветру, ипак пође са мном на књижевно вече на које сам позван, не би ли ме усликала док читам хумореску објављену у часопису који се том приликом промовише, па да се са тим сликама, после, на друштвеним мрежама шепурим. Иако су жене мачке и језа их хвата на помисао да на хладноћи треба шапице да испруже и леденом ветру, крзнашце на тршављење препусте – у њима је љубав према свом човеку ипак јача од режања.

Окаснили смо у старту. Прошло је већ било пет, а са Бањице треба до шест стићи у центар града где се књижевно вече одржава (увек исто пребацивање, без победника: ко се од нас двоје није спремио на време – огуглали смо већ). Прво смо на станици цупкали од нервозе да ли ће трола уопште доћи, а онда сам ја мало шетао од нервозе у кругу, јер немамо појма да ли ће се трола уопште успети да пробије до центра. После ће нам требати још пешке да идемо до места где се одржава књижевно вече.

Ипак смо на време стигли. Срећом и несрећом. Књижевно вече је почело. Чудно је мени нешто: никог не препознајем (ми се из света књижевности углавном познајемо, иако се правимо да се нисмо угледали). Још горе, не знам ко су они што су засели за сто испред малобројне публике. Видим тамо најављивача – књигоиздавача, професорку – књиготумача и  неког дугокосог, танушне брадице, песник очигледно. Прислоним уста уз госпино уво и шапнем: „Бојим се да смо на погрешној књижевној вечери.“ Уместо часописа у коме ми је хумореска објављена, представљала се песничка књига и то прва, овог дугокосог, танкобрадог рок-песника и уједно, како  од професорке књиготумача сазнајемо,  складатеља, лиричара, певача и свирача на гитари, све скупа. Добро да није и бубњеве донео и чинеле узицом за пете везане. Из нареченог закључујемо да су га убедили да текстове са свог музичког албума, као и остале које је у паузи свирања записивао, објави као песничку књигу. Шта ће, човек, куд ће, морао је да послуша, посебно професорку, која нас је, иначе, удавила причањем до краја књижевне вечери (а и она шта ће, куд ће, кад воли да прича). Рокер-песник једва да је од ње успевао реченицу да склопи.

Кришом завирујем у мобилни. Бог те! Стварно смо промашили адресу! Права је неколико блокова даље! Како ми се то десило кад све проверавам два пута? Окаснели хормони, очигледно. И шта сад? Не иде да изађемо. Полазим од тога како бих се осећао да сам на месту овог песника. Куд си дошао, седи, срамота је да човеку изађеш у сред представљања  књиге. Никоме то не бих учинио.

Све време рокерове промоције цупкам, поједох се од једа и нервозе као млади месец. Ђа би да послушам ноге, ђа би да испоштујем човека (исто оно „ђа“ као у хормонално време). Цура којој сам се обећао, ко зна не смрзава ли се пет блокова даље на ветрушини. Сиротица ме чека на правој адреси и од туге вене.

Професорку није брига што се ја ждерем, само везе, речи јој не пресушују. Реченица јој сустиже реченицу. Уместо четрдесет и пет минута, потраја рокерова промоција сат и по. Узвртео се и сам рокер. Таман да се водитељ књигоиздавач захвали, професорка дода још нешто, таман да се водитељ књигоиздавач захвали, професорка дода још нешто и овога пута тражи од рокера да то и одсвира на гитари. Имаш ли ти жено кућу? Чека ли те тамо неко? Макар рибице у акваријуму да их нахраниш, куче да га прошеташ?

Да сам циљано дошао на ово песничко и помало музичко вече, па да се удубим и уживам, него, мисао о грешној ми души због изневерене цуре на правој адреси, не посустаје да кола у мени ни тренутка, грицка и грицка, ред она изнутра, ред професорка споља.

Устаде на крају водитељ књигоиздавач и не враћа се поново да седне – професорка и њему докипела. Заустио да се публици захвали. Устасмо моја госпа и ја, ко велимо, крај је. Џаба. Професорки се не устаје, музичара-песника би још са једном нумером да малтретирне. Докипело изгледа и самом музичару, иако ју је сво време бог зна како уважавао и у руку целивао. Устаде и он. На то, хвала богу, почеше да се дижу и остали посетиоци. Госпа и ја једва дочекали – беж, први заглависмо на врата. Трчимо на оно место где је требало са намереном књижевном цуром да се нађем, ко велим пуно их је позвала на рандеву па ће књижевно вече може-бити потрајати и дуже од сат и по, сачекаће ме.

Ветар пичи ли пичи, нама право у лице. Госпа гризе леден ваздух, задихана, једва дише, трчкара за мном. Држим је за ручицу, боље рећи вучем је за ручицу. Пробисмо се некако преко свих семафора и уз Змај Јовину додахтасмо до библиотеке. Касно. Видимо са улице простор у приземљу у коме ми је цура рандеву била заказала. Портир љубазан, отвара нам просторију, светла у њој упаљена, просторија подгрејана, а седишта празна. Љута цура, отишла с другим.

Срећом, моја госпа, и поред свег малтретирања које сам јој приредио, није била љута, иако знам да би ме најрадије у цеваницу шутнула. Матерински нагон. Би јој жао мене што се због хормона поједох као поменути млади месец. Брижне су нам вољене госпе, бог да их поживи.

© 2025 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на страницу овог сајта одакле је преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Душа

Колика је душа,

Питала се Тања

Већа је од лутке

Ил' од шнале мања

Каква је на додир
Грицкô се и Сима
Обла као лопта
Или трње има
 
Ако је у мени
Може ли се знати
Да ли негде оде
Када легнем спати
 
У ком делу мене
Лежи њена кућа
Је ли беле боје,
Ил' од маце жућа
 
Имају ли душу
Пчела, куца, маца
Па и цветић, бреза,
Од купуса каца
 
Чешкао се тата,
Врпољила мама
Шта детету рећи,
А не зна ни сама
 
У деце је душа
Као памук мека
Носио је бата,
Ил' носила сека
 
Нит се пипнут може,
Још мање помаћи
Људима нас чини
То је њен домаћи
 
Бића што се роде
У њима је свима
Није тачно да је
Само човек има
 
Природа је кроји
Према сваком бићу
Према маци, брези,
Голуждравом птићу
 
Да ли то за душу
И живуљке знају
Зашто им то знање
Људи не предају
 
Каквог је облика
Да ли некад спава
Научници кажу,
Загонетка права
 
То што не знамо
Није нека мана
Битно да је душа
Са рођењем дана
 
Не може баш све
Одмах да се схвата
Рекоше на крају
И мама и тата
 
Кад порастеш
Ето изазова теби
Одговор ћеш дати
И нама и себи

© 2024 Бранимир Перић

Сећање

Цео данашњи дан размишљам о теби, анђеле мој плави. Човек увек жуди за недостижним, а недостижна јеси, тако мајушна, тиха, а блиска и присна у мислима мојим. Волети далеко, волети неизвесно, нестварно, силно неког желети, волети јесен у њеној коси, тананост лептирових крила у кретњи њеног тела, волети јој блажени осмех – волети је тебе.

Хиљаду комбинација правих како да нас зближим, хиљаду глупости, хиљаду пропалих снова.

Никако твом лику да се отмем. Видим те без погледа. Гипкост мачке, искри ти сјај у очима, а на лицу… не знам шта ти је на лицу.

Глас ти је цвркут несталних птица. Очи ти се смеше, трепет лепоте у њима који се не мења.

Желим те силно, желим те лудо, нејасно, нестварно, сакривено, занесено, бљештаво, вриснуто, широко, хистерично, дубоко, сунчано… једноставно.

Да ли ћу те икада имати, али заувек?

Чудно, уопште се не сећам на коју се ово девојку односило!

© Бранимир Перић

Санке

(одломак из рукописа романа „Ернест, мој теча“)

 

Следеће, 1939. године, нона Марија је дошла код нас половином децембра. Та зима је била оштра. У јануару је нападало много снега, шездесет, можда и више сантиметара, што је за приморске крајеве реткост. Температура се спуштала испод минус десет степени Целзијуса. Саобраћај је био паралисан, школе нису радиле. Добро памтим како су у згради основне школе у нашем селу, у коју су тог лета били увели централно грејање, у току ноћи попуцали радијатори, а у радијаторима се због ниске температуре заледила вода. По лепом времену радници су одлазили на посао бициклама (моторизовани саобраћај је у то време био редак). Кад падне снег, могло се ићи само пешице. Људи из села су се скупљали већ око пола пет, петнаест до пет и заједно, у групи, ишли на посао да стигну до седам. Са посла су се враћали око пола осам, неки пут и касније.

Снег се задржао десетак дана. Дању је знао да се раскваси, али се ноћу поново смрзавао. Температуре су ноћу падала испод нуле.

Покрај куће у којој смо становали налазила се једна долина (тако смо звали вртаче, поникве). Долину је мајка узимала у најам и у њој садила кромпир и остало поврће. Долина је имала дугачке падине. Моји другови су низ њих утабали снег. Направили су неку врсту клизачке стазе. Док су неки имали куповне санке, неки прављене, код нас, у нашем дому, није се могла наћи ни најмања дашчица да и ја направим своје. Све што смо имали погорели смо грејући се. Срећом, кад имаш другове имаш и што немаш. Један од другова ми је дао вишак својих дашчица. Није ми било страно баратање алатом уз оца који је стално нешто мајсторисао. Са оно мало алатки које је имао, успео сам од дашчица да склопим нешто што је личило на санке.

Следећег јутра сам био спреман. Устао сам раније. Ујутру је клизалиште било смрзнуто, а већ око једанаест је постајало меко јер је преко дана температура расла изнад нуле. Нахранио сам козе, напунио све могуће посуде водом из цистерне, исцепао дрва – укратко, урадио сам све што и иначе радим сваког дана. Кад сам завршио, упитао сам нону (мајка је била некуд отишла) да ли могу на санкање. Пошто ми је рекла да могу, узео сам санке и упутио се до долине где су се моји другови и другарице од раног јутра увелико већ санкали.

Нисам превалио ни педесетак метара зачуо сам нонин глас. Звала је да се вратим, још нешто има да се урадим.

Да не бих носио санке назад, склонио сам их иза зида којим је било ограђено суседово имање.

Не сећам се више шта је то било што се још имало урадити, само се сећам да се требало пењати на таван.

Након пар минута пошто сам се попео горе, чуо сам како неко у дворишту лупа тамо где се налазио пањ за цепање дрва. Питао сам се ко би то могао бити. Нону сам искључио. Док је радила као праља убола је била средњи прст десне руке на парче даске. Прст јој је отада остао укочен, шаку није могла да савија. Није могла да извлачи воду из цистерне помоћу конопца на чекрк, нити да цепа дрва. Мора бити да је мајка, закључио сам, сигурно се у међувремену вратила.

Завршио сам посао и сишао са тавана. Упитао сам нону могу ли сад ићи. Климнула је главом. Отрчао сам до суседовог зида, а тамо – изненађење. Санке нестале! Неко се са мном шали. Нису другови. Ено их доле, заокупљени су санкањем, нисам им ни на крај памети. Осим мојих отисака, у снегу су се видели и трагови женских ципела и то ципела са „слоновском петом“. Нона Марија, нико други! Само она носи такве ципеле. Појурио сам назад до пања у нашем дворишту. Црна слутња се обистинила. На све стране око пања расуто је било иверје. Санке су тако ситно биле исцепкане да се од тих отпадака ни чачкалице за зубе не би могле направити.

Улетео сам у кућу.

Нона ме је спремно чекала.

– Cosa xe[1]? Шта је? – питала је злурадим, сладуњавим гласом.

– Striga!!! Вештице!!!

Чини ми се да сам тад испустио највећи урлик у свом животу.

Нона је на то, по свом старом обичају, одмах улетела у собицу и – клик, окрет кључа – закључала се. Тако је радила увек кад би се осетила повређеном.

Недуго потом вратила се мајка. Затекла ме је у предсобљу. Седео сам на поду са главом међу коленима. Плакао сам. У кујни су се играли Егле, Естер и Еди (Еди је имао четрнаест месеци). Мом брату и сестрама је уз пећ било топло.

Мајка ме је упитала зашто плачем. Све сам јој испричао. Уместо да ме утеши или бар нешто лепо каже, дограбила је са напе црвени врбов прут, који је за те сврхе горе стајао па, по свом обичају, мене по туру. Куд нона има свој обичај да се закључава, зашто не би имала и њена кћер да ме шиба врбовим прутом.

Нона је цео тај дан остала у собици. На мајчине позиве није одговарала.

Увече, око осам, с послао се вратио отац. Мајка му је испричала шта је било. Нема потребе да ти кажем како сам се тек од оца провео. Кад би ме отац или мајка тукли, само бих стиснуо зубе, не бих дао ни глас да изађе из мене. Овога пута ми је прекипело. Доста ми је било да добијам батине које ми смести нона и кад јесам и кад нисам крив. Излетео је из мене сав јед. Из петних жила сам се раздрао:

– No la pol tirar l’acqua de la cisterna, no la pol taiar i legni, pero la pol taiar la slita cusi fina che no se pol far gnanche forminanti de ela. Не може да извлачи воду из цистерне, не може да цепа дрва, али је могла да ми исцепа санке тако ситно да се ни чачкалице од иверки не могу направити!

Пошто мајка, кад је причала оцу, није споменула санке, већ само да сам нону назвао вештицом, тата је у чуду застао и упитао:

– Che slita? Какве санке?

Узео је батерију и отишао до пања.

Вратио се сав црвен у лицу од љутине. Упутио се право до нонине собице. Као прошле године кад се родио Еди, кад се отац такође наљутио а нона се била исто овако закључала, шутнуо је ногом у врата.

Овога пута одмах је отворила – предухитрила га је.

– Ciamime la carosa! Позови ми фијакер! – рекла је. Због снега таксији нису радили.

Сторија од прошле године се поновила: скидај са напе шољице, вади из њих ситниш, итд, итд...

Фијакер је стигао после десет увече и нона Марија је отпутовала свом брату у Горицу.

Сутрадан ми је Дино, један од мојих другова, позајмио санке. Биле су куповне и велике, толике да смо истовремено могли сести на њих и ја и мој брат и обе моје сестре. Кад имаш другове, имаш и што немаш. Дину хвала, нас четворо нисмо сишли са санки целог тог јутра. Насанкали смо се, чини ми се, за читав свој живот.

---

[1] Ово није италијански него бизијак (bisiàc, итал. bisiacco), дијалект венецијанског језика који се говори у Бизијакарији подручју осам општина око Монфалкона, а тиме и у Добердо дел Лаго, где се ово дешава.

© Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на страницу овог сајта одакле је преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Чудесније од најчудеснијих - рецензија Радомира Батурана за "Бајке за велику и малу децу"

 

Чудесније од најчудеснијих

Ако се у бајкама прелазе велика пространства да би се племенити циљеви њихових јунака остварили, ако у бајкама нема суштинске разлике између стварног и измишљеног, природног и натприродног, ако је у бајкама прелазак из једног паралелног света у други безболан и лако остварљив, онда је савремени српски писац Бранимир Перић написао чудесније бајке од најчудеснијих.

Јунаци његових бајки олако препловљују огромну водену кожурину Океаније на леђима кита и ношени љубављу ламе савладавају прашумске провалије Латинске Америке. Перићеви ликови су типски, често породични: старији брат – млађи брат, или су представници друштвених класа као у свим бајкама: краљеви, краљице, принчеви и принцезе, сељаци, надничари и слуге. Али Перић има и надтипске ликове: краљевић-звездочатац, који скупља научнике и посредује суђајама да одрже у животу прерано рођену децу; или краљевић, паметан, отмених манира, рођен са телом дебелог црва, надувене главе, руку и ногу, који се са животињама и биљкама разуме; или принцеза која, иако је мајка побацила, одраста у прелепу девојку необичне моћи да споји свет људи и свет бића људима невидљивих. Перићеви ликови окружени су добрим вилама, односно суђајама које враћају у живот побачену децу, другују са захвалним животињама као што су ламе или китови, љубимцима надничарске деце али и краљева, супротстављају се јахачима китова кварних зуба... То су посве оригинални ликови у Перићевим бајкама.

Иако је у жанру бајке скоро све типско, од тока и идеје, преко неодређеног времена и простора, ликова и догађаја, до срећних завршетака, па је ауторима савремене бајке тешко бити оригиналан, Перићу је и то пошло за руком, јер је у приповедање бајки сублимирао своје дугогодишње искуство писања научне фантастике, мистериозне прозе, породичних и младалачких прича метафизичке осећајности. И, ево, написао је своје чудесне бајке, чудесније од најчудеснијих светских. Још само да је свет својих бајки поринуо у пребогату традицију свог народа, био би српски Андерсен. Овако, остао је без овог народносног одличја за љубав свог посведоченог интернационализма. Од свега је најважније да је савремена српска књижевност, поред бројних успелих народних и ауторских бајки, добила посве нове и оригиналне бајке.

Мисаони слој Перићевих бајки је дубок. Довољно је навести само две максиме његове метафизике да се читаоци увере колико овај бајкописац дубоко мисли и осећа:

Нико тако не улива снагу као нада, а још када наду замени вера, нема силе која таква уверења може поколебати.

Оно што сродне душе споји и оно што сродне душе споје, никаква сила не раздвоји, нити му икако наудити може.

Предлажемо аутору да једну од наведених максима стави као мото ове збирке његових бајки.

Перић је у композицији својих бајки остварио још једну оригиналну иновацију. Свака његова бајка компонована је из више циклусних, мозаичних прича, чврсто повезаних истом темом и главном идејом, јединственом фабулом и њеним актерима. Успостављена је међу њима уравнотеженост почетног неспоразума, преко с мером грађеног разрешења, до срећног, дубоко хуманог завршетка којим се свака Перићева бајка окончава. Бранимир Перић истински се бори креацијом против зла и у својим бајкама, уз сву своју мотивисану и даровиту маштовитост.

Перићеве бајке, поред све његове бујне маштовитости, нису ништа друго до кондензована стварност, наталожена током човековог живљења и делања у свим временима и на свим просторима, а све по природним законима равнотеже. 

Радомир Батуран

У Крушевцу, 8. октобра 2025.