 |
| Илустровано уз помоћ DALL E 3 |
Кратка прича о срећи
Од пријатељице
из Смедеревске Паланке, Љиљане Милосављевић, добих јуче електронску верзију
књиге „Изворник 14“, припремљену за штампу.
„Ето,
среће,“ рећи ће неко, „у књизи је и твоја песма!“
„Да,
јесте срећа, али промоција књиге је заказана за 14. септембар, а то већ није
срећа.“
„Како
није срећа кад ћеш је на промоцији читати? Где ће песнику веће радости него кад
му се пружи прилика да мучи друге својим рецитовањем?“
„Несрећа
је,“ закуках, „што тамо нећу бити тога дана! Узалуд ми се песма зове „Срећа“, јер
срећа је све друго само не срећа кад је немаш с киме делити?
Онај
љубопитљиви се чешка по глави – ништа му није јасно. Нема ми друге, морам да му
образложим.
„Моја
госпа и ја смо се управо вратили са десетодневне адреналинске туре, боље рећи
смеше авантуре и хедонизма, јер авантура је за авантуристе врхунац хедонизма. Пењали
смо се на Високе Татре, пловили татранским језерима, верали се уз кањон реке
Суха Бела, потом у логору Аушвиц-Бикернау туговали за онима којих више нема,
спуштали се до трећег од девет нивоа јаме рудника соли Вијелицка, на крају смо све
то залили опуштеним уживањем у Кракову.“
„Па?
Дошао си, значи стићи ћеш на отварање? У чему је штос?“
„Штос
је у томе, досадни, што осим вреће утисака, нас двоје са пута донесосмо и вирус
короне! Како уђосмо у кућу, Ковид-19 нас за кревет прикова!“
„Па
шта? Неколико дана па ће вам температура проћи. До промоције четрнаестог ћеш се
сасвим опоравити.“
Досадни
очигледно не разуме.
„Да,
тупави, али за ову мутацију короне тек се после две недеље постаје негативан – ништа
ти то не говори?! Ни бабе врачаре не знају колико је после оздрављења
реконвалесцент још заразан, а камо ли они који корону проучавају! Зар да своју
пријатељицу и остале који ће јој доћи изложим ризику па после да немам сна?
Зато, драги мој, жељу за сусрет са Љиљаном одлажем за другу прилику. Моја госпа
ме и тако не би пустила да идем. Знаш је каква је. И без тога ће пући од срџбе
што се разболесмо. Зар је не чујеш како богоради?“
„Толико
посла нас је чекало по повратку! Кад сад све то да стигнемо? Дрва треба да се
истружу, исеку и посложе, чункови очисте. Башту мора неко да залива –
изгореће на овој јари. Парадајз, тиквице, паприке треба да се беру – иструлеће.
Крушке нам већ опадају – поједоше их осе и мрави. Треба и парадајз да кувам, флаше
и тегле да стерилишем, паприке да печем… кад ћу све то?!“
Није
теби ништа, мислим се у себи.
„Што
си тако црна?“ кажем гласно. „Гледај то са ведрије стране. Срећа је што смо се
разболели код куће, замисли да се то десило на путовању! Срећа је и што смо
после две године поново добили Ковид-19. То ти је као бустер вакцина – стичемо
додатни имунитет! Коначно, срећа је и што је моја песма „Срећа“ управо сад
објављена да ми олакша боловање.“
На
ово моју госпу, изби додатна ватра.
„А
да ти не припадне мука од толиких срећа!“
КРАЈ
П.С. Ко жели да чита „Срећу“, а и остало што сам објављивао на свом блогу, нека кликне на путоказ: https://branimirperic.blogspot.com/2024/09/blog-post.html
© 2024 Бранимир Перић
Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.
