Песма о вриштању

  

О  вриску бих селе да ти пишем

о вриску из дроба

што жари тали и растаче

вриску пути мојих

јалових маштања

неплодних бунцања

вапаја

иштења и пораза хтења

 

Све у мени вришти поодавна

врисковима јада

растаче се тело

Чак и да сам кучка у терању

пси би се већ скинули са мене

а од скакања њиних ја се окотила

Поређење глупо знам

јер писка се из вриска

пси највише боје

вриштањем искусих

 

Вришти ми селе цело тело

вришти влас на глави

груди

црева

бѝло

У вриштање се поглед излучио

сви ми дани вриштањем проткани

Ко не врисне кад га стварност лупи

кад тад извриштаће врисак пропуштени

Свако али не и ја

Узалуд се мучим

узалуда кунем отроване речи

када се осврнем

шта то за мном оста

шта ме сутра чека

Врисак селе

врисак

 

Тако ти је селе јер не вриснух

онда кад паметни вриште

Сви моји врисци прекасно стигоше

Кад те мајка роди тад се врисне

тад се учи

и на вриске навикава

А ја се упустих

заблесавих

све мислећи цвеће цвета

поточићи теку

пчеле зује

и славуја луга глас се чује навек

Тако прођу селе живота луде

које се пробуде

кад у њима већ провриштало све је

 

Мóре

нећеш више

сакупићу снагу

и ваздух у груди

једним ћу вриском беспоштедним

све врискове своје проклетиње

у нужник ко измет да сјурим

Знам

знам шта ћеш ми рећи

смрди

пази да се не окужиш

гледај и смрад нека оде

тихо се прикрадај

скочи изнебуха

 

Опрез селе само опрез

и без еха

да тим задњим вриском

нове вриске без паса не скотим

илʼ поспале оне не разбудим.

 

© 2022 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

 

Бајка коју сам послао пријатељима уз честитку за нову 2021. годину

Бајка о сврси, духу, таленту и смислу

Био  једном један мали чобанин које је своје детињство проводио чувајући стоку у планини. Од стоке је имао оваца, коза, крава и једно женско магаре. Такође и шарова. Свака домаћа животиња је овде имала своју сврху: овце су давале вуну, козе сир, краве млеко, а шаров је био чобанчету продужена нога, а кад затреба и продужена рука са штапом. Једино магаре није имало своју сврху. Било је јогунасто као и свако магаре. Знало је да се укопа у месту, ни да мрдне кад чобанче потера стоку на коначиште. Знало је и да скакуће око чобанчета, да га гура њушкицом, да му не да да заврши венчић од цвећа који плете, или ручак који једе, или било шта друго чиме се занима. И баш зато што није имало сврху, звали су га Сврха. Шунтаво име ко и само магаре што је било.

Иако је магаре било такво какво је било, мали чобанин је од свих својих животиња њега највише волео. Кад год би му дугоухи пришао, а прилазио му је стално, шашолио га је иза ушију као да је куцов, чешкао по сапима, голицао по трбуху. Јер длака му је била свиленкаста, просто је мамила руку да је глади – као да је длака зеца а не обичног магарца. Боја јој је била мрка, на сунцу скоро црна, а у прохладним јутрима се из ње пушило.

Сврха је на сапима имала повећи белег. Белег је био у облику птице раширених крила која се пропиње да полети. Кад би се мали чобанин занео и дуже  нетремице у магаре гледао, причињавало му се да крила птице оживљавају, да се померају, шире, да се белег претвара у праву птицу. Из белега, у прохладним јутрима пара није излазила, као што је кожа магарета испаравала на другим местима; или се испаравање на косом сунцу, због белине белега није примећивало. Да магаре залута међу хиљаде других магарића, по том белегу би га свако непогрешиво познао.

Били су то безбрижни дани какве планина само сеоском детету зна да дарује. Мали чобанин их је проводио верући се за стоком по брдима, превртао се по ливадама као његов шаров кад се бува ослобађа, опијао мирисом попасене траве. набацивао венчиће кравама на рогове, тркао се са шаровом, режао и лајао заједно са њим на овчицу која се удаљи, јео шумске плодове, толио жеђ из потока – једном речју, имао испуњено и весело детињство. И никад му није било досадно, никад није патио, никад помишљао да може ишта лоше да се деси.

А лоше се десило. Једног дана уз урлање као бесни вуци, кроз село протутњаше разбојници. Сву стоку сељанима покупише и одведоше је некуда. За собом оставише пусте амбаре, празне торове, сушаре без меса, складишта без вина. Претекла су само удаљена домаћинства до чијих је кућа на брдима разбојнике мрзело да се веру. Са стоком покупише и чобанчетово магаре. Беше то тужна година за село, као да су им помрли најмилији, а за малог чобанина крај света. За стоком је и патио и није патио, али за магаретом просто хтеде да пресвисне. Очајан, плакао је од јутра до мрака, ноћу бунцао, цвилео као штенац без родитеља, смотавао се од туге у кут, или попут гладног врапчета кричао из гнезда и ломио прсте.

Вредни су сељани, нову ће стоку набавити, жито посејати, живину умножити, повратиће све што су им разбојници похарали. Узалуд је отац тешио свог сина. Ништа није изгубљено кад им је глава остала на раменима. Узалуд га ведрио којекаквим причама, засмејавао шалама. Ништа није изгубљено кад су им остале руке да се на њима рукави засуку. Узалуд му мајка туткала да једе погачу, мирисну кајгану, сира што им је у земуници био а разбојници земуницу превидели. Туга малог чобанина била је неутешна. Храну је одбијао, једино воду пио. Копнио је пред очима родитеља.

Видећи да је враг однео шалу, отац позва сина. Посадио га је наспрам себе на троножац. У крило је ставио неки смотуљак који му је жена додала и гладећи бркове обратио се сину: „Слушај ме добро, снаго моја. Нема ти друге него да пођеш у свет своје магаре да тражиш. Видим да ти без Сврхе нема живота ни радости.“ Одмотао је смотуљак и из њега извадио два предмета.  „Узми ову лампу и ову свиралу“, пружио је предмете детету. „То су чаробна лампа и чаробна свирала. Не гледај ме тако! Чаробни су, уверићеш се кад за то дође време. Лампа се зове Дух, а свирала Талент. Да, и лампе и свирале имају своја имена кад су људима вредни. Само их добро чувај. Биће ти успут хладно и мрак ће те сустизати. Уплаши ли те мрак, или се од хладноће почнеш да тресеш – а то ће ти се дешавати кад те малодушност буде хватала, или безнађе кад ти се буде чинило да узалуд ходаш, узалуд траћиш дане, да је Сврхa за тебе заувек изгубљена – ти потпали лампу. Од њеног пламичка, видећеш, постаће ти топлије, груди ће ти равномерније дисати, а очи засјати ведрином. Ако пак успут осетиш глад, а не будеш имао хране, нити храну можеш наћи, свирала ће ти је створити и глад ти толити. Талент има ту моћ. Иди сад. Путуј. И врати се мајци и оцу кад Сврху будеш нашао.“ Пољуби га отац, изљуби га мајка, испратише свога сина са плетеном торбом о рамену и сузом у оку. У торбу му мајка у бошчу увила сира, лука, сувог меса, двапут печен хлеб да му што дуже траје, и обавезну шаку сувих шљива, јер знала је, иако му још увек није до јела, пут ће то променити, огладнеће.

Запути се јуноша преко брда и планина, правцем куда су разбојници отишли. Успут се распитивао код сваког кога сретне је ли ко видео разбојнике како стоку гоне а међу стоком магаре са белегом. Иде, иде, а све више посустаје. Поче однекуда и ветар да дува, хладно време да доноси. И предео се почео да мења, постајао кршевит, пустији. Људи је све мање сретао, а ускоро сатима ни живе душе. Хладно јуноши поста око срца, груди му се стегоше и сузе умало на очи не избише. Како се мрак ближио поче и да дрхти. Сео је у једну заветрину између стена и из торбе извадио лампу коју му је отац дао, са њом кремен и кресиво. Један крес кресива о кремен је био довољан да из лампе извири пламичак. Но пламичак није мировао. Лелујао се и пуцкетао. А онда се залелуја јаче и пуцну јаче. Испустио је густ, црни дим, који се изви пут небеса и горе повећа. Момчић претрну, мал лампу не баци. Дим изнад његове главе поприми обрис турчина са фесом: млатила му се са феса кићанка на ветру, а руке му прекрштене на огромним, мишићавим грудима. И ко у бајкама, озго загрме глас: „Мора да ти је баш загустило кад си морао да ме будиш? Што си мрке обесио брке? Није крај света. Знам, знам још си млад за бркове, тек си се од сисе мамине одвојио, али тако се каже када неко као ти духом клоне. Е, па више тога нема, јер ту сам ја. Главу горе, момче!“ И без најаве шутну јуношу папучом у вита ребра, од чега се овај трже, подрипи и у трену презноји. „Лепо“, настави Дух. „Кад смо то средили и из малодушности те повратили, нећу више дати да ти брци буду опуштени – па ни они које будеш носио кад порастеш – стално ћу ти бити за петама. И то не само на овоме путу. На сваком. Иако ме више нећеш видети, за тебе сам ту увек, знај! Мунућу те папучом у ребра кад се томе најмање будеш надао па ти сад гледај да ли ти се исплати предавати се безнађу.“ Рекавши то црни дух поче да бледи и нестаде га, а пламичак лампе се умири и настави да гори постојаним пламеном.

Те ноћи, иако је мислио да од страха неће ока склопити, заспа као мало дете. Тек га јутарњи сунчеви знаци пробудише и на пут даље управише. Наставио је да хода преко брда и поља. Кад гле они му више нису изгледала толико голи и пусти. Сунце је све умилније грејало, трава постајала зеленија, цвеће шареније, а дрвета све разгранатија, гушћи хлад од сунца под собом су бацала.

Од пута му црева закрчаше. Дотле се суздржавао да храну, коју му је мајка спремила начиње, како би му што дуже трајала, али будући да се глад разгоропадила, попусти те се све чешће стаде торбе машати. Вадио је из ње и развезивао бошчу са сиром, хлебом, сувим месом и луком, све док, после неколико дана, ни последње мрве више у бошчи не остаде. И таман да га због тога почне да хвата клонулост и безнађе, кад га Дух – није био привиђење, само је био невидљив – муну крвнички у ребра и натера да јаукне. Исправио се и наставио путовање.

А глад све неумољивија. Хтео би он до шуме, плодова макар шумских да се наједе, али се терен опет променио, трава је постала гушћа и некако жућа. Брда се истопише, само равница пуста, у недоглед и ту и тамо понеко усамљено дрво без плодова. Од глади је почео да посрће и да се тетура. Али се малодушности није дао: помисао на папучу Духа враћала га је к себи. По стоти пут је прстима пипао по дну торбе, у нади да се бар нека мрва препеченог хлеба тамо ипак задржала. Осим лампе у торби је била и свирала. Окупиран глађу није му падало на памет да је узима, а још мање да на њој свира. До сада. А зашто му је баш сада то пало на памет, није умео да објасни.

Узео је свиралу у руке, а како је узе, сети се да му је отац рекао да је, не само лампа, него и свирала чаробна и да ће га, баш Талент, кад буде најгладнији, од глади избавити. У Духа још и да поверује, али да свирала може да га нахрани, то већ и дечје бајке надилази. Није у то веровао ни онда кад му је отац поклањао. Принео је уснама и дунуо. Свирала писну и ништа се не деси. „Ето, рекао сам ти“, каза сам себи. Дунуо је опет и опет се ништа не деси. „То ме мој татко само тешио,“ тужно се насмешио. Свирала није била пастирска фрула на којој је чувајући стоку свирао. Другачије је изгледала. Имала је две цеви и рупе за свих десет прстију: по четири на свакој, и по једну одоздо за палчеве. Поново је дунуо, онда наизменце у једну па другу цев. Пискави звуци прескакали су један другог. Мало личили, мало нису на мелодију. Притискао је час једну час другу, час све рупе на свирали. Схватио је да може тонове са обе цеви да повезују. Пуштао их је да се утркују и сустижу. Њихов колоплет није личио на музику али је свеједно био поносан. Дувао је док се није од дувања уморио и под дрветом заспао.

Кад се пробудио наставио је где је стао. Био је свеж и расположен, иако гладан, па тонови које је извлачио више нису звучали онако пискаво као на почетку: добијали су боју како су се све складније сливали у мелодију. Лепо. Бар ће имати чиме успут да се разоноди и глад заварава. Кренуо је весело даље. Једва је чекао да на неко дрво опет наиђе: сео би у хлад његове крошње и у руке узимао свиралу. Временом умеће му се побољшавало, мелодија му бивала дужа и лепша. У почетку је личила на кратки цвркут, а сада се у њој већ препознавао најлепши пој птица његових шума. Како је дужала и постајала лепша, око њега почеше да се окупљају птице. Чучале су на гранама, а оне крупније и смелије извиривале из траве. Док га у једном тренутку, кад је целу мелодију успео да понови, нешто не лупи у главу и одскочи у траву. Била је то такиша, дивља крушка. Запретио је прстом птицама у крошњи. Нека је то испустила, помисли и насмеши се захвално. Загризао је такишу и онако гладан какав је био, тако је брзо прогутао, да јој ни сласт није стигао да осети. Обрисао је уста и поново принео свиралу. Наставио је да свира и варира исту мелодију. Кад, гле, крај њега поче да пада шумско воће: дивље јабуке, оскоруше, трњине, дивље трешње. Птице су га доносиле и из својих кљунова испуштале. Јер мелодија је певала о храни, птице подсећала на широм отворене кљунове њихових птића. Чобанче више неће скапати од глади. Отац је био у праву. Талент га заиста храни!

Пошто се воћа најео, кренуо је даље равницом у потрагу за својом Сврхом, најлепшим, најмилијим магаретом на свету. После више дана, пут га доведе до једног града. Мирис ливада смени мирис блатњавих улица, смећа и угажене псеће каке. Стиснуо је ноздрве и кренуо кроз градске улице. Успут се распитивао нису ли можда грађани видели, или бар чули за извесне разбојнике који гоне стоку, а уз стоку магаре са белегом. Не, нико није чуо ни такве видео. Ходао је даље уским улицама, завиривао у слепе сокаке, улазио у дворишта, мирисао ваздух, покушавао у њему да осети воњ стоке, воњ своје Сврхе. Узалуд. Онда га је вијугава калдрмисана улица увела у стару чаршију. Знао је да тамо где има толико људи стоке не може бити, али га је врева улице привукла, занеле занатске радње и тезге са робом. Било је ту кујунџијских радњи са тепсијама, филџанима, лонцима, казанџијске са казанима, било је дрводељских са разним алаткама, филигранских са накитом од везене срме, тезги са шећерлемама, лушама, јабукама у шећеру, рафова са сукнима, гуњевима, шубарама. Пажњу му је привукла једна са инструментима. Са стропа су јој висиле или на тезги биле поређане зурле, гајде, кавали, дромбуље, дарамбук, тумбелек, даире. А онда му поглед паде на огроман бубањ у дубини радње и нешто га преко пола пресече. Стаде да се дави и да немоћно отвара уста у покушају да удахне ваздух и закричи. Бубањ је био сачињен од магареће коже од које се и иначе праве бубњави. Али ово није била кожа било ког магарца, ово је био бубањ од коже његовог магарета, његове Сврхе! Истовремено два оваква белега не могу постојати на свету, онај на његовој Сврси и овај на овоме бубњу! Такву белу птицу раширених крила која се спрема да полети само је његова Сврха имала! Не могавши да дође до ваздуха, срушио се. Људи се око њега скупише и зажагорише. Из радње са инструментима истрча шегрт да види о чему се ради. Дрмусали су јуношу, питали шта ти је, али је јуноша, исколачених очију, само беспомоћно отварао уста, давећи се без ваздуха као риба на сувом. Тек кад се шегрт вратио у радњу и отуд донео бокал с водом којом га поли, затрептао је и продисао. Али снаге да се дигне није имао. Унеше га у радњу са инструментима, јер на калдрми да лежи свакако није могао – саплитали би се људи о њега. Положише га на под украј тезге. Нека топла, мекана рука му придиже главу и напоји га водом. Тек га то мало поврати. А онда му грунуше сузе. Заридао је као мало дете, што и јесте био. „Само ти плачи, дечаче,“ тешио га је неки нежни гласић. „После ћеш нам причати каква те то туга мори.“

Плакао би он тако до сутра, да га позната папуча ненадано не муну у ребра. У другој прилици, кад би му се Дух јавио и папучом га разуму враћао, поскочио би, али га сада, пред оволиким светом би срам, само стегну зубе и не даде да се види колико га је ударац заболео, у ствари колико га је изненадио Дух на кога је у наступу очаја потпуно био заборавио. Шмркнуо је још двапут, чисто да удахне ваздух. Престао је да плаче и рукавом обрисао нос.

Видећи да му је поново добро, светина се полако разиђе и испразни радњу. Шегрт му поможе да устане и посади га на троножац. Уто се појави и над њим надви неки брка, мрка лица и љута погледа. „Шта је било, деране, јеси ли то бабарогу видео кад си се тако престравио и по земљи ко свећа прућио? Казуј!“ обратио му се дубоким гласом, који је више личио на промукло режање пса него на глас људског бића. Притом је и очима колутао у јасној намери да га још више застраши. „Видео сам бубањ који сте направили од коже мог магарета,“ упери јуноша прст на бубањ који је стајао на поду у дубини радње. „Откуд моје магаре код вас?!“ Мајстор, јер очигледно је то био мајстор, власник радње, на те се његове речи подбочи и још страшније заколута очима. „Какво твоје магаре, слинавче! Ову сам кожу поштено платио! Више него поштено!“ Јуноша се није дао поколебати. Сад се и он подбочи и викну: „Магаре са оваквим белегом је само једно било на свету – моје магаре! Молим вас,“ спустио је мало висину своје куражи, „кажите ми, откуд његова кожа код вас? Ко вам је продао? Ко је убио и одрао моје магаре, моју Сврху, ко?“ И неконтролисано му нове сузе грунуше. Али не сачека да мајстор узврати, јер га папуча Духа поново муну, те кроз сузе брзо настави: „Реците ми, молим вас, колико кошта овај бубањ и како могу да га откупим, јер ја сада немам пара? Хоћу моје магаре назад, моју милу Сврху! Шта треба да урадим, како да га повратим?“ Мајстор би затечен салвом ових речи, али пре него што је успео да проговори, зачу се иза мајстора онај исти умилни глас, очигледно исте оне особе чија га је мека рука малопре на поду водом појила. Испред мајстора искочи једно вижљасто девојче дугих плетеница. „Тата, не мучи га више, зар не видиш како сиромах пати! Ово мора да је заиста било његово магаре!“ Мајстор је срећом само изгледао страшан, а у ствари је био нежна срца и изван свега волео своју кћер јединицу, јер вижљасто девојче је била његова кћи. „Ево, овако ћемо,“ рече помирљиво. „Мени је потребан још један шегрт. Ако хоћеш да си то ти, радићеш код мене за стан и храну, а кад завршиш шегртовање, правићеш и продавати инструменте, а све што зарадиш даваћеш ми док не откупиш бубањ. Поштено?“ Није требало ни сумњати који ће одговор јуноше бити. „Пристајем!“, испалио је ко из праћке и прихвати мајсторову пружену руку. Мајсторова кћи запљеска и од радости загрли јуношу, бивше чобанче, сада шегрче. Име мајсторове кћери – сазнао је то касније – било је Смисао.

Пролазили су дани. Мали шегрт је вредно радио, најпре кућевне послове, мајао прашину са инструмената, брисао столове, скупљао струготине од дрвета, доносио дрва, ложио ватру, кувао туткало и ћириш. Временом је прешао на важније послове, ишао са мајстором у шуму да бирају за инструменте најпогодније дрво (а сваки инструмент је тражио своје), прво само шмирглао и лакирао готове инструменте, а онда, како је растао и руке му јачале, мајстор му је дао и длетом дрво да обликује. Расло је шегрче, а расла је и мајсторова кћи. Њих двоје су од првог дана постали нераздвојни другари. Мајстору се брк смешкао кад га види колико вредне руке има и како је полетан кад му Смисао помаже, или се налази у његовој близини. Расли су обоје ко из баре. Мало више мајсторова кћи, па опет он. Смисао је пупила, подмесила се, грудићи јој се заокруглили. Он је добијао на висини, а она на лепоти. Поред ње ниједан му посао није био тежак. И оно што нема смисла имало је смисла кад је Смисао уз њега. Врло брзо је прерастао панталоне у којима је дошао. Мајстор му је дао своје старе, које су му биле толико велике да је морао два пута да их увеже канапом око паса да му не би спадале и неколико пута да им ногавице подвије да се о њих не би саплитао. А кад је стари мајсторов шегрт, изучио занат и отишао да у неком другом граду отвори радионицу инструмената, мали шегрт је постао прави шегрт.

Још неколико година је прошло отад. Шегрт, негдашње чобанче, за то време је више него добро изучио занат. Извештио се баш. Али, признавао је себи, то је више било због Смисла, да би му се она дивила, да би му тапшала рукама кад нешто добро уради, као онда ручицама кад га је мајстор примио за шегрче. Волео је те њене беле руке, лепо обликоване, нежне и миришљаве као бела ружа што зна да буде нежна и миришљава. И не само руке – волео је све на њој. Кад су му се ноге толико издужиле да му није више требало подвијање ногавица, дошло је време да и њега прогласе мајстором и да добије еснафско писмо којом му се умеће прављења инструмената потврђује. Смисао се његовом успеху радовала чинило му се више и од њега самог, а он је сијао не само због поноса јер је постао мајстор, већ више због поноса и радости што их види у њеним очима.

 Дошло је време да коначно почне да зарађује како би зарадом бубањ са кожом свог магарета од мајстора откупио. Већ одавна је правио једнако добре инструменте као његов мајстор, у некима га чак и надмашивао. Смисао је преузела шегртски посао и инструменте лакирала. Нико није умео бољи сјај инструментима да извуче него што је то она чинила. Као да је сјај са њених блиставих очију прелазио на инструменте па се чинило да од њега, кад се свирају, још топлије звуче.

Али авај, износ који је мајстор за откуп бубња одредио, још оно кад га је за шегрче примио, никако није продајом инструмената успевао да заради. Нешто због тога што је народ из неког разлога постао сиромашнији, а нешто због тога што су времена дошла таква да их је музика све мање привлачила. Ма колико се упињао, ма како излазио на калдрму улице испред радње и добро сроченим позивима мамио муштерије, слабо је ко радњи прилазио и још ређе у њу улазио. Осетило се то и по јелу које је Смисао готовила за њих троје. Најпре су из јела почели да изостају већи комади меса, а онда и они ситнији, јефтинији. Чорба је била све тања, а хлеба без соли све неукуснији. И у вину су стали да оскудевају. Да му није било њених очију које су га омамљивале, сигурно би почело опет да га хвата очајање, а има томе баш давно како га папуча Духа није мунула и лепом расположењу вратила. Уместо да се он прибојава, Смисао је почела да се прибојава. Бојала се да ће га њен отац на крају отпустити и без толико жељеног бубња оставити. Била би то неправда невиђена. Срце јој се кидало не само због његовог бубња, већ више због бубња који је бубњао у њој сваког пута кад би му поглед ухватила и оне врелине која јој се телом разливала кад њену руку у пролазу његова рука такне. „Слушај,“ рече му једном кад су остали сами у радњи. „Мораш нешто предузети јер се бојим да ће те мој отац без бубња оставити ако овако и надаље продаја слабо иде. Знам да те је заволео, али ако треба да бира да му се ја сушим гладна или да остане без тебе, сигурно ће се за ово друго определити. Него, смишљај брзо шта ти је чинити. Смишљај како да се из овога што пре избавимо. Било би добро кад би знао још нешто да радиш што би нам приходе поправило а теби бубањ откупило.“

Млади мајстор се по први пут од како је ступио у службу код њеног оца забрину и истовремено жацну да га због те бриге Духова папуча под ребра не поткачи. Али удар Духове папуче изостаде. То га мало растерети и поможе му мозгу да слободније ради свој посао. Тврдо је размишљао шта би и како би приход радње повећао. Али је исто знао, кад тај дан једном буде дошао и бубањ буде био његов, одавде неће отићи. Сем ако и Смисао са њим не буде кренула! Схватајући шта је по први пут себи признао, срце му залупа. Осоколи га нека унутрашња ватра и даде му крила. Папуча Духа му више није била потребна да га из беде извлачи. Сам је постао свој Дух који га избавља и путу осмеха враћа. Хтеде од радости да заигра, да запева, засвира. Стварно, зашто то не би одмах учинио? Од како је дошао овде Талент није узео у руке. Успентрао се до тавана где је спавао, разгрнуо сламу испод заглавља и отуд извукао плетену торбу коју му је мајка дала да у њој храну носи. Талент из ње сам испаде. Обрисао га је нежно и принео уснама. Дунуо је, а кад свирала испусти тон, прсти му по рупама просто заплесаше. За све ове године нису заборавили кад и коју рупу да притисну, кад и коју да отворе. Изви се иста песма што је птицама свирао, прође кроз сламнати кров и рашири се улицом. Људи засташе затечени. Такав звук њихове уши у свом веку још не чуше. Звук који мађија, очарава, који зове на песму, радост, љубав, бескрајно смирење и срећу. Смисао је одоздо слушала, најпре и сама затечена, о онда се уз стубе успентра и кроз капак вирну. А тамо, њен мајстор, зането је свирао и свирком свету откривао своје ново, старо умеће, умеће далеко мајсторскије од мајсторовања инструмената. Слушала га је отворених уста, сад она без даха као оно он кад је видео белег свог магарета на кожи изложеног бубња – умало се не сруши са мердевина заборављајући да дише. И гле, један по један, па све више њих почеше у радњу да улазе, најпре да слушају очаравајући звук Талента, онда да се распитују за цену инструмената, па да их купују, па да траже да им се управо онаква иста свирала направи. Посао поче да се гомила и рука им понестаде колико су наруџбина добијали а нису стизали да их на време испуне. Примише прво једног шегрта, онда још два. Врати им се из другог града и онај шегрт који је постао мајстор, а који је јуношу оно онда, пре много година, полио водом да га поврати.

Не прође отад ни година дана, наш млади мајстор већ сакупи толико пара, не само добош да отплати, него је нешто и за себе уштедео. Откупи бубањ и мајстору одозго даде толики бакшиш, какав овај у свом веку није примио. Разнежи се срце старог мајстора, загрли негдашњег јуношу, своје негдашње шегрче, сада кршног, наочитог момка и сузу старина пусти. Млади мајстор искористи ту разнеженост, клече пред њим, пољуби му скуте какав је обичај кад се девојка проси и заишта руку његове кћери, свог љубљеног Смисла. Старина га ухвати за рамена и са земље подиже. „Дођи да те загрлим, сине мој! Како ти је нећу дати? Дајем ти је од срца. Знао сам да ћеш је узети и мене једном у овој радњи заменити још онога дан кад си се шегртовања прихватио.“

Била је то свадба каква се не памти. Сви инструменти из радње су свирали, а бубањ се највише чуо. Најмили су за ту прилику били најбољег бубњара у нахији. Бубњало је новог мајстора магаре, њакало од радости најбољи њак који један бубањ може да дâ. Белег на мембрани је одскакао и давао бубњању посебан тон. Срце негдашњег чобанчета је најзад било на месту. Да ли је? Ипак није. Остало му је још једно обећање, још један завет да испуни. Да се врати у своје село и покаже својим родитељима у какву је људину израстао, у каквог мајстора, и то мајстора два заната, од којих му је један био занат по нужди, а онај други по срцу и слуху. Оба су га у човека направили, један у часног и поштеног, а други у оваплоћење талента који није ни слутио да га има.

Тако је, уз помоћ Духа који га бодри и Талента, чобанче нашло своју Сврху и Смисао живота.

  

РАСПЛЕТ

 Како не волим крај без расплета, ево шта се после краја збило. Стари мајстор је отишао у заслужену мировину. Нови мајстор и Смисао нису мајсторову радњу затворили. Оставили су је оном мајстору који им се из другог града вратио да је води, с тим да приход од продаје деле попола. Негдашњи мали чобанин је мајстора повратника научио да свира на свирали, али му Талент није оставио. Направио му је нови да на њему свира и муштерије привлачи. Млада и младожења, Смисао и њен муж, опростише се од младиног оца и одоше преко равница и планина до мужевљевих родитеља. Дочекаше их његови родитељи у дубоким годинама, али још увек живи. Заплакаше сво четворо, изгрлише се и изљубише. Поживеше старине након тога у срећи са децом својом још неколико година, дочекаше и прве унуке, а онда се упокојише. Свирала се и даље из њихове куће чула. А кад први син Смисла и њеног мужа стаса да уђе у чакшире, постаде чобанин, замени свог оца и у брда стоку потера да се и он брдима, ливадама и пољском цвећу радује и са шаровом за овцама утркује. Једнога дана, сигуран сам и он ће открити моћ Талента, добити Дух од оца свога, и у неком далеком свету наћи своју Смисао. А да ли и он, уз стоку коју у брда тера, има своје магаре и да ли се и то магаре зове Сврха, е то ћете морати сами открити. Ено их, на планини, чобанче, стока, и нови шаров. Идите слободно до њих горе. Не бојте се, шаров вас неће угристи. Открићете такође и како је нови чобанин новом шарову име наденуо.

 

КРАЈ

© 2020 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Ову сам бајку послао пријатељима уз честитку за Нову 2021. годину.

 

Живот је кабаре
In memoriam Александру Видовићу

Прекјуче је умро мој друг, Александар Видовић. Не памтим да ме је нечија смрт тако погодила. Бива то тако са изненадним смртима, неочекиваним, смртима драгих нам особа. Светли ми његов осмех пред очима и знам да ћу га и без замишљања, увек пред собом моћи да осветлим. Није имао сребрни зуб, али кад се насмеје оним својим бисерним осмехом, сјаји из њега као сребрни зуби у неког дона; какви сребрни, од белог злата, или чак платине, јер дон Видовић није могао да се смеје обичним осмехом, већ само племенитим. Једнако тако сам га и доживљавао: отменог, одмереног, без икада иједног испада, јер испади не приличе аристократији, или бар не аристократији духа. Весео а суздржан, наизглед озбиљан, али увек спреман на шалу, шалу да исприча и да те чика, кроз шеретски осмех, док нешто ради, као успут те безазлено провоцира. Прави аристократа, достојанствен, а широк, каква само душа у племенитог аристократе може бити.

Умро је највећи заљубљеник позоришта кога сам знао. И љубитељ вина, разуме се. То једно без другог не иде. Нема те представе коју није гледао и другарима препоручивао. „Ако ниси ову гледао, обавезно да је погледаш. Нећеш се покајати!“, још и сада чујем метални одјек његовог гласа преко телефона. Знао је да ме зове не само за представе које је гледао, него и за оне у најави. Волео је и мјузикле. Све што се на даскама изводи је волео. Мјузикли иду уз вино. Још како. Све представе иду уз вино. Не разумем зашто их уз представе не послужују, већ само уз кабарее.

Видим њега и себе, пре безмало двадесет година – а много дуже другујемо – како у друштву наших госпа седимо за столом у позоришту на Славији и разнежујемо се песмама које рецитује и пева Горан Султановић: оне које други певају рецитује, а оне које рецитују пева. Такав је био и Видовић кроз живот: песник који пева и певач који рецитује (један другог смо одувек звали по презимену, никад имену, ваљда подсвесна жеља, ако се ословљавамо како студенти ословљавају једни друге, бићемо као вечни студенти, вечно млади).

Знао је он мене да зове и због других ствари, не само због позоришта. Један такав позив никада нећу заборавити и вечито ћу му због њега бити захвалан. „Слушај, да не би чуо од неког другог: гласао сам против тога да ти се дете запосли код нас, да знаш! Али не зато што не вреди, него зато што је наша фирма сувише мала за њу. Она ти је толико паметна, тако виспрена, са толико знања да је за њу и свет премали. Ето, да знаш.“ Данас је моја Ана међу најцењенијим инжењерима у америчкој фирми број један на пољу умрежавања и заштите телекомуникационих мрежа. Хвала ти, друже мој. Ти си видео оно што су други само наслућивали, или нису хтели да признају. И не само кад је Ана у питању.

Кад неко умре двоструко жалимо, двоструко патимо. Не само због њега кога више нема, него и због себе. Јер његовим одласком као да нам је неко откинуо део тела, и то наживо, без анестезије. Као да се угасила светлост која нам је обасјавала прошлост, њен најлепши део, затамнила сећање на време кад смо били најсрећнији, најбезбрижнији. Какав нам то окрутни манијак откида делове тела? Ако је тачно да је енергија само облик постојања материје и обрнуто, зар онда и душа није део нашег тела, зар ампутацијом нечег од себе не ампутирамо и део душе? Како да се смејеш свом сећању, да се радујеш највеселијим сличицама из прошлости кад знаш да некога са тих слика само на тим сликама још има? Највеселијем срцу дође да зарида над тим кога нема и над собом кога има без њега.

Туга. Још тужније је што ће седишта у позориштима на којима је до сада седео мој друг, седети неко други, који можда и неће уживати и волети представе као што их је он волео. Мјузикле ће певушити уместо њега неко други. Горану Султановићу аплаудирати неко други. Знао је Горана да доведе и на прославе своје фирме, и цело „Позориште на Теразијама” да закупи само да бисмо ми, његови пријатељи и другари могли скупа са њим да уживамо у представама које су њега обарале с ногу. Живот је кабаре, друже мој, ништа друго. Засмејаваће и увесељаваће неке друге и кад нас више не буде. Живот је кабаре, окрутан и диван, раскошан и тужан у исто време, смућкан од свега, баш као што је певала и Лајза Минели: „Life is a cabaret, old chum“. Не сећам се да ли смо причали некад о Лајзи Минели па се не сећам да ли је она била твој број – а и да јесте, био си џентлмен до краја – али сам уверен да је кабаре, са њом у главној улози, заиграо на неком од наших Бродвеја, сигурно би га гледао и у њеном извођењу уживао. Заједно бисмо.

 

КРАЈ

© 2020 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

 

Хармоник Поларне ноћи

Oколне врхове који опкољавају наш тренутно тамни вилајет, обасјаше данас блиставошћу јутра злаћани сунчеви зраци. Међутим, топлота њихова не би довољна да до сада (два сата после поднева када ово пишем), не отопи са накострешених врхова околних брда поседеле четинаре и букве. Све је још увек од иња бело, не од снега, иако је снег за викенд ситно провејавао и још увек се од њега тле бели у осојним увалама и мраку најдубљих сенки.

Јуче није било сунца, само магла око нас, белило седих брда и бели трагови ходача по смрзлој трави.

Синоћ је било минус један, а онда је нагло почела температура да пада. Наша тераса је у позно доба постала осветљена, као да је рефлектором обасјана. Изашао сам да померим уза зид куће јабуке са терасе које данас обрах, како би мање мрзле. Под тим се рефлектором осетих као у вестерну, кад филмаџије ноћ под месечином дочаравају ефектом „америчке ноћи“, снимањем кроз тамни филтер сцене на сунцу.

Нису ми биле потребне филмаџије да бих знао да ће ноћ бити изузетно хладна. Пред само легање, без обзира колика је напољу температура, отварам широм прозор. Док се скидам и навлачим пиџаму, зверам у ноћно небо. Педаљ изнад обриса највишег брда, на измештеном западу, црвенео се Марс, сјајио се без треперења. Кад је ноћ на планини ведра, бистра као дан који сване над пределом опраним кишама, зна се да ће јутро бити до штипања хладно. Заиста би такво.

Ми немамо певца да нас ујутру буди, али имамо мачка. Непогрешиво мјаукало, навијено да показује кад је време да му се наспе млека и овога јутра нас „на време“ пробудио. Термометар окачен на спољашњи оквир прозора показивао је минус четири степена. Значи, ноћ је била још хладнија него што смо претпостављали.

Могу да замислим како се јуче осећала моја руска пријатељица, Олга, горе у брдима. Усудила се, по јучерашњем, сребром опточеном и густом маглом обмотаном пределу да протегне ноге до најближег ћувика изнад своје куће. Њена кућа је у брдима, планинским стазама пола сата хода од нас. Најежио сам се од самог погледа на фотографију коју ми је послала. Не бих изашао по таквом дану ни за опкладу, али сам изашао да нахраним врторепе куце и загрљајем угрејем предућег мачора. Али то се не важи.

У насељу смо само ми и комшија Пепи. Пре десет дана смо се поздравили кад је отишао. Рекао је да се враћа тек на пролеће, а ето га пре пролећа. Побегао из града чим се прочуло да се „корона“ уортачила са недотупном омладином. Каже, кренула је да пуни и куће, пошто је претходно попунила све расположиве кревете болница. Више нисмо сами у нашем тамном вилајету, тамном не због осећаја самоће, или, не дај боже, таме на души.

Наше рајска удубина између планина, космички је одсјај поларне ноћи каква у ово време походи најудаљеније људске насеобине арктичког круга – бочни хармоник фреквенције поларне ноћи, како би ту појаву физичари описали. Више од месец дана овде неће бити сунца, таман толико колико у кругу под Медвеђим колима неће бити дана (Медвеђим колима назваше Грци оно тамо далеко место где север царује). Од двадесет осмог новембра, кад су његови зраци још само дим из нашег оџака успевали да такну па до седамнаестог јануара нећемо се његовим осмехом огрејати. Остаје нам да се, као верници пред богом својим, једино клањамо фрескама које сунце шара ходајући по крошњама на врховима брда. Та брда су наш усуд и наша благодет истовремено: од сунца нас сакривају, а кад је ван таме нашег вилајета цича зима, од ње нас заштићују.

Двадесет осмог новембра родила се моја мајка – сунце је знало када да ми се скрије. Знало је да ће ми и без њега бити око срца топло и душа разнежена. Нико не греје таквом топлином као помисао на мајку. Мајка је једино сунце које нас греје и кад сунца нема.

КРАЈ

© 2020 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

»Хармоник поларне ноћи« је објављен априла 2023. на странама 64 и 65, у броју 11, година VI, часописа »Неказано«, кога издаје Међународно удружење књижевних стваралаца и умјетника »Неказано«, Бар, Црна Гора.

Промоција 11. броја часописа »Неказано« и прослава Светског дана књиге и ауторских права одржана је  23. април 2023. у Дворцу краља Николе, у Бару (Црна Гора).

Депеша из брзојава

 
Добро јутро,
ја сам мачак из суседног кварта –
брзојавом депеша је стигла
преко Лике и Горског Котара,
Кварнера и тунела Учке,
цикцакала путевима Истре.
Од токова кружних скоро побенави
те с’ замало у море не смочи.
 
Далекозором угледах те јутрос
сузица ти сузу немилице стиже.
Далекозор, знадеш, купио ми тата
да са њиме маце крововима шацам
голубице, врапце, досаде од врана
и у пољу кртʼце земљицу што рију
кад извире и више се не крију.
 
Санак неугодни уснила је маца
у лов се тог јутра надахнуто дала
у дому суседе миша угледала.
Видећ’ само њега и ничега другог
у кујни се мокрој оклизнула клизом
преврнула шерпе, поломила чаше
есцајг доле звекну, по поду се расу.
А кад дедо стари за њом штапом викну,
а баки се клубе од тог размотало,
из дома бегом закачи плетиво,
плетивом љуљ-столицу,
а столица реп олињалог керца:
реп му преби,
а керуши изби зуб.
 
Сад је мачку стра’ да се несмотреност та
и на јави, у њеном собичку, не понови
па посуђе своје не стане да ломи
ил’ још гора пропаст,
саклони ме боже и девице света,
да јурећи миша-пиша, ловом надахнута
и мачку своме реп не прекрати.
 
О, ти мацо мила, отри сузе своје,
почуј вани, птице поје,
зове те од луке галебова лет,
море се љеска, више нег’ је диван свет.
Шапицом крзно заглади,
уместо што мјаук до небеса пушташ,
запреди, приви се уз мачка свог.
Истина је само једна, знај:
и најружнији санак заборав ти брише
кад у скуте имаш шћућурит’ се коме
кад њушкица с њушком исти ваздух дише.
Тада ће вам срце заједничко,
не само са леве,
већ са обе стране отпочет’ да куца.
 

@ 2020 Бранимир Перић

Данас ми се изгледа наљутила другарица. Имам ја више њих са којима се задевам, али ни са једном са толико дубоким угризима да смо се просто навукли на грижење – кад га нема дуже, сами угризе тражимо. Изуједасмо се синоћ преко чета. Мени толико пријало да не одолих па јутрос, онако још неумивен, наређах стихове и послах јој. Кад оно, уместо прописним уједом да узврати, она ми написа подужи трактат у коме ми се захваљује што је нову реч научила. А реченице у трактату некако хладне, северне. Јесте да ми пише из Немачке, али мене нешто унутар срца жацну да нећу имати с ким да се толико до крви уједам ако она од мене оде. Зато вас молим за мишљење. Прочитајте ову песму коју јој послах па ми реците има ли ту ичега увредљивог (сем признања да смо исти)? Да, можда је то увредило што пред нама разголитих истину, а можда и није, можда се и није увредила већ то само моја зебња севера. А и какво ми је то другарство ако се на друга увредиш. Није право, зар не? Не, не прихватам да се увредила, не прихватам ни да нам другарство није право – то се само мени, ваљда од хладноће њене Немачке, нешто данас срце више стегло. Помагајте!

Шунтање

Волела се два шунтавца
у шунтавој Шунтавији
а љубав је таквих шунта
од штовања па до бунта
 
Час се гризли час дичили
штипали се па цичили
пожелела драга драгом
да пољубац врати шљагом
 
Кад се шунта зашунтави
од шунтања забалави
тад шунтању нема краја
од љубави до белаја
 
Без шунтања нису живи
јер шунта се шунти диви
шунта шунту шунтом диже
шунтањем јој ране лиже
 
А кад нису у близини
пишу шунти у даљини
шунтавцима даљ не смета
шунт је никад без домета
 
Шунта шунту вазда иште
од шунтања да се биште
кад шунтавац није близу
кога другог да угризу
 
 
© 2020 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

 

Нестаје сунце

Нестаје сунца. Једва да се још назире кроз оголеле крошње на ободу најближег брда. Ускоро ће га сасвим нестати и нећемо га видети дуга два месеца. Мрак се увукао у шуме, ваља се кроз њих према нашем воћњаку, тамни му боје. Замире све. Зима се са шумским мраком подиже према нашем дому и обавија га леденим прстима. Лишће полегло по чудновато зеленој трави и заједно са њом ублажује пад дозрелим воћкама које ледени дани једну по једну откидају са грана. Овом умирању још једино шумска јагода одолева. У ово време поремећености пореметила се памећу и она – црвени се у бокору под шљивом и гле, поново цвета! Јадничак. Ко ли ће је опрашити по овој хладноћи кад од инсеката једино још смрдибубе лете и покоји скакавац кроз траву гамиже. Кртице што нам вентилирају ливаде у опрашиваче се не броје, ни мишеви пољски (ако је икоји још остао жив од нашег мачка). Чак се ни птице више не чују. Госпа то јуче приметила и напрасно се препала. „Зар не чујеш да се птице више не чују?! Нешто се дешава!!!“ Разрогачених очију у страху, реп би подвила да га је имала. Ништа нас тако не уме да престрави него тишина које постанемо свесни. Да, чујем да их не чујем. Буде тако дана кад нагло захладни па птице отрче у висине, побегну из ледене сенке око нас, да би се са првим снегом поново вратиле, не марећи више за таму коју сенка брда по нама и даље баца. Белина снега је јача од таме.

Колико до пре десетак дана сунце је још светлело у нашем воћњаку, још више црвенело јабуке и жутело крушке. Онда је почело да задиже своје хаљине уз воћке да би промрзлим шапицама дотицало прекјуче само ретко лишће на највишим гранама.

Сунце не нестаје поступно, него у скоковима. Одувек ме је копкала та мистерија. Као да ветар и хладноћа његовим босим ногама управљају. Како ветрови донесу северну хладноћу, тако брже спушта своје хаљине да покрије прстиће, а упролеће, кад јужни ветрови заструје, као да их одједном навише повуче.

Са нестанком сунца и туга би се у душу увукла да није топле ватрице у нашој фуруници: својим веселим пуцкетањем и бубњањем, кад се у њој руше нагорела дрва, плаши зебњу. Зебња се боји ватре више него што се ми бојимо зебње. Боји се и самоће. Зебња је крхка, паучинаста творевина, глувоћом тишине ткана. Не можеш је се отрести ако си сам. Лепи ти се њена паучина по одећи, коси, срце ти од ње појачава лупњу, дах се сече. Срећом па се плаши и звукова, музике нарочито, гласова из радија, са телевизора. Зато ми једно друго не остављамо без оног другог ако радио не свира, или се неки филм или серија на телевизору не врте.

Свеједно што нам се телевизор не гаси и ватра не престаје да пуцкета, сама помисао да су дани све краћи навлачи додатну тугу на душу, дави је и гуши својом тежином, поступно и све јаче стеже својим дах одузимајућим стегама. Тама са брда, све краћи дани и бекство птица држе се за руке док нам кућу увијају у мрак и самоћу.

Моја црноока птица, преуморна од кућних послова да би са осталим птицама устрчала уз супротно брдо (које сунце неће престати да греје ни кад зима дође), загрли ме изнебуха својим крилатим ручицама и стиште канџицама – сва се топи од радости, помислиш десило се нешто лепо, или је открила ствар коју је у неком од својих надахнутих спремања стана затурила: „Јој како ми је лепо око срца кад само помислим да ће већ следећег месеца дани опет почети да дужају! Како се тај дан ближи све ми лепше на души.“ Ето још једног урока за призивање зебње и њено терање: помисли на јунску равнодневницу ако хоћеш да ти се поквари летовање, а пред децембарску да ти кроз тмурне облаке сунце засија.

Ем сенка брда, ем хладноћа, а приде претходна два дана и густа се магла спустила.

Наша оаза среће има своју микроклиму. Зими није прехладно, а лети, чим наиђе облак или зађе сунце, џемпер мора да се навуче. Али зато нас уклете магле не заобилазе. Спусте се облаци и завију нас додатном тамом, помокре се по тераси и травњаку, па у чизмама мораш вани ако ти је баш толико стало да по трави ходаш и ноге кроз опало лишће вучеш. Мало је фалило да подигнем дрон да госпу уверим да горе, већ десетак метара изнад најближег брда, сунце сија.

Освануло данас јутро без магле. Горе, изнад сенке, на супротном брду, сунце позлатило брезе и просуло боје по другом дрвећу које још није изгубило своје јесење рухо. А доле, по ливади испред наше куће и даље по непокошеној трави, проседеле травке, обелеле као да је снег пред јутро малчице вејао па се предомислио. Слана.

Сетих се слане на „Слободишту“ у Крушевцу. Корачам са Славком Јаневским, великаном наше литературе, нашим Габријелом Маркесом фантастичне књижевности, народних прича и веровања. Приповедам му о „Слободишту“ и то увијам у своје маштом испредане приче. Славку је шездесети рођендан и на мој позив је дошао да му га у Крушевцу, у белој сали „Дома омладине“ обележимо. Испредам му приче слободарске и мученичке. За нама остаје у трави – кад смо дошли белој од слане, а сад већ окупаној росом – тамни вијугави траг наших корака.

Дође ми да се на брзину обучем, да истрчим доле до ове наше садашње слане и за собом оставим такав траг, али ми се не излази без Јаневског.

Касније, кад смо се вратили са „Слободишта“, уз чашицу у „Рубину“, рекао ми је нешто од чега ме је, иако пуно млађег писца од њега, паника ухватила: „Немам више времена. Романе већ дуже не пишем. Имам времена само за песме.“ Срећом, Славко је поново постао Маркес и наставио да плете народне скаске у величанствене романе. Како бих волео да знам шта је до краја са њим било! Да ли се још неки пут прошетао по ињу, а после по роси?

Да, госпа је у праву. Некако је заиста топло на души кад помислиш да је двадесет и први децембар све ближи. Свеједно, сунце нам се неће вратити све до друге половине јануара. Прво ће стидљиво додирнути оџак и лелујати нам дим изнад куће, па ће се поступно спуштати прстићима све ниже до терасе и највиших грана у воћњаку. Кад дође Свети Трифун, дан заљубљених у вино, тад ће нам већ и тротоар око куће бити сунцем обасјан.

Једино се нашем мачку ова хладноћа никако не свиђа. Мјауче и упорно покушава да нам се увуче у кућу. „Зар ти стварно мислиш да сам ја срца каменога и да ми се не цепа што га не пуштам у кућу?!“, режи на мене моја прагматична госпа, па наставља у истом тону: „А кад одемо одавде, где ће онда да се греје? Ко ће онда да га храни? Мора да се сналази и навикава сам да буде. Довољно је од нас што има да једе, и док смо ту што млека има колико му се хоће да срче.“ Да, да, мислим се, а ако је заиста све мишеве потаманио, шта ће да једе док нас десет дана овде не буде? Траву не пасе, кору од дрвета не једе, кости које су пси наоколо закопавали не једе такође (мачке су чистунци). Да га водимо са собом, не долази у обзир. „Животиње нису за у кућу!“, чујем љутит госпин глас у себи. Тачно, животиње нису за у кућу, барем не оне четвороножне, али ми сунце замењују!

 КРАЈ

© 2020 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

 

Уздах
In memoriam Ивану Бекјареву

 

Први април, или девети (нађох да сам и тако забележио). Или можда чак и пре априла, али 1973. у Београду. Подстанарска собица код чика Миће и тетка Љубице Сузић (заслужују и више него да им само име поменем; али о њима други пут). Устаничка 122, зграда „тестера“, четврти спрат (или можда шести – давно је било; и најинтимнија сећања после толиког времена бледе ако се казивањем не обнављају). Поноћ само што није, а мени се очи склапају, трне ми испод капака. Издржаћу. У поноћ, на „Београду 202“, почиње емисија „Мислим на вас, мислите на мене“, води је Иван Бекјарев. Нисам волео „Београд 202“ – баш зато што су га сви волели, што је био култни радио, радио младих. Од рођења сам дувао супротно од ветра. Нисам волео да се поистовећујем са другима. Ни сада то не волим. Живиш кад крчиш сам свој пут. Од тога нема већег узбуђења. Макар те рањавило трње. Њега кад прођеш чекају те цветне ливаде, траве које миришу, бескрај зеленог, неистражено пространство. Ближи ми је био „Студио Б“, јер су му вести биле кратке, а музика уједначенија, смиренија, рођена за сањаре. Игром случаја један од првих гласова који се чуо на „Студију Б“, онога дана кад су се његови таласи пробили кроз етар, био је глас Ивана Бекјарева у емисији „Добар дан“. Тада ми то ништа није значило. Нисам ову чињеницу ни знао док нисам малочас прочитао у Ивановој биографији. Проверавао сам да ме сећање не вара и за „Београд 202“, да можда емисију „Мислим на вас, мислите на мене“ Иван није водио на „Студио Б“.

Управо сам тих дана био купио „Грундигов“ магнетофон (ТК 146) у намери да снимам своју прозу и чујем како звучи кад је други неко изговара. Тај други неко сам био ја. Изванредна особина која ће ми у томе помоћи била је чињеница да свој глас не препознајемо кад га чујемо са снимка. Не личи нам ни на чији, дође некако тањи, туђ и смешан, просто да се човек разочара и помисли, боже, зар је могуће да ме тако људи чују и да им то не смета. А тек мој крушевачки акценат кога ни две године у Београду, проведене на студијама, нису успеле да исправе. Ужас! Хтео сам у земљу да пропаднем од срама. Не могу да верујем да су људи толико фини да ми се не подсмевају! Звучао сам још мало па ужасно као Добрица Ћосић који је и до смрти остао Моравац. Верујем да је и Ивану Бекјареву његов глас изгледао ужасно кад га је први пут чуо снимљеног. Једино што је Иван рођени Београђанин, а имао је срећу да основну школу заврши у Краљеву а не у Крушевцу. Краљевчани причају са мање акцента од нас Крушевљана, јер су одувек (мада не толико као Трстеничани) мислили о себи да су више нобл него остале геџе Моравци.

Борио сам се против сна, јер је иза поноћи у „Мислим на вас, мислите на мене“ Бекјарев бирао за тај дан стихове који су му се највише допали и рецитовао их. Уз тиху пратњу музике у позадини, гитаре најчешће. Гитара је богом дани инструмент да прати песнике ка звездама. Мене, још неоткривену звезду на песничком небу, те ноћи је, гле чуда, открио Бекјарев. Хтедох да прецркнем од узбуђења. Толико сам био затечен да сам шепртљасто, како сам у најави чуо своје име, једва успео да покренем магнетофон. Снимак је зато почињао крчањем (чуло се како микрофон струже док га приближавам радију), а заносни, помало храпави глас смиреног глумца (не верујете да је тај човек могао да буде смирен с обзором на улоге нервозних типова које је играо?), чуо се тек од другог стиха. Хиљаду пута сам после преслушавао траку и увек изнова био љут на себе што нисам укључио снимање чим је емисија почела. Како је само моја песма божанствено и величанствено звучала из његових уста! Као да је нисам ја писао. Некако ванвременска, лебдећа, свеприсутна. Жао ми је што сад не могу да вам је пустим да је чујете. Остала је на магнетофонској траци, а ја не знам никога ко има потребну технику да је отуд пребаци у дигиталну форму не бисте ли је чули у оригиналу, онако како је звучала кад је таква величина од глумца не само одабрала, него и одрецитовала. Таква глумчина ће, уместо на „даскама које живот значе“, наставити да траје кроз снимке серија и филмова у којима је играо, а ја ћу га се сећати приде, кад год будем бацио поглед на своју песму. Зато, ево и вама да је осетите. Не морате уздисати због ње, али за Иваном уздахните: 

УЗДАХ

и да проспу миловање своје
ко кишу да проспу у пролећном пљуску
и капи по земљи да прште
и да звоне дуго, дуго успаванку неку
и да косу ти мрсе у лахорској ћуди
устрептало и танано
и на прстима да ходе
а ти да лебдиш
да разливаш се као
вода што коцку од шећера поји
и да се топиш
и да тонеш у наручју неком
ал’ чему
кад чежња и није чежња
у сновима док само лута

 П.С. Ако неко зна ко може да ми садржај магнетофонских трака пребаци на УСБ-флеш, или одговарајући медиј, молио бих га за адресу. Имам на тракама и других, мени драгоцених ствари. Успомене су као рана на коју се ухватила краста: испод не зацељује, подмукло те испод красте сврби и изазива да је чешаш док не прокрвари.

 

КРАЈ

 © 2020 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловим или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Уздах

и да проспу миловање своје

ко кишу да проспу у пролећном пљуску

и капи по земљи да прште

и да звоне дуго, дуго успаванку неку

и да косу ти мрсе у лахорској ћуди

устрептало и танано

и на прстима да ходе

а ти да лебдиш

да разливаш се као

вода што коцку од шећера поји

и да се топиш

и да тонеш у наручју неком

ал’ чему

кад чежња и није чежња

у сновима док само лута

© 1973 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.