Улица број пет 

 

Нека буде женско

и нек јој је име

Изабел,

рекле су госпе

белих образа

и смежураних руку.

 

И родила се Изабел

на свратишту другом

испод жутог брега

сва мокра и топла

и вриштању склона

родила се Изабел.

 

И расло је дете

испод модрих њива

купале је звезде

и љубиле срне

умивала јутра

и њихале ноћи

на свратишту другом

улице број пет.

 

Прошло је отад

небројено вода

избледелих зора

и немира птица

устрептали лет.

 

Слушкиње су увек

са њом вазда биле

двориле је брижно

двориле смерно

да хирове њене

не заледи лед.

 

А једнога дана

госпе су опет

као некад давно

из далеког света

свуда што му име

дојахале коњем

на праху од иња.

 

Шта,

згрануше се диве

напудрана лица

руку без мира,

зар ваша Изабел

без своје Изабел,

забога,

још није?

 

И залајаше куце

испод жутог брега

и звезда се нека

откинула мада

време јој није

само да би прсте своје

господске и златне

оквасила баром

улице број пет.

 

И уз врисак неки

као да се туже,

шта ли,

залајаше куце

друмовима белим.

 

Прашина се дигла

и прекрила небо.

 

А тамо на брду

испод модрих њива,

сва мокра и топла

и вриштању склона,

родила се нова

Изабел.

© Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на ову страницу са које је преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.