Илустровано уз помоћ вештачке интелигенције Dall E 3

Порука

Има једно дете усамљено

тугу плете остављено

у плахте се невидљиве скрило

вапи друга а друга се клони

моли бога погачу не ломи

све би дало да га туга прође

све би дало за ђурђево цвеће

али плахта густа

душу дави стеже

плахта тешка

груди луде ваздух жуде

по сувоме рибе побацане

поглед из ње још му иде

ка унутра само тама стиже

дај тргни се дете мало

подетињи

један потез руке само од светла те дели

до звезде се сјајне у очима сузе

уместо туге бескрајне

тек кад збациш плахту стиже

© Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Песма је објављена у књизи "Сремскокарловачки песнички бродови 10", СКарт, Сремски Карловци, јули 2024. Песме за књигу су одабирали: Љубивоје Ршумовић, Весна Фекете и Бобан Џевердановић.

Илустровано уз помоћ DALL E 3

Кратка прича о срећи

 

Од пријатељице из Смедеревске Паланке, Љиљане Милосављевић, добих јуче електронску верзију књиге „Изворник 14“, припремљену за штампу.

„Ето, среће,“ рећи ће неко, „у књизи је и твоја песма!“

„Да, јесте срећа, али промоција књиге је заказана за 14. септембар, а то већ није срећа.“

„Како није срећа кад ћеш је на промоцији читати? Где ће песнику веће радости него кад му се пружи прилика да мучи друге својим рецитовањем?“

„Несрећа је,“ закуках, „што тамо нећу бити тога дана! Узалуд ми се песма зове „Срећа“, јер срећа је све друго само не срећа кад је немаш с киме делити?

Онај љубопитљиви се чешка по глави – ништа му није јасно. Нема ми друге, морам да му образложим.

„Моја госпа и ја смо се управо вратили са десетодневне адреналинске туре, боље рећи смеше авантуре и хедонизма, јер авантура је за авантуристе врхунац хедонизма. Пењали смо се на Високе Татре, пловили татранским језерима, верали се уз кањон реке Суха Бела, потом у логору Аушвиц-Бикернау туговали за онима којих више нема, спуштали се до трећег од девет нивоа јаме рудника соли Вијелицка, на крају смо све то залили опуштеним уживањем у Кракову.“

„Па? Дошао си, значи стићи ћеш на отварање? У чему је штос?“

„Штос је у томе, досадни, што осим вреће утисака, нас двоје са пута донесосмо и вирус короне! Како уђосмо у кућу, Ковид-19 нас за кревет прикова!“

„Па шта? Неколико дана па ће вам температура проћи. До промоције четрнаестог ћеш се сасвим опоравити.“

Досадни очигледно не разуме.

„Да, тупави, али за ову мутацију короне тек се после две недеље постаје негативан – ништа ти то не говори?! Ни бабе врачаре не знају колико је после оздрављења реконвалесцент још заразан, а камо ли они који корону проучавају! Зар да своју пријатељицу и остале који ће јој доћи изложим ризику па после да немам сна? Зато, драги мој, жељу за сусрет са Љиљаном одлажем за другу прилику. Моја госпа ме и тако не би пустила да идем. Знаш је каква је. И без тога ће пући од срџбе што се разболесмо. Зар је не чујеш како богоради?“

„Толико посла нас је чекало по повратку! Кад сад све то да стигнемо? Дрва треба да се истружу, исеку и посложе, чункови очисте. Башту мора неко да залива – изгореће на овој јари. Парадајз, тиквице, паприке треба да се беру – иструлеће. Крушке нам већ опадају – поједоше их осе и мрави. Треба и парадајз да кувам, флаше и тегле да стерилишем, паприке да печем… кад ћу све то?!“

Није теби ништа, мислим се у себи.

„Што си тако црна?“ кажем гласно. „Гледај то са ведрије стране. Срећа је што смо се разболели код куће, замисли да се то десило на путовању! Срећа је и што смо после две године поново добили Ковид-19. То ти је као бустер вакцина – стичемо додатни имунитет! Коначно, срећа је и што је моја песма „Срећа“ управо сад објављена да ми олакша боловање.“

На ово моју госпу, изби додатна ватра.

„А да ти не припадне мука од толиких срећа!“

  

КРАЈ

П.С. Ко жели да чита „Срећу“, а и остало што сам објављивао на свом блогу, нека кликне на путоказ: https://branimirperic.blogspot.com/2024/09/blog-post.html 

© 2024 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

 Илустровано уз помоћ Dall E 3

Срећа

 
Ко бродић из буре кад стигне до луке
Срећа оном дође ко срећу не јури
Па и момак бајан још бајнијој цури
Око струка сасвим обмотао руке
 
Више нема вала ни пучине црне
На обали цвеће и мириси смерни
Заклињу се свецем да ће бити верни
Од грмена мацан и срдашце срне
 
Дете наше плаво опстало је жена
Прсе јој се стрине и шмрцају тетке
У звезде је кују док убиру цветке
Да их момак сплете око врата њена
 
И већ виде оне, чаробнице старе
Чедо ће још плавље угледати дана
Луткица ко вила и лутак без мана
Трбушчић се пупи, окице се жаре
 
Срећа оном дође ко срећу не јури
Од вајкада било, а вала и биће
Ко другога љуби, том једино свиће
Брод сам укотвио, измакао бури

© Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Песма је објављена у књизи "Изворник 14", издаавач: "Књижевног клуба 21", Смедеревска паланка. Уредник књиге: Љиљана Милосављевић. Септембар 2024., стр. 25.

Гутљај у празно 

 

Заболело га је сазнање да је тек данас схватио да у ствари жали што је икад до његовог села стигла цивилизација, осветљење, асфалтирани друмови, телевизија, што је икад сишао у градове, протрчао кроз школске клупе, факултет, прошао уздуж и попреко светом, уздизао се и падао, ронио и скакао, да би на крају постао оно што је сад, за људе све, за себе нико. Што више знаш, то више патиш. Човека највише раздире његова унутрашња, тиха патња. Био би срећан да је остао горе, да је продужио дедин занат. Млео би жито, обрађивао њиву. Саградио би нову кућу, оженио се девојком из села. Добио би већ и унучиће. Да је остао. Наука, наука. Сишao је због ње. А сада? Што више знам то више не знам. Куда сада сићи? Бистрећи свест, замутио је душу.

Неодољивост жеље да буде сам, гоњена болом, одвлачила га је од центра града. Пролазника је било све мање, пустош се повећавала. После ко зна колико година, опет лута улицама. Самоћа му је увек исто чинила: подајући се пустоши, мање се осећала пустош у себи. Себи је изгледао пун, а патње и мóре постајале као да то више нису. Сва осећања ишчиле. Или постане толико празан да и оно мало што је он сам, избледи у празно околине? Мислећи на празно, не мисли се ни на шта. Могло је онда кад је био студент, могао се самоћом спасти од свега. Али сада, сада?! Више није млад, по томе то зна. Никад пре није осећао нелагодност због самоће. Што је бистрија свест, већи талог пада по души. Страх га је у ствари да вакуум празнине не усиса и талог, а да душе испод заправо не буде.

⁕⁕⁕

Кафана. Прену га жагор и помешан мирис устајалог лука, ракије и мокрих крпа од брисања чаша. Дуван није осећао: вероватно га је било толико да је брзо заситио чула. Застао је пред улазом. Кроз полуодшкринута врата бљескали су флипери праћени шиштавим смехом играча. Лицем му прелете једва приметан дрхтај. Ни сам не знајући зашто, реши се и уђе. Не вадећи руке из џепова, прошао је између шанка и столова и завукао се у најмрачинији угао. Водило га је нешто у њему што га је истовремено и плашило и умиривало, али му мисли тиме нису биле ништа мање усковитлане. Ослоњен лактовима о сто, прекрио је рукама лице и притиснуо очне јабучице. Мислио је и даље. Кад би му бар срце стало!

Увек се поносио снагом која је од њега створила „оног коме се диве“. Од ничега створити нешто. Много је већа снага потребна да се прекине то да буде, снага коју он очигледно више нема, јер снага спава у души, а душу је прекрио талог...

⁕⁕⁕

– Господин жели?...

– Молим? – тргао се.

– Шта жели господин?

Кад се пробуди из најтврђег сна, у првом тренутку никад није знао где се налази, да ли је још увек у сну, или у неком другом сну. Над њим се укочило полунагнуто тело и на савијеној руци у лакту, услужно клатило некада белу крпу за пребрисавање столова.

– Можда желите нешто да попијете? – келнер у недоумици жмирну мишјим очима.

– Па... рецимо... коњак – једва превали преко усана. – Дупли коњак, молим – рекао је, мада не пије коњак. Морао је нешто да каже.

– Да, господине – мишје очи жмирнуше с бљеском.

Келнер се окрете на пети и клизну према шанку.

⁕⁕⁕

„Не верујем у Бога, али бих изнад свега волео да га има.“

„Зашто?“ питале су мајчине очи.

„Бар би онда било наде за мене. Разумеш, мама? Слава, овације, нечије пуне груди, уста пуна мене – шта имам од тога кад ме више не буде?!“

„Остају твоја дела. Велики човек живи и после своје смрти!“

„Баш ме брига за после кад престанем да га осећам...“

⁕⁕⁕

– Изволите, господине – келнер му спусти чашу поред лакта.

⁕⁕⁕

Кад не би мислио! Бар на тренутак. Човек је најглупља машина. Не свиђа ти се да гледаш ТВ? Просто притиснеш дугме и готово. Телевизор угашен, нем, тишина. А човек? Покушај њега да искључиш! Не може. Само зврји без престанка. Роје се мисли, тек да се роје... Зашто човек нема дугме? Досади ти неко, досадиш самом себи, притиснеш дугме и миран си. Умукнеш као телевизор...

Глупа људска машина!

⁕⁕⁕

Да није жмурио, приметио би како се нека сенка привукла његовом столу. Без питања је извукла столицу и нечујно села. Подупрла је рукама браду и запиљила му се у лице.

⁕⁕⁕

Али, не морају мисли сасвим да се угасе. Мало макар да су тише. Нек се роје оне. Важно да не сметају. Да их није свестан.

Идиотлук: смрт је једини пут у немисао. Једино не мислиш кад си мртав. А и онда, ко зна? Ко зна да ли се и онда не мотају мисли? Ни мртвом ти не дају мира. Можда баш и тад?

⁕⁕⁕

– Па, добро, лепотане, докле да изигравам Милоску Венеру? – љутну се подупрта брада с наспрамне стране стола.

Није се тргао. Као да га неко дозива из ко зна ког сна.

– Еј, чујеш ли ти мене? – Милоској је Венери изгледа досадило више да буде милоска.
Морао је нешто да учини да се не би сасвим разбудио. Кроз раширене прсте погледа у правцу долазећег гласа. До носа му истовремено допре јаки мирис јефтиног женског парфема. Парфем и подупрта брада стопише се у крупне, накарминисане усне. Баш је волео накарминисане жене. Није знао зашто, знао је само да их воли. Као некакав блесави зов детињства кад је први пут прошао поред биоскопа. Холивуд, Холивуд! Још и сад види ту слику. Реклама на билетарници. Све лепотица до лепотице, све са црвенилом на уснама: избачена предња нога, рука на боку. А у његовим грудима игра, добује, кида дах. Добра стара времена! Штета што се више такви филмови не снимају. Кармин, онај тамни, најтамнији. Кармин и жене, једино паметно што мода са собом доноси.

– Па, лепотане, докле да чекам?

Спустио је руке. Сан се изменио. Околина се претворила у журнал, а девојка испред њега у слику из журнала на коју му се поглед зауставио. Усне су јој биле напућене. Очи намазане тамном сенком су се смешиле. Чудно како се жене њеног кова одмах препознају. Курве. Живот мора да је неком грешком мушког рода. Курве и живот. Обоје курве. Иста их курвинска црта одаје. Довољно је само једном да их осмотриш и са сигурношћу можеш да тврдиш: да, у праву сам. Само један поглед! Други је већ сувишан.

Слика из журнала се и даље укочено смешила намазаним очима.

– Шта пијеш? – упитао је промуклим гласом и накашљао се.

– Вотку – бљесну слика из журнала.

Потражио је погледом келнера. Махнуо му је као да хвата зунзару у лету. – Донесите вотку за даму – рекао је кад овај стиже.

Вратио је поглед на журнал у намери да слику боље осмотри. Тешко му је ишло. Умртвљене мисли слабо су примале надражаје споља.

Још увек је ћутао кад је зунзара мишјих очију зазујала спуштајући пиће.

– Мадам – наклонио се келнер. Извео је своју обожавану пируету и одзујао међу столове.

Није скидао очи са ње, али је то било исто као да је није гледао: журнал је упорно показивао само то лице, без обећања да ће показати ишта друго.

– Па, лепотане? – затрептала је слика као да јој је зунзара, одлазећи, дунула трун у око.

– Па? – поновио је махинално.

– Хоћемо ли?

Слегнуо је раменима.

– Имаш ли лове?

Лице му се трзнуло. Имам ли лове? Тја.

– А стан? – накарминисане усне сркнуше вотку.

Ћутао је. Да, имао је стан, али...

– Није важно. Идемо код мене – усне отпише још један гутљај.

Поново је слегнуо раменима.

– Станујем иза ћошка. – Уз лице на слици се појавио и палац који показује назад, преко рамена Милоске Венере.

Ћутао је. Зурио је у њу неодређеног погледа.

– Шта чекамо? – узврпољила се. Чаша у руци била јој је празна.

Устао је. Извадио је згужвану новчаницу и спустио је крај недирнутог коњака. Накaрминисане усне су се напућиле титрајући задовољним смешком.

Изашла је прва. Ошинула их је свежина вечери.

– Довиђења, господине – до самих врата их је испратило жмиркање мишјих очију и обавезна зунзарина пируета на завршетку.

Ништа од тога није регистровао. Још кад је спустио новчаницу на сто побегао је назад у сан. Тако се најлакше спашавао кошмара и глупих ситуација. Или је бар покушавао.

Улица је била пуста, oкупана недавном кишом. Застао је за тренутак и погледао за њом. Личило је то помало на оклевање. Да ли је оклевао? Кренуо је завлачећи руке дубоко у џепове. На крају крајева, сан је варка, а бекство једина стварност. Као да још није рашчистио са собом, као да се љути на тог себе а не може да му не прашта, шутнуо је згужвану кутију цигарета са тротоара коју је тамо неко бацио. Убрзао је корак. Кад ју је сустигао, слика из журнала је оживела и приљубила се уз њега, обмотала му се око руке и присно му наслонила главу на раме. Пустио је да га води.

KRAJ

© 2024 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Прича "Гутљај у празно" објављена је јула 2024 на порталу КраткеПриче (Бранимир Перић: Гутљај у празно | KratkePrice.net) на коме се може читати у ћириличној и латиничној верзији. Прича је објављена као драмска прича у поджанру психолошки реализам.

Прича "Гутљај у празно" првобитно је била објављена 1980. године у књизи "Млађи писци братских градова" у издању "Књижевне омладине из Крушевца". У њој су представљена дела млађих писаца из братских градова (Вараждин, Жалец, Крушевац, Травник, Трогир). Рецензент књиге је био Тоде Чолак.

На порталу КраткеПриче налази се "Гутљај у празно" из претходног "глачања", а у књизи "Млађи писци братских градова", прича је са првобитним "гланцом".

Пензионерска корачница

Пенз'онер сам тим се дичим
То не може бити свак'
Доживети пензијицу
Може само див јунак
 
Нека знаде душман клети
Да ће од нас сломит' врат
Прије ћемо умријети
Него њему дупе дат'
 
Проклећемо дрпаторе
Ослободит' народ свој
Показати лоповима
Да смо пензос нови сој
 
Нека чује душман клети
Сваком дође шаха мат
Прије ћемо умријети
Нег' му опет дупе дат
 
 
© 2019 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

"Пензионерска корачница" је објављена под називом "Пензионерска" у књизи "Зборник хумора и сатире", Креативна радионица Балкан, 2024. стр. 219 

Илустровано уз помоћ Dall E 3

Неверник и бадњак 

По највећој вејавици и снегу дубоком местимично и до пола бутине, пробијао сам се јутрос и рвао са планином не бих ли насекао бадњак. Ја неверник и бадњак! И то бадњак за две куће под истим кровом, моју и братовљеву. Мали, тек рођени Лука, коме још ни три месеца нема, сутра треба да ми буде положајник – ако се први пробуди. Ако се не пробуди, биће његова мама. Његова мама у сваком случају.

Било је застрашујуће, на граници панике од саме помисли да се могу по оним брдима омакнути низ неку стрмину и смрзнутог нико да ме не нађе док се с пролећа снег не отопи. Истовремено је било и узбуђујуће изазовно пркосити самом себи и времену.

На небу се изнад водила очајна борба. С једне стране, час истањени, час натмурени облаци у бришућем лету, нештедимице су просипали белило по свему живом и неживом. С друге стране, сунце је покушавало да се пробије кроз облаке и сенкама обоји моје трагове, бар повратак да ми улепша.

Немам сламу, мислио сам, а ни доле у селу је нема. Овде ретко ко од сељака сеје жито. Више сеју кромпир. Село се стисло између стрмих падина: нема у тој рупи довољно ни светла ни топлине. Жито сеју они којима су куће више у брдима. Видео сам летос кад сам се шетао: на једној се њиховој њиви златио јечам. Превише би било по овом кијамету да заредим од домаћина до домаћина и молим за сламу. Уместо сламе прострећу сено – сврха је иста. Ваљда ми неће бити проблем испод снежног покривача да наберем сасушене траве.

Разгртао сам снег рукама и чупао најдуже суве влати. Трава је својом бојом и стабљикама подсећала на сламу.

Одхукнуо сам задовољно. Са бадњаком у једној руци и сламом у другој, запутио сам се кући. Биће то ипак Бадње вече као у старим причама.

Штета што је Лука сувише мали да би се моје жртве сећао кад порасте.

 

КРАЈ

© 2015, 2024 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Прича "Неверник и бадњак" објављена је у књизи "Најкраће приче 2023", Библиотека "Савремена књижевност", књига 491, Алма, Београд, 2024, стр. 62-63

Илустровано уз помоћ Dall E 3

Сајам 

 

Зира из филма „Планета мајмуна“. Висока, сува као топола после громова, упалих очију и дубоког црнила около. Чинила је и радила све што и други у купеу, са циљем баш као и други: да се покаже, да се истакне, да у њиховим очима више значи.

Нови Сад је био на видику. Прешли смо били Дунав.

Сукња је носила до колена да би задовољила тату, није се цртала да би задовољила тату, није чупала обрве да би задовољила тату, све за тату и због тате. Тата јој није правио сцене што га не слуша кад је зове да оде из „туђег купеа“, јер „треба ускоро сићи“, али је зато сваких двадесетак минута отварао врата и понављао позив. Узалуд, тата!

Пушила је само кад се „огребе“, и то искључиво „кент“. Коса јој је била средње дуга, умашћена, фарбана црвеном нијансом. Сваки покрет јој је био испуњен извештаченим афектацијама. Дубоко је била убеђена да баш њима скреће пажњу на себе. Клатила се на звуке музике као орангутан.

Лице јој је било шпицасто. Имала је танке усне – као да јој је кожа навучена на краставац, па на месту уста затегнута пукла. Ишла је у седму београдску, четврти разред. Путовала је са оцем код деде.

Нови Сад.

Зира се и даље церекала на сваки гег и сваку глупост петорице успаљених петлића.

Нови Сад очигледно није станица на коју је требало она и њен тата „ускоро“ да сиђу.

Псета не разликују кучке. Кучка је кучка, била она са педигреом, или она са стратишта –  главно да је кучка. Хтео сам да је питам зашто упорно хоће то да буде кад је својом глупошћу и наивношћу предодређена сасвим за друго. А и једног од петлића сам хтео да питам уме ли да пева. Онако прћаст и зализан подсећао ме је на Арсена. Црна коса му је била у луку залепљена преко чела. Очекивао сам сваког тренутка да ће устати, разапети жицу изнад наших глава и започети да хода по њој, баш као и Арсен у једном од својих већ заборављених ТВ шоуа, пуном сличних опсенарских трикова, новогодишњих ваљда. Само, превише ми је изгледао неспретан и крхак за то. А и фалио му је Арсенов фрак, цилиндар и монденски штап.

Пушио је. Туђи „кент“ и своју „мораву“. Кад је палио упаљачем, чинио је као да дели карте, енергично. Једино што то није радио по бонтону: „дами“ је палио претпоследњој (у картању нема каваљерства). Последњем се задимила цигарета дебелог милиционера.

Јасно ми је било зашто има толико деликвената у нашој земљи. Ово је изгледа био милиционер само пред претпостављенима. На свом радном месту, у возу од Београда до Новог Сада (станује у Новом Саду), није био ништа друго него део исте ове гомиле несвести и кочоперне тежње за истицањем: као и остали препун тупаве глупости.

Легитимисао нас је по пропису, мислим што се тиче узимања личне карте, гледања у црвену књигу сумњивог садржаја и тражења мог и Аџиног имена у њој. Имена осталом друштву из купеа није тражио у књизи, мада је и њима, реда ради, погледао личне карте. После легитимисања, уместо да је продужио ка следећем купеу, остао је код нас, очигледно привучен, као и присутне ламбе, мирисом женке. Представу са књигом највероватније је и извео да би се пред њом показао. Млад је био и зелен као грана, а препун важности и надутости као угојени врабац са „Зелене пијаце“. Остало у његовом понашању било је све друго само не достојанство и одстојање службеног лица. Све у свему јадан. Срећом, сишао је у Новом Саду. Пушио је и он „кент“ (наравно, не свој) и са момцима је јео поморанџе (наравно, не своје). Хвалисао се познавањем рок и поп састава, аутомобила, фармерица и својих комшиница које су куповале куће продајући шверцовану робу. Распитивао се за бувљу пијацу у Суботици и сазнао да је најбоље ићи тамо у петак. Смејао се и измотавао као да није униформисано лице, а кад смо га Аџа и ја упитали шта је у црвеној књизи, нагло се уозбиљио и строгим гласом нам одбрусио: „То је моја ствар!“

Врбас.

Мршавац поред мене ме је подсећао на брата планинарке из Крушевца, Бишке, са елементима очне физиономије Мићић Анђелке са којом сам се забављао на првој години факултета. Импулсиван тип тек изниклих брка. Држао је „транџу“ у крилима и сврдлао нам уши рок мелодијама. Присутни су падали у транс: цимали су главу и клатили тела. Бирао је само станице „на којима нема Лепаве и сличних њој“ („цајке“ су младима тек касније убризгане). Главни даса за Београђанку. Пред њим се најчешће кревељила.

Сличан је био и онај момак до њега. Типично градско дерле млађег узраста, самоувереног изгледа и наступа. Намерно се трудио да изгледа што уображеније. Свеједно је био довољно глуп да му на Калемегдану, мангупи, старим триком са шибицама, узму десет хиљада, а и довољно наиван да друштву у купеу то повери. Али, кучка је кучка, понекад упали и кад се хвалишеш својом глупошћу.

Личио ми је на мог комшију Ћурета, само што је Ћуре био татина маза, а овај је очигледно био мамина. Осим тога, Ћуре није могао ни пет минута да издржи озбиљно са неким да разговара, а овај је „озбиљно“ гађао флашама кроз прозор светла у ноћи (док ме је „Арсен“ криомице осматрао и ишчекивао моје реаговање). А и Ћуре је једном толико био ганут лепотом девојке која је ушла у аутобус и села до њега, да само што није заплакао, а овај није ни примећивао да „Зира“ није девојка, а још мање да је лепа.

Ми у њиховом добу, чини ми се, нисмо били баш такви. Омладина се мења, макар генерације временски делило само пет-шест година као што је Аџу и мене делило од њих. Рецимо да је то нормално.

„Арсена“ сам питао зна ли да пева, али је он „само путовао са овим гилиптерима“ и био други разред гимназије, а и брата је имао у армији који је тамо машинбравар. Штета, могао је бар нечим да нас забави.

Остали из друштва нису били од неког значаја да се сликар пером њима позабави: били су обични дечаци који ће, надао сам се, једног дана одрасти.

Сајам аутомобила у Београду са кога се ово друштво враћало, морао је изгледа да падне баш кад Аџа и ја путујемо код њега у Суботицу.

КРАЈ

© 2024 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Прича "Сајам" је објављена у књизи "Гори лила уочи Илина 2024" (Културно просветно друштво "Васо Пелагић", Пелагићево, 2024, стр, 117-120). Књига је промовисана 20. јула 2024. годинена  на XVIII међународном књижевном сабору "Гори лила уочи Илина" у Пелагићеву.

У име Великог Моа

 

Претходна напомена

Овај текст написан је на основу истинитих података добијених љубазношћу „Америчке агенције за истраживање тајанствених случајева“, којој се аутор овом приликом најтоплије захваљује на несебично пруженој подршци.

Громада леда 

На палуби „Камчатке“, равнодушан на ковитлац мора и ветра, стајао је Фјодор Григорович Дјевушкин. До његове свести није допирао рески шум цепања таласа о прамац брода и њихово бесно пенушање. Mоре се узалуд њиштећи пропињало покушавајући да раскине улар заривен у губицу. Могли су валови да прекрију целу палубу, да однесу све са ње, могла је киша и жешће да се обруши, тајфуни да дувају, Фјодор Григорович уопште није био ту, ту је стајало само његово тело, камени кип стаменог капетана, експериментално заморче којим се природа покушавала да игра ломећи своја олујна крила о његову тврдоћу. Упркос невремену од кога би лице требало да му се брани суженим веђама, стегнутим уснама и до бразготина згрченим челом, лицем му је лебдео бледуњави осмех, као трачак сунца да се пробијао кроз облаке сивог неба.

– Тата, татице! – кликтала је црвенокоса принцеза цвркутавим гласом. Дуге нити коврџаве косе вијориле су се за њом попут праменова јесење магле.

– Машењка, моја мила! – Испуцале усне од шибања ветра, налик ужареној земљи испошћеној од суше, напућише се као да шаљу пољубац неком тамо далеко, преко рта, преко врхова свих ових снежних планина, преко целог Сибира, све до Балтика где се његова мила девојчица, упрљаних руку до лактова, играла у песку „правећи” татин брод.

– Е, Машењка, Машењка, како те се тата ужелео.

Пред собом је видео насмејано лишце препуно пегица, као безброј бумбара да се сјатило око њеног прћастог носа. Руке су му несвесно кренуле да загрле тог нежног лептирића...

– Нешто је у мору! ! ! – запарао је ваздух узвик дежурног официра губећи се у хуци олује.

Тргнувши се, Фјодор Григорович се вратио у стварност и похитао ка командном мосту.

– Шта је било, Иља?

– Громада леда.

Фјодор Григорович је скупио веђе.

– Зар је то разлог за узбуну?

Да, то сигурно није био разлог за узбуну. Громаде се често одваљују од обала и маса арктичког леда, није им први пут да се са њима сусрећу чак и оволико јужно. Знао је то врло добро, а исто је тако знао да Иља не би дигао узбуну без ваљаног разлога.

Уместо одговора, Иља му пружи дурбин. Без речи га је уперио у правцу у коме му је Иља показивао. У видокруг дурбина уплови за арктичке појмове невелика громада леда. Море ју је повремено, ваљајући се, издизало изнад воде и део ње, који је иначе. да није таласа. остајао зароњен испод површине. Одмах је схватио зашто се Иља узбудио. У кристалној унутрашњости громаде злокобно се црнео неки неодређени облик, будећи подозрење већ и самим сазнањем да се унутра налази.

Не размишљајући ни часа, капетан укључи разглас.

– Момци! Извадите ту громаду! Прићи ћемо јој десним боком. 

 

Белина 

Мрзео је белину, мрзео је све што се тицало те проклете Земље. Никако му није ишао у главу закључак планетолога да ће Земља кроз неколико хиљада година изгледати као Кора, постати и сама драгуљ Галаксије, невеста Свемира, можда чак и лепша од Коре.

Затресао је главом и погледао за собом. Обриси матичног брода постепено су се губили из видокруга, налик забораву што струји и топи се у огромном сплету можданих ћелија. Из њега је давно нестао последњи трачак среће. Од оног сунчаног дана није осетио искру радости у свом пустом и једноличном животу. Из детињства сећао се једино руку робота који су глумили људе и покоје на силу изговорене речи пропраћене гримасом смешка дежурних васпитача.

Никада неће заборавити тај најсрећнији дан у свом животу, заправо једини срећан. Његов отац, највећи научник Великог Моа, био је увек толико запослен да није стизао ни пола сата да посвети сину. Сем једном. Чак и сад чује онај распевани цвркут птица и жамор цврчака. Кроз залелујано лишће пробијало се сунце и просипало паучину златастих нити. Искрило се у капима росе дугиним бојама. Трчао је задихан по трави и разгонио лептире. Удисао је пуним грудима мирисе ливаде. Жути полен му се лепио за одећу и терао га на кијање. Душу му је натапала јутарња свежина неизмерном радошћу, просто је био опијен том лепотом. Отац му је направио смешну малу пиштаљку од гране. Стезао је то парче дрвета као највећу драгоценост. Носао га је свуда и свима показивао, чак и роботима. Ни у кревет није ишао без њега. Без њега у руци није могао да заспи.

Ако је Велики Мо тако моћан, зашто не врати време? Желео је још таквих дана.

Сузе му несвесно кренуше. Отац је некако успео да издвоји цело преподне да га проведе са њим! Еј, цело преподне! Све би дао да поново доживи то јутро, опет да је дете, опет онако срећан, онако насмејан...

Оца више није видео. Чуо је да ради на неком великом пројекту и да је за пробу његових проналазака одређена Земља, заправо ова ледена пустара. А онда су донели очево беживотно, конзервирано тело.

С мржњом је прелетео погледом планинске врхове у подножју којих је сад летео. У немоћном бесу зашкргута зубима.

Извештај о погибији био је више него оскудан. Помињала су се некаква „снежна бића“, нагон самоодбране и сијасет сличних глупости. Шта се заправо десило нико од татиних колега није умео да му каже. Или није хтео, „да се дете не траумира“. Тек кад је порастао, завршио школе и сам постао научник, отвориле су му се могућности нешто ближе да сазна. Унапређен је био у истраживача и добио овлашћења за приступ подацима везаним за очев пројекат на Земљи. Нажалост не свим. За неке су били потребни виши нивои овлашћења. Свеједно, није се предао. Копао је по ономе што му је било доступно. Састављао је слагалицу комад по комад.

Зашто су детаље од њега скривали, зашто је Велики Мо закључао то за његове очи? Вероватно због његове импулсивности. Да не направи неку глупост. Сваки пут кад би га питао, давао му је неуверљива објашњења, ништа сувислија од објашњења очевих колега. Шаљући га овамо Велики Мо му је учинио услугу. Својим указом нехотично је и сам допринео кршењу кодекса који је штитио. Вадиће се на ту Моову одлуку. Уосталом, баш га брига за последице. Мржња у њему је јача од покоравања параграфима Кориног закона. Ово је, уосталом, Земља, не Кора. Осветиће оца, ништа му више не стоји на путу.

Била је велика ствар што је сваки брод поседовао војни арсенал. Могло се у њему наћи свакојаког оружја, од најпримитивнијих бодежа и кремењача, до најсавременијих ласерских и леонских блејзера. Корин закон морали су сви да поштују: Не ступати у контакт са становницима планете. Над њиховим насељима летети бешумно, у моду невидљивости. Ако се сусрет не може избећи, одећом и оружјем се не разликовати од локалног становништва. У случају угрожености употребити омамљивач, не оружје, и брзо се удаљити. Онемогућити било какву помисао локалног становништва да су их посетили дошљаци из свемира. Свака планета има право на сопствену еволуцију и нико јој то право не сме пореметити утицајем извана!

Таман се ушуњао у оружарницу кад је зачуо кораке у холу. Зграбио је прво ускладиштено оружје које му је пало под руку и излетео на излаз за евакуацију у случају опасности. Разочарао се кад је видео шта је узео. Опсовао је. Брзометка! Зар ништа боље није могао? Нема везе, биће и она довољна. У шаржеру има довољно метака.

Притиснуо је дугме аутоматског управљања, потом оно које отвара куполу кабине. Устао је. За разлику од лендера, део тела којим је извирио ван, постао му је видљив. За овај подухват се ваљано спремио. Скафандер је навукао пре него што га је лендер донео довде, иако је земљина атмосфера одговарала Кориној и у њој се без бојазни могло дисати. Терморегулација у скафандеру је неутралисала ледену хладноћу која му је шибала тело изван лендера.

Високе литице над њим прекривене снегом, парале су небо оштрином својих врхова. Лендер је нечујно клизио долином испод њих. Према информацијама из Моове архиве, ово би требало да су координате где се то десило. Очи су му пажљиво посматрале сваку избочину леда, сваку и најмању гомилу снега. Био је сигуран да ће се појавити. Препознаће их чим их угледа. Слике из архиве који је снимио очев лендер дубоко су му се урезале у памћење. Ову прилику је морао да искористи, ко зна да ли ће му се пружити друга. Без обзира што је искључио камере, Мо ће ово сигурно регистровати. Поремећај еволуције се не прашта. Шта ће после са њим бити, није га занимало. Једино му је било важно да освети оца.

Џунка 

Оштри прамац џунке секао је површину Кинеског мора. Ветар је био повољан. Разбијени таласи подвлачили су се под труп брода, подизали га и спуштали. Слушао је шум пене и осећао се некако срећан, као да је ту крај њега мала Ли, његова жута орхидеја, како јој је тепао. На површини су играли месечеви зраци и одбијали се у хиљаде искри. Испружен на дрвеној палуби, зурио је у ноћ, као да се лик његове драгане могао видети у одсјају звезда. Још мало, мила моја! Усправио се и поправио перчин који му се савио око врата. Стресао се зимогрожљиво. Биле су прохладне ове ноћи. Тако је увек кад се месец уздигне високо над водом.

За овај посао добиће најмање три стотине долара, моћи ће да се венча са Ли. Видео је себе у новом оделу а њу у црвеном, сретну и насмејану – пролеће које буја. Љубио је силно ту малу Кинескињу. После венчања Братство ће му обезбедити стан у бољем кварту Хонгконга. Братство увек испуњава своја обећања. Брине се о својим људима. Није само на речима највећа кријумчарска организација на свету. Знали су то кријумчари. Приступио је Братству добровољно. Задужили су га. Спасли су га сигурне смрти кад су га оно кинеске власти ухватиле и заплениле му џунку. Пет година је отада прошло.

„Ох, боже,” стресао се сетивши се полагања заклетве. Никада није успео да се ослободи тих слика. То су и желели. Везаних очију водили су их дуго кроз неки лавиринт од ходника. Камени зидови су одзвањали јеком која се увлачила под кожу. Одасвуд се чула сабласна музика. Долазила је ниоткуда, из ваздуха, стварала је у свести кошмар оријентације. Од ње није могао да се усредсреди ни кораке да броји. Наслућивао је да улазе у један од оних Будиних храмова, али није био сигуран. Чим је слетео и ушао у комби који га је на аеродрому чекао, везали су му очи и преко главе навукли капуљачу.

Кад је музика достигла кулминацију, скинули су му капуљачу и повез. Умало није крикнуо. Пред самим носем клатиле су му се две сасушене људске главе!

„Они су покушали да издају Братство!”, проговорио је са стропа промукли глас и вишеструко поновљен удаљио се међу зидове.

Храм су обасјавале бакље окачене о гвоздене држаче. Њихов пламен је лелујао изазван унутрашњим струјањем ваздуха, поигравао се сенкама чинећи атмосферу још сабласнијом.

Тишину су парали урлици. Спазио је у једном проширењу разапето унакажено тело које је крвник у џелатском костиму тукао репом раже. Ражина бодља је на кожи урезивала бразготине из којих се цедила крв.

„Он је покушао да лаже Братство!”

Зачула се опет музика, овог пута вибрирала је више него монструозно. На сцену су ступили маскирани ликови вукући за собом дугорого говече.

Чинило му се да сања. Све је било тако нестварно. Као да се ту не налази, да не држи у руци златни пехар, не гледа демонску игру маскираних и не опажа страх на лицима присутних. Није био једини који полаже заклетву.

Усули су им неку течност у пехар и натерали их да је испију. Њена горчина му је стегла грло. Једва је гутао. Желудац му се надизао. Умало није повратио.

Убрзо више није осећао тело. Обузела га је чудна равнодушност. Као да је погубио везе и са чулима и са осећањима. Није ни задрхтао кад се церемонијални нож забио у грло говечета. Гледао је равнодушно како се животиња пропиње. Двојица маскираних су је држала за рогове. Са небеским миром је посматрао млаз крви који шикља из ње и самртни ропац који јој одвлачи живот. Није био свестан свог поступка кад је напунио пехар крвљу што се пуши, ни кад је, држећи подигнуто пиће, у хору са осталима изговарао заклетву, ни кад је пехар принео устима, ни кад му се топла и слана течност разлила устима и клизнула низ грло. Свестан је био једино музике која није престајала. Аветињски акорди су се одбијали од влажних зидова и умножавали ехом. Глава му је звонила.

Бљесак сигналних лампи са обале га прену. Посада је већ била спремна. Из мрака је изронио војни, транспортни, гумени чамац и закачио се за џунку. Небо је већ било светлије. То су искрили ноћни одсјаји Хонг-Конга. Негде иза тих светала чека га Ли!

Пришао је чекрку и са осталим момцима, успут псујући, пребацио са џунке у чамац поприлично тежак сандук. Није знао шта је у њему нити га је занимало. Знао је само да товар предаје момцима из Манџу, источног огранка Братства. Кријумчари су научени да се не распитују шта преносе. Тако правила кажу, а тако је и сигурније за њих.

Отхукнуо је задовољно. Посматрао је чамац како се удаљава са необичним теретом. Бригу о њему преузеће момци са обале, све то више није била његова ствар. Опружен по палуби опет је утонуо у сањарење.

Ли, моја косоока! 

 

Длакаво чудовиште 

Гробна тишина владала је куполом. Шестоугаона кристална окца прекривала су читаву просторију и одбијала у хиљаде снопова светлост смарагдне боје. Чинило му се да се налази у светилишту у којем је замро жамор људи: сви напето ишчекују да капелник притисне дирке оргуља па да њихова мистична свирка огласи почетак церемоније и поплаши птице са позлаћеног крова.

Капелник је засвирао. Дворану је испунио бљесак који је букнуо у великом стакленом звону и осветлио беличасте сплетове можданих вијуга мењајући интензитет.

Није га то опчинило. Док су сви око њега узбуђено дисали, гледао је у плафон и бројао окца.

Велики Мо је проговорио, лагано, монотоним гласом. Чули су га као да им се обраћа у сну, или као да у себи, сами са собом воде неми разговор.

– Спојте га са мном!

Послушао је несвесно као робот. Кристална плочица се спустила у рубинско лежиште.

Мозак је прелило још јаче светло. Овога пута више је личило на додатно искрење у светлу. Велики Мо је застењао и испустио уздах олакшања.

Неко време се ништа није дешавало, барем се није видело да се дешава, а онда је Мо проговорио.

– Ро, приђи ближе.

Правио се да не чује.

– Ро, чујеш ли ме, приђи ближе?

Попустио је. Климнуо је главом и пришао.

– Ро, види како искрам! То се ново знање улива у мене... Кроз вијуге ми струји нова енергија! Какво блаженство! Осећам да знам много више, много више!... Али, чудно, имам и некаква осећања која нисам имао пре?!... Чудно, заиста чудно? Расте ми љубав према теби... Хм. Досад ми ниси био драг. Због својих бубица и непослушности... Не, то никако не ваља. Заиста не знам шта је другачије овога пута. Ниједном се тако нисам осећао кад су ми припајали памћење других мозгова… Мораћу нешто да предузмем… Мораћу да изумем поступак да се из памћења бришу осећања пре процедуре... Мада... морам признати… није ни овако лоше... Имам утисак да поседујем тело, старо, преморено, у кога се поново враћа младалачка снага... Ро, ја постајем твој отац!... Са свешћу... са сећањима... љубављу... и свим осталим што је мозак твог оца памтио... Ро, мораш да ме волиш... мораш!... Ја сам сад исто што и твој отац… свест твог оца!... Знам да си ме мрзео… Мислио си да сам ти оца намерно послао у смрт... да бих добио његов мозак... да бих проширио себе његовом енергијом... Уверавам те, Ро... ниси у праву... ниси!...

Није хтео више да га слуша.

– Ро, стани!

У грудима му се све кидало.

– Врати се, Ро! Не иди!

Грабио је према излазу не осврћући се.

– Ро, слушај ме! Мораш поново да ме волиш! Мораш поново! – скоро да је плакао Мо.

– Сине!!!

Застао је као укопан. Очев глас! То је био очев глас!!! Подлац! Подлац!!! Запело му је нешто у грлу, велико и тешко,

– Сети се, сине, шуме – грцао је даље Мо. – Сети се како си трчао по трави, мокар од росе. Како си се одушевио пиштаљком коју сам ти направио. Ја сам ти је направио, сине!

Срце му се стегло. Све му се помутило. Сузе су потекле саме од себе, вреле и крупне као капи које најављују пљусак.

– Тата, ох, тата!

Више није мога да га слуша. Истрчао је напоље. Само што даље од Моових враџбина.

Тргао се. Негде над њим, са литице, као из пререзаног грла животиње, зачуло се потмуло, неартикулисано урлање. Угледао је длакаво мајмунолико чудовиште раскречених ногу и огромних шака. Грозније је изгледало него на филму који је забележио очев лендер у тренутку кад га је тим ручердама закачило. Зашкргутао је зубима. Мржња му је изобличила лице. Осетио је потребу и сам да заурла. Дограбио је пушку и откочио је. Осетио је како му од њене тежине расте самопоуздање. Приљубио је оружје уз кацигу и без неког посебног нишањења запуцао у правцу чудовишта. Меци су запарали ваздух заривајући се у космато тело. Створење је језиво урликнуло и покушало надланицом да се заклони. Један га је метака погодио у подигнуту руку, други му се зарио у груди. Стровалило се преко литице као камен. Чуо се само туп звук кад је лупило у залеђено тло.

– Тата, тата!

Срушио се на седиште и заридао као дете.

Аларм лендера је зацвилео. Роу то није допрло до свести. Није подигао поглед према екрану да види о чему се ради. Као да се откачио од стварности. Није био свестан потмулог тутњања одозго, ни облака снежне прашине који је дизала и распршивала лавина која се, изазвана његовим пуцњима, закотрљала низ планину. Поново је видео свог оца, поново му је трчао у сусрет, поново га је отац држао у наручју и њихао. Што се њега тиче, лендер је могао до сутра да му пробија уши алармом и да му тресе седиште као што то сада ради не би ли га вратио у стварност. И да је подигао поглед и видео огроман облак снега и леда како се сурвава надоле не би реаговао. Цела планина да се обрушила и котрљала према њему исто би било. Узалуд га је метални глас дозивао и упозоравао на опасност. Није видео ни обавештење да је лендер покренуо аутоматско отклањање опасности.

Купола се бешумно спустила и херметички затворила кабину. Ракетни мотори су у последњем тренутку извукли лендер испод ваљајућег снега.

Лавина се у незадрживом паду обрушила преко литице. Покупила је снег испод ње и заједно са лешом чудовишта одвукла га у долину.

Тек кад је белину снега заменило црнило васионе, Ро је дошао себи, али, као да је под наркозом, и даље га није било брига низашта. Оца је осветио, то је једино што му је било важно и то га је испуњавало.

 

Телефонски разговор 

– Хало!... Господин Ајван Сандерсон?... О, тако ми је драго тако ми је драго... Али најпре да вам се представим... Ја сам Тери Кален... Моје име вам ништа не значи, али ће вам зато, сигуран сам, значити вест коју вам доносим... Шта?!... Не чујем вас добро… Како сам вас нашао?!... Није било тешко... Одавно пратим ваш рад. Прочитао сам све књиге и чланке које сте ви и господин Бернар Хејвелманс објавили. То је био довољан разлог да баш вама јавим ову вест... Молим?... Ах, да, да пређем на ствар... Е па, видите господине Сандерсоне, јуче на међународном сајму сточарства у Чикагу видео сам, веровали ви то или не, изложено тело некаквог длакавог бића које је личило на све друго само не на човека, иако су га тако представљали... Шта?... Да, да... Ма не правим шегу, господине Сандерсоне! Озбиљан сам човек. Са оваквим стварима се не шали... Кажем вам, изгледао је као снежни човек са Хималаја... Да, Јети. Или Бигфут о коме сте писали… Оглашавали су га као „Сибирски човек“… Не, не знам, господине Сандерсоне... Није ми познато... Заправо, леш је изложен... Да, да, о лешу је реч... То не знам… Преко мегафона су позивали да се види тело. Наводно је у питању човеков предак, који се после „много векова“ очувао у леду... Да, у леду... А, не. Распитао сам се… Може бити и да је неандерталац како ви кажете... У реду... Јасно ми је... Да... Кажу да је нађен крај обала Камчатке... Плутао је у блоку леда… Молим?... Да, у мору... Не. Рекоше у Беринговом... Нисам то питао, али сам сазнао да је санту извадио руски рибарски брод... Да… Брод је због невремена морао да се склони у неку кинеску луку... Шта могу, ништа не знам одређено. И ово ме је стајало неколико долара док сам сазнао, плус 25 центи улазница да га лично видим... Али дозволите, господине Сандерсоне… Не верујем да ови са сајма знају ишта ближе... Да, нисам завршио... Кажу да су кинеске власти заплениле комплетан терет са брода заједно са „неандерталцем”... То се и ја питам… Гледао сам мапу. Како је тај руски брод стигао до Кине, није јасно. Биће да су Кинези запленили товар неког другог брода, а не руског који је санту нашао… Не знам заиста. Ту се губи сваки траг... Кажу да се после неколико месеци поново појавио у Хонгконгу... Да, и ја сам се чудио: у Хонгконгу... Претпостављају да је у Хонгконг прокријумчарен... Не, нисте у праву... О, разуме се... Тамо га је купио садашњи власник... Не, није ми познато... Не, немојте да долазите овамо. Пут ће вам бити узалудан… Не, не због тога. Блок леда није више овде… Да… Однели су га да га приказују у неко друго место... Једино да се прате локалне новине кад га буду оглашавали… Заметан посао… Али пошто иде зима, то може бити повољна околност. Прича се да га не приказују зими. Зиму га излагач чува на својој фарми… Ништа ви за то не брините... Потпуно се ослоните на мене, господине Сандерсон... У року од три дана, уверавам вас... Паре нису важне кад је наука у питању... Само ако инсистирате…. Кад се будемо видели… Сигурно ћу наћи адресу... Ма, све је у реду... Неће бити компликација... Јављам вам се… Довиђења, господине Сандерсон, довиђења... Мило ми је што смо се упознали... Довиђења... 

 

Дневник господина Сандерсона 

15. децембар 1968. недеља 

Данас се најзад поново јавио Кален. Био је срећне руке. Не знам како му је само успело да прибави ту адресу. Издиктирао ми је и број телефона власника изложбе. Помало сам разочаран. Станује у Ролингстону у Минесоти, а то је ни мање ни више, него хиљаду километара одавде. Зове се Френк Хансен. Пензионисани је војни пилот. Права је срећа што се зими одмара и не приказује неандерталца, иначе ко зна кад бисмо га нашли.

 

16. децембар 1968. понедељак 

Хансен је пристао да га посетимо. С њим је данас пре подне разговарао др Бернар који ми је, десило се, баш тад дошао у госте. После тога смо се др Бернар и ја договорили да одмах кренемо колима за Минесоту. До Ролингстона ће нам требати добрих десет сати вожње, ако не буде застоја на путу.

 

17. децембар 1968. уторак 

Стигли смо за видела. Чим смо се сместили у нешто што овдашњи становници зову хотелом, јавио сам се Хансену са рецепције телефоном да смо стигли и да ћемо најдаље за сат бити код њега.

Пошто смо се мало повратили од напорног пута, власник хотела је инсистирао да нас лично одвезе својим пикапом до Хансенове фарме, да не бисмо сами лутали пошто је фарма ван града.

Хансен нас је лепо примио. Очигледно се претходно распитао о нама. Увео нас је у кућу преко хола у коме се осећао неки чудан, устајали мирис. Имао сам утисак као да ће сваког часа пред нас искочити живи неандерталац. Ушли смо у солидно намештену дневну собу. Била је уређена у колонијалном стилу, са намештајем од ружиног дрвета. Видело се да Хансену послови иду од руке.

Кад смо прешли на ствар, Хансен нам је испричао да је један представник филмске индустрије из Калифорније, приликом путовања по Далеком Истоку и куповања декора за филм, „открио“ у Хонг-Конгу блок леда са неандерталцем. Није хтео да нам каже име те, очигледно богате особе, правдао се да му уговор са њим то не допушта. Филмаџија му је, како тврди, дао потребан новац да блок пребаци у Америку, да набави довољно велики замрзивач како би спречио његово топљење, као и да купи камион-хладњачу којом ће га возити на изложбе. Све остало је било на њему, пре свега организација изложби и излагање неандерталца, с тим што зараду деле на пола. Трудио се да нас увери да је то све и да нема ништа више да нам исприча. Свеједно имам утисак да нам није рекао пуну истину. Уверен сам да је овог калифорнијског филмаџију измислио како би се заштитио од дубљег испитивања.

Проучавање неандерталца је договорено да почне од сутра.

 

18. децембар 1968, среда

То је заправо највећи шок који сам у свом истраживачком раду доживео. Док ово пишем, осећам се као на иглама. Кад сам долазио овамо нисам ни сањао да ћемо Бернар и ја открити такав зоолошки специмент, нешто са чиме се данашња антропологија још није срела.

Очекивали смо да нас Хансен поведе иза фарме где држи паркирану хладњачу и да ћемо у њој испитивати оно што смо мислили да је неандерталац. Погрешили смо. Хансен је пребацио блок леда са „неандерталцем“ у кућу. Држао га је у великом замрзивачу у помоћној просторији, коме је у поклопац уградио четвороструко стакло како би му се могла видети унутрашњост. Светло неонки уграђених у строп просторије било је недовољно за испитивање онога што је блок леда чувао – морали смо све време да држимо укључену јаку лампу. По Хансену, кад је блок купио, тежио је близу шест хиљада фунти (око 2,7 тона), али му је димензије максимално смањио да би се биће у леду што боље видело, тако да му тежина сада не прелази три хиљаде фунти (1,36 тона). Где ли је само нашао оволико велики замрзивач? Дугачак је био седам стопа (нешто више од два метра), а дубок и широк најмање три и по стопе (око један метар).

Кад смо се нагли над сандук – чекало нас је право запрепашћење. Није ме толико узбудио изглед створења у замрзивачу, шокирало ме је нешто друго. Ма колико невероватно то звучало, биће је било убијено! и то убијено ватреним оружјем!

 

20. фебруар 1969. четвртак 

Ево и данашњи дан прође а ја и др Бернар још не нађосмо разумно објашњење за овај случај. После открића да је „неандерталац“ убијен ватреним оружјем, једино чему нас помисао води је да је наше створење заправо недостајућа карика еволуције, која је на волшебан начин преживела до данашњих дана. Вероватно га је убио неки ловац заменивши га за звер. Било како било, одговора још нема нити ће га бити док не извршимо аутопсију.

 

Извештај др Бернара

Одломак из извештаја др Бернара Хејвелманса упућеног „Белгијској академији наука“, објављеног 25. децембра 1968. године у часопису „Планет“ 

Биће на први поглед изгледа као човек, или тачније, као одрасло људско биће мушког пола, висине 1,8 метара, али ванредно маљаво. Изузев лица, дланова, табана, пениса и мошница, тело му је потпуно прекривено тамномрким длакама дугачким од 7 до 10 cm.

Боја коже је воштана, што је карактеристично за лешеве беле (кавказоидне) расе који нису опаљени сунцем. Кожа се без потешкоћа може видети на видљивој површини тела, а нарочито ван потпуно голих зона – на средини груди и на коленима – јер су ту длаке углавном око два милиметра удаљене једна од друге. У целини, длаке подсећају на длаке шимпанза, а никако на густо крзно, као на пример код медведа.

Разнесен потиљак и чињеница да су оба ока испала из својих дупљи (једно је чак сасвим нестало) чине вероватном претпоставку да је биће убијено спреда, са више метака из ватреног оружја великог калибра.

Један метак је погодио лакатњачу у тренутку када је створ очигледно покушавао да се заштити подлактицом. Други метак му је продро у око, уништио га, избацио друго из дупље и најзад направио кратер на потиљку, што је морало изазвати тренутну смрт...”

 

Завршни ударац 

3. март 1969. понедељак 

Поново сам допутовао код Хансена. Леш је већ на неколико места почео да се распада. Хансен је зато одлучио да га приказује још годину дана, а онда да допусти да се изврши аутопсија. Др Бернар и ја смо спремни да одмах откупимо то створење, али се Хансен још увек колеба.

 

5. април 1969. уторак 

Још не могу да се повратим од прекјучерашњег догађаја. То је било као гром из ведра неба. Очекивао сам собарицу, а на вратима се појавио Хансен. Пренеражено сам гледао његову појаву испијеног изгледа. Иначе мали, сада је био још сићушнији.

Подбулих очију, зурио је у мене самртнички уплашен. Довукао се до фотеље и скљокао као да је целог дана веслао на галији. Упркос таквом изгледу, кад ми је све испричао, нисам му поверовао. „Преклињао” ме је да никад ником о томе не говорим, да га не прогласе лудим. По мени није био ни најмање луд. Шта ли му је само требало да све то измисли и преда мном глуми шарлатана? Зар није могао, као сваки поштен човек, да призна истину? Да сам у праву најбоље сведочи ова магнетофонска забелешка његове „исповести“:

„Био сам крај неандерталца и хтео сам поћи вама као што смо се договорили, али наједном, на моје запрепашћење, створи се испред мане нека жена припијеног одела уз тело и великог крутог оковратника. Зинуо сам забезекнуто. Верујте ми, господине Сандерсоне, појавила се ниоткуда, једноставно из ваздуха. Хтео сам нешто да је питам, не сећам се шта, али ме је она тако чудно гледала својим продорним, зеленим очима, да нисам могао, фактички, ни да се покренем, а камо ли нешто да кажем. Монотоним, скоро металним гласом, наредила ми је да седнем. Послушао сам је. Сам себе не могу да познам. Ја који сам увек био тврдоглав и никад нисам дозвољавао да ми ико командује, покоравао сам се свакој њеној заповести! Изгубио сам своју вољу, господине Сандерсоне, потпуно сам је изгубио! Жена ми је тад рекла да је добила наређење да узме са собом сандук са слеђеним теретом (замрзивач је назвала сандук). Хтео сам да се буним, али сам и даље остао прикован за столицу. Рекла је да је хтела да ми хипнозом избрише сећање, али да по свој прилици то неће бити потребно, јер и да покушам да причам о овоме, нико ми неће веровати. Онда су се иза ње, исто тако изненада, појавила два униформисана лица. Пришли су „сандуку“ и на њега закачили неке црне рупичасте кутије. А онда се десило то, господине Сандерсоне. Ох, не терајте ме да вам завршим причу. Ако нисам луд сигурно ћу полудети. То ми се није десило, просто није могло да се деси! Жена је извадила неку справу и притисла нешто на њој. Видео сам како је сандука са неандерталцем заблистао зеленкастом светлошћу… и нестао! Не гледајте ме тако запрепашћено, молим вас. Морате ми веровати. Сандук је нестао, потпуно нестао, као што су и они, сво троје, одмах за њим нестали!“

Заиста сам га гледао запрепашћено. Нисам могао да верујем да та дебела мешина може бити тако добар глумац. Како је само без грешке играо своју улогу! И још, као, на месту где је стајао сандук, по његовом нестанку, створило се тридесет хиљада долара. Сасвим је јасно да је неандерталца продао некоме. Ја сам му нудио само двадесет хиљада. Кад ме је посетио дописник „Франс Соара“, морао сам, наравно, рећи истину, да је биће у леду продато некој непознатој особи која је заједно са њим нестала без трага и гласа, што заиста и јесте.

Не схватам заиста шта је Хансену требало да измишља те „час-га-видиш-час-не-видиш” униформисане? Да је просто рекао „продао сам га јер сам добио бољу понуду“, разумео бих га. Али болеснику то није било довољно. Не само да је измислио зеленооку и њене пратиоце, него је све засолио том блесавом реченицом зеленооке. Наводно, зеленоока му је. пре него што су „испарили“ у виду зелене магле. рекла као да се правда: „Ово радимо у име Великог Моа!“ Чак и да је све заиста било тако, да су се зеленоока и њени пријатељи ни из чега стварно пројавили и са створењем потом нестали у зеленој магли, зашто би зеленоока уопште било шта поверавала Хансену? „Ово радимо у име Великог Моа!“ Будалаштина! Ко је тај Велики Мо? Кум Коза ностре, наследник Ал Капона? Тупаво, потпуно тупаво! Бесан сам толико да ми дође да искочим из сопствене коже. Могу тек да замислим како ће др Бернар реаговати.

КРАЈ

 © Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Прича "У име Великог Моа" објављена је у књизи "Иза Ума IV - Зборник прича књижевне фантастике IV дио", дигитално издање. Издавачи: Портал "Очаравње" и часописа "Sapphoart", Вараждин, 2024, стр. 245-261. https://view.publitas.com/foi/iza-uma-zbornik-prica-iv-dio/

ЗА