Свитање

Свитање

Сањао сам то свитање
не лажем
непрестано сањао
пурпурно
штуцало је небом и ловоре брало
 
Рекли су
свануће када прсне зора
кад напоји жедна поља млеком свога злата
и рекли су
чекај своје свитање доћи ће оно
 
И чекао сам
чекао
и чекао
а кад је стигло
ја сам га преспав'о

  
© Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловим или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на почетну страницу текста на овом сајту одакле је скинут, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

 Кажњавање због бахате вожње

Јаовићу, извини што ти тек сад одговарам. Почео сам да ти пишем одговор одмах пошто си ми оном одвалом узвратио на спот који сам ти послао, али су ме прече ствари омеле да писање завршим. То је ипак на добро испало, јер ти ево мог потпунијег одговора.

Понео си се, брате Јаовићу, као млада којој нису рекли да ће бити крви и да ће је болети, а испустила је часове сексуалног васпитања у школи кад се управо о томе причало, због разлога важнијег: да са другарицама присуствује концерту оне „вриске дупетарије“, како је назва скечиста Мићко, за којом бубуљичарке провришташе, па је сад љута на сваког ко прође сокаком и поглед упре према њеном прозору, уверена да цела чаршија зна за њену срамоту, не срамоту што је оно болело, не ни срамоту ако се чаршав добро не опере па флека стане да дозива погледе кад га буде прострла да се суши, него срамоту саме пред собом што је испала таква глупача, таква незналица да ју је незнање о предметној ствари могло да доведе до затечености, навале крви, као тебе што је довела твоја, без разлога скочила мисао, као голмана лопта-фрљока пукнута мимо гола, али се њему, у свој његовој голманској напетости, од које му се рукавице у трену навлажише и очи избечише, учинило да му у ракље лети, да је баш њему намењена, и примора га да направи ласту (за сваки случај), салто мортале боље рећи, умало стативу што не сломи, врат не скрши, да би се после, кад се придигне и отресе прашину, чудио што му се одозго са трибина „тифози“ смеју, касно схватајући да никаква лопта према голу није летела, већ му се то, какве ли бруке, сенка над стадионом ниско прелетеле чавке учинила округла и намерна да му се у мрежу забије.

Какву си ти само параноју свом апарату за закључивању наметнуо, Јаовићу? Па ти, Јаовићу, у свему видиш атак на сопствене слутње! Где оде онај Јаовић кога сам знао и толике године са њим друговао? Твоје је право да изводиш закључке какве хоћеш сходно властитом поимању стварности. Ја ти ту не могу помоћи.

Спот који сам ти био послао нема везе са мојим мишљењем о твом свету – очигледно је илузорно да те у супротно убеђујем, „јер ти знаш“ – али је зато твоја реакција показала до ког степена си стигао са паранојом која ти криви мисао. У свему си почео, Јаовићу, да видиш оно што ти уобразиља намеће, не образовање. Штета за творца онако бриљантних реченица, штета за виспреног размишљача коме још увек зна да умакне бистра, надахнута мисао, упркос све дубљем потонућу у дубиозе што те вуку надоле и све даље од резона спознаје и мудрости закључивања. Где исцуре онај Јаовић који се ослањао искључиво на доказане научне чињенице за које се некада школовао?

Знаш, међу својим пријатељима на друштвеним мрежама („Вајбер“, „ФБ Месинџер“, „Воцап“, „ВК“, „Инстаграм“ и друге) имам пуно пријатеља високих интелектуалаца, академске грађане, бивше и садашње директоре, инжењере, лекаре, и факултетски образоване људе разних профила, и техничких, и нетехничких, и уметничких. Проследио сам им у исто време овај спот са „Вајбера“ кад и теби (спот са кажњавањем бахатог возача од стране латинске полиције). Они који су га примили на „Вајберу“, добили су уз спот и пропратни текст (разјашњење), они на другим друштвеним мрежама остали су тога ускраћени јер, очигледно, Вајбер не прослеђује другим мрежама текст који стоји уз слику и филм и објашњава их.

Оно што ме забрињава није твоје истрчавање, него то што су они, којима сам спот послао (а добили су га, једнако као ти без пропратног текста), сви реаговали хумором и хуморним смајлом (или без смајла), па је чак тако реаговао и мој пријатељ из Хрватске (и он га је добио без текста), иако су Хрвати пословично опрезни са свиме што добију из Србије. Од свих њих једини си ти реаговао како си реаговао!

Да сам на твом месту, после оваквог сазнања, озбиљно бих се забринуо за своју изопштеност из света. Али изопштеност теби очигледно прија. Био сам у криву мислећи да смо много сличнији него што нисмо. За разлику од тебе, мене било који облик изопштеност повређује. Не могу без људи иако сам као ти солер, самосталац. Потребни су ми људи да се огледам, проверавам, откривам. Међутим, кад ме неко оцрни, кад ми без разлога прикачи нешто што нема везе (ни додира ни помисли) са оним што сам рекао, што сам намеравао, хтео, са оним што сам ја, дође ми мука: сам бих из себе искочио. Данима после не могу из подгруди да избацим тај отров који ми је, ни кривом ни дужном, убризгивач убризгао. Све то није довољан разлог да убризгивача квалификујем епитетима, мада их заслужује (и то не један!). Из истог разлога ни теби не удељујем епитете, само се осећам дубоко разочараним, изданим боље рећи, јер тако како је урадио Јаовић-убризгивач, не раде они који верују у доброту, правду, који верују у човека самога, како себе декларишеш.

Лепо је говорио Хесе да бог није ни добар ни зао, већ је бог и добра и зла (парафразирам његово схватање бога, кога је, као таквог, у свом „Демијану“, звао Абраксас, бог добра и зла, позајмљујући ту идеју од гностика, или чак Питагорејаца). Да, у томе је твој проблем, што си једносмеран па ти та једносмерност усмерава перцепцију, тера те да гледаш само онамо камо она води. Ништа на овоме свету није црно, Јаовићу, а није ни бело. Бело је попрскано црним као сунце што је флекама, а црно је улепшано голубијим изметом. Између је стварни свет, лево и десно од једносмерности, рачва се у безброј рукавац, настањује животом који буја. Млађ је рибе која се не да ухватити у мрежу да би, посољена према укусу хватача, била испржена у његовој тави. Сазнање о риби не налази онај ко је поједе, него онај ко уочава њена беласања у води. Ако ти се вода замути, не бистри је. Бистрећи је, само је још више замућујеш. А ти си томе склон, иако за себе тврдиш да си само посматрач који размишља. Да си сачекао да се вода, усклобучана нападом твоје једносмерности, сама у твојој глави избистри, да си иоле био стрпљив, дошао би до истог степена спознаје као и сви остали који су спот примили без потребе да се на пошиљаоца избљују и окриве га да је тиме, што им је „такву огавност“ послао, циљано хтео да их повреди, да их унизи, да им импутира да заслужује ништа мање удараца по туру од друмског насилника кога је у латиноамеричкој земљи полиција на споту због насилне вожње испрепуцала. Својим таквим бурним реаговањем само си показао да ни сам са собом ниси начисто у вези сопственог писања које објављујеш и упорно га потураш пријатељима на мрежи и присиљаваш их да читају како ти се не би замерили. Гризе те савест, шта ако је твоје писање заиста такво атаковање на свест људи, шта ако је једнако насилна вожња по њиховим мозговима као што је вожња шлеперџије из спота била насилна кад је полиција морала да га заустави; штавише, не заслужује ли због тога и твоја задњица једнако модар третман како га је заслужила и шлеперџијина доња половина, гола, без панталона. Не, ја нисам дигао пендрек на тебе, и не шарам те њиме по дебелом месу, а да ли се оваквим изливом неконтролисаности, какав си мени сасуо, сам кажњаваш и сам себе њиме модриш, то сам процени. Моја вода је бистра.

KРAJ

© 2022 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловим и целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављањем линка на ову страницу одакле је преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

 

Спознај себе

 
Имати  па немати
Волети а не преболети
Трпети само трпети
Патити никад не вратити
Чему и докле узмаци клети
Ко се то мени у мени свети
 
Докле кроз сузе лажан смех
Докле да певам кад плачем углас
Радост ниједна не скрива бол
Зар самоћом да плаћам цех
 
И чему мене кад немам вас
Погрешно питам, питаћу боље
Чему вас кад у вама нема мене
Гаде ми се и моје и ваше успомене
 
Небо се вером не ствара само
Давањем без узимања не прикрива јад
Ни стварањем без душе сакрива пад
Душа и дело, вера и тело тек воде тамо
 
Спознај себе поје од памтивека жреци
Спознај себе и знаћеш зашто
Исто вино у свих богова ври
А нико да каже како, ћуте и свеци
 
Зашто нас с грешком створитељ сазда
Не желим да знам већ зашто га нема
И зашто баш мени ова анатема
Свом телу и души сами смо газда
 
 
© 2021 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловим или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Ово је девета песма из циклуса "Певања Вероники". Име Вероника је симболично, састављено је од речи вера и светионик (као светионик одолева таласима који се разбијају о стену под њом). 

 

Томбола нежна

 

„Tombe la neige“ (томб ла неж – пада снег), певао је на француском белгијско-италијански певач, Салваторе Адамо, а ми то клинци чули, боље рећи „преводили“ у једино што нам имало смисла, „томбола нежна“, јер очеви су нам се у кафанама и адаптираним салама месних заједница цело поподне и до навече коцкали једином у то време од државе дозвољеном коцком – томболом (не рачунајући лото, спортску прогнозу и куповину лозова), док је кроз отворена врата, да привуче што више лаковерних (свака држава живи од лаковерних, углавном), допирао озвучењем појачан глас објављивача извучених бројева. Како нам оно „неж“ ништа није значило, њега смо преводили са „нежна“, да би се слагало по роду са томболом (нисмо ми још били мучени у школама граматиком – то нам је напросто матерњи језик налагао да слажемо па и мени сада). Тако испаде „томбола нежна“. Па и данас, после толико година од детињства, не могу а да Адама не чујем како плаче: „томбола нежна“.

„Томбола нежна“. Први снег ове године! Призор, са слика очаравајући. Још више кад гледаш кроз задихтован прозор како пада, док ти иза леђа у кући пуцкета весела ватрица. Напољу хладно, завија северац, развејава пале пахуље, лепи их по прозору, а ти то не осећаш, теби у души топло, милина нека кроз тебе струји, „томбола нежна“ као у песми.

Али кад си у ауту, а снег се не шали него хвата залет без узимања ваздуха и све сулудије распрскава по шофершајбни измет невидљивих птица са небеса… То већ није „томбола нежна“. Томбола можда, али нежна нимало.

Враћамо се из града у наш вилајет на планини. „Томбола нежна“ се не шали. Пахуље све крупније. Брисачи још мало па ће почети да их слажу са леве и десне стране шофершајбне и да их лупају по белој задњици ко неваљало дериште… Џаба га брисачи лупају. Неваљало небеско, бело дете, не плаче, не плаче из ината, него му, у инат нама који смо у ауту, инат све бујнији – сад нас већ одозго бомбардује големим бабиним јарцима. Кваси најпре њима асфалт, а на мој ужас, ево га, све више покрива средњу траку пута (оних са стране нема, штедели путари). Дебела завеса бабиних јарчева осветљених фаровима већ ме доведи дотле да, ко моја ташта, хватам себе како дувам кроз шофершајбну, не би ли мој дув кроз завесу пут прокрчио, макар нешто испред да видим… И о овоме онај пева?! То ли му је та нежна томбола?!

Ево га! сад пакује по путу један преко другог јарце у непрегледан тепих, најпре у водом натопљену вату, а онда тепих прекрива белином – да те завара да помислиш да испод није вода… Ђавола нежна томбола!

Враћамо се аутом из Крушевца. Вијуга пут уз брдо, косину уврће и истеже, а светла вилајета нашег јоште нема. Одавно прођосмо Радманово. Прође и она склепотина за продају меда и разних „здравих“ производа сељачким рукама зготовљених, на којој пише, „Код пилота“. Нежна томбола, мајке ти?! Два километра са непрестано упаљеним упозорењем на проклизавање и а-бе-ес-ом који, као да плугом оре камење? Баш нежна, нема шта!

Кола миле, брзина друга. А-бе-ес полудео – не гаси се. Забада у асфалт, чини се, челичне куке кроз онај сантиметар белине поврх два-три сантиметра натопљене вате. Мокри ми се. Још и то! Јебʼла вас нежно та томбола! Кад следећи пут будем чуо ту тужбалицу, почећу да урлам не бих ли је својим гласом надјачао само да је не чујем!

На путу нигде никог већ поодавна. Нема другог лудака који по овом кијамету вози. Само чекам кад више ни а-бе-ес неће помоћи. А ми високо у планини.

Кола се заносе у кривинама. Плуг а-бе-ес-а поскакује – испод вате верујем варнице севају упркос води. Наизглед сам хладан као шприцер – да не уплашим госпу. Она, ко да је возим санкама, ко да то аутом клизим по ливади – ништа не примећује! Светли јој екран мобилног, буљи у њега, нешто преврће, типка поруке. У грудима и стомаку ми се све стегло, бубње ми слепоочнице: ем ме јарци нервирају, ем ме та светла са њеног сокоћала која хватам крајичком ока додатно луде и притисак ми дижу. Цупкам у седишту, стежем бутине, грчим прсте у ципелама – што да се смирим, да ме не нервирају светла мобилног и госпа која ван мобилног ништа не примећује, што да заварам бешику како се и моје гаће не би претвориле у натопљени памук и жмрћкањем придружиле вати под точковима.

У ствари, искрено, чувам се да не покажем госпи колико је страшно то што ми је страшно. Боље што ништа не примећује. Женски страх је паралишући. Има двоструки удар. Први удар њих жене доводи у оно стање кад се од комарца види магарац. Уместо бабиних јарчева видела би лавину која се обрушава на нас, а мокрина вате по којој газе точкови наличила би јој да нам је ауто улетео у реку. Чекићање а-бе-ес-а тек би је докосурило: била би убеђена да нам се то у најмању руку откачио ауспух па тандрче по друму (ако се то већ нису точкови одшрафили и само што нису отпали па они тандрчу). Други удар је повратни удар који би мене лупио. Женска паника је једина паника која се не зауставља на њима, већ као најопакија зараза скаче на све око њих, а најпре на мужеве. Заправо, не знаш да ли те то више звекне по глави женина паника (пошто, по женској дефиницији, ти у глави немаш ништа – паника у њој нађе резонантну кутију па, лупајући у празнини твоје шупљине од зида до зида, још више се од јеке празнине препадне, сама себи друкне панику), или ти је од тога што је њу ухватила паника, а тебе то нервира па до те мере побесниш да би самог себе изуједао од муке. Јесте ли видели некад на аутопуту да поред вас пројуре са двеста на сат нека кола која баш и нису бесна? Знајте да је у њима помахнитали муж кога је жена довела у стање из кога су му само два лека: да гас нагази до даске, или њу да прегази, али пошто га је мама васпитала да се женска деца не газе (ногама), бира прву, витешкију солуцију.

И тако, штитећи жену а посредно себе, дошкргута ме мој а-бе-ес до жутих светала испред нашег вилајета. Од проклетих бабиних јарчева га не препознах (властито насеље не препознах!). Тек кад га, орући предњим точковима друм, а задњим по натопљеној вати играјући ситну преперевку прођох, препознадох га по јелама око паркинга. Срећом никог не би на друму па успех оштро да смотам, припомогнут проклизавањем задњег дела (баш онако како сам научио из емисије за возаче, „САТ“, на ТВ-у). Уђох на помоћни друм узаног паркинга нашег царства одозгоре, уместо одоздоле где се улази. Срећом схватих на време да је то наш паркинг, иначе бих возио све до Брзећа.

Моја ти госпа диже главу са мобилног тек кад ми се у том вештом окрету занеше кола и кад је лупила главом у стакло. „Шта, већ смо стигли?!“ Тек тада виде колико је снег нападао.

Остало ми је још само да ауто некако упаркирам забадајући га у гране јела, од нападалог мокрог снега погнуле по путу. Треба места за пролаз направити још неком ако је луд као ја. Још увек не могу да се опасуљим да снег на планини на крају новембра може да те изненади! А само смо на деветсто тридесет метара надморске висине! Ха! Нек се снег надаље нежни и коцка на томболи, али кад ми нисмо на путу.

КРАЈ

 © Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловим или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

 

Одговор вишеструкој Ермини

 

О

 феномену интернета, благодети и пошасти истовременој друштвених мрежа писало се и писаће се на велико. Прави елдорадо за социологе, психологе, футуристе, оне који пате за прошлим временима, назадњаке и напредњаке, правоверне и неверне, усамљене душице са последњом надом да ће ту наћи свог принца на белом коњу, или пољубити у жабу претворену принцезу, за ходаче по жару и трњу, гутаче пламена и мачева, садисте и перверзњаке, оне са осећајем да су паметнији, способнији, надаренији од других, ајурведанце, глодаче корења, врачаре и надрилекаре, нарцисе свих облика и слепоће, као и оне убеђене да им је позив да спашавају друге једнаке себи: несрећнике ухваћене у опсену друштвених мрежа, за злопатнике грдне са осећајем ниже вредности, болесне, или чудом небеским оздрављене, очајањем притеране уз дувар, или једном ногом већ закорачиле у неповрат, понижене, згажене, убијене у појам; мека је то за преваранте и блефере свих фела који свршавају над туђом глупошћу и очајањем, историчаре неисторије, археологе недогођеног, равноземљаше, звездочаце, читаче судбина, бусаџије у груди из разноразних разлога, тврдоглавце, празноглавце, на други начин неисказане уметнике, туристе којима је и гвир иза ћошка авантура, заљубљенике у природу на својој тераси, сневаче, гладне љубави, очинског шамара, изневерених нада, остареле душом, све оне који се гнушају психијатра.

А шта ћу онда ја ту међу њима? Па ваљда из истог разлога као и они: дијагноза ми је вероватно нека од набројаних. Добро, није из тог разлога. Мени интернет служи за копање, окопавање и заливање знања, да се изненадим кад сретнем некога кога сам у лавиринту свог сећања ко зна када још загубио, да се смејем и одушевљавам пошалицама, хумору и бистрини нашег народа способног да у часу изнедри виц чим се нешто деси или се неко излупета… Али пре свега ми служи да публикујем понешто од своје прозе (каткад и поезије). И да ослушкујем одјеке које у људима изазивам. Свако има свој изговор.

Међутим, све чешће ми се дешава да ме на том истом интернету, тим истим друштвеним мрежама, иако знам каквих све изопштеника и изопаченика, браћа и сестара мојих по фалинкама у мозгу тамо има, иако сам се спремио на свакојака изненађења и гадости, иако све што објавим или прокоментаришем обавијем у весели хумор самоподсмевања (зезања на свој рачун), иако људима уз одговор стављам смајлије, да виде да се заиста шалим, да не мисле да мислим (све) озбиљно, иако им шаљем цветове уз поруке, срца, пилиће кад су деца у питању, букете цвећа, вино у чашама, здравице… понекад ми узврате шамарчином, канџама које очи копају, неразумним дурењем, претњом чак. Пар ме је таквих сиротица једном и избрисало као пријатеља (или блокирало, зависно од могућности које пружа друштвена мрежа), и то изненада, неочекивано, са објашњењем које није имало везе са оним што сам им написао, или без објашњења. И то ми се дешава искључиво само са цурама. Мушкарци очигледно имају уграђен сензор за хумор, или им је праг толеранције већи. Само ми је један, и то стари пријатељ, бивши колега, такорећи другар, једном одреаговао као женско, изненадио ме упркос интелигенцији по којој га ценим (тако научих да од заговорника теорија завере свашта могу да очекујем); руку на срце, неке девојке са којима сам готово био заратио четовањем, постадоше ми вернији другари од овог убогог увереника да нас непрестано лажу.

Све могу да истрпим, све да поднесем, сваком да опростим, на све да зажмурим, али кад ми неко дирне у књижевност (а да се при том није ни удубио у оно што пишем нити је све и до краја од мог писаније прочитао), иако избројим до сто десет и назад, оспице добијем, лава ми покуља не кроз једну, него кроз сто рупа… Тако се пре неки дан збило и са једном од мојих пријатељица преко Фејсбука. У реду да ме опљуне, да ми речима свашта ради, али у моје писаније неееее!, а она је управо то урадила и то тако што ми је пришила карактерне особине које је о мени – замислите молим вас! – „прочитала“ из мог есеја, „Лутке“, објављеног на Фејсбуку пре седам месеци, изигравајући велеуваженог и увређеног Фројда, иследника психе и тумача оног што се у мом детињству није десило. Уметницима је све дозвољено, али није да црне и клевећу. Уметност је по мени ту да оплемењује, да уздиже, не да замућује, гађа каменом, маже блатом и катраном; још је мање ту да се после перјем сакрива недело, како је она покушала у својој приватној поруци коју ми је упутила преко Фејсбук Месинџера, пошто је претходно сасула преко Фејсбука салве отрова по мени. А само сам је шаљиво упитао о песми коју је објавила (такође на Фејсбуку) шта јој је то, да није бајалица? Лајк са чашом вина којом јој честитам песму на крају питања, није очигледно разумела (или у бесу није приметила), ослепела од реакције коју је моје питање у њој изазвало, из само њој знаних разлога је коснуло, могуће и повредило – кад бих само знао зашто, јер песма је заиста написана као бајалица и тако јој до краја иде ритам. Чак јој нисам ни поенту песме коментарисао.

Моја два одговора на њене салве прилажем нумерисана како би се знало који се одговор на коју салву односи. Па просудите сами ко је од нас двоје луђи.

#1

Д

рага Ермина, пошто ми персираш мораћу и ја да се дистанцирам од тебе и да те надаље ословљавам са “ви”, иако би неки рекли да смо род по перу; штавише ословљаваћу те са малим „в“, јер ћу се обраћати свима вама трима Ерминама, пошто не знам која је од вас права Ермина, колико вас још има и, најпосле, да ли је и једна права.

Биће да сте нешто побркале, драга трострука Ермина, или сте моје есеје на Фејсбуку (и деси ли се, песму успут) само погледом прелетале, без удубљивања и читања до потписа аутора, за разлику од мене који се бар трудим да отпевам сваку вашу песму остављену да кисне на Фејсбуку. (Једино прескачем ваше светлосне и сликовне игроказе на Фејсбук сторију, јер им мој скромни процесор тумачења не успева да проникне у смисао – тачније застрашују ме, а ја не волим филмове страве и ужаса па се све питам не сили ли вас неко на то сликовно измотавање, не штипа ли вас за мршаво месо док са предње канџе у вас забада?)

Заиста не знам (и не желим да знам) зашто вам је потребан троструки идентитет (могуће и вишеструки, јер сте ми само са ова три били понудили позив за повезивање)? У каквом су то сукобу Ермине у вама да свака мора да има свој профил на Фејсбуку, свака да прави своје сторије којима застрашује публику, свака да пише песме (мање или више страшне као и сторији, иако, признајем, певљиве)? Који је то ужас раздвојио све вас од једне саме?

Чудно је да сте, Ермине, само ви од свих мојих пратилаца виделе то што сте виделе у мојој „Лутки“ (или већ у чему сте виделе) а нико други? У свом животу сретао сам само код дубоко повређених особа, згажених, понижених, с којима је нека звер брисала патос, одузимала им небројено пута понос и оставила их напете, накострешене, нарогушене, па сад, кад звери нема (ваљда је нема?), звер виде у свему, слуте у свему поновну опасност по себе, у грчу су, у бунилу, исколачених очију од страха, стварају светове који не постоје, огрћу се плаветнилом туге, постављају испред окулара камере слике које се пресавијају, нејасне, намерно неизоштрене, пуштају светло сијалице да се одбија од њих и смета погледу, шарају камером по њима, плаше звер очајно упаничене да се прошлост можда баш овог тренутка не понавља, да црни облаци и запалацане муње поново не надолазе – ох, само да се бол не понови, макар је ми саме себи наносиле, макар се бичевале назубљеним канџијама – изопштавају се, отуђују, умишљајући да су због крви што је себи канџијама пуштају другачије, а као последица отекле крви, бледе у лицу, исколачених очију, искренуте главе у страху да директно погледају, у свему што прочитају виде само бол, понижење, исту ону згаженост коју су на својој кожи осетиле; иду чак дотле да бол виде и у нежним ткањима туђих песама, у туђој прози, есејима – проналазе бол и разлог за згражавање једнако у веселим, као и у онима у којима се велича љубав чак.

Ја нисам психијатар, нити психолог, иако је, признајем, психологија био један од четири факултета које сам желео да студирам (уз књижевност, молекуларну биологију и електротехнику). Одрекао сам се свесно факултета књижевности иако сада од књижевности и за књижевност живим (јер је мало њих који су постали писци а завршили су књижевност; нисам хтео да сам без хлеба, уредник у неком „купусном листу“, или наставник језика, или не дај боже критичар. лектор, коректор…). Одбацио сам и психологију (јер умишљених читача туђе судбине је све више, множе се међу нама као печурке после кише, свако је убеђен да је створен да гледа у шољу туђе психе, да јој тумачи прошлост, прескаче садашњост, прориче будућност, а код нас, сем рубрика у новинама „Драга Савета“, „Ана вам одговара“ и сличних, не постоји кауч на којем се пацијент хипнотише, како би његов гледач у шољу, од копања по његовом сећању, могао да живи).

Спочитавате ми да нисам бранио свог једногодишњег брата од певца. Јесте ли са своје четири године смеле ви да се рвете са певцем? Или бисте само вриснуле и покриле рукама очи? Да ли бисте уопште стигле и да вриснете од тог изненадног скока и кљуца брату у нос? Дивим вам се! Колико мора да сте као мале биле напредне и јаке Ермине кад сте све то могле! Ах да, ви сте жена (а нисте ни једна, него вас је три!), а жене брже сазревају од нас мушкараца који се родимо као секаперсе, па то углавном и останемо до краја живота. Обожавам Амазонке!

Ево вам путоказ на моју „Лутку“, ако вам је заморно да листате уназад моје постове док је не нађете. Прочитајте је поново, љубим вас, па ми сад, али искрено, кажите: има ли ичега од онога што сте ми са свим своји даром који поседујете у брк сасуле?

https://www.facebook.com/branimir.peric/posts/10225836342083596

Не знам зашто и откуд толики отров изби из вас?!

#2

Д раге Ермине, и овај цига има коња са којим би могао да се хвали као ви што учинисте, иако ми то није у маниру. (Мада, искрено, не знам чему вам је служило то потенцирање у салви коју сте ми сасули?) У формалном делу свог учења, учио сам и ја више факултета, али и постдипломских студија. А то је био само део мог студирања, читања књига и писања стручних и научних радова. Ни вама (са глумачком академијом и драматургијом) основно занимање није да будете песник и прозни писац, без обзира што сте на друштвеној мрежи „Линктин“ написале за себе да сте “драмски писац”, као што сам и ја написао да сам „писац прозе и поезије, романсијер по унутрашњем опредељењу“, на шта имам право са својих, од вас барем 15-20 година дужим стажом веслања пернатим кануом по књижевним брзацима, својим уредничким радом, књижевним вечерима и са оним што сам објавио (што није ни десети део оног што сам написао, па сам и ту као ви “at own”). Да би неко био писац, с правом се звао писцем, био поласкан кад га прозивају, уздижу, или се због његовог писања осећају погођени, не стиче се завршеним факултетом књижевности (нити каквим „сродним“), него се стиче посредством три елементарне силе: (1) природним даром (који ти ништа не значи без нагона за писањем), (2) имагинацијом (која је покретач свих пишчевих слика, радњи које развија, а истовремено и паучина у коју се и за коју се лепе речи), (3) писменошћу (која се не задобија бубањем, него читањем и кроз читање усвајањем правописа и речи, па тек онда њиховим истакањем после прераде под челом и у грудима, млевењем кроз прозну или поетску машину у виршле, кобасице, шваргле и остало сварљиво што ће после неко са ужитком дегустирати, или одбацити ако му се после првог или насумичног загрижаја укус не свиди. Једном сам натрчао на статистику да је проценат славних писаца који су у последњих 50 година завршили књижевност веома мали! Мало бих то истраживање обрнуо: волео бих да видим статистику колико је од свршених студената књижевности (или сличних факултета) отишло у писце, а посебно колико је њих понело ореол славног писца? И на крају, да дам потврдан одговор на ваше питање. Да, моја професија је мој „терен за писање“! Електротехнички факултет у Београду је (у време кад сам га студирао) био расадник уметности (верујем да је и данас). Музе свих фела су се тамо такмичиле која ће веће уметнике произвести. Не знам ниједан други факултет да је избацио толико писаца (и песника), сликара, фотографа, музичара, концерт мајстора, филмских и позоришних делатника као ЕТФ (многима од њих је та уметност постала професија). Ваша оба факултета уз диплому уметника коју добијате, нису до сада избацили ни једног инжењера електротехнике, колико знам.

КРАЈ

© Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловим или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на ову страницу са које је преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.