XXV ликовно-песничка
колонија
,,Кознику у походе“
На дан Светог Пантејлемона, 9. августа, лета господњег 2025.
десио се богоугодан догађај. Здружиле се сликарске и поетске виле и вилењаци и
коло надахнућа заплесали подно Јерининог града, средњевековног утврђења по
имену Козник, кога у оно, тада од јужних ветрова стрепеће време, подиже,
несигурно је ко, да ли цар Лазо, или неко од његових великаша.
Козник се налази осам километара западно од Александровца и
десетак километара северозападно од Бруса. Подигнут је у последњој трећини XIV
века. Смештен је на обронцима Копаоника, на надморској висини од 921 метар, oдакле
се, изнад реке Расине кочопери и доминира околином.
Према легенди, утврђење је зидала Јерина, жена деспота
Ђурађа Бранковића. Због своје неприступачности, стари и млади, жене и деца, па
чак и козе су за његову градњу материјал одоздо довлачили. Управо по тим козама
је и добио име које сада носи: Козник.
Козник се у историјским записима први пут помиње у Лазаревој
повељи манастиру „Лавра светог Атанасија“ на Светој Гори. У њој пише да је Повеља
донета у “племенитом граду Кознику”, 8. августа 1381. године.
Контура тврђаве прати конфигурацију терена, па је тако
највећа дужина града мања од 60 метара, а ширина не прелази 45. Бедеми Козника
ојачани су квадратним кулама, размештеним на приближно истом растојању. На
највишој тачки града, на средини северног бедема, подигнута је донжон кула. Данас
најбоље очувана, донжон кула је вероватно имала стамбену улогу. Поред ње,
Козник је имао осам четвоространих квадратних кула, чији су темељи још видљиви.
Археолошка истраживања, које је давно изводио Завод за
заштиту споменика културе у Краљеву, показала су да је тврђава Козник у свом
саставу имала и цркву мањих размера, са богато осликаним зидовима и сачуваним
архитектонским фрагментима. Остаци украсне камене пластике, карактеристичне за
Моравски стил, сведоче о томе да је придворна црква била изграђена за време
владавине кнеза Лазара.
Унутар саме тврђаве пронађени су остаци цистерне са четири
бунара, којима се град снабдевао водом током опсадног стања и ратова вођених на
овом простору. Цео систем је направљен тако да скупља и чува атмосферску воду.
Приликом археолошког открића у бунарима је пронађена бистра вода, што иде у
прилог томе да је систем снабдевања функционисао и вековима након изградње
тврђаве.
Поуздано се о Кознику ништа не зна, само се нагађа.
Претпоставка је да је Козник био замак кнеза Лазара, његово утврђено
прибежиште, а да је тек касније постао седиште властелинства „Расина“, а њиме
господарио Радич Поступовић, великаш и војсковођа из времена деспота Стефана
Лазаревића и деспота Ђурађа Бранковића.
Турци први пут заузимају Козник 1427. године. Након склапања
српско-турског мира 1444. године Османлије су поред других утврђења деспоту
Ђурађу Бранковићу вратиле и Козник. Онда га опет заузимају да би, након смрти
султана Мурата II 1451. године, његов наследник Мехмед II, деспоту Ђурађу
вратио султанију Мару, области Топлицу и Дубочицу, и територије око Крушевца и
Козника. Све те области Османлије ће поново заузети на јесен 1453. године.
Мировним уговором између султана Мехмеда II и деспота Ђурађа све територије
јужно од Западне Мораве припале су Османлијама.
Козник је данас под заштитом републике Србије као споменик
културе од великог значаја, а о каквом се значају и заштити ради, види се по
руинама које нагризају киселе кише, а живице и купине их поткопавају.
Куриозитет који осликава нашу нарав је и то што је неко
„паметан“, који је оцртавао границе општина, повукао међу између општине
Александровац и општине Брус по сред Козника, тако да једна од још
колико-толико држећих кула припада Александровцу, а друге две су на територији Бруса.
Пуно је још глупости међу нама. Једна од итекако поражавајућих, барем за нас
Крушевљане, јесте и та да о историјском наслеђу на подручју Расинског округа (коме
је седиште Крушевац!), бригу води Завод за заштиту споменика културе из
Краљева, уместо да води Завод за заштиту споменика културе из Крушевца, кога
Крушевац, вољом „паметних“ моћника, нема. Шта ћеш, Крушевац је одувек имао
познате фудбалере, глумце и књижевнике, али зато никада политичаре којима је
Крушевац важан, а не нешто друго.
Чекај, куд ја одох, зар ово није требало да је чланак у
славу управо одржане манифестације подно Козника? Опајајмо паучину негативних
осећања са лица и срца. Горе смо отишли да се веселимо лепом дану, ветру што
расхлађује, и пријатној хладовини испод које су сликари разапели своје
штафелаје или, уместо штафелаја, на коленима осликавају своје визије и
сагледавања. Мисли су им опуштајуће, далеко од политике, враг је однео.
У маленој колонији сликара било је три-четвртине века
размака између најмлађих и најстаријих тананих ручица младих и постаријих цура,
Било је и жуљевитих мушких песница навиклих на тежачки посао. Јесте да кичица
није мотика ни мистрија, али са шпакном потпоогнута, уметничке је плодове у
стању да дâ, и
давала је.
А кад уметници заседоше да уз рскаве прасеће и јагњећих кожице,
купус салату и одличну паприку у сирћету мало презалогаје, придружише им се и
уметници писаних речи. Док је камера зврјала а микрофонџија попут оџачара држао
крзном увијен микрофон, скуп је поздравио директор Центра за културу Бруса,
Перица Јовановић, врстан организатор, пун младалачке енергије каква нам је
итекако потребна и све је потребнија. За њим је, на захтев учесника, скуп поздравио
оснивач ове колоније, својевремено директор издавачке куће „Багдала“,
крушевачки песник и есејиста, Љубиша Бата Ђидић. Његовом поздраву се придружила
Ана Атанасковић, писац романсираних биографија историјских личности, Лагунина
„Змајева жена“, усто и негдашња Крушевљанка. После њих прозваше и мене. Издекламовах
две песме из својих песничких књига „Нестанак струје“ и „Јабудаканија“, једну о
откосима детињства, другу веселу, о колегиници голих рамена и белих коленца. Потом
је и песник овдашњи прочитао три своје песме. На жалост, његово име не знам, а чим
будем сазнао дописаћу га овде.
Дивно то дружење беше. Сишли смо са Козника пуна срца, а
богме и стомака пуна. Доле, у Брусу, дочека нас тридесет осам у хладу. Добро те
се, након шеснаест и по километра, попех до нашег планинског дома у Дрењаку на
Копаонику па се тамо ко човек расхладих на тридесет и четири. 😊
Песме које сам на Кознику декламовао поставићу касније.
© 2025 Бранимир Перић
