УПУТСТВО: Садржај блога омогућује да се отворе спискови овде објављених радова и то по књижевним врстама. У садржају је и листа по азбучном реду свега што је на овом блогу објављено. На десктопу и таблету садржај је са десне стране (зове се Странице или Pages), а на таблету је то одмах изнад заглавља блога.

25 May 2022

О пријатељству упитноме


О пријатељству упитноме

Дељење прво

Ј

уче сам се споречкао са једним својим пријатељем дописујући се преко мреже. Није ми први пут, а вала ни последњи. Једино што треба имати меру докле ићи у споречкавању и са ким се споречкаваш, јер са пријатељима који вам нису блиски, а нису ни другови, споречкавају се само они којима треба помоћ.

Неко ће се већ ухватити за разликовање пријатеља од друга у овој мојој расправи са самим собом; пошто је прочита, неће одолети да ме не поткачи бар мало – искористиће и ту прилику да истакне свој его. Искрено, волим таквоме да чачнем у его. Уживам у јеци кад му его забруји, посебно у реченицама које сав надахнут мисли „да ми је сручио“. Ако ме јека његовог ега дубље дотакне, ако погоди фреквенцију моје резонанце, ето ми инспирације да му одговорим и од његовог и осталих одговора изаткам есеј. Уосталом ја и не кријем да ми је его већи од Монт Евереста.

Зашто разликујем пријатеља од друга? Просто зато што пријатељ није исто што и друг. И са једним и са другим имаш релативно близак однос, можеш да им кажеш шта мислиш, шта осећаш, при чему другу то саопштаваш без бојазни да ће ти у некој прилици изврнути речи, злоупотребити, пред другим те њима исмевати, или се због реченог наљутити.

Другарство је дубље од пријатељства, оданије, искреније. Друг те у свему разуме, подржава, од тебе му не прети опасност, зна да си до ситница одан, искрен, заједно сте расли, сазревали, заједно школу учили; поверење и вера су вам добијали на висини и тежини како сте се сами издуживали и дебљали. Ако ти се нека женска свиди, друг, без обзира што је и сам заинтересован за њу, препустиће ти првенство ако си се први изјаснио; позајмиће ти свој најдражи дукс, рајф за косу, патике, конзолу за видео игре, један круг на бицикли; позајмиће ти новац и заборавити да ти га је позајмио, неће га непрестано боцкати нешто изнутра и подсећати га да му позајмљено ниси вратио, јер ћеш му, зна он, кад тад вратити, ако не новцем, онда неком вредном ствари, чак вреднијом од позајмице; или услугом. Другу причињава задовољство што ти се у правом тренутку нашао, што се жртвовао за тебе; испуњава га задовољством сама помисао да ћеш због његовог дара бити срећан.

Кад је пријатељ у питању, ту већ мора постојати доза опреза. Пријатељ ти престаје да буде пријатељ оног тренутка кад вам се интереси сукобе, без обзира што вам је однос дотада био исти као код другарства. Чим се супарништво, љубомора јаве, готово је са друговањем. Било да је то због успешнијег пословног потеза неког од вас, било што сте бацили око на исту женску, било што си награђен од шефа а он није, било што је рекао нешто што те коснуло (а од друга те не би коснуло), било зато што му жена кљуцне нешто против тебе и усади му црв сумње (или твоја у тебе, свеједно). Било шта у теби или њему може да изазове завист, неповерење, жељу за надметањем.

 Другарство, оно право, искрено, једино постоји док смо клинци. Друг у одељењу, комшија из куће до твоје, из твог или суседног улаза, члан банде твоје улице, зграде, дечко или цура са којом на великом одмору скачеш преко ластиха, играш кликере, размењујеш самолепљиве сличице, колега са фолклора, са хора, из фудбалског, карате или тениског клуба, планинарског подмлатка… свако од њих ће ти бити друг, искрен и одан док сте клинци, док вам је однос безазлен, док вам је игра једина окупација, док вас други храни, одева… Док не уђете у пубертет и постанете један другом супарници, јелени који се боду роговима око превласти за доступ кошутама… Можете и по уласку у пубертет да будете другови, али се другарство осипа, све је мање истинских другова, оних који ни у чему не завиде један другом, спремних да се за друга посвађају, жртвују, па и побију. Како године иду, другови постају пријатељи, иако их и даље зовемо друговима (али све чешће другарима – јер другар и пријатељ су синоними, различити називи за исти појам).

Кад ти је однос са другом непромењен као кад сте били клинци, а у души те почео да нервира због нечега што му не желиш рећи како га не би повредио, да ли сте и даље другови? Ако ти „скине“ женску иако зна колико си за њу загрејан, да ли сте и даље другови? Можда и јесте, али ако се једва суздржиш да му не разбијеш нос, ако не узвратиш, онда си засигурно постао (или већ био) пичкица у души, а он лош човек.

Сваки однос између двоје (који није љубавни), другарство је само дотле док је неискључиво, несебично, одано, пожртвовано. Све друго, што подразумева макар и најблажи вид толеранције, није више другарство већ пријатељство. Са другом се знаш и да посвађаш, али сте, кад прође врелина, кад пара из вас испари, опет другови, опет делите чоколаду, исте патике, смејете се истим цакама, имате исти укус за музику, филмове, цуре. Са пријатељем кад се посвађаш, више нисте пријатељи.

Много више снаге треба за пријатељство него за другарство. Чим мораш да се силиш да пријатељу због нечега гледаш кроз прсте, пређеш преко нечега – то никако не може да је другарство. Зато пријатељства лако пуцају, а кад пукну не састављају се; постајете само познаници, колеге на послу, комшије које се поздраве или не поздраве кад прођу један поред другог.

Пријатељство наликује љубавном односу, личи на брак. Једном кад се љубавни однос поремети, кад једно од љубавника, или брачних другова разочара због нечег или у нечему оног другог, кад љубав прерасте у нетрпељивост, кад је симбиоза даље неодржива – покидана веза се више не саставља, љубавни однос прелази (најчешће) у своју супротност, копају се ровови, пуца из тешког оружја, грувају хаубице. Једнако је тако и са пријатељством. Од пријатеља не направи поново пријатеља, сем неискреног. Добијеш у већини случајева најљућег непријатеља, окорелог супарника, неког од кога мораш да се чуваш да те иза ћошка не сачека његова подметнута нога, или батинаш кога је унајмио. Зато се пријатељство мора да негује. Не поклонима, наравно, него искреним односом, отвореношћу која не угрожава ни једног ни другог; наравно ограниченом, јер само се луд поверава у свему и до краја некоме – управо због оне опасности која може да наступи ако ти пријатељ престане да буде пријатељ, а у браку супружник престане да буде брачни друг. (Додуше, у браку се не отварамо до краја из другог разлога – ако неког толико волимо да би га наше отварање могло да повреди, на време се  треба угристи за језик. Међутим, питање је колико је и најдубља љубав искрена ако волећи морамо да мислимо?)

Очигледно пријатељство је скопчано са гутањем. Нешто мораш да прогуташ што ти засмета код, или од стране пријатеља. Такође мораш и да „цинцулираш“, одмераваш тежину својих речи, реченица, поступака. Пријатељство мора да се негује чак и тиме што му све не откриваш, по цену да си себе оптеретио грижом савести. Другарства такве жртве не тражи, јер је детиње чисто, искрено и није завидно.

Срећни су они који су и у годинама након пубертета задржали бар неког друга из детињства, или су били такве среће да створе нове. Кад животно доба крене да клизи силазном путањом, кад више не стрепимо за посао, кад више немамо потребе да се бодемо роговима или џилитамо као напаљени пастуви, „кад руке толико онемоћају да се сабља преко оне ствари више не да сломити“, кад можемо да се испичкарамо само због изгубљене партије таблића, шаха, или што неки политички кретен кога симпатишемо није истовремено симпатија и друга, већ нам друг цени и гласа за ону другу политичку наказу и лажљивца… прилика је да се поново стекну другови; немамо на чему више један другом да завидимо, немамо потребе да се надмећемо, доказујемо, у једнакој смо извесности која испред нас не показује сутра, а иза нас светли успоменама.

 

Дељење друго


Н

евероватно лако је споречкати се било са киме преко друштвених мрежа. Људи су слободнији кад не гледају у лице свог саговорника. Комуницирајући порукама, чине то као да са друге стране није живо људско биће, са свим осећањима карактеристичним за људско биће, биће живаца „лаких на обарачу“, истањених страховима усађеним ко зна кроз коју муку, или погубљених суптилним дејством медија. Кад гледаш човека у лице читаш му мимику, покрете, читаш му из очију, своје речи прилагођаваш ситуацији, бираш их, одмераваш, мериш на кантар, многе и гуташ. Суздржавање у живој комуникацији је правило, не изузетак. Много је лакше лајати кад те онај са друге стране не види.

Комуникација преко телефона, иако онога са којим комуницираш не видиш, не разликује се много од комуникације са саговорником са којим стојиш, шеташ или седиш, са којим причаш гледајући се у очи. Причање преко телефона је такође уживо комуникација. Јесте да се не видите очима, али се „гледате“ ушима! Једнако пазиш шта ћеш рећи, ослушкујеш интонацију гласа саговорника, начин на који ти се обраћа, ловиш му поштапалице, уздахе. Кроз интонацију и пратеће звукове се чита између редова, као кад гледаш филм снимљен на језику кога добро познајеш и истовремено читаш титл: примећујеш све где је преводилац омануо или намерно мењао дијалог.

Другачије је то од онога кад причамо сами са собом испред огледала. Заправо, мали број нас прича сам са собом. Такво причање је резервисано за скренуте, оне који су се откачили, којима су попустили живци; као и за глумце кад вежбају улогу. Добро, де, сви смо ми у живим комуникацијама помало глумци, али за разлику од правих глумаца не причамо унапред научени текст, већ импровизујемо, прилагођавамо га ситуацији, обликујемо, смишљамо на лицу места. Глумци смо једино у томе што свесно или несвесно кријемо права или бар дубока осећања. Некад то чинимо из пијетета према саговорнику, некад из сопствене користи, скривеног наума, или што нам је у сржи да себе уздижемо, хвалимо, представљамо какви нисмо, какви бисмо желели да смо у ситуацији коју описујемо саговорнику, у коју се са свом страшћу Нарциса уносимо.

Потребе да глумимо углавном нема кад се дописујемо. Зато су писма – она негдања, писана руком пријатеља или пријатељице, пријатељу или пријатељици – била искренија од комуникације уживо. Није нам при писању било потребно да глумимо нити да се брзо сакривамо, блефирамо, или повлачимо као што то чинимо у живом разговору кад нас противник навуче на танак лед (или се сами навучемо).

Комуникација порукама преко „мреже“ није комуникација уживо, већ комуникација са задршком. Нико те не јури одмах да пошаљеш одговор. Нико и не очекује да га одмах добије. Можеш да се фолираш како си био у неком послу, друго нешто радио па си тек сад видео поруку и на њу одговараш; за то време можеш натенане да саставиш савршен одговор, да му ништа не мањка, да исказује управо твоје најдубље, па и најискреније мисли; имаш довољно времена да изгланцаш реченице и своје мисли у њима, сасвим довољно да исправиш грешке и себе пре него што кликнеш на „шаљи“; а и тад, ако ти сине да си нешто написао што није требало, нешто што те представља онако како ниси хтео, што те ружи, имаш колико-толико форе да обришеш своју поруку; наравно пошто се успут помолиш богу ако си верник, или положиш све карте на наду да ти саговорник у међувремену није поруку већ отворио и почео да је чита; мада и тада можеш да се извучеш, да се чудиш „како то?“, да кажеш да се вероватно „нешто покарабасило“, речи па и реченице су ти се из неког разлога измешале па испало оно што ниси хтео да кажеш; на крају крајева све можеш да свалиш на апликацију преко које комуницираш (апликације за то и постоје, да се окриве).

Да, много је више искрености било у писмима док су се писала руком и чекала данима (некад и недељама), далеко више него у порукама које размењујемо преко „мреже“. Нема те особе која је искрена преко „мреже“, или бар искрена до краја. Чак ни млади својим сецканим порукама (од којих матори луде). Питање је колико су искрени док им палчеви онако лете по тастатури мобилног ко гладни бумбари. Не мало шизимо супруга и ја кад добијамо поруке од деце. Уместо да саставе целу мисао, да је прочитају пре клика, исправе шта им се не свиђа, сецкају поруке у делове и шаљу сваки резанац посебно. Мада су и неки „старији“ пријатељи тако почели да чине – видели од деце. Одмах знамо да се то они јављају кад нам из мобилног стане да искаче учестано, у неправилним размацима „цин, цин, цин“. Рекло би се да не промишљају унапред своје реченице; сеју их као некад што су сељаци руком сејали жито; расипају их у неуједначеним количинама, онолико густо колико захвате шаком и онолико равномерно колико рука понови истоветан потез претходном замаху (а ветар у том часу не дуне и не развеје им зрна тамо где је већ пало претходно зрневље).

Млади истресају своје исецкане реченице јер су нервозни, без стрпљења, истресају их као ми што смо некад, једнако нервозни, квасили тротоар надошлом водом из уста док смо, поређани дуж корзоа као успаљени ламбови, „шацовали“ цуре, које су нам пред обалављеним њушкама промицале завртелим задњицама, држећи се подруку. Или су млади постали савршенија бића него што смо ми у њиховим годинама били? Можда се сад и мушки нових генерација рађају са способношћу паралелног процесирања каквом се од настанка човека жене рађају? Ко зна шта још друго раде док куцкају поруке? Зато им поруке делују недовршене, без интерпункције, често без почетка и краја реченице; личе на ишчупану мисао пљуснуту на екран, попут наше пљувачке некад, штрцнуте на тротоар.

Ипак, брзина којом пишу, учесталост којом сецкају поруке, води једном другом закључку: млади су много искренији у својим порукама од нас који их не шаљемо док нисмо потпуно задовољни оним што смо написали. Испада да смо само ми из средњих генерација неискрени у писању, за разлику од наших предака који су руком писали писма и наше деце која своје мисли непосредно сручују у тастатуру!

 

Дељење треће 


К

оначно ево и споречкавања са мојим пријатељем које је избило чеп на бурету бројања до десет и излило ово моје подугачко промишљање о другарству и пријатељству. Запазили сте, надам се, да сам се још на самом почетку, у првој реченици оградио и пријатеља назвао пријатељем? Разлику између пријатељства и другарства објаснио сам у првом делу расправе.

Поруке које размењујемо преко мреже обично су слике или спотови; циљ им је да насмеју или уплаше оног коме их шаљемо. Углавном иду у крајњост, ништа између, јер једино екстреми побуђују пажњу. Ако те не заинтересују из прве, онда нису екстреми и неминовно се питаш (не схваташ) зашто ти је тако нешто уопште послато. У поруке тог типа не рачунам сличице бајне природе, цветиће, спотове са животињама или најлепшом на свету децом („види какво је, да га поједеш“); такве поруке и прилози заслужују посебну расправу (уз обавезно учешће психијатра или бар клиничког психолога).

Тек, у једној поруци стиже ми од пријатеља слика неког почившег, риђег Азовца, који је, онако ћелаве (а где није ћелав бријане), велике, лубеничасте главе, издалека подсећао на тог мог пријатеља. Јесте да је био прекрижен црвеним, како на руским порталима означавају нацисте скинуте са списка живих, али је стајао у истој ноншалант пози, са рукама у џеповима, коју најчешће заузме мој пријатељ кад са неким разговара а хоће да се покаже већи него што јесте; големе, тамне наочаре за сунце, мрачили су му поглед, а повијени мусташи, додатно пожутели од димљења дувана, савијали се око углова усана; да нису жути помислио би да их носи Мексиканац, плаћеник, коме је ледени, украјински ветар, бришући преко житних поља одувао сомбреро; „красила га је“ троцкијевска, јарећа брадица: пристајала му је уз округло лице „ко кокошки сиса“, јер троцкијевске брадице приличе испијеним, туберанским фацама, а не нагојеним џаковима у које се свашта трпа; сем што му је на мајци увученој у панталоне стајао уштампан знак хитлеровске есес дивизије, јакна, патике и панталоне са сребрном шналом су му били готово истоветни са одећом коју је носио мој пријатељ кад смо се јесенас последњи пут видели. Шта друго Србин да уради у том случају, него да се нашали реченицом: „Добро си се камуфлирао са брковима, брадицом и сунчаним очалама – једва сам те познао!“ – рачунајући да ће пријатељ, као што је нормално, схватити то као зајебанцију и једнако одговорити.

Србима је све инспирација за збијање шале. Не постоје моменти који их не инспиришу – чак ни најтежи. У најтежим као да добијају посебну инспирацију, нешто их изнутра боцне, подстакне на разваљивање од смеха. Тад праве најгорче и најбоље вицеве. Чак и над гробом у коме неког сахрањују, па и док поп покојника опевава и около смуди тамјаном, умеју да избаце виц; не ретко и да се над отвореним одром покојника запију и доскочице у његову славу запевају. Кад су несреће, елементарне непогоде, катаклизме, ведрином и смехом се огрћу као непробојним плаштом. Плашт од смеха им на неки волшебан начин спашава дух од потонућа, уздиже га, челичи, помаже да преброде најтеже ситуације. Страхоте прошлости кроз које су током историје пролазили као ниједан други народ, иживљавање свакојаких завојевача (и сопствене властеле), довело је временом до тога да им се генетска структура промени и учини их пркоснијима и отпорнијима од других мање источних и мање древних народа. Откриће ту хаплоидну групу ускоро, уверен сам. Показаће се да је зезање на сопствени рачун управо најбитнији део те генетске измене. Други народи и друге цивилизације тешко тако нешто могу да разумеју. Чак ни мој пријатељ, као што ће се видети, није разумео, чим је могла да га погоди оваква реченица која ниједног Србина не би одвела у криво закључивање јер би је схватио као шалу и спремно на њу узвратио контра шалом. Али, шта ћеш, природа је непредвидива. Дешава се да и генетска мутација добије мутацију. Изроди свуда постоје, па и међу нашим пријатељима. Сагласно оном што сам истрабуњао у првом делу ове расправе, нема ми друге него да прогутам кнедлу и правим се да ме пријатељ није својим истрчавањем шутнуо у цеваницу, ако не желим да се отпријатељим са њим, а не желим.

Уместо контра шале, сручио ми је салву љутње као одговор. Какви салву! Бујицу подивљалог потока који ваља блато са планине. „Мени то није нимало смешно!“, била је прва реченица коју је својим потоком изваљао. А онда су се сручиле друге да објасне прву. Блата колико хоћеш. Само је још фалило перје, онако уваљаном од блата, по мени да полепи.

Потпуно си, пријатељу мој, отишао у е-фе! Као да ниси међу нама рођен, као да си изрод. Колико пута си се и сам зезао на туђи рачун, правио шале. По туђој задњици не боли. Добро, добро, водио си рачуна да не претераш. Па зар се после толико година од кад газимо исти асфалт ниси сродио са чињеницом да се ми, урођеници са ових простора, спрдамо са свим и свачим, и да нам, ваљда зато што смо урођеници, ништа није свето? Где несташе они мангупи чије си ми шале препричавао, за које си се хвалио да си се у детињству са њима дружио, а касније, као одрастао, пријатељевао? Испарише из твог сећања и они и дух мангупа који су у теби оставили (ако су га заиста оставили). Причали смо вицеве једни о другима и о Титу кад се најмање смело, зар се не сећаш? Није твоја месна заједница била другачија од моје. У нашој смо причали вицеве о логорашима у Аушвицу и Хитлеру који их обилази, иако није било скоро ниједне породице најближих пријатеља и чланова најуже фамилије мојих родитеља а да бар неко из њих није био у Аушвицу, у којем другом нацистичком логору, или бар у заробљеништву у Немачкој, Норвешкој... Једино се моја мајка гнушала таквих вицева, али је она по природи била крутих ставова, држала се принципа и по цену сопствене среће; такво њено понашање ме и дан данас погађа, као што ме погађа и твоје кад ме оваквим поточним муљем пљуснеш. Нико није срећан ко се не смеје, а најмање је срећан онај ко не уме да се шали на свој рачун. Хвала свевишњем творцу моје психе, ја сам таквих назора оперисан; никада се не могу помирити са забиџеношћу, посебно не оном која нема основа, која без разлога и зле намере распали муњом пријатеља. Могу да те разумем али ти никада нећу за тако нешто написати оправдање. Ширина је потребна да би се други разумели, много велика ширина; још већа да у шалама не видиш злу намеру.

На жалост, мој се пријатељ на том првом блатном изливу не заустави. Узвраћај који му послах још га више погоди. „Слушај!“, дрекнуо је. „И ја се зајебавам максимално, али имам црвене линије! Поредити ме са фашистом, мало је много. И моји рођаци су били у Аушвицу, и то не било који: најближи! Питај ме колико се њих вратило! Не љутим се на тебе, само ти скрећем пажњу!“

Еј! Скреће ми пажњу! Па тиме као да си ми прст забио у око! Отказаше ми пријатељске кочнице: морао сам ко Кременко ногама да кочим да ме низбрдица не би понела и однела сасвим. Заборави на то скретање пажње, заурлах сад ја (у себи; нисам ставио узвичник). Немам намеру да ми живот буде напета струна и непрестана стрепња да ли ће некоме њен зуј да засмета. Ако ти живиш са аветима у себи и извирујеш иза сваког ћошка стрепећи напад на своју персону и њене авете, не усађуј те страхове, горчину и окорелости мени. Ја те примам какав јеси, прими и ти другог, срећнији ћеш далеко бити. Сви ми имамо своје мане и добре особине, али је највећа несрећа натурати их другоме, терати свет да ти се прилагођава, уместо да се опустиш. Никако ти не желим да живиш у грчу, зато и не схватам зашто ти то мени желиш?

Истругах ђонове кочећи, а мој пријатељ ногама још додатно погура своја камена кола. Овде није ствар грча већ лепог васпитања, написа ми и оста жив. Пре него што шаљем нешто, размислим да ли ћу некога тиме повредити, вели. Свако друго понашање је бахаћење сељачине који гледа само себе и сматра да је опуштен. Ударац испод пазуха.

На силу зауставих Кременкова болид и изађох да се издувам (пошто се слегла прашина од кочења). Твој је проблем, одговорих му, ако си оперисан од хумора, а тиме и од искрених осећања, не мој. Јебеш ти такво дружење ако саговорнику треба да титраш јајца и пазиш да га случајно јаче за њих не стегнеш. Другари су они који се никада на свог пријатеља не увреде, ма шта овај рекао; знају да их другар не би повредио јер нема мутног у њему. Увреде се само они којима мисао не светли, а и савест им је упитна. Дубоко размисли о овоме што сам ти написао. Или немој уопште. Не треба да ми се извиниш ако схватиш поенту моје поруку, јер другар се не извињава другару – овај то разуме без извињења.

Сад је био ред на пријатеља да прикочи свој претпотопско возило, али је то урадио тако да ме је у кочењу полио бензином. Срећом па у Кременково доба шибица још није била измишљена (мада није ни бензин). Рекао сам да се не љутим – довољно те познајем, вели пријатељ; са задовољством је излио још једну канту бензина по мени и гледа у небо хоће ли да севне. Али, кад си већ у фазону, испричај ми неки виц о клању у Јасеновцу, или о стрељању ђака у Крагујевцу. Хумор нема границе, а?

Матира ме начисто. Ко клинац кад попије шалу на свој рачун и љут на себе не зна шта да одговори, заврнух рукаве да се бијем; растршавих и косу да изгледам страшније. Шта је? Понестало ти материјала за „Шарли Ебдо“ па се хваташ за ону ствар? – узвратих му отровно. Мој пријатељ остаде на висини, на далеко већој него ја са оваквим својим „умном“ досетком. Као да ми нуди партију реванша, рече само једну реченицу: „Surdo fabulam narras – глувом причаш причу“. Е, Хорације, Хорације, зар и ти, сине Бруте! Брже боље се завукох у свој камени ауто и дадох ногама гас да га стигнем. То ја управо теби хтедох да напишем, одговорих му кад постигох брзину. Његош је писао: „Залуду очи онима који виде, а залуду виде“ (мало сам изменио Његошеве речи како ме не би опет полио црвеном бојом своје жалосне црте). Исто ово Његошево за слепе важи и за глуве код ушију које им чују прочитане речи, алʼ залуда чују. Не само да је глува особа, него се још завукла у глуву собу. Није глува само она соба која упија звуке па их не чујеш, већ је глува и она у којој одбијаш да их чујеш.

Није ми одговорио. Да ли је схватио, не знам. После смо размењивали друге поруке око којих се нисмо споречкавали. Од тог нашег шиљокуранског наскакања, више се нисам пазио да ли му титрам или не титрам. А није ни он. Код разумних особа сукоб се (некад) решава разумевањем. Или те сукоб толико исцрпи да више престанеш да осећаш ударце; отупиш.

Тако то бива кад не даш на се, а не желиш да понизиш пријатеља, ставиш га пода се и згазиш као муву. Или не дозвољаваш себи да њиме опоганиш под и своје ципеле. С друге стране, кад ти је стало до пријатељства, а деси ти се да си згазио муву, узми крпу, обриши флеке па лепком залепи муви откинуте ноге и рупу на трбуху у коју си вратио испала црева. То не иде ако си гадљив. Да смо били другови а не другари, пријатељи, не би нам се ни десило да возимо камена аута и кочимо петама, или да уз врисак скачемо на најближу столицу подигнуте сукње као млада кад угледа миша. Величина другарства лежи у непримећивању миша. Грицне он и у другарству, али грицне само рубове венчанице која вас спаја. У рупичастом везу на порубима венчанице другарства па и правог пријатељства, рупа од грица се не примећује.

 

KRAJ 

© 2022 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловим или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.


Порука аутору имејлом

Name

Email *

Message *

Највише читано

Препоручујем вам да прочитате

Порука

Илустровано уз помоћ вештачке интелигенције Dall E 3 Порука Има једно дете усамљено тугу плете остављено у плахте се невидљиве скрило вапи д...