Наше море

Коначно, после тридесет година и два месеца, на нашем смо мору у Хрватској. Ноздрве се шире, плућа надимају, срце дамара; очи не стижу да обухвате све оно што нису хватале толиких година. Борови поново миришу, море мило мирише, ваздух мирише, све мирише оним драгим и никад заборављеним мирисом који опија, плени, заноси, машту распаљује и у авантуре позива. А вода топла, у ноздрве улази и штипа, онако драго како само Јадран може да те штипа и таласима додирује, као нежни, заљубљени, девојачки прсти. Какав спа, какве купке, џакузи, велнес центри, тајландске масаже… ово блаженство, кад се после пута бациш у наше море, кад те загрли, обујми свог, ниједно друго море не може да надомести.
Стигли смо јуче око пола шест поподне; пошли око пола десет ујутру. Лагана, лагодна вожња. До Загреба скоро празан аутопут са обе стране – километрима само ми на њему. Тек након Загреба кренула гужва. Око Ријеке тек. Неки надобудник са татиним аутом, ударио у путарски камионом у тунелу Трсат.

Док смо се сместили, таман је остало толико времена да се пола сата из воде не излази, а кад се изашло, следећих пола сата да се суши на топлом ветру, док се пешачи дуж обале, истражује околина и широко удише ваздух обале.

Борови свирају ветром изнад моје главе, провлаче га кроз иглице, шкропе ме мирисом смоле, искуснији од свештеника с тамјаном. Море се са стране мрешка и премишља да ли да се у таласе слије, или да се и даље дечачки, са ветром надјурује.

Заборављам да још од последњег сендвича у подне нисам јео, заборављам да нисам сам и да ме неко, исто толико гладан, у соби чека да кренемо на вечеру.

Ходам и плачем.

КРАЈ

© 2020 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

 

С Русом једном од стаза

  

Коначно, после више од петнаест година, поново пређох ову стазу. Требало је да дође Рус из Сибира па да ми се таква прилика укаже. А прилика, кад некоме можеш да покажеш оно што ти је драго, прилика је муке вредна.

Стаза је дуга неких седам-осам километара. Висинска разлика коју треба прећи (тачније уз успон језик плазити и низ други се у повратку скотрљати) износи око три стотине метра. Мачји кашаљ за планинаре, али кад у групи имаш неког ко сваког часа стаје нешто да услика, да обере коју шљиву, јабуку, купину, онда те већ после километар-два ноге и кичма опомињу да им (ногама и кичми) и ниси неки пријатељ са толиким стајањем под ручном и чекањем да се сибирске очи и уста надиве нашег зеленила, упију довољно боја, осладе укуса и кроз кристално окце мобилног телефона, Сибирцима после, кад се мајчици Русији Рус врати, бар сликом рај овдашњи дочара. А ни његова пратиља није ништа боља са застајкивањем и усликавањем. У ствари, тешко да јој и он, такав какав је, свиме задивљен, може парирати.

Неког претпостављам и могу преварити да је ово напор неизмерни који само будала, на тридесет степени, по сунцу себи приређује, али кад видите по којим се све чукама и врлетима локални сељаци фрезама, тракторима и балиркама за сено веру, а да успоне и ниспоне при том осећају као моја драга њену калдрму (за коју се пупчаном врпцом везала), свако би се посрамио и главу пред њима погнуо. Како да тим истим сељацима објасним зашто сам се после пет сати пешачења једва докопао кревета, а јутрос до десет јорган грлио? Никако! Мада, разумеју они нас грађане – увесељавамо их. Не крију смешак док са нама разговарају и онако нас сељачки, ситно поткецавају. Вала и нека. Заслужили смо. Не само због њих, него због све ове лепоте у којој ретки од нас (и то само понекад) знају (и могу) да уживају.

 

КРАЈ

© 2020 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.