Две цркве и њихове порте

 

Пре неко вече обилазио сам детињство: порту око цркве Лазарице у којој смо трчали крос, у којој ми је била основна школа, у којој се налазила фискултурна сала "Партизана", испред сале фудбалско игралиште на мале голове, а иза ње кула Цара Лазара (кулу смо тако звали, не француски, странски како је данас прекрстише они који се стиде сопственог језика: "Дон Жон"). Кула Цара Лазара је била и љубавничко место. У њој смо се крили кад играмо жмурке, у њој смо налази неке чудне луфт-балоне, које су блесавци међу нама надували. Фуј!

Следећег јутра, већ сам се пентрао по брдима изнад Дрењака на Копаонику и за контраст снимио црквицу на чуки. Подно ње, у удолини, лежи село Ливађе. Црквицу су сељани зидали годинама, најмање десет пута дуже него цар Лазо своју дворску, Лазарицу. Прошле године су је завршили. И она има порту, али нема кулу са луфт-балонима. Уместо куле има застакљену бараку склепану од дасака. У њој се сваке суботе, кад ништа не улове, запијају домаћи ловци и певају, а углавном ништа не улове. Њихово арлаукање се чује јаче од црквених звона. Док није црквица направљена, знали су да се запију на гробљу. Свашта да помислиш. Срећом по њих не лове ноћу. Срећом не користе ни луфт-балоне.

© 2026 Бранимир Перић

 

 

О Српској Википедији с поводом

 

Већ ми поодавно Википедија на српском иде на „пишни живац“. То пењање је давно почело, још од доба кад сам, онима који је уређују, слао писма, упозоравао их и молио да престану са кварењем нашег језика (очигледно, срачунатим – немам другог објашњења). На пример, уместо „прашуме“, упорно, као да нам инат терају, пишу „кишна шума“. Ни за живу главу не признају да су буквално превели са енглеског rein forest. Наша лепа реч „прашума“, тако је, у српској варијанти Википедије, постала „пишна шума“. Замислите ту лудорију да се Ршумовићева збирка песама „Смешна прашума“, зове „Смешна кишна шума“! Ршум би први полудео. Или књига Светозара Влајковића, „Пустиња у прашуми“, да се зове „Пустиња у кишној шуми“! Или роман Хенрика Сјенкјевича, код нас да се зове „Кроз пустињу и кишну шуму“! Или Зејн Грејов „Осветник прашуме“, да се зове „Осветник кишне шуме“. Нагнут над отвореном хаубом Српске Википедије, Игор Мандић би на то сатирично узвикнуо: „Ма који им је њежник!“

Ово са „пишном шумом“ само је један од жалосних примера, кога сам се после толико година сетио. Ако се будем ухватио и других њихових глупости, па и занемаривања познатих личности и догађаја из наше савремености, овај текст би се поприлично одужио.

До беса ме доводи што скоро ништа од онога што ми треба не налазим у српској Википедији, а тога у свакој другој налазим и то нашироко! Ма шта мислили о онима уз горњи ток Саве, код њих углавном има свега оног што у српском издању нема. О нашим људима, нашим крајевима, нашој историји, све што вам треба пре ћете наћи тамо него код нас, укључујући и податке о ововременим личностима, нарочито онима из света културе. Наши савременици, па и многе наше историјске личности и тренуци, нису вредни пажње српских Википедијанаца!

Од кад сам увидео да са усијаним главама нема разговора, у великом луку заобилазим српску Википедију. Ако ми нешто затреба, одлазим на стране Википедије (источних, западних и неутралних земаља). Упоредним преводом текстова из њих, извлачим шта ми треба.

Али кад те ђаво хоће, онда те хоће. Преварих се вечерас да погледам шта су српски ногопедисти у Википедији написали о Ђорђи Мелони, италијанској премијерки.

Само што ми пара није избила на уши, као испод скачућег поклопца на шпорету, кад моја госпа, радећи пет послова одједном и истовремено пратећи вољену крими серију, заборави на шпорет, па кључ из лонца окупа пола кујне.

Зар Википедија не треба да је политички неутрална? Зар Википедија и сличне ногопедије служе за то да шутирају једну страну у задњицу по наредби или по својој усијаној глави (зависно шта претеже: наредба или усијана глава)?

На једном месту, у тексту српске Википедије о Ђорђи Мелони, читам дословно овако написано: „Мелони је 22. фебруара 2023. посетила Украјину и састала се са председником Володимиром Зеленским да разговара о текућој руској инвазији. Мелони је посетила и Бучу, у предграђу Кијева, где су руске снаге убиле више од 400 Украјинаца у марту 2022. године.“

Није ми кипућа вода испод поклопца прошиштала због тога што мислим или не мислим да је Буча украјински Рачак, односно Меркале, него је поклопац одскочио због тога што сматрам да не сме нико, ко претендује на неутрално информисање, политички себе да сврстава и да ставља исказе преписане из медија једне од противничких страна. Разумео бих да тако нешто ставе у део где се пишу контраверзе. У сред текста, који треба неко после да тумачи као истину, недопустиво је да се ставља нешто што је недоказано, што је спекулативно, а све је недоказано и спекулативно док једна страна тврди једно, друга доказује супротно и нема макар споразумне истине.

Удрите ме по глави (да не кажем чиме) ако ме још неки пут ухватите да српску Википедију читам!

© 2026 Бранимир Перић

 

Несвакидашња торта за рођендан

 

 

Хајде сад, поштено, да ли је ико од писаца за рођендан добио овакву торту? Уместо свећица, на штапићу, у торту забодене слике корица његових књига. Добро, де, има међу њима и корица једне књиге која тек треба да изађе, али поклону се не задиже сукња.

Не могу сакрити колико сам био затечен. Нисам могао да се дигнем са столице, а камо ли посластичарку-дародавца да загрлим и пољубим.

Ову несвакидашњу креацију зготовила је власторучно моја сестричина, иначе мој најубојитији подбадач за писање – баш тако: најубојитији. Мало-мало па зврц телефон, мало-мало па порука: „Ујко, знаш ли ти који је датум! Рок сам ти дала, немој да си га случајно прекорачио!“

Прва реакција, кад се достављач са тортом и овим срце сламајућим букетом на њој појавио, није било моје ширење очију од жеље и несвесно мљацкање, како увек реагујем пред слаткишима, већ је било да сам наједном чуо у глави узвикивање Чкаље, нашег легендарног Крушевљанина, кад је, у оном чувеном телевизијском скечу, звучно снимљеним и на грамофонској плочи, као пиљар на сав глас позивао купце да купе његову робу (како то само давно беше!): „...Навали народе! Навали на папричице! Свеже, тазе код чика Лазе! Прсте да полижеш без мас' у слас'! Ћерка да гледа, мајка да једе, на ћерку да не дава!“

Ето, сад је мени дошло да се као Чкаља над својом тезгом раздерем: „Навали народе! Навали на књиге! Слатке, слане код чика Бране! Уздах да испустиш, њих да не испушташ! Ћерка да гледа, мајка да чита, док не прочита ћерци да не да!“

Навали народе, обрадујте писца макар за његов рођендан и наручите што вам срцу драго!

© 2026 Бранимир Перић