Сећање

Цео данашњи дан размишљам о теби, анђеле мој плави. Човек увек жуди за недостижним, а недостижна јеси, тако мајушна, тиха, а блиска и присна у мислима мојим. Волети далеко, волети неизвесно, нестварно, силно неког желети, волети јесен у њеној коси, тананост лептирових крила у кретњи њеног тела, волети јој блажени осмех – волети је тебе.

Хиљаду комбинација правих како да нас зближим, хиљаду глупости, хиљаду пропалих снова.

Никако твом лику да се отмем. Видим те без погледа. Гипкост мачке, искри ти сјај у очима, а на лицу… не знам шта ти је на лицу.

Глас ти је цвркут несталних птица. Очи ти се смеше, трепет лепоте у њима који се не мења.

Желим те силно, желим те лудо, нејасно, нестварно, сакривено, занесено, бљештаво, вриснуто, широко, хистерично, дубоко, сунчано… једноставно.

Да ли ћу те икада имати, али заувек?

Чудно, уопште се не сећам на коју се ово девојку односило!

© Бранимир Перић

Кратка прича СЕЋАЊЕ објављена је на страни 170 у алманаху "Комешање, ожиљак", Најкраће приче 2023, Библиотека "Савремена књижевност", књига 520, Алма, Београд, 2025

Насловна страна алманаха Алме из 2025.

Санке

(одломак из рукописа романа „Ернест, мој теча“)

 

Следеће, 1939. године, нона Марија је дошла код нас половином децембра. Та зима је била оштра. У јануару је нападало много снега, шездесет, можда и више сантиметара, што је за приморске крајеве реткост. Температура се спуштала испод минус десет степени Целзијуса. Саобраћај је био паралисан, школе нису радиле. Добро памтим како су у згради основне школе у нашем селу, у коју су тог лета били увели централно грејање, у току ноћи попуцали радијатори, а у радијаторима се због ниске температуре заледила вода. По лепом времену радници су одлазили на посао бициклама (моторизовани саобраћај је у то време био редак). Кад падне снег, могло се ићи само пешице. Људи из села су се скупљали већ око пола пет, петнаест до пет и заједно, у групи, ишли на посао да стигну до седам. Са посла су се враћали око пола осам, неки пут и касније.

Снег се задржао десетак дана. Дању је знао да се раскваси, али се ноћу поново смрзавао. Температуре су ноћу падала испод нуле.

Покрај куће у којој смо становали налазила се једна долина (тако смо звали вртаче, поникве). Долину је мајка узимала у најам и у њој садила кромпир и остало поврће. Долина је имала дугачке падине. Моји другови су низ њих утабали снег. Направили су неку врсту клизачке стазе. Док су неки имали куповне санке, неки прављене, код нас, у нашем дому, није се могла наћи ни најмања дашчица да и ја направим своје. Све што смо имали погорели смо грејући се. Срећом, кад имаш другове имаш и што немаш. Један од другова ми је дао вишак својих дашчица. Није ми било страно баратање алатом уз оца који је стално нешто мајсторисао. Са оно мало алатки које је имао, успео сам од дашчица да склопим нешто што је личило на санке.

Следећег јутра сам био спреман. Устао сам раније. Ујутру је клизалиште било смрзнуто, а већ око једанаест је постајало меко јер је преко дана температура расла изнад нуле. Нахранио сам козе, напунио све могуће посуде водом из цистерне, исцепао дрва – укратко, урадио сам све што и иначе радим сваког дана. Кад сам завршио, упитао сам нону (мајка је била некуд отишла) да ли могу на санкање. Пошто ми је рекла да могу, узео сам санке и упутио се до долине где су се моји другови и другарице од раног јутра увелико већ санкали.

Нисам превалио ни педесетак метара зачуо сам нонин глас. Звала је да се вратим, још нешто има да се урадим.

Да не бих носио санке назад, склонио сам их иза зида којим је било ограђено суседово имање.

Не сећам се више шта је то било што се још имало урадити, само се сећам да се требало пењати на таван.

Након пар минута пошто сам се попео горе, чуо сам како неко у дворишту лупа тамо где се налазио пањ за цепање дрва. Питао сам се ко би то могао бити. Нону сам искључио. Док је радила као праља убола је била средњи прст десне руке на парче даске. Прст јој је отада остао укочен, шаку није могла да савија. Није могла да извлачи воду из цистерне помоћу конопца на чекрк, нити да цепа дрва. Мора бити да је мајка, закључио сам, сигурно се у међувремену вратила.

Завршио сам посао и сишао са тавана. Упитао сам нону могу ли сад ићи. Климнула је главом. Отрчао сам до суседовог зида, а тамо – изненађење. Санке нестале! Неко се са мном шали. Нису другови. Ено их доле, заокупљени су санкањем, нисам им ни на крај памети. Осим мојих отисака, у снегу су се видели и трагови женских ципела и то ципела са „слоновском петом“. Нона Марија, нико други! Само она носи такве ципеле. Појурио сам назад до пања у нашем дворишту. Црна слутња се обистинила. На све стране око пања расуто је било иверје. Санке су тако ситно биле исцепкане да се од тих отпадака ни чачкалице за зубе не би могле направити.

Улетео сам у кућу.

Нона ме је спремно чекала.

– Cosa xe[1]? Шта је? – питала је злурадим, сладуњавим гласом.

– Striga!!! Вештице!!!

Чини ми се да сам тад испустио највећи урлик у свом животу.

Нона је на то, по свом старом обичају, одмах улетела у собицу и – клик, окрет кључа – закључала се. Тако је радила увек кад би се осетила повређеном.

Недуго потом вратила се мајка. Затекла ме је у предсобљу. Седео сам на поду са главом међу коленима. Плакао сам. У кујни су се играли Егле, Естер и Еди (Еди је имао четрнаест месеци). Мом брату и сестрама је уз пећ било топло.

Мајка ме је упитала зашто плачем. Све сам јој испричао. Уместо да ме утеши или бар нешто лепо каже, дограбила је са напе црвени врбов прут, који је за те сврхе горе стајао па, по свом обичају, мене по туру. Куд нона има свој обичај да се закључава, зашто не би имала и њена кћер да ме шиба врбовим прутом.

Нона је цео тај дан остала у собици. На мајчине позиве није одговарала.

Увече, око осам, с послао се вратио отац. Мајка му је испричала шта је било. Нема потребе да ти кажем како сам се тек од оца провео. Кад би ме отац или мајка тукли, само бих стиснуо зубе, не бих дао ни глас да изађе из мене. Овога пута ми је прекипело. Доста ми је било да добијам батине које ми смести нона и кад јесам и кад нисам крив. Излетео је из мене сав јед. Из петних жила сам се раздрао:

– No la pol tirar l’acqua de la cisterna, no la pol taiar i legni, pero la pol taiar la slita cusi fina che no se pol far gnanche forminanti de ela. Не може да извлачи воду из цистерне, не може да цепа дрва, али је могла да ми исцепа санке тако ситно да се ни чачкалице од иверки не могу направити!

Пошто мајка, кад је причала оцу, није споменула санке, већ само да сам нону назвао вештицом, тата је у чуду застао и упитао:

– Che slita? Какве санке?

Узео је батерију и отишао до пања.

Вратио се сав црвен у лицу од љутине. Упутио се право до нонине собице. Као прошле године кад се родио Еди, кад се отац такође наљутио а нона се била исто овако закључала, шутнуо је ногом у врата.

Овога пута одмах је отворила – предухитрила га је.

– Ciamime la carosa! Позови ми фијакер! – рекла је. Због снега таксији нису радили.

Сторија од прошле године се поновила: скидај са напе шољице, вади из њих ситниш, итд, итд...

Фијакер је стигао после десет увече и нона Марија је отпутовала свом брату у Горицу.

Сутрадан ми је Дино, један од мојих другова, позајмио санке. Биле су куповне и велике, толике да смо истовремено могли сести на њих и ја и мој брат и обе моје сестре. Кад имаш другове, имаш и што немаш. Дину хвала, нас четворо нисмо сишли са санки целог тог јутра. Насанкали смо се, чини ми се, за читав свој живот.

---

[1] Ово није италијански него бизијак (bisiàc, итал. bisiacco), дијалект венецијанског језика који се говори у Бизијакарији подручју осам општина око Монфалкона, а тиме и у Добердо дел Лаго, где се ово дешава.

© Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на страницу овог сајта одакле је преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.