Песма о вриштању

  

О  вриску бих селе да ти пишем

о вриску из дроба

што жари тали и растаче

вриску пути мојих

јалових маштања

неплодних бунцања

вапаја

иштења и пораза хтења

 

Све у мени вришти поодавна

врисковима јада

растаче се тело

Чак и да сам кучка у терању

пси би се већ скинули са мене

а од скакања њиних ја се окотила

Поређење глупо знам

јер писка се из вриска

пси највише боје

вриштањем искусих

 

Вришти ми селе цело тело

вришти влас на глави

груди

црева

бѝло

У вриштање се поглед излучио

сви ми дани вриштањем проткани

Ко не врисне кад га стварност лупи

кад тад извриштаће врисак пропуштени

Свако али не и ја

Узалуд се мучим

узалуда кунем отроване речи

када се осврнем

шта то за мном оста

шта ме сутра чека

Врисак селе

врисак

 

Тако ти је селе јер не вриснух

онда кад паметни вриште

Сви моји врисци прекасно стигоше

Кад те мајка роди тад се врисне

тад се учи

и на вриске навикава

А ја се упустих

заблесавих

све мислећи цвеће цвета

поточићи теку

пчеле зује

и славуја луга глас се чује навек

Тако прођу селе живота луде

које се пробуде

кад у њима већ провриштало све је

 

Мóре

нећеш више

сакупићу снагу

и ваздух у груди

једним ћу вриском беспоштедним

све врискове своје проклетиње

у нужник ко измет да сјурим

Знам

знам шта ћеш ми рећи

смрди

пази да се не окужиш

гледај и смрад нека оде

тихо се прикрадај

скочи изнебуха

 

Опрез селе само опрез

и без еха

да тим задњим вриском

нове вриске без паса не скотим

илʼ поспале оне не разбудим.

© Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на ову страницу са које је преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

 

Живот је кабаре
In memoriam Александру Видовићу

Прекјуче је умро мој друг, Александар Видовић. Не памтим да ме је нечија смрт тако погодила. Бива то тако са изненадним смртима, неочекиваним, смртима драгих нам особа. Светли ми његов осмех пред очима и знам да ћу га и без замишљања, увек пред собом моћи да осветлим. Није имао сребрни зуб, али кад се насмеје оним својим бисерним осмехом, сјаји из њега као сребрни зуби у неког дона; какви сребрни, од белог злата, или чак платине, јер дон Видовић није могао да се смеје обичним осмехом, већ само племенитим. Једнако тако сам га и доживљавао: отменог, одмереног, без икада иједног испада, јер испади не приличе аристократији, или бар не аристократији духа. Весео а суздржан, наизглед озбиљан, али увек спреман на шалу, шалу да исприча и да те чика, кроз шеретски осмех, док нешто ради, као успут те безазлено провоцира. Прави аристократа, достојанствен, а широк, каква само душа у племенитог аристократе може бити.

Умро је највећи заљубљеник позоришта кога сам знао. И љубитељ вина, разуме се. То једно без другог не иде. Нема те представе коју није гледао и другарима препоручивао. „Ако ниси ову гледао, обавезно да је погледаш. Нећеш се покајати!“, још и сада чујем метални одјек његовог гласа преко телефона. Знао је да ме зове не само за представе које је гледао, него и за оне у најави. Волео је и мјузикле. Све што се на даскама изводи је волео. Мјузикли иду уз вино. Још како. Све представе иду уз вино. Не разумем зашто их уз представе не послужују, већ само уз кабарее.

Видим њега и себе, пре безмало двадесет година – а много дуже другујемо – како у друштву наших госпа седимо за столом у позоришту на Славији и разнежујемо се песмама које рецитује и пева Горан Султановић: оне које други певају рецитује, а оне које рецитују пева. Такав је био и Видовић кроз живот: песник који пева и певач који рецитује (један другог смо одувек звали по презимену, никад имену, ваљда подсвесна жеља, ако се ословљавамо како студенти ословљавају једни друге, бићемо као вечни студенти, вечно млади).

Знао је он мене да зове и због других ствари, не само због позоришта. Један такав позив никада нећу заборавити и вечито ћу му због њега бити захвалан. „Слушај, да не би чуо од неког другог: гласао сам против тога да ти се дете запосли код нас, да знаш! Али не зато што не вреди, него зато што је наша фирма сувише мала за њу. Она ти је толико паметна, тако виспрена, са толико знања да је за њу и свет премали. Ето, да знаш.“ Данас је моја Ана међу најцењенијим инжењерима у америчкој фирми број један на пољу умрежавања и заштите телекомуникационих мрежа. Хвала ти, друже мој. Ти си видео оно што су други само наслућивали, или нису хтели да признају. И не само кад је Ана у питању.

Кад неко умре двоструко жалимо, двоструко патимо. Не само због њега кога више нема, него и због себе. Јер његовим одласком као да нам је неко откинуо део тела, и то наживо, без анестезије. Као да се угасила светлост која нам је обасјавала прошлост, њен најлепши део, затамнила сећање на време кад смо били најсрећнији, најбезбрижнији. Какав нам то окрутни манијак откида делове тела? Ако је тачно да је енергија само облик постојања материје и обрнуто, зар онда и душа није део нашег тела, зар ампутацијом нечег од себе не ампутирамо и део душе? Како да се смејеш свом сећању, да се радујеш највеселијим сличицама из прошлости кад знаш да некога са тих слика само на тим сликама још има? Највеселијем срцу дође да зарида над тим кога нема и над собом кога има без њега.

Туга. Још тужније је што ће седишта у позориштима на којима је до сада седео мој друг, седети неко други, који можда и неће уживати и волети представе као што их је он волео. Мјузикле ће певушити уместо њега неко други. Горану Султановићу аплаудирати неко други. Знао је Горана да доведе и на прославе своје фирме, и цело „Позориште на Теразијама” да закупи само да бисмо ми, његови пријатељи и другари могли скупа са њим да уживамо у представама које су њега обарале с ногу. Живот је кабаре, друже мој, ништа друго. Засмејаваће и увесељаваће неке друге и кад нас више не буде. Живот је кабаре, окрутан и диван, раскошан и тужан у исто време, смућкан од свега, баш као што је певала и Лајза Минели: „Life is a cabaret, old chum“. Не сећам се да ли смо причали некад о Лајзи Минели па се не сећам да ли је она била твој број – а и да јесте, био си џентлмен до краја – али сам уверен да је кабаре, са њом у главној улози, заиграо на неком од наших Бродвеја, сигурно би га гледао и у њеном извођењу уживао. Заједно бисмо. 

КРАЈ

© 2020 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на почетну страницу текста на овом сајту одакле је скинут, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Депеша из брзојава

 
Добро јутро,
ја сам мачак из суседног кварта –
брзојавом депеша је стигла
преко Лике и Горског Котара,
Кварнера и тунела Учке,
цикцакала путевима Истре.
Од токова кружних скоро побенави
те с’ замало у море не смочи.
 
Далекозором угледах те јутрос
сузица ти сузу немилице стиже.
Далекозор, знадеш, купио ми тата
да са њиме маце крововима шацам
голубице, врапце, досаде од врана
и у пољу кртʼце земљицу што рију
кад извире и више се не крију.
 
Санак неугодни уснила је маца
у лов се тог јутра надахнуто дала
у дому суседе миша угледала.
Видећ’ само њега и ничега другог
у кујни се мокрој оклизнула клизом
преврнула шерпе, поломила чаше
есцајг доле звекну, по поду се расу.
А кад дедо стари за њом штапом викну,
а баки се клубе од тог размотало,
из дома бегом закачи плетиво,
плетивом љуљ-столицу,
а столица реп олињалог керца:
реп му преби,
а керуши изби зуб.
 
Сад је мачку стра’ да се несмотреност та
и на јави, у њеном собичку, не понови
па посуђе своје не стане да ломи
ил’ још гора пропаст,
саклони ме боже и девице света,
да јурећи миша-пиша, ловом надахнута
и мачку своме реп не прекрати.
 
О, ти мацо мила, отри сузе своје,
почуј вани, птице поје,
зове те од луке галебова лет,
море се љеска, више нег’ је диван свет.
Шапицом крзно заглади,
уместо што мјаук до небеса пушташ,
запреди, приви се уз мачка свог.
Истина је само једна, знај:
и најружнији санак заборав ти брише
кад у скуте имаш шћућурит’ се коме
кад њушкица с њушком исти ваздух дише.
Тада ће вам срце заједничко,
не само са леве,
већ са обе стране отпочет’ да куца.
 

@ Бранимир Перић

Текст песме може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка који води на страницу са које је преузет (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

 

Нестаје сунце

Нестаје сунца. Једва да се још назире кроз оголеле крошње на ободу најближег брда. Ускоро ће га сасвим нестати и нећемо га видети дуга два месеца. Мрак се увукао у шуме, ваља се кроз њих према нашем воћњаку, тамни му боје. Замире све. Зима се са шумским мраком подиже према нашем дому и обавија га леденим прстима. Лишће полегло по чудновато зеленој трави и заједно са њом ублажује пад дозрелим воћкама које ледени дани једну по једну откидају са грана. Овом умирању још једино шумска јагода одолева. У ово време поремећености пореметила се памећу и она – црвени се у бокору под шљивом и гле, поново цвета! Јадничак. Ко ли ће је опрашити по овој хладноћи кад од инсеката једино још смрдибубе лете и покоји скакавац кроз траву гамиже. Кртице што нам вентилирају ливаде у опрашиваче се не броје, ни мишеви пољски (ако је икоји још остао жив од нашег мачка). Чак се ни птице више не чују. Госпа то јуче приметила и напрасно се препала. „Зар не чујеш да се птице више не чују?! Нешто се дешава!!!“ Разрогачених очију у страху, реп би подвила да га је имала. Ништа нас тако не уме да престрави него тишина које постанемо свесни. Да, чујем да их не чујем. Буде тако дана кад нагло захладни па птице отрче у висине, побегну из ледене сенке око нас, да би се са првим снегом поново вратиле, не марећи више за таму коју сенка брда по нама и даље баца. Белина снега је јача од таме.

Колико до пре десетак дана сунце је још светлело у нашем воћњаку, још више црвенело јабуке и жутело крушке. Онда је почело да задиже своје хаљине уз воћке да би промрзлим шапицама дотицало прекјуче само ретко лишће на највишим гранама.

Сунце не нестаје поступно, него у скоковима. Одувек ме је копкала та мистерија. Као да ветар и хладноћа његовим босим ногама управљају. Како ветрови донесу северну хладноћу, тако брже спушта своје хаљине да покрије прстиће, а упролеће, кад јужни ветрови заструје, као да их одједном навише повуче.

Са нестанком сунца и туга би се у душу увукла да није топле ватрице у нашој фуруници: својим веселим пуцкетањем и бубњањем, кад се у њој руше нагорела дрва, плаши зебњу. Зебња се боји ватре више него што се ми бојимо зебње. Боји се и самоће. Зебња је крхка, паучинаста творевина, глувоћом тишине ткана. Не можеш је се отрести ако си сам. Лепи ти се њена паучина по одећи, коси, срце ти од ње појачава лупњу, дах се сече. Срећом па се плаши и звукова, музике нарочито, гласова из радија, са телевизора. Зато ми једно друго не остављамо без оног другог ако радио не свира, или се неки филм или серија на телевизору не врте.

Свеједно што нам се телевизор не гаси и ватра не престаје да пуцкета, сама помисао да су дани све краћи навлачи додатну тугу на душу, дави је и гуши својом тежином, поступно и све јаче стеже својим дах одузимајућим стегама. Тама са брда, све краћи дани и бекство птица држе се за руке док нам кућу увијају у мрак и самоћу.

Моја црноока птица, преуморна од кућних послова да би са осталим птицама устрчала уз супротно брдо (које сунце неће престати да греје ни кад зима дође), загрли ме изнебуха својим крилатим ручицама и стиште канџицама – сва се топи од радости, помислиш десило се нешто лепо, или је открила ствар коју је у неком од својих надахнутих спремања стана затурила: „Јој како ми је лепо око срца кад само помислим да ће већ следећег месеца дани опет почети да дужају! Како се тај дан ближи све ми лепше на души.“ Ето још једног урока за призивање зебње и њено терање: помисли на јунску равнодневницу ако хоћеш да ти се поквари летовање, а пред децембарску да ти кроз тмурне облаке сунце засија.

Ем сенка брда, ем хладноћа, а приде претходна два дана и густа се магла спустила.

Наша оаза среће има своју микроклиму. Зими није прехладно, а лети, чим наиђе облак или зађе сунце, џемпер мора да се навуче. Али зато нас уклете магле не заобилазе. Спусте се облаци и завију нас додатном тамом, помокре се по тераси и травњаку, па у чизмама мораш вани ако ти је баш толико стало да по трави ходаш и ноге кроз опало лишће вучеш. Мало је фалило да подигнем дрон да госпу уверим да горе, већ десетак метара изнад најближег брда, сунце сија.

Освануло данас јутро без магле. Горе, изнад сенке, на супротном брду, сунце позлатило брезе и просуло боје по другом дрвећу које још није изгубило своје јесење рухо. А доле, по ливади испред наше куће и даље по непокошеној трави, проседеле травке, обелеле као да је снег пред јутро малчице вејао па се предомислио. Слана.

Сетих се слане на „Слободишту“ у Крушевцу. Корачам са Славком Јаневским, великаном наше литературе, нашим Габријелом Маркесом фантастичне књижевности, народних прича и веровања. Приповедам му о „Слободишту“ и то увијам у своје маштом испредане приче. Славку је шездесети рођендан и на мој позив је дошао да му га у Крушевцу, у белој сали „Дома омладине“ обележимо. Испредам му приче слободарске и мученичке. За нама остаје у трави – кад смо дошли белој од слане, а сад већ окупаној росом – тамни вијугави траг наших корака.

Дође ми да се на брзину обучем, да истрчим доле до ове наше садашње слане и за собом оставим такав траг, али ми се не излази без Јаневског.

Касније, кад смо се вратили са „Слободишта“, уз чашицу у „Рубину“, рекао ми је нешто од чега ме је, иако пуно млађег писца од њега, паника ухватила: „Немам више времена. Романе већ дуже не пишем. Имам времена само за песме.“ Срећом, Славко је поново постао Маркес и наставио да плете народне скаске у величанствене романе. Како бих волео да знам шта је до краја са њим било! Да ли се још неки пут прошетао по ињу, а после по роси?

Да, госпа је у праву. Некако је заиста топло на души кад помислиш да је двадесет и први децембар све ближи. Свеједно, сунце нам се неће вратити све до друге половине јануара. Прво ће стидљиво додирнути оџак и лелујати нам дим изнад куће, па ће се поступно спуштати прстићима све ниже до терасе и највиших грана у воћњаку. Кад дође Свети Трифун, дан заљубљених у вино, тад ће нам већ и тротоар око куће бити сунцем обасјан.

Једино се нашем мачку ова хладноћа никако не свиђа. Мјауче и упорно покушава да нам се увуче у кућу. „Зар ти стварно мислиш да сам ја срца каменога и да ми се не цепа што га не пуштам у кућу?!“, режи на мене моја прагматична госпа, па наставља у истом тону: „А кад одемо одавде, где ће онда да се греје? Ко ће онда да га храни? Мора да се сналази и навикава сам да буде. Довољно је од нас што има да једе, и док смо ту што млека има колико му се хоће да срче.“ Да, да, мислим се, а ако је заиста све мишеве потаманио, шта ће да једе док нас десет дана овде не буде? Траву не пасе, кору од дрвета не једе, кости које су пси наоколо закопавали не једе такође (мачке су чистунци). Да га водимо са собом, не долази у обзир. „Животиње нису за у кућу!“, чујем љутит госпин глас у себи. Тачно, животиње нису за у кућу, барем не оне четвороножне, али ми сунце замењују!

 КРАЈ

© 2020 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на ову страницу са које је преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Уздах - In memoriam Ивану Бекјареву

 

Уздах

In memoriam Ивану Бекјареву

Први април, или девети (нађох да сам и тако забележио). Или можда чак и пре априла, али 1973. у Београду. Подстанарска собица код чика Миће и тетка Љубице Сузић (заслужују и више него да им само име поменем; али о њима други пут). Устаничка 122, зграда „тестера“, четврти спрат (или можда шести – давно је било; и најинтимнија сећања после толиког времена бледе ако се казивањем не обнављају). Поноћ само што није, а мени се очи склапају, трне ми испод капака. Издржаћу. У поноћ, на „Београду 202“, почиње емисија „Мислим на вас, мислите на мене“, води је Иван Бекјарев. Нисам волео „Београд 202“ – баш зато што су га сви волели, што је био култни радио, радио младих. Од рођења сам дувао супротно од ветра. Нисам волео да се поистовећујем са другима. Ни сада то не волим. Живиш кад крчиш сам свој пут. Од тога нема већег узбуђења. Макар те рањавило трње. Њега кад прођеш чекају те цветне ливаде, траве које миришу, бескрај зеленог, неистражено пространство. Ближи ми је био „Студио Б“, јер су му вести биле кратке, а музика уједначенија, смиренија, рођена за сањаре. Игром случаја један од првих гласова који се чуо на „Студију Б“, онога дана кад су се његови таласи пробили кроз етар, био је глас Ивана Бекјарева у емисији „Добар дан“. Тада ми то ништа није значило. Нисам ову чињеницу ни знао док нисам малочас прочитао у Ивановој биографији. Проверавао сам да ме сећање не вара и за „Београд 202“, да можда емисију „Мислим на вас, мислите на мене“ Иван није водио на „Студио Б“.

Управо сам тих дана био купио „Грундигов“ магнетофон (ТК 146) у намери да снимам своју прозу и чујем како звучи кад је други неко изговара. Тај други неко сам био ја. Изванредна особина која ће ми у томе помоћи била је чињеница да свој глас не препознајемо кад га чујемо са снимка. Не личи нам ни на чији, дође некако тањи, туђ и смешан, просто да се човек разочара и помисли, боже, зар је могуће да ме тако људи чују и да им то не смета. А тек мој крушевачки акценат кога ни две године у Београду, проведене на студијама, нису успеле да исправе. Ужас! Хтео сам у земљу да пропаднем од срама. Не могу да верујем да су људи толико фини да ми се не подсмевају! Звучао сам још мало па ужасно као Добрица Ћосић који је и до смрти остао Моравац. Верујем да је и Ивану Бекјареву његов глас изгледао ужасно кад га је први пут чуо снимљеног. Једино што је Иван рођени Београђанин, а имао је срећу да основну школу заврши у Краљеву а не у Крушевцу. Краљевчани причају са мање акцента од нас Крушевљана, јер су одувек (мада не толико као Трстеничани) мислили о себи да су више нобл него остале геџе Моравци.

Борио сам се против сна, јер је иза поноћи у „Мислим на вас, мислите на мене“ Бекјарев бирао за тај дан стихове који су му се највише допали и рецитовао их. Уз тиху пратњу музике у позадини, гитаре најчешће. Гитара је богом дани инструмент да прати песнике ка звездама. Мене, још неоткривену звезду на песничком небу, те ноћи је, гле чуда, открио Бекјарев. Хтедох да прецркнем од узбуђења. Толико сам био затечен да сам шепртљасто, како сам у најави чуо своје име, једва успео да покренем магнетофон. Снимак је зато почињао крчањем (чуло се како микрофон струже док га приближавам радију), а заносни, помало храпави глас смиреног глумца (не верујете да је тај човек могао да буде смирен с обзором на улоге нервозних типова које је играо?), чуо се тек од другог стиха. Хиљаду пута сам после преслушавао траку и увек изнова био љут на себе што нисам укључио снимање чим је емисија почела. Како је само моја песма божанствено и величанствено звучала из његових уста! Као да је нисам ја писао. Некако ванвременска, лебдећа, свеприсутна. Жао ми је што сад не могу да вам је пустим да је чујете. Остала је на магнетофонској траци, а ја не знам никога ко има потребну технику да је отуд пребаци у дигиталну форму не бисте ли је чули у оригиналу, онако како је звучала кад је таква величина од глумца не само одабрала, него и одрецитовала. Таква глумчина ће, уместо на „даскама које живот значе“, наставити да траје кроз снимке серија и филмова у којима је играо, а ја ћу га се сећати приде, кад год будем бацио поглед на своју песму. Зато, ево и вама да је осетите. Не морате уздисати због ње, али за Иваном уздахните: 

УЗДАХ

и да проспу миловање своје
ко кишу да проспу у пролећном пљуску
и капи по земљи да прште
и да звоне дуго, дуго успаванку неку
и да косу ти мрсе у лахорској ћуди
устрептало и танано
и на прстима да ходе
а ти да лебдиш
да разливаш се као
вода што коцку од шећера поји
и да се топиш
и да тонеш у наручју неком
ал’ чему
кад чежња и није чежња
у сновима док само лута

 П.С. Ако неко зна ко може да ми садржај магнетофонских трака пребаци на УСБ-флеш, или одговарајући медиј, молио бих га за адресу. Имам на тракама и других, мени драгоцених ствари. Успомене су као рана на коју се ухватила краста: испод не зацељује, подмукло те испод красте сврби и изазива да је чешаш док не прокрвари.

КРАЈ

 © 2020 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловим или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Уздах

и да проспу миловање своје

ко кишу да проспу у пролећном пљуску

и капи по земљи да прште

и да звоне дуго, дуго успаванку неку

и да косу ти мрсе у лахорској ћуди

устрептало и танано

и на прстима да ходе

а ти да лебдиш

да разливаш се као

вода што коцку од шећера поји

и да се топиш

и да тонеш у наручју неком

ал’ чему

кад чежња и није чежња

у сновима док само лута

© 1973 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

 

Дрводеља

Заврших данас (коначно) са дрводељским пословима за ову годину. Напоран то посао беше: направити три ормана, две комоде и капију да спречи пасје синове да нам више не упадају на терасу и не праве дар-мар по њој док халапљиво бришу из зделе оно што наш млади мачор није појео или од њих није стигао (а и млеко му посрчу). Да ми није било помоћника, не знам колико бих брзо и успешно урадио сам. Моја госпа се у то не рачуна. Сем што је била фотограф-документариста мог дрводељског умећа, била је и видар мојих рана, које у свом мајсторском заносу и свој својој мајсторској вештини сам себи нанех. Уместо дланом у даску са типловима, како би типлови са друге стране некако упали где им је место, ударих зглобом. Вена ми пукла и из момента крвљу зацрнела зглоб, надула и њега и батак од палца ко крофну у ужареном уљу. Скочи ти моја госпа као пантерица, баци се на замрзивач и зари канџе у њега. Извадила отуд слеђени грашак и турила ми га на зглоб, упркос мом јогуњењу, ритању и помињању неких речи, више због тога што сам био храбро уплашен. Мада се и нисам толико ритао. После толико година брака свикaо сам да будем кротак као говече кад говедарица дрекне (а дречи почесто – у последње време све чешће).

Била је моја госпа, кад затреба (после серије пристојних речи што је прекидам у њеним пословима) додавач алата, придрживач комада намештаја и помоћни подизач готовог намештај. Ах, да, била је и залупач врата кад почнем да псујем што ми никако не полази за руком већ стоти покушај штеловање крила на орману и набрајања најмилијих оном ко их је такве витоперне осмислио.

Ово све кад је било у питању склапање и постављање намештаја. Што се тиче израде капије за спречавање уласка пасјих синова на терасу, склепах је од дрвених парчића затеклих у нашој шупи (немате појма шта се све у шупи може наћи!), као и од отпадака дрвених радова на кући комшинице Менке (које ми својом љубазношћу уступила. Не знам кад бих и како је завршио да ми није било помоћника: ученог мачка, свезналице – код грубих радова и мачкице, уметнице с кичицом – код финих. Хвала им од срца. Због њих ми није било хладно, иако је температура, чим зађе сунце, или се скрије иза облака, падала нагло. Топио сам се од милине и захвалности што ми одмажу и што сам по њиховим упутим неколико пута радио исту ствар док је не доведем до савршенства (срећом па себи бушилицом нисам просвирао руке, или се бојом умазао више него што сам се умазао ). Што рече један мој Вајбер пријатељ, коме сам слике моје творевине слао: „Таквом мајстору и приличе такви помоћници. Ако су паметни, научиће како не треба радити.“ Пакосник. Али не дам се ја деморалисати. Дођи ти па направи боље! Можеш да радиш и без помоћника.

Док гледам своје готово дело, све ми нешто лепо око срца. Одавно нисам био тако поносан на себе (што би рекла моја братаница). Почех и да певушим. Ону предивну песму коју су „Црвени кораљи“ тако маестрално певали давне 1968, скоро једнако добро као што је певао и њен најуспешнији извођач, Боб Дарин, боље од њеног творца Тима Хардија, боље чак и од Лед Цепелина и свих четрдесет других извођача, а свакако боље од Џонија Кеша који је са својом Џуном волео да тестерише.

Дрводеља да сам ја
А ти да си дама
Да ли онда би жељела
Љубав међу нама

Да, дрводеља, а не дрвосеча како су је „Кораљи“ препевали! У оригиналу, на енглеском, тако и гласи “If I were a carpenter” (“Да сам дрводеља“). Не знам да ли сте знали да је ту песму певао и мистер Спок, чувени Вулканаца из „Звезданих стаза“, алијас Леонард Нимој? Снимио је и плочу са њом. Али су „Кораљи“ и од њега били бољи, иако се томе нису надали, као што сам и ја испао вештији дрводеља него што се моја госпа надала. 

П.С. Прилажем и слику чудне справе од пластике. Дошла је са материјалом за склапање ормана. Ни из приложеног упутства за монтажу нисам јој успео да прокљувим сврху. Писао сам и произвођачу опреме да ми кажу, не само чему служи тај део, него и како се користи. Рекли су ми чему служи, али нису и како се користи. Очигледно ни сами нису знали. Ето вама наградног питања. Ко ми први напише чему служи и како се користи, шаљем му га као награду (имам их три – уз сваки орман је стигао по један). Ево и помоћи пријатеља: да сам знао чему служи и како се користи, не бих онолико себе изударао чекићем по прстима.

 

КРАЈ

© 2020 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Та чудесна створења Истре

Н

е, овога пута немам намеру да вам приказујем слике са свог летовања у оном стилу у ком сам вам их ранијих година приказивао: како ми је баш лепо било, како сам се проводио, како је све незаборавно, очаравајуће, бајно, како осмеси и блажен израз лица моје госпе и мој сву нашу срећу исказују док се држимо за руке и заблуделим погледом даљину испијамо... Друштвене мреже су препуне очи замазујућих фотки фолирања, пренаглашене усхићености, прикривања онога што баш и није све како друге желимо да уверимо да јесте; постављач преко њих жели да шармира, да се хвали, позира, да нам се представи лепши, паметнији, успешнији него што јесте, дубоко жели да му се завиди, да пријатеље на мрежи излуђује, те да га, због тога, што му је било „тако лепо“, ако је могуће и мрзе. Необјашњив је тај порив у нама до које мере нам је стало да у људима изазивамо ружна осећања, да се због нас, или уз нас, лоше осећају, да сами себи изгледају мањи него што им сопствени комплекс ниже вредности намеће: сама помисао да се негативна осећања могу изазвати сервирањем позитивних, просто нас доводи до врхунца, до свршавања. С друге стране, те наше фотке прегледачу (ако их уопште и прегледа) имају једину сврху: да лупи скупни лајк за све њих одједном, да левом руком куцаним речима, препуним словних и језичких грешака, искаже лажно дивљење, или, још чешће, да остави заједљиви коментар, не би ли постављачу, због коментара, прокључала крв, не би ли искочио из коже, био изведен из такта, и једва се уздржао да одговарачу не одговори још заједљивије. Зато ћу се трудити бар са овог летовања да вашој знатижељи пружим само оно што је мене усхитило, изненадило, или на свој начин обезоружало, при чему ћу то пропратити одговарајућим, често не кратким текстом (чуј мене – „не кратким“!), на ужас многих од вас😁, јер ја не пишем због вас него због себе, а одушевљавам се због вас, и једино се осећам живим кад читаоца моји текстови гану, дирну, узбуде, поремете, избаце из свакодневнице, врате му изгубљена сећања, некад и стид, макар ме многи од вас баш због тога и не читали, макар ми се подсмевали (не смејали, јер подсмевање више боли од смејања; подсмевање је потуљено смејање, злонамерно, за разлику од смејања које смехом маскира симпатију).

Дакле, да кренемо. (Просто чујем како је овог часа неко од вас уздахнуо и уместо псовке испустио: „Најзад!”. Међу тима које замарају овако дуги текстови, још у првом кругу, знам, и овога пута ће истрчати мој саборац из млађих дана – из доба кад смо ратовали против ветрењача: Милентије Ђ; Милентију Ђ само сопствени текстови нису досадни – мада, признајем, ни мени).

Шта ме је подстакло да вам прикажем и пишем баш о морским и приморским створењима, тачније створењима истријанских обала и приобаља? (Come mi piace! – сковах нови придев од италијанског и нашег језика: „истријански”!) Најпре сâм, онда заједно, моја госпа и ја, нема кутка онда наше обале Јадрана који нисмо обишли, нити шаторче наше подигли где год да смо згодно место нашли, али до овог одмора нека од ових морских и приморских створења које желим да вам представим, не да нисам видео, него нисам ни знао да постоје, а и ако сам знао, ни сањао нисам да ће их једном и у Јадрану и уз Јадран бити! 

Слике: 1, 2 и 3

П

осле неколико дана од нашег доласка на овогодишњи одмор, одосмо да обиђемо најзападнији рт Истре, на коме камповасмо последњи пут још пре више од тридесет година. Савудрија. Очи покушавају да препознају, груди се стежу. Светионик је ту где је и био, такође и камп, до ове тачке смо пешачили и гледали море, ево и маленог залива у коме смо се купали и стене са које смо каменом покушавали да погодимо талас тик пре него што пеном насапуња обалу. Овај залив је један од ретких у Истри који има шљунковиту плажу. На жалост шљунак је само на обали; уместо шљунка, у мору камење и стене, чукљеве да очуљиш и ноге поломиш док уђеш у воду. Истра се не може подичити пешчаним плажама. Оивичују је стене местимично заливене бетоном, по којима се у јеку сезоне пеку сунчачи (Come mi piace! – кујем ли кујем!), а где-где и голаћи. Срећом и борови су ту: својим танким, дугим прстима наткриљују полегла тела сунчача и чувају их од конкурисања печеним раковима.

Плажа залива је по ободу избетонирана да би се на бетону лежало (а и да мравима буде лакше, док лежимо, да около нас и по нама марширају и њушкају нас). Распростресмо пешкире-черге, које љубазношћу нашег хотела донесмо (нису нам погледали у торбе😀). Море претопло. Вредни су Савудријанци (Come mi piace! – опет сковах реч!). Да не бисмо ломатали ноге по камењу док у воду улазимо, избетонирали су стазу (боље рећи писту): писта под нагибом залази дубоко у море. Додуше то „дубоко“ треба схватити релативно, пошто су овде велике разлике у нивоу воде између плиме и осеке: у време најниже осеке стаза тек да додирује воду. И гелендере су са обе њене стране поставили: да се не оклизнемо и не уквасимо пре квашења. Братанац моје госпе, иначе већ годину дана домородац, Умагијанац (Come mi piace! – опет ја измишљатор!), неће ни за живу главу да уђе у воду. Вели: „Док је медуза, ни прст не умачем! Ништа ми није тако гадно него додир тих пљувањаца. Кад пливам, па налетим на њих, тргнем се ко сомина кад се упеца на удицу. Руку сам једном хтео да ишчашим из рамена колико сам се тргао. Јежим се и од помисли да ме ти куртони слинаве. Било би ми драже да имају пипке са жаокама, бар да знам од чега се плашим. Одвратне сплачине! Онако прозирне и љигаве као да су их правили кибицери из Кнез Михајлове што око себе пљуцкају!”

Не верујем му. Медузе!? Без жаока!? Мислим да ме зафркава.

Храбро газим по бетонској писти, бацам се са њеног руба и запливавам краул, па прсно, па… мајко моја, кад почех да се трзам, кад почех да запомажем, да се бацакам, кад почех да им псујем мајку љигаву и да их терам у оно још љигавије одакле су изашле. Једва се некако докопах обале, успут их разгрћући, а што сам их више разгртао, њих је било све више, у плићаку највише.

Смеје ми се братанчева вереница, очи јој пуне суза – она већ осма година домородица, Умагијанка, од досељења у Умаг – вели да је тако први пут, док се не навикнеш да су свуда око тебе.

Ајдʼ, ко велим, да је послушам. Осушим се мало па назад преко писте у воду – не пропушта ми се овако леп дан. А сплачина тамо, ко да су знале да ћу поново да уђем – не десетине, на стотине: куртон до куртона, пљувањак до пљувањка, желатина до желатине, пихтије од беланаца без жуманаца. Домородица је била у праву: ко се не грози пљувањка (а и ко се грози), сваки следећи пут, упркос све бројнијим сплачинама, једноставно огугла (ако је Клеопатра могла да се купа у магарећем млеку, а гроф Дракула у крви Турака, што се не бих ја свико на купање у беланцу).

Знао сам да море крије свакојака чудеса, знао сам и за оне београдске медузе са Аде Циганлије да не жаре, али за ове, јадранске, јоште и истарске, искрено нисам. Мање бих се изненадио да је из воде испливала жена-риба. Штавише…

Овдашњи зоолози их зову ребраши, јер, кажу, имају по телу једва уочљиве пруге трепљи што подсећају на ребра; мада ја очи избуљих и ни у једној пихтији не видех ни пруге ни ребра. На првој од мојих слика које сам вам приложио, покушајте да разазнате ребраше – обележио сам их црвеном стрелицом. Испод њих сам плавом обележио друго чудо за које сам мислио да обитава само у топлим морима и заливима индијског океана, никако у Јадрану, поготову не толико северно, уз обалу Истре. Реч је о рибама-иглама које на игле и личе (мада више на вретено на које се набушила Успавана Лепотица). А тек што знају да лете! Мислим, то са летењем за рибе и није чудо, али за избацивање игала потребан је лук.

Ставио ја највеће увећање на фото апарату да једну од риба-игли са кеја усликам, кад ти се она праћакну, кад излете из воде па полете! Прелетела је неколико метара, али не у луку као друге летеће рибе, већ паралелно са водом, као да је заиста неки лук из воде избацио, и после тих неколико метара бућнула у воду без бућа, без да је и кап прснула – игласто тело и игла-кљун јој за то очигледно и служе: да бешумно из воде излети, без зуја над њом лети и нечујно поново у њу улети. Сврха таквог лета само је природи знана.

Ребраша раније није било у Јадрану (не бих се чудио да је исти случај и са рибама-иглама). Заправо није их било у оно време кад смо моја госпа и ја својим шатором настањивали ова подручја. Донели су их прекоокеански бродови у баластним водама (то вам је она вода коју у полазној луци на једном крају света усрче у себе празан брод, да га празног море не би љуљало и ветрови клатили док плови, па је испусти у луци на другом крају света, у коју по робу упловљава, а са водом и сва жива и нежива бића која је пред путовање усркао). Такви бродови-усркачи у истарске луке долазе углавном из Америке. До сада су зла свету отуд долазила авионима, па интернетом, а сад, ето, ни у мору више не можемо да се брчкамо, а да не помислимо на милу им мајку.

Прво су се појавили у Црном мору (ко ће други него их амерички бродови и тамо донели). За годину дана су потаманили скоро сав планктон у водама Бугарске, што су Бугари по џепу осетили: преполовио им се годишњи улов сардела (које зовемо сардинама кад су у конзерви), јер сарделе се хране планктоном. Ето сад и истарски рибари кукају. Истарске новине пишу да је због бештија улов рибе све мањи: потаманише и овдашњи планктон.

Искрено, мени ту нешто не штима; нигде више риба не видех на гомили него у овдашњим плићацима. И не буне се што над њима куртони лебде: ко и сваке рибе, воле да их сенка наткрива.

Незадовољан како се ребраши на слици виде, вратио сам се неки дан касније, кад је време опет било лепо, до Савудрије да их боље усликам, јер море је у затону крај светионика, најтоплије, па је за ове сплачњаке Савудрија просто богом дана бања – нигде их нема у толиком броју као овде. Прилажем најбољу од тих нових слика, а за сваки случај, пошто ни са њима нисам нешто срећан како су испале, прилажем и трећу, на којој се ребраши, бар се мени тако чини, најбоље виде. Њу сам исекао из филма који је снимио син Ђулиа Кодиље, хармоникаша овдашњег и мештра умагијанског карневала, иначе мог исписника. О Ђулиу други пут. Мештре Ђулио заслужује посебан текст, и више од текста. Да су сви људи ко он, живот би нам пролазио у шали и весељу. Познанство с њим ми је украсило овогодишњи одмор.

 

Слика: 4

К

ад сам у Савудрији изашао из воде уз ону бетонску писту (љигаву од сплачина) и кренуо бетонираним делом плаже, видим доле једна девојчица пластичном лопатицом одгурује са обале нешто у води (или га привлачи – кратковид сам, не видим добро на даљину). Вежба се дете – осмехнух се својој досетки – па ће јој кад посрасте лакше ићи од руке привлачење и одгуривање. Сиђох са бетона и по шљунку дођох до ње. А оно, имам шта да видим: огромно јаје на око плива испред девојчице. Кад пре научи да их разбија? И где нађе оволико? Зар диносауруси нису изумрли? А и птице додо?

Прво ми паде на памет да је то медуза, али, колико знам медузе су беле, плаве, розе, а ова: беланце, у средини жуманце, а испод нема никаквог лелујања од слина, никаквих жарних нити како би требало да је у медузе. Сагох се и гвирнух јој испод (медузи), док јој девојчица лопатицом задигну беланце да боље видим. А испод жуманца – црева! Добро, нису црева, али оно што је требало да јој се увија и жари, смотано у гужву, а у тој гужви љубичасте, плавкасте ђинђуве. После сазнах да се стварно зову онако како и изгледају – јаје на око, и да су им оне ђинђуве заправо жарне ћелије (на које наша кожа срећом не реагује).

Ни ових јаја није било до скора у Јадрану, и њих донеше они што им спомињемо мајку. Одлични су пливачи (јајца), ко и свака јајца кад су празна. (Хтео не хтео сетих се војничке приче како жене проверавају мужеве кад дођу кући да ли су били у швалерацији. Сипају воду у лавор…)

  

Слике: 5 и 6 

В

ратисмо се из Савудрије до нашег хотела. До вечере још сат-два остало. Сиђох до плаже да ухватим још мало сунца пре него што зађе, и да се, ако не буде превише хладно, бар још једном окупам. У мору је двадесет и четири степена, а напољу једва двадесет, посебно пред вече кад ветар јаче пири – просто ти дође да из воде не излазиш.

Моја госпа радије остала у соби. Знате већ те женске маце: више им прија да се у купатилу цео сат тимаре, па се после опруже на кревет, ушушкају испод покривача (јер маце воле топло) и читају неку „лепу и поучну књигу“, по могућству са срцима која се кобајаги мрзе, а непрестано се траже да би се свађали па волели, па растајали па спајали, па тако до краја књиге која мора да има хепиенд, можда и мало умешане историје од два-три поколења бар, а и кроз историју са срцепарајућим спајањем и растајањем, понеким неверством (подразумева се), дететом које се одједном појављује а отац није имао појма да га је направио, па све то још увијено у трилер, понеко нерешено убиство…

Изврнуо се ја на хотелску лежаљку, узео и сâм књигу да читам; натукао капу на главу, наочаре за сунце приљубио до корена носа, преко њих на врх носа наочаре за близину (иако сам кратковид, од скора сам на близину и лошевид, нарочито кад се уморим, а они куртони у Савудрији јутрос су ме баш изморили), и бистрим ти свог омиљеног писца који, признајем, једини на свету у писању кења више од мене. Нећу вам рећи његово име, да случајно не изазовем неког од Мухамедове вере, ако се деси да ово прочита и схвати кога држим чврсто у руци (да ми ветар не заврће странице), па ми огорчен наручи фатву ко и овом мом писцу, побратиму у кењању, што је била наручена пре више од тридесет година и до данас му није скинута. Не могу ја толико дуго да чекам да видим како ће се фатва завршити 😁.

Задубио се ја у побратимово кењање, баш се задубио, и, полако, почеше очи да ме пеку и капци да тежају. Таман да задремам, а крајичак ока ми ухвати нешто црно како сече све немирније таласиће на води; као да кресту има, као да му репно пераје, црно црнцијато то воду сече без да пену прави; и зубе му видим, беле се испред њега, злокобни, оштри, кезе се, просто као да кружи унаоколо и гледа кога би за задњицу да ћапи… Кратковид сам, већ двапут рекох, али ми машта ни мало није кратка (не знам да ли то има везе са памећу, или и у овом случају важи онај безобразни математички закон о обрнутој пропорцији?), маште имам, вала, и за себе, а и, ако недостане, мом побратиму писцу да позајмим (мада сумњам да њему може недостати). Скинем наочаре (обе), придигнем се на лактове и ђипим на ноге лагане спреман на супротну страну да загребем ако то околности наложе. Притиснем кажипрстима углове оба ока и искинезим очи да изоштрим поглед, кад, имам шта и да видим: оно у мору јесте пас, али не морски, него црни куцов, који, како ме виде, зашапиња према мени, докучећа до ивице бетонске плаже, подиже њушку да ме чика да му из уста узмем флашу коју је загризо и шетао морем, јер флаша је оно од киселе воде била, а не зуби морског пса које у страху исконструиса моја бујна машта (толико се била заиграла да јој није на памет пало да су морском кулову зуби испод, у равни трбуха, а да је оно што се белело могла да буде, да је то заиста био морски кулов, само његова подигнута њушка коју треба из све снаге да удариш песницом кад те нападне па да од бола зацвили, окрене ти реп и зажди, јер у врху су му њушке нерви најосетљивији на бол, кажу, што радије не бих да икад проверавам). Утом му приђе и газда, али ни њему куцов испрва не даде флашу, него се по писти за улазак купача у воду (да, и плажа нашег хотела је има) успну на кеј и после два-три отимања са њим, сам му је спусти испред ногу. У ствари тек тад видех колико је црн и колико је леп. А онда уживасмо и ја и газда му у ритуалу кучећег истресања воде са пристојног растојања (одскочили смо). Куцов је најпре завртео главу и запропелерисао лево-десно ушима таквом брзином, да је вода прскала из њега на све стране ко из шмрка, онда се вртња пренела на груди (глава се умирила), са груди на трбух (глава и рамена се умирили), са трбуха на задњицу (глава, груди и трбух се умирили), да би се на крају завртео реп (глава, груди, трбух и задњица се умирили), па је све то поновио још једном, за сваки случај ако му је у длаци остала нека кап. Криво ми је што нисам знао шта ће да уради (заборавио сам да је то ритуал паса после квашења, јер давно је било то моје детињство кад смо пса у дворишту имали, а ми га деца, што из знатижеље, што из дечјег обешењаштва водом прскали), иначе бих снимао камером, јер призор је био више него величанствен, вредан дивљења и зависти најбољих ритмичких гимнастичара што тако нешто нису у стању да изведу. Кад би за кулове постојале олимпијске игре у истресању воде, овај црнко би потукао све друге псе: увек би добијао чисте десетке, и за технику и за уметнички дојам.

После смо се спријатељили са његовим газдом (и газдарицом). Фини неки Немци, весели људи, и причљиви; толико дружељубиви да се, не знам зашто, сетих стихова Изета Сарајлића:

Црне фармерке, жути свитер

и обратно код Рут.

Само кад није униформа, Гинтер.

Све друго је – гут!

 

Рут се увукла у твоју сенку.

Седаш у фолксваген, помало немачки крут.

Само да никад не дођеш у тенку.

Све друго је – гут!

(Осећам да ће, пошто поменух Изета, неки овдашњи мрзитељи свега што нагиње полумесецу, сад обратно, мени ударити фатву☹️, што „не нашег“ цитирам, а цитирам га јер Изет је мој и наш, много више него што ће сви они такви икад бити наши.)

Искрено, васпитаније куче у животу нисам срео. За све ово време док нису отишли у собу да се пресвуку за вечеру, није ни једном залајао, нити смо га икад ноћу чули, макар да је зацвилео да га пусте унутра да се огреје, јер ноћи су постале хладњикаве, или да је, да ме задовољи, бар једном заарлаукао на месец (без обзира што месеца није било), а апартман им је био на десет метара од нашег.

Кад се само сетим размажених паса из наше зграде, који те, кад их пусте напоље, заскачу уз ногу, запишавају свако ћоше, ноћу завијају као вукодлаци, а тек што серу, да бог сачува, на све стране, а тек што смрди кад им у трави нагазиш мину! Свим нашим псима треба добар дресер. И не само псима. Онима двоножним можда и пре. Немци су васпитани и послушни јер су одувек имали искусне дресере. Са таквим дресерским искуством кучиће је још лакше дресирати. Па се нешто размишљам: што им не бисмо послали наше кулове на дресуру? Боље ми њима на време наше, него они Изетовим тенком своје нама. Само да не дођу у тенку, све остало је гут.

Слике: 7 и 8 

Г

де су пси, ту су и мачке. Морске, дабоме. Не оне рибе-мачке из дубина далекоисточних мора, већ овдашње, истарске.

Чувај их се. Иако преду, умеју да огребу, а богме и да уједу (попут њихових двоножних посестрима).

Не говорим о обичним мачкама, каквих имамо и ми код нас у унутрашњости. Ове, истарске су посебне. Елегантне, достојанственог хода, подигнутог носа, увек накострешене длаке као да им је тапирана; с једне стране презиру све око себе, а са друге стално нешто фркишу једне на друге (и по томе су као њихове двоножне посестриме), зато им је длака увек и накострешена, зуби искежени, ни да помислиш да им приђеш. Уосталом, ево вам на слици два примерка па се сами уверите. Таквих гиздавица нема код нас – сем на изложбама и у часописима за залуђене, напуштене, или никад удаване жене, усамљенице (добро, де, и поједине, мокром чарапом у главу ударене, бивше мушкарце), које једину љубав и утеху траже у препреденом, умиљавајућем погледу свог кућног љубимца (а куд је један, често их је и чопор, упркос жалби комшија на смрад и ноћно завијање, нарочито у доба парења), као да не знају да вам се ти мали препредењаци мотају око ногу и длаке по вама, каучу и тепиху остављају само зато што себе воле а не вас, а то чине да би их редовно и колико треба хранили, млеко им давали и срце отимали. 

Слика: 9

Ш

та?! Мачке и пси вам нису морска створења?! Ни приморска?! Како, нису кад их је свуда око нас где год да кренемо по Истри, мотају нам се око ногу, а као што видесте, знају и да пливају. Додуше, нисам проверавао са мачкама, јер би ме све изгребле какве су кад бих и успео неку овдашњу да стигнем, али се сећам да смо као деца знали да их бацамо у воду. Пливају, пливају, итекако знају да пливају, само ти не дао бог да их видиш како после купања изгледају – ко наше жене без ондулације и шминке, тако некако.

А да ли ово створење бакарне боје признајете за истарско? Шта је ово, питате. Они из чачанског краја, и, уопште, дуж обе Мораве, па и у целој Србији, знам да не питају, јер су то биле прве домаће животиње које су као клинци угледали (осим звечки): научени су од малена да су српском домаћину оне најоданији пријатељ. Међутим, како видим, ни истарски, прави домаћини, са тим 

животињама не оскудевају!

Ову сам животињу усликао у Бузету. Није хтела да се пење на брдо где домаћини живе, него их верно чека у подножју.

Та те животиња никад неће изневерити као оне двоножне мачке, само ако си умешан са њима, мада те ни двоножне неће изневерити ако си умешан, с тим што ове бакарне, за разлику од небакарних не траже да их сваки час задовољаваш, јер се само једном годишње подгревају и округлом храном хране.

Слике: 10 – 13 

Ш

та, не признајете ни ове бакарне у морска нити у приморска створења? Ево вам онда галебова, за њих не можете да кажете да нису морски. Мада, што се мене тиче, и нису, јер их више има око нас на копну (плажи, доковима, по катаркама барки, стубовима уличног светла) него у мору.

Галебови су вам, ако нисте знали, исто што код нас у крају свиње: једу све што им бациш, не бирају. И серу ко свиње, на све стране. Срећан си ако прођеш необељен, или не згазиш у управо пред тобом штрцнуту излучевину.

Лежимо у лежаљкама на плажи, а они се око нас шетају ко на корзоу. Знају и да те кљуцну ако помисле да си можда укусан за јело. Само замишљам шта би било да је ово нудистичка плажа – све време бих морао да лежим потрбушке, или да се брже-боље на трбух бацам чим приметим да се у бришућем лету нека сенка одозго стрмоглављује. Срећом, галебови нису педери, иако се паре згуза, тако да ми је бар задњица с њима сигурна.

Слика: 14 

Б

ила киша и дувало неколико дана, а онда освануло јутро, бистро ко суза у детињем оку. Небо чисто, плажа се блиста, све се блиста. А хладно, хладно ко у јануару, просто штипа за образе: прсти ти се за час следе ако немаш у чему да их грејеш. Идеално време за дугу шетњу дуж обале, пар километара у правцу Савудрије.

Обилазимо моја госпа и ја спрудове, бетонске плаже, увале са шљунком или ситним песком. То јест спрудове и стене само ја обилазим, јер мојој госпи још пре два километра било превише шетње и почела да кука да се вратимо. На спрудовима који залазе дубоко у море морадох сам себе да сликам, јер госпа чува ножице да јој се не изврну: по стењу ме не прати.

Усликах се са једном стеном у позадини далеко у мору. Увећах слику јер ми се учини да на стени нешто чучи. Гле, стварно чучи, али нису галебови. Чуче десетине њих, црних сенки, издужених вратова са повијеним кљуном. Срце ми заигра – до сада нисам видео корморане (или гњурце, како их домаћи зову), а знао сам да их Истра има. Има их и код нас – дуж Мораве око Чачка потаманише рибе. Риболовци их мрзе из дна душе, више него оне успешне мушке примерке који им отимају двоножне рибе.

Нешто ми ту није јасно. Ако сваки корморан поједе дневно најмање три килограма рибе, а никада није само један, него се јате бар по петнаест (највештији риболовци, којима ови наши са удицама и варалицама нема шансе да могу да се мере), то значи да два три јата (а има их више од стотину, некад и хиљаду прождрљиваца на једном месту, нарочито кад се гнезде) дневно могу да поједу више од тоне рибе! Ако се зна да корморани на једном месту остају и по четири месеца, то значи да су они ти који осушише од рибе море око Истре (и у Црном мору, ако се сећате), а не они куртони од љигавих ребраша који наводно рибама поједоше планктоне па рибе без хране поцркаше! Испаде ко у политици (ако и ово није политика?): не знаш шта је истина, ни ко кога ту отпозади (а ни ко нас и због чега отпозади).

Слика: 15

С

ледећег дана видех крај наше плаже како на стену слеће нека сиво-црна птичурина. Голуб није, а ни корморан. Увеличах слику на екрану да боље видим, а имам шта и да видим – чавка, врана, или како већ овде зову те копнене ђубретарке што једнако изметују на све стране и не гледају шта изметом погађају као и њихова беља браћа, галебови. Шта ли ради она усред мора? Човече! па она нешто кљуца у стени! Скакуће по каменим оштрицама, завлачи кљун у пукотине, отуд нешто вади и гута. Крабе! сину ми. Чавке да се хране крабама, то заиста нисам знао. Па ми сад кажите да ове чавке-вране нису морска створења и да нису чудесна!

Слике: 16 и 17 

А

 ево и новог изненађења. Сваког јутра, док на обали у бару пијуцкамо кафу, око нас, између столова и столица скакућу птице. Не, нису врапци. Не видесмо овде ни једног јединог. Уместо врабаца – плиске. Да, плиске као да смо код нас у планини. То, зашто нема врабаца, а уместо врабаца плиске скакућу и с времена на време млатну својим репом ко муве да терају, нисам успео да сазнам ни од једног домороца. Ако ви, случајно знате одгонетку, молићу фино, јавите ми.

Слика: 18 

Т

аман ово о плискама и врапцима написах, а оно, следећег дана, чим је мало зајужило, у фонтани се иза наших леђа зачу позната граја, познати, драги цвркут. Врапци! Значи има их. Само им је сиротанима хладно кад је заиста хладно па се некуд скрију да се греју, за разлику од њихових посестрима, сеница, којима ни снег не смета. Чим као сад отопли, ево их, запосели камен у сред фонтане, користе га као тобоган да се низ њега до воде доклижу, па се у води праћакају, тресу раширеним крилима и музику среће у хору цвркућу. Или им то купање служи да се бува отарасе? Штета што не знам врапчји језик да их питам. Стварно би их питао.

Што се тиче моје госпе. Она ти је очигледно од врапчјег рода: у базену се радије брчка него у мору – не би да зебне кад из топлог мора на ветрић изађе и дошљапка до лежаљке да се у бадемантил увије. 

Слика: 19 

О

пет киша. Облаци, облаци, облаци. И ветар хладан. У паузама између пљускова, кад и ромињање престане, има бар сат-два времена форе да се прошета. За то време ветар осуши шеталиште поред риве, а осуши и клупе да може да се на њих седне.

Ходамо поред мора према граду. Држимо се за руке, наравно. Моја госпа дахће (то намерно ради). А кад почне тако да дахће то значи да је прва клупа која следећа наиђе она на коју треба сести.

Седимо тако, седимо, кад, буп, мени на фармерке, не слете, него буквално паде пчела. Шта јој би? Одмах одговор стиже – киша заромиња. Није нека, не може да се покисне, имамо капуљаче. Али јадница пчела по киши не може да лети. Куд ћу сада са њом. У собу да је носим, може и то, а како ће после отуд да погоди кући да се врати? Оставили смо је испод клупе. Ту бар неко време неће киснути. Сем ако ветар јаче не дуне па не искоси кишу. Признајем, ово је једино створење које није морско нити само приморско. Па шта? Поред мора је. Важи се ваљда, ако се она бакарна животиња важи. 

Слика: 20

И

 ту ово моје набрајање морских и приморских чудесних створења Истре завршавам. А што се тиче оних двоножних, морских и приморских, препуштам машти мушког дела популације да им замишљају облике – ја то поред своје госпе свакако нисам имао потребе. (Добро, де, нисам смео, јер шта ако јој се од овдашње клопе и заносног мириса мора и борова, напрасно отвори треће око па почне да ми чита мисли?) Ипак, да не разочарам своје мушке пријатеље, за пример усликах и приложих једну двоножну, тек да им распалим дечачку машту. Таквих створења је овде у изобиљу (нисте ваљда сумњали?): пегавих талијанских власуља, надевених, локалних дромбуља, напуханих швабица (које не престају да се церекају ма им само прст показао), оштроконђи пољакиња са неутољеном потребом за свежим месом (које улове), док оно коме су се заветовале, с гађењем презиру; или других гамижућих и пузећих, пуздравих, накинђурених, свим могућим и немогућим фарбама премазаних двоножних створења, из познатијих и мање познатих рибљих разреда и подразреда, које не би успеле да узбуде ни старкеље оклембешених вилица и зацаклелих очију, што их довде допратише и јесеновање им платише (њих поготово не), а камо ли неко млађе, мушко, жилаво створење… Препоручујем вечитим дечацима да за „veni, vidi, vici” ипак изаберу неко друго годишње доба, мада очевици кажу да већ годинама ни друга годишња доба не могу да се похвале бољим примерцима. И савет: на овдашње нудистичке плаже никако не идите – да вам се не би смучио живот. (Где се изгуби сва она рибља млађ?) Јер бапци се не једу, џаба им шушке – на то ће вас локални рибари прво упозорити. Сем ако нисте перверзњаци.

 

КРАЈ 

© 2020 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.