Кучка Џесика и призивање детињства

„Перићи, пошта!“ дозива поштар испод терасе. „Откуд ти, чика поштаре? Није те одавно било?“ „Потпишите, молићу фино, овде! Ништа не треба да платите, све је плаћено!“ Дивно је кад не мора да се плати, а још дивније кад ти поштар донесе књигу тешку пола килограма у којој је објављено и нешто твоје! Двојезична антологија на српском и немачком, тврдих корица и са белом врпцом за обележавање (умало врпци да се замерим да је не поменем). Књига је дебела читавих 536 страна! Подсети ме на „Анатомски атлас“, уџбеник са друге године медицине мог брата, са којим смо будили кучку Џесику кад нам у сред ноћи хркањем не дâ да спавамо. Најслађе јој је било да нам хрче испред врата. Срећом па се у то време није ноћу јурило у ве-це. Какво би то саплитање, гажење и цвиљење било док је опкорачујемо. Булдог, љубимица наше газдарице Наде, а Нада наша љубимица, нарочито кад нам ушета у комбинезону у собу. Отворимо "Анатомски атлас", одшкринемо врата па га изнад Џесике нагло склопимо. Добра нека куца, с обзиром да јој је пасмина крволочна. Ни да зарежи, ни да нас крволочно погледа. Да сам ја кучка Џесика и да ми два обешењака прекину сан таман док ловим зеца и у сну галопирам шапама, поцепао бих им макар пиџаме, ако не и нешто више од тога. Сиротица, само нас тужно погледа и спусти поново главу на шапе.

Но, зашто се баш кучке Џесике сетих у овом часу? Ваљда зато што се двојезична антологија коју држим у руци зове "Пробуди детињство у себи" / "Vecke das  Kind in dir". Добро, де, ако ћемо мак на конац, није сећање Џесике баш сећање детињства, већ присећање мало старијег доба. Али и студентско доба је нека врста детињства. Све чега се са сетом сећамо – оно кад нам се топлина разлије грудима – сећање је на детињство. Све је детињство у односу на садашњи тренутак у коме живимо, читава наша прошлост.

Антологију је саставила и са заступљених језика у њој на немачки и српски превела књижевница Драгица Шредер (Dragica Schröder) која живи и ствара у Хилдену, Немачка. Издавање су финансирали немачка банка Шпаркасе (Sparkasse) и Југословенско/немачко културно друштво Хилден е. В. (Јugoslawisch/Deutsche Kulturverein Hilden e. V.). У књизи је заступљено 86 аутора са Балкана и остатка Европе, а међу њима, на странама 52-55, Драгица је уврстила и моју кратку причу за децу „Хармонија“, како њен српски оригинал, тако и превод. Причу можете прочитати кликом на линк: https://branimirperic.blogspot.com/2024/06/blog-post.html

© 2024 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Хармонија

Хармонија

Таман се Ивица заиграо на поду са играчкама, пажњу му привуче учестало „цин-цин, клик-клик“, „дам-дам, бап-бап“, „трлум-трлум-клинк“. Ове звуке код баке до сада није чуо.

„Бако, чујеш ли ово? Као да неко није добро затворио туш па вода капље, или му је пролупала машина за веш као теби…“

„Ништа од тога, Ивице,“ насмеја се бака. „Комшиница изнад нас, бака Ана, одскора даје часове клавира. Вероватно то њен ђак вежба.“

„Јеси ли добра са њом?“

„Добра сам. Зашто?“

„Можемо ли код ње!“

„Бакино луче,“ загрли га бака. „Да видим колико је сати... Хајде, обуј се. Таман се завршава бака Анин час.“

Бака Ана је била нека фина бака. Чим су ушли у њен стан, посадила је Ивицу испред клавира и села поред њега. Рекла је Ивици да притисне крајњу дирку десно. Из клавира се чуло као да је неко куцнуо кашиком празну чашу. Она је онда притисла крајњу лево. Чуло се “ху” меде из цртаћа. Прсти бака Ане потом заиграше по крајње десним диркама производећи цвркут птице, а кад је то учинила по крајње левим, чуло се као тутњање у облацима после муње. Након тога је стала да куцка само по једној од дирки десно и истовремено по једној од дирки лево. Иако су то била два тона, један јако висок и један јако дубок, Ивици су звучали као један.

„То се зове хармонија, склад звукова,“ објаснила је бака Ана. „Хармонију имамо и у природи. Ако је све у складу, природа је лепа, птице су срећне, цвеће мирише. Кад се склад поремети, настају олује, громови туку. Исто је и међу људима. Ако живимо у складу са природом и једни са другима, онда смо срећни. Ако између нас нема хармоније, настају свађе, ружне речи, падну и ћушке. Зато се, мили мој, увек труди да си у складу са својим друговима и природом, видећеш како онда постаје све лепо.“

Ивица је био срећан: научио је нову реч. Да, од сада ће све што ради радити у хармонији, у складу. Кад су се вратили у бакин стан, сео је на под и почео да ређа своје играчке једну поред друге по величини и боји. Био је задовољан складом који је стварао. Хармонија је баш моћна, помисли.

КРАЈ

© Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Кратка прича "Хармонија" објављена је у двојезичној антологији на српском и немачком "Пробуди дете у себи" / "Wecke das Kind in dir", Клуб љубитеља књиге Мајдан, Костолац, јун 2024. стр. 52-55. у преводу Драгице Шредер (Dragica Schröder). Драгица Шредер је и приређивач ове антологије.

(Драгица Шредер).