Убадачи
И убо ме је изненада,
подмукло, онако како само он то може да учини. Створио ми се иза леђа, изникнуо
из блата и убо, нечујно, префригано као којот, убо ме је оним тупим кухињским
ножем из „Студентског парка“. Или сам то можда ја њега убо? Не знам. Главно да
ми га је забо нагло, право међу ребра, тако спретно, да сам застао запањен
толиким његовим искуством са тим, наизглед, неоштрим прибором за јело.
Зачудо, нисам осетио бол, та бол, ако је и настала, није
успела да се извије и урликне од опште боли, јер болело ме је читаво тело,
измрцварено гацањем по блату коме се није видео крај.
Корачам тако (ако се то уопште може звати корачањем),
пропадам кроз лепљиву смесу, с муком извлачим ноге. Киша се обрушила одозго,
мислиш капи се утркују, спортисти да су, пљуште по мени и земљи, трче,
поскакују, одбијају се од шињела и стрмоглављују у каљугу под ногама. Сав сам
мокар, али као да то не осећам, као да ми не ремете мисли ти млазеви воде што
ми се котрљају низ лице, изазивају у костима језу и голицају попут суза,
несносно, као мува кад шета по уснама, нагоне ме да подигнем руку, да их отрем
нервозним трзајем длана. Све се слило у језиву музику плача кише.
Често се ми тако бодемо. Гацам ја по блату и, као идем
напред, а он, рађа се из њега, изненадно; таман да га приметим, а већ ми је
зарио нож. Или сам то можда ја искочио из блата, а он корачао по њему – никада
не успевам да оценим. Ако и осетим бол, све ми се чини да то мене није
заболело, да ја то, једноставно, осећам за њега – њега боли, а ја осећам.
Чим би ме убо, брзо би се расплинуо и стапао са каљугом
и кишом. Увек покушам да га ухватим и увек ми некако измакне из руку. Готово га
шчепам, а он процури кроз прсте као смрскано јаје, лагано, љигаво, прво беланце
па жуманце, оде или до земље, или одскочи у страну и побегне на неко брдо и
одозго ми се церека. Псујем га и вичем, говорим најгоре и најцрње псовке које
ми падају на памет, просто не могу да се суздржим. Њега то још више подстиче,
церека се као луд, скаче по брду, плази ми се и показује лакат.
Онда се појављују они, доле из шуме чији се обриси једва
назиру кроз дебелу поњаву кише. Корачају нечујно један иза другог, бескрајна
колона њега и мене, као сцена из сна. Ничему се више не чудим. Ходамо у колони,
ред он, ред ја, све сами он и ја. Корача колона дуга, дуго, отегнуто, а ми је
гледамо. Необично је једино што над њима сунце, а над нама киша. Пењу се уз
косу суседног брда, опасани тешким реденицима и војничким каишевима. На главама
им капе, или шубаре, или питај бога шта је, са некаквим ознакама, грбовима, и
ко зна чиме још не. Видим им пушке и карабине, а за појасом бомбе и дуге
кољачке ножеве, крваве.
Све се одиграва као на филму, понавља се непрестано као
бескрајна трака, као стара плоча на поквареном грамофону. Свако од њих, или
нас, или како већ хоћете, вади нож и убада оног испред себе. Увис шикне густи
млаз крви и прска убадачево лице. То све траје тренутак, док колона и даље немо
корача као да се у њој ништа не дешава. Одмах потом долети рој дебелих мува,
сребрнасто
плавих,
златасто
зелених
и црних (како ли само осете мршу?), попадају по леђима убодених и стану својим
сисаљкама од лепљивог језика да исушују ободе отворених рупа. Липтање крви
престане, а на ужареном сунцу ране се нагло црвљају. Добро видим одавде, јер и
над нама је у међувремену грануло сунце: гамижу црви, бели и огромни, увлаче се
у ране, излазе и шетају около као на паради. Након тога убадачи наново потежу
каме, али овога пута не са намером да боду. Њиховим оштрим врховима, да не
верујеш, почињу да требе те пузаве љигавце из рана, а оне, ослобођене одвратне
гмизавости, брзо зарашћују. И још честито нису ни зарасле, поново севну ножеви,
бљештави, хитри, нова крв бризне увис и,
ето опет рана, опет црва, опет на паради. А колона корача, незаинтересовано,
лењо, без заустављања. Ходамо он и ја, један иза другог, рекaо
би неко да се не познајемо.
Свашта, помислих кад је и задњи од њих зашао иза брда. Као
да јој је то био знак, киша над нама заигра свој нови сабласни плес авети,
досадна она, досадно блато и досадан ја, замишљен, а без мисли, толико удубљен
у безмисао, замало да ми промакне прелет јата преко неба.
Лепо јато имам, све птица до
птице, једна лепша од друге, слободно лепршају висинама, ништа их не спутава,
киша понајмање. Поносим се ја са својим јатом. А како и не бих. Попнем се на
брдо да му будем ближи и гледам. Видим трепет крила, краљеви облака, видим
перје, беласање трбуха. Као да и сам осећам ветар што око њих хуји не могу а да
ми у души не заигра, да ли од радости, или од висине. Јер доле једва се види
неки мокри луг, а горе лепо се виде моји голубови; доле киша пљушти, горе шуме
крила; доле сабласти шипражја, горе сјај сунчаног неба; доле... ох, опет он из
блата! Или сам можда ја из њега? Са ове висине не видим добро, али видим
довољно: у руци му сачмарица, натегнута, мушица на нишану. Та неће ваљда!?...
Ипак хоће... О, не, не, не!... Скачем с дрвета, падам на главу, забадам се у
блато до појаса, само ми ноге вире, млатарају бесомучно, секу ваздух као неке
џиновске маказе...
Кад сам се ишчупао из земљане каше, било је већ касно.
Од њега ни трага. Видео сам оловне голубове како се стрмоглављују и глинене
војнике како их немо поздрављају. Или су то били глинени голубови, а оловни
војници? Не знам. Тек, пошао сам да са друге стране шуме покупим моје мртво
јато. Или се то наново појавио он и одгацао уместо мене? Опет не знам. Све ми
се помутило од туге или јада, од бола који не осећам, или бола који осећам
уместо оног кога боли.
Неко од нас двојице се ускоро вратио. Киша је престала.
Изашао је из шуме прозирних очију, укочених. Гегао се. Могао сам лепо да га
видим. О рамену је имао торбу, ону браон, кожну, комесарску торбу. Испод њеног
поклопца је нешто вирило, пружало се навише и завршавало у његовим устима.
Сетио сам се шта то може да буде, није било тешко погодити. Знао сам да је то
утроба. Знао сам да су то црева мојих глинених голубова. Знао сам и то да је он
тифусар. Преко главе је носио сиво, коњско, и од скорашње кише још мокро ћебе.
Грицкао је црево, дуго га глодао. Као кад се једе печеница па наиђеш на жилу и
заинатиш се, прегришћеш је макар се удавио. Жвакао је са зачуђујућом мирноћом,
са упорношћу лудака. Кад би осетио фекалије у устима, једноставно би склопио
око шпагете палац и кажипрст и увежбаним покретом одгурнуо измет, или шта је
већ то било, низ црево назад у торбу.
Нисам могао више да издржим. Смучило ми се. Као да се
човек сусреће са утварама које се ломатају светом и по њему гамижу несвесне
себе и своје околине. Зажмурио сам и тапкајући попут слепца, насумице кренуо
низ брдо. Неким шестим чулом осећао сам да је то прави пут. Ако сам уопште
шесто чуло и имао.
Уследило је ново гацање по каљузи, безглаво пропадање и
извлачење мокрих ногу на којима је било више блата него скупа и костију и меса.
Моје шљапкање, каљугасто, густо и водено, слило се са цмиздравим облацима у
отегнуто праћакање звукова, сувише монотоно да би и на тренутак могло да
узнемири човека, сувише досадно да би га довело у неко другачије стање од
поспаности без мисли.
И ко зна докле бих тако ишао у нетраг да се поново није појавио он. Наново ме је убо, изненада, подмукло, онако како само он то може да учини. Створио ми се иза леђа, изникнуо из блата, и убо, нечујно, префригано као којот, убо ме је оним тупим кухињским ножем из „Студентског парка“. Или сам можда ја њега убо? Не знам. Не знам ко је од нас двоје он, ко сам ја, а још мање знам ко смо то ми?
КРАЈ
© 2022 Бранимир Перић
Прича "Убадачи" је првонаграђена на конкурсу ЗДФ форума 2022. године. У августу исте године објављена је у антологији ЗДФ форума "Тренутак кад је у мени почео рат".
