Кад сване дан – и филм и музика

Како су одјекнули у мени филм Горана Паскаљевића и музика Влатка Стефановског у њему

 

Синоћ сам гледао на ТВ-у Паскаљевићев филм из 2012. године „Кад сване дан“. Заправо последњу његову трећину (касно сам укључио телевизор). Цео сам филм после морао да потражим на Јутјубу и одгледам део који нисам видео.

Ново је вече а мене осећања још увек тресу. Колико је то велико дело и зашто је велико, рекли су други, позванији од мене кад су му давали позитивне критике и делили му награде. Нећу о томе. Говорићу само о својим осећањима, о ономе што ме је изместило, а изместили су ме музика и људска игноранција (или на српском: потискивање, намерни заборав, ниподаштавање, небрига, и то све у једном).

Људска игноранција је била и једна од порука филма. Сећање на концентрациони логор у шта су Нацисти претворили београдско „Старо сајмиште“ 1941. и 1942. године, полигон за вежбање масовног убијања људи издувним гасовима у „душегупкама“, тоне у заборав, брише се из српског колективног памћења, мало намерно, а мало због урођене склоности српског човека ка потискивању црног, склоности ка дечјем забораву, „пилећем памћењу“ за ружне ствари. Неки од вајних политичара тек освојене власти лупали су се у груди и не питани давали обећање да ће преуредити „Старо сајмиште“, претворити га у музеј холокауста, српски „Јад Вашем“. Кад год неко од израелских званичника, или, као у јулу 2015. из „Симон Визентала“ дође у Србију, или посети званичнике на власти, опет се мало представници власти излупају по грудима, чак и формирају комисију која ће наводно обећање да спроведе, истуре неког да пар дана декламује обећање и… на томе се све заврши. До нове прилике за бусање у груди. Игнорантни према свему осим сопствене користи, барем на тај начин су могли да врате наклоност „белог света“ према Србији и српском народу. Уместо тога довели су свој народ дотле да се и оно мало сећања на то убого, једно од многих стратишта за Србе, Јевреје и Цигане, избрише из сећања живља ове земље. Коме је до сећања и прављења музеја кад се нема хлеба да једе.

Хвала телевизији Србије, што се бар она сетила овог изузетног филма уочи Хануке, празника народа израелског, једног од многих празника којима Јевреји желе да сачувају своје колективно памћење, за разлику од Срба који су све важне датуме из своје страдалничке, па и славне историје заборавили, или их полако заборављају. Срби и Јевреји, сличнији су по свом вишемиленијумском страдалништву од било која два друга народа. Једино се разликују у забораву. Јевреји немају „пилеће памћење“. Зато толико дуго и трају. А Срби?

Није само величанствена режија Горановог филма, величанствена је и музика у њему. Она је сама филм, говори можда и више него филм. Велики Влатко Стефановски у никад бољем издању, никад боље инспирације. Ево, још и сад се јежим, још и сада цвиле у мени циганска ћемана док гуде очај, тугу, јад свих генерација убијаних, понижених, а поносних. Треба чути тај јаук, треба га с времена на време пропустити кроз душу, не због саосећања, него због прочишћења, због опомене. Људска патња је ванвремена и не боли само оног ко је проживљава, боли сваког ко има душу. А ћемана свирају, цвиле очај, цвиле безнађе, цвиле молбу да се дно човечје нечовечности никад више не понови. Лепо чујем крике људске, оне које су пуштали осуђени да их нема, у себи, јер достојанствен народ достојанствено умире, гушен, разапињан, стрељан, спаљиван или вешан, свеједно. Није све у вери. Да ли се предати или се борити иако знаш да ти нема спаса? Срби су увек били за борбу. На томе су се и поделили синови Израиља. Док нису они који су изабрали борбу вратили свом народ домовину. Борити се у сваком случају. Али не газити људско достојанство. Самилосни и на губилишту и у победи. Људи.

А онда, у завршном чину, јаук ћемана преузима оркестар. Боже, каква је то тек небеска музика! Из Пакла уздиже те у Рај и бива ти посве јасно зашто Јевреји кад им је најтеже певају, зашто играју, зашто се препуштају музици уместо да наричу. Величанствена музика, ванвремена. Музика лек. То је одговор. Кадиш. Хвала ти Влатко на дару који си нам уделио. Верујем да ће ти и наша сабраћа у страдалништву бити захвална и да ће те славити најмање једнако као ја. Кадиш за упокојене пријатеља наших, иако неки међу нама одбијају да их сматрамо пријатељима већ се клањају некима другим. Кадиш свима нашима којих више нема међу живима. Сви смо ми једна душа у многим телима, како рекоше јеврејски свети списи. Нисмо ми као родитељи ти који градимо сутра за нашу децу, ми им само утиремо пут, на њима је како ће градити свој свет и завршавати, оплемењивати оно што ми нисмо стигли да довршимо. Наши родитељи су и нама, њиховој деци, утрли пут да будемо добри људи. На нама као деци наших родитеља је да дамо светлост нашим родитељима, право да се уздигну у сећању на још виши ниво, тако што ћемо продубљивати дело које су започели, тако што ћемо својој деци остављати у наслеђе да буду добри људи. Кадиш који је истовремено и туга и светлост. Кадиш мртвима за оне живе. Кадиш и за нас саме ако дозволимо злу да нас опхрва, да се понови, ако ћутимо и дозволимо да нема тога ко ће за нас увећати светло. Не дозволимо тами да надјача. Светлости је толико око нас. Белине сазнања, блиставости стварања, племенитости. Не дозволимо да нам родитеље прогута тама, да су узалуд живели. То је њихов аманет у нама. И наш за нас у нашој деци. Не настављамо се ми кроз нашу децу, него она уздижу нас. Светлост заувек и увек. Амин.

© Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Овај осврт на филм Горана Паскаљевића "Кад сване дан" и музику Влатка Стефановског у њему објављен је у часопису "Срђанов вијенац" бр. 11, књижевном годишњаку за 2024. Часопис заједно издају ЈУ Центар за културу Шамац и КПД Васо Пелагић Пелагићево. Овај број је промовисан 11. јула 2025. у галерији Центра за културу Шамац.

Кучка Џесика и призивање детињства

„Перићи, пошта!“ дозива поштар испод терасе. „Откуд ти, чика поштаре? Није те одавно било?“ „Потпишите, молићу фино, овде! Ништа не треба да платите, све је плаћено!“ Дивно је кад не мора да се плати, а још дивније кад ти поштар донесе књигу тешку пола килограма у којој је објављено и нешто твоје! Двојезична антологија на српском и немачком, тврдих корица и са белом врпцом за обележавање (умало врпци да се замерим да је не поменем). Књига је дебела читавих 536 страна! Подсети ме на „Анатомски атлас“, уџбеник са друге године медицине мог брата, са којим смо будили кучку Џесику кад нам у сред ноћи хркањем не дâ да спавамо. Најслађе јој је било да нам хрче испред врата. Срећом па се у то време није ноћу јурило у ве-це. Какво би то саплитање, гажење и цвиљење било док је опкорачујемо. Булдог, љубимица наше газдарице Наде, а Нада наша љубимица, нарочито кад нам ушета у комбинезону у собу. Отворимо "Анатомски атлас", одшкринемо врата па га изнад Џесике нагло склопимо. Добра нека куца, с обзиром да јој је пасмина крволочна. Ни да зарежи, ни да нас крволочно погледа. Да сам ја кучка Џесика и да ми два обешењака прекину сан таман док ловим зеца и у сну галопирам шапама, поцепао бих им макар пиџаме, ако не и нешто више од тога. Сиротица, само нас тужно погледа и спусти поново главу на шапе.

Но, зашто се баш кучке Џесике сетих у овом часу? Ваљда зато што се двојезична антологија коју држим у руци зове "Пробуди детињство у себи" / "Vecke das  Kind in dir". Добро, де, ако ћемо мак на конац, није сећање Џесике баш сећање детињства, већ присећање мало старијег доба. Али и студентско доба је нека врста детињства. Све чега се са сетом сећамо – оно кад нам се топлина разлије грудима – сећање је на детињство. Све је детињство у односу на садашњи тренутак у коме живимо, читава наша прошлост.

Антологију "Пробуди детињство у себи" саставила је и са заступљених језика у њој на немачки и српски превела књижевница Драгица Шредер (Dragica Schröder) која живи и ствара у Хилдену, Немачка. Издавање су финансирали немачка банка Шпаркасе (Sparkasse) и Југословенско/немачко културно друштво Хилден е. В. (Јugoslawisch/Deutsche Kulturverein Hilden e. V.). У књизи је заступљено 86 аутора са Балкана и остатка Европе, а међу њима, на странама 52-55, Драгица је уврстила и моју кратку причу за децу „Хармонија“, како њен српски оригинал, тако и превод. Причу можете прочитати кликом на линк:

https://branimirperic.blogspot.com/2024/06/blog-post.html

© 2024 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Ова кратка прича објављена је на странама 82 и 83 у двојезичној антологији "Чаролија и магија писане речи" ("Zauber und magie des geschriben wortes") на српском и немачком језику. Издавач: Kostolac : Klub ljubitelja knjige "Majdan" = Klub der Buchliebhaber "Majdan", 2025. Причу је превела на немачки Драгица Шредер (Dragica Schröder), која је и приређивач антологије. 

 

Године 2010. некадашњи новинар крушевачког недељника „Победа“ и „Радија Крушевац“, Марија Манојловић, која је током свог радног века оставила неизбрисиви траг у култури Крушевца, бележећи културне догађаје Расинског округа, водила је са мном интервју са намером да га убаци у књигу коју је о Крушевцу и култури Крушевца писала. Једно време се, после одласка у пензију била изгубила са радара јавности. Ми млађи смо је итекако памтили јер је за нас, тек закорачене у књижевности, била својеврсна мецена – није било недељног програма на Радио Крушевцу, кога је водила, а да јој нисмо били гости. Крајем 2009. ми се јавила телефоном, а затим су кренула наша дописивања мејлом. Прво питање из договореног интервјуа са мном дошло ми је у јануару 2010, друго у фебруару, а треће у марту. Имао сам задатака да на свако, натенане и што детаљније одговорим. Међутим, након што сам јој послао одговор на треће питање, са њене стране је наступио неочекивани, ни са чиме најављен мук. Марија, или Мара како су је њене колеге у редакцији звале, поново је нестала са радара. Слао сам јој мејлове, звао телефоном број са кога ми се последњи пут јавила, али она тамо више није становала. Након тринаест година отада, стигла ми је вест да је радар јавности драгу Марију опет ухватио, али овога пута прекасно. Јануара 2023, њен сестрић је затекао у њиховој соби у Врњачкој Бањи: радио је свирао а она заувек уснула.

Молим овом приликом њеног сестрића, било кога од њене фамилије, да пронађу рукопис књиге коју је Марија писала и, без обзира колико је завршена, да је објаве. Знајући Марију, то мора да је као земља јака књига. Штета би било да још једно сведочанство о времену кога више нема, о драгом нам Крушевцу, не буде доступно Крушевљанима и нама, који њену подршку нашем књижевном стасавању не можемо никад заборавити.

Ево, из Маријиног интервјуа, сва три поменута Маријина питања и одговори које сам на њих дао.

Интервју Марије Манојловић са Бранимиром Перићем

Кад чујеш „Крушевац“, шта прво помислиш, видиш или осетиш?

Шта осећам кад помислим или видим Крушевац? Осећам део себе, слатку тугу што се разлива грудима, чини ме живим, грцаво срећним, опуштеним као што једино дете може да буде опуштено на грудима мајке. Крушевац је део мог тела, од њега је моје ткиво настало, ћелије изаткане и сокови убризгани који ме држе усправним, пркосним, нежним, милосрдним према другима и немилосрдним према себи. Родио сам се у њему, растао у њему, удисао његов ваздух и мирисе цветова са његових ливада, липа, вртова, пио воду са његових извора, жвакао хлеб од жита пожњевеног са његових ораница, самлевеног у његовим млиновима, гризао поврће узгајано на околним њивама и у баштама око његових кућа, брстио воће са комшијских воћака, дудова, винограда, у сласт јео печено или пржено месо од товљеника из обора мог деде и обора околних села, стаја, торова, оваца и говеда напасаних по брдима и пашњацима који су га окруживали, пио млеко из вимена његових крава, опијао се љубављу са усана његових девојака, уз образ прислањао њихове дојке, цедио им сокове из бедара, заносио се од њихових и његовог мириса, мириса паркова у њему и нас у њима, ливада, Багдале, Јастрепца, хладио се водом Мораве, Расине, јастребачког и ћелијског језера; све се то мешало у мени у хранљиву кашу, животворну, која се у ретортама природе претварала у моје тело, мој дух, мој карактер; вишак је отуда истицао у речи, бојио беле странице мојим уздасима, осмесима, вапајима, лутањима, тражењима и неналажењима.

Шта осећам кад помислим на Крушевац? Шта осећа човек кад се изненада, подстакнут ко зна чиме, можда и ни са чиме, сети неке своје давне љубави? Распилави се, разнежи, ето то осећа и мрзи све који тог тренутка бану и развеју му слатке слике.

Дух свој списатељски одгајао сам читајући као дете најбоље књиге које су у то време постојале за омладину на овим просторима. Биле су то књиге које је штампала „Зора“ Загреб. Тада су језик њихов и језик наш били исти језик, нису се разликовали, једино ту и тамо понека реч која се говорила код њих, а код нас није, као и то што су причали ијекавски и што су страна имена писали у оригиналу. Е управо сам се у пар речи, које код нас нису постојале, а код њих јесу, заљубио и та љубав, несмањена, траје и данас. Навешћу две: „твар“ и „сплин“. И „твар“ и „сплин“ су ми се увукле у душу, осећао сам их просто физички. „Твар“ је на нашем „материја, супстанца“, али много поетскије звучи и много више стане у речи „твар“ него кад кажеш сувопарно „материја“, или, замисли, „супстанца“. А „сплин“, „сплин“ у нашем језику не постоји, нема замену. Вероватно не би постојао ни у њиховом да га нису преузели ко зна када у изговорном облику из Енглеског, а Енглези из латинског, Латини из грчког, а Грци из санскрита. Сплин на енглеском значи „слезена, јетра“, али и „потиштеност“, „меланхолија“, „зловоља“. У хрватском значи вероватно исто, никад о томе нисам размишљао, али сам га у својој глави, у свом срцу превео и осећао као нешто без тежине, што испуњава ваздух у сумрак, ноћу, пролази кроз све ствари, није „твар“, али упркос томе благо гуши, притиска груди лаганом тугом, сетом, мада и неодређеном, потмулом радошћу, оном за коју кажем да је „грцава“, ако радост уопште може да буде потмула. Шта осетим кад помислим на Крушевац? Управо те две хрватске речи, твар од које сам саздан и сплин који удишем уместо ваздуха. Сад ти је све јасно.

Сећаш ли се прве књиге коју си прочитао, првог одласка у градску библиотеку (где је била, како је изгледала, мирисала), јеси ли са неким поделио те тренутке или си ишао сам?

Библиотека. Црква којој сам се клањао. У њој је живео једини бог у кога сам веровао, бог наде, изазова, бог бескраја, недокучивих пространстава, узбуђења, заноса, бог паралелних светова који постоје мимо нас и упркос нас, бог завођења и заведених, бог свих могућих и немогућих боја, звецкања оружја, Аморових стрела, фијука, шумова којекаквих и свакаквих, бог цвркута, шапутања, гугутања, али и шкргута, бог немира, бог спокојства, милих ствари и оних ружних, кловнова и засмејаних, у љубав занетих и одљубљених, бог делиријума, далеких путовања, плавих бескраја, високих, дубоких, унутар себе и ван себе, бог спокоја, а пре свега и изнад свега бог мириса, мириса хартије, који опија, заноси много брже и трајније него вино. Ко га се једном својски надише, никад се више не отрезни.

Библиотека. Мој први улазак у библиотеку. Никад им нисам опростио што су то старо, светло здање срушили и храм књига преселили у ону бетонску, стерилну зграду, дику соцреализма, у којој и данас чамотиња.

Мој први улазак у библиотеку. Бела зграда на ћошку, прекопута некадашње апотеке „Кедровић“ (ни за зграду „Кедровића“ им никад нећу опростити). Лек за тело и лек за душу један прекопута другог. Наши стари су на све мислили. Високо приземље и спрат. Балкони свуда около. Улазило се кроз застакљена врата на углу. Гледала су преко споменика косовским јунацима, дијагонално у „Лувр“ (ни за „Лувр“ тешко да ћу им икад опростити). Огромна аула, висока. У аули, наспрам улаза, пулт за узимање књига. Под ногама црни олајни патос – најлепши мирис мог детињства (у ствари, ја и не знам да ли је био олајан, и да ли је уопште под био од патоса, али грудима тако одговора да памте). Сасвим у десно, дугачке степенице воде на галерију са књигама. Галерија је изнад пулта, свуда наоколо по ободу ауле. Можда све и није било тако, можда аула није била толико „огромна“ нити галерија смештена изнад ње, ни тако високо, а најмање сам сигуран да је била „наоколо“. Није ми замерити, био сам мали, а малом детету се све чини велико и чудесно; после, кад порасте, тешко га је разуверити да, док није био ту, нико није интервенисао и мењао величине без његовог знања. Била велика аула или не била, била висока галерија или не, олајисан под, па чак и дрвене степенице изнад пулта које воде на галерију, мој детињи поглед на ствари – који је упркос свему остао у мени, дозвољава ми да библиотеку и даље на тај начин видим, и на томе сам му захвалан.

Признајем, у души ми није баш неко осећање да ми је не знам како лагодно док је се сећам. Тешко је објаснити откуд такав трун у души. Овамо библиотеку доживљавам као светилиште, а прва црква у коју сам крочио не доноси ми радост кад помислим на њу. У „новој цркви“ у „Дому синдиката“ (то је она стерилна зграда) већ сам био чест гост. Покидале су се нити везе са првобитним сећањем које су могле да допринесу одгонетању таквог осећања. Старо здање то сигурно не заслужује. Ни свесни нисмо колико је сећања у нама, и њима побуђених осећања, којима смо изгубили копчу са прапочетком. Зато се овако и чудимо неоправданом осећању.

У ствари, кад је то било да сам први пут ушао у библиотеку, заиста не знам. Ветар година је одувао трагове да бих се по њима вратио уназад. Вероватно кад сам био мали, много мали. Можда чак беба, или касније кад сам проходао. Мама је била та која ме је унутра увела. Док нисам проходао довозила ме је у дечјим колицима (зачудо, њих се сећам, била су дрвена, обојена у бело и плаво као креденац; у њима се после возио мој брат), а кад сам проходао, држала ме је за руку, није смела да ме испушта чак ни кад уђемо у библиотеку, јер сам у очима одраслих био досадно знатижељно дете: стално сам застајкивао да нешто погледам, испитам, да се са нечим одушевљавам. Мама је била члан библиотеке и из ње је узимала књиге. Библиотекарке су биле њене другарице или бар познанице. Играле су се са мном, зачикавале ме, забављале док мама бира књиге. Можда их је она ту и запослила. Јер мама је пре мог рођења била кадровик, неко на положају у Партији, задужен за налажење посла радничкој класи. Туђа срећа. Част, поштење и оданост идеалима Партије важнији су јој били од свега; и од живота. Због тога је њен отац био инкасанта (чак су и тад постојала мање понижавајућа и више понижавајућа радна места) – наплаћивао је рачуне за ђубре и воду, уместо, као други очеви важних другова и другарица, да је добио неко, другу и другарици примереније место. Главно да јој нико не замери и да даје пример другима. Моја мајка је припадала врсти која је добровољно напустила Рај, у знак саосећања и некакве унутрашње потребе да се нађе изгнаницима које је разљућени Бог из Едена истерао и на патње осудио. А дека је био последњи председник УРС[1]-ових синдиката у Крушевцу пре него што их је влада старе Југославије укинула (четири месеца пред немачку окупацију), дакле имао је, по партијским мерилима, итекакве заслуге и оправдања да буде нешто више од инкасанта, али моја мама је била каква је била.

Заиста не умем да објасним зашто ми је тај нејасни грч у грудима кад год угледам у сећању себе како сам прошао кроз застакљена врата и закорачио у хол старе библиотеке. Ослободио сам га се тек кад је библиотека пресељена на први спрат ледене зграде „Дома синдиката“. Стару зграду сам волео, а немам лепих сећања везаних за њу. Нову сам сматрао све само не лепом, а уживао сам међу рафовима књига у њој. Парадокс. Живот нам је састављен од самих супротности. Вероватно нас та неусклађеност и покреће. Парадокс као горивна ћелија. Да није супротности били бисмо биљке, везани за тле на коме нас је ветар судбине као семенке разбацао, чак и мање покретни од биљака.

А која је била прва књига коју сам из те и такве библиотеке узео? Из дубине сећања два прста подиже сликовница „Петрица Керемпух“, прерађено и за дечји узраст приређено, поетско, кајкавско и ко зна какво све још не дело Мирослава Крлеже. Таман посла да није била на обичан језик преведена, да је остала у оригиналу и са називом какав јој је Крлежа дао, „Баладе Петрице Керемпуха“. Баладе. Ни кајкавци тешко да у њој могу шта разумети, а камо ли деца, јер је Крлежа у њу риме слагао скоро измишљеним језиком и дијалектом. Као такву, критичарима ништа лакше није било него да је прогласе за врхунско дело југословенске књижевности и једно од најбољих самог Крлеже уопште. Критичари, ем не читају дела о којима пишу, ем у развоју нису одмакли даље од детета, иначе не би у критикама хвалили себе и своју „филозофску мудрост“ више него несрећног аутора кога сецирају.

После је дошла трилогија Јосипа Вандота о алпском пастирчету, Кекецу, који са својом другарицом Мојцом и верним псом ускаче из једне згоде у згоду. Наравно и то је било штампано као сликовница, срећом само као једна, приређена за предшколски узраст. Замисли да су направили три сликовнице! Ко да чита три књиге.

Након „Кекеца“, по питању књига и библиотеке имам рупу у сећању. Све док рупу нису величанствено попуниле две читалачке дике и поноса, брату и мени до дана данашњег најчитаније књиге. Биле су то „Бајке из целога света“ и „Долазе нам ласте“ Чика Јове Змаја, обе издате у библиотеци „Ластавица“, издавачке куће „Веселин Маслеша“ из Сарајева. У то време о одгајању деце у Србији бринуле су се издавачке куће ван Србије. Ваљда је тако било и у другим републикама Југославије. Кад смо се много година касније селили из родитељског дома, умало да се брат и ја нисмо посвађали због те две књиге. Пала је љутња, не могу да кријем. Ја сам хтео да понесем са собом „Бајке из целога света“, али је и брат хтео – да је чита деци, изговарао се. Хтео је додуше и „Чика Јову“, али се за њега није толико џапао. Друга се браћа свађају око имања, а нас двојица смо се посвађали око књига. Као и код имања, и овде су родитељи били криви. Родитељи су увек криви, и кад од тебе испадне човек, и кад испадне нешто што нису желели да испадне. Све што се куповало и уносило у нашу кућу, било је заједничко. Вероватно под утицајем Руса и њихових колхоза. А кад је све заједничко, није ничије, свако налази првенства за себе. Ето крви. Срећом, брат и ја се нисмо потукли, јер би то био први рат у историји због књиге! Рипли да не верује.

Тврдња да су „Петрица“ и „Кекец“ биле прве књиге које су на моје име узете из библиотеке, долази отуд што се релативно јасно сећам њихове величине и изгледа корица, мада за садржај у њима то не могу рећи. Али, баш док ово пишем, осећам и сумњу. Нешто се из даљине буни и казује ми да се варам. Јер откуда да тако јасно звуче у мени и да се тако јасно сећам дивних стихова Бране Цветковића, „А ви ко сте, драги госте?“, или још звучнијег одговора: „Млад комарац танка струка, такозвани Зуји Зука“? Мора да је „Зунзарина палата“ била моја прва позајмљена књига, јер је немамо у својој библиотеци ни мама, ни брат, ни ја, а не сећам се да смо је икад и имали. Ништа ме друго не асоцира на њу осим стихова које тако јасно памтим, као и то што наједном осећам силну потребу да је поново нађем, да је што пре нађем и привијем на груди, ту драгу, најмилију књигу мог детињства, на коју сам, о очају, до овог тренутка, ето, потпуно био заборавио! Но, захваљујући интернету, ево, налазим је! „Креативни центар“, ко би други! Хвала ти „Креативни центру“ што си је се сетио и поново, после „сто година“ допустио да и нова деца у њој уживају (ако уопште буде деце која ће у књигама данас хтети да уживају поред интернета – наше благодети и наше кôби). Хвала и Симеону Маринковићу што је направио „Креативни центар“. Сви ми желимо да и друге очи, а нарочито очи наше деце виде и у маломе доживе оно што смо ми у њиховим годинама доживљавали, ако је могуће и да то доживе на што приближнији начин. Само упорни заслуже споменик, јер су реализовали своју жељу.

Искрено, не верујем да сам иједну од својих првих књига сâм читао: ни „Петрицу“ ни „Кекеца“, а ни „Зунзарину палату“. Читала ми их је мајка. Ваљда њима и није била сврха да их сâм читам и да се сад сећам њиховог садржаја после толико година, него намера мајке да ме на књиге навикне. За разлику од њих, садржаја првих купљених књига, прилично се сећам: „Бајки из целога света“ и песми Чика Јове Змаја. Не зато што сам био већи, нити зато што сам их заиста читао. И њих ми је најпре читала мајка. Најдубље нам се урезују речи које се изговарају, кад нам их други говоре, много дубље него кад текст очима усвајамо. Ко зна колико је пута садржај тих пожутелих страница ишчитаван. Мора да смо и ја и брат били мајци досадни као стенице тражећи изнова и изнова да нам чита исту бајку. Нарочито смо јој се пењали на главу са „Запећком Ивањушком“. Добро, де, и са „Баш-Челиком“, али је „Баш-челик“ била за наш детињи укус превише дугачка бајка да бисмо је са стрпљењем одслушали до краја. Мајка мора да је зеленела од наших захтева, али је све стојички подносила. Кад имаш циљ ништа није довољно мукотрпно да би те одвратило. Малтретирала је и она нас. Терала нас је да понављамо као папагаји „Лењог Гашу“ (ваљда да не бисмо били лењи као Гаша). И неке друге поучне песме нас је терала да учимо напамет. Нарочито нам је била мрска: „Пре и после јела треба руке прати…“ Сваком је детету мрска. Било је и других сличних, васпитних малтретирања и досађивања. Кад дубље размислим, мора да се мој брат зато и борио да му остану „Бајке…“, а не Чика Јова Змај.

Прекидам. Нећу даље да копам по сећању, јер ми, ево, навиру и други стихови, и друга једнако топла сећања. Не, сигурно је било и других првих књига. 

Да лепо мислиш, затим говориш и склапаш све то из душе у реченице, у књиге, или преливаш другоме у лице, не може тек тако. На страну дар, али оно што даје неко с ким си нарочито волео да причаш док си стасавао јесте незаобилазно. Ко је теби причао најлепше приче? Чији глас и данас можеш да чујеш?

Питање је једноставно, али одговор није. Јер сви очекују да кажеш: „Деда ми је причао приче, ко би други!“ Сви истог часа, у гене нам од давнина још увуклим се убеђењем, већ призову пред очима ону чувену слику из чика Јовине песме: „Узʼо деда свог унука, метô га на крило…“. Лепо те виде како те деда посадио на крило, како се с времена на време уноси у причу и заборавља, па са том истом ногом, на којој се врпољи његов мезимац, поцупкује: „Пуц, ожежи... Немци на мосʼ, а ми под мосʼ... Сатерасмо Турке у буљуке... Шљиве родиле, а снег до колена...“

Не, ниједан од мојих рођених дедова није био тај који је распалио моју будућу књижевничку машту. Један ми је деда живео далеко, виђао сам га једном годишње, а тад кад сам га виђао није био способан да прича, јер је био од среће пијан што смо му дошли; само је чучао седећи на петама, гледао у нас и плакао. Од њега ми је остало једино сећање на мирис тек помуженог и прокуваног млека, једно од оних очајних сећања које нас мучи целог живота потребом да исти осећај поновимо. На жалост, као што то увек бива са најјачим осећајима које је детињство утиснуло у наше памћење без могућности брисања – „никад више, мило моје, никад више, готово је“. Изумрле су краве које такво млеко дају, а ни крушка више не баца хлад онакав какав је бацала док сам под њом седео на високој столици, за такође високим столом, ја малени шврћа и сркутао то млеко незаборавног мириса. „Никад више, мило моје…“

Други деда је па био стално пијан да би некад био довољно трезан и могао да ми прича приче. У то време, све деде су стално биле пијане, а све бабе просипале за њима клетве кад у кафану пођу. Једино се сећам две приче које ми је причао, једна је била о томе како га је крај Мораве јурила змија и како се спасао бацивши своју капу испред ње, у коју се змија умотала и престала да га јури, а друга је прича била о томе како се опет спасао, али овога пута да не заглави преко Албаније: преварио је свог оца и рекао му да настави са војском, очас ће га стићи, само да купи два сомуна, а чим је замакао за ћоше, клиснуо преко првог плота. Те приче су сувише биле танке да би ме подстакле на неко иоле занимљиво писање. Од њих, тачније од ове друге, добио сам једино потребу да покушам да уђем у траг свом, на путу преко Албаније несталом прадеди. Сатима сам на Зејтинлику ишчитавао имена погинулих, смрзнутих, умрлих од болешчија, глади, или на други начин отргнутих од света живих, у узалудном покушају да међу њима нађем неког са прадединим презименом и именом, Ђукић Јеремија. Сем буквице коју је неки прадедин друг донео по повратку кући мојој прабаби, од мог прадеде ништа друго није остало. Можда је прабаби прича и испричана, али је она није пренела својој деци, а можда је прича била шкакљива, наљутила прабабу, можда неки мој рођак сад хода Грчком, Италијом, Африком. Ко зна… Гле, а ја рекох да ми дедине приче нису књижевничку машту распиривале! Никад не реци никад, говорила је моја мајка.

Дођосмо и до ње, моје мајке. Мајка је била та која ми је приче причала. Од оца није било вајде. Он је зарађивао за хлеба. Али те приче које ми је она причала само су кривиле моја сопствена сећања. Заправо више не знам шта су моја изворна сећања, а шта су слике мајчиних прича које су се у њих уселиле и измениле их. Не знам да ли се то сећам оног што сам стварно доживео, или се сећам оног што ми је мајка причала. Не могу да разлучим чија сећања бораве у мојој глави, чија осећања преживљавам док их се сећам, своја или мајчина. То што ми је мајка причала нису биле приче које распаљују машту, које праве од неписменог писменог, од дечака који не уме да каже „р“, писца коме теку речи, а маште ваљају воде осећања и претварају их силине казивања. Биле су то само приче о детињству, смешним и не смешним догађајима, згодама и незгодама у којима сам био главни актер. Нису ни имале другу сврху сен да спрече заборав из тог доба на нас двоје, мене и моју мајку, и још понеког успут, брата, оца. Уосталом, сви родитељи причају деци такве приче, небројено их пута понављају пред свима, деци постају досадне, дојаде им, беже од родитеља, тетки, стрина, баба и деда само да избегну поновно и поновно, исто причајуће малтретирање. Против чијег се то заборава родитељи боре, свог или себе у дечијем?

У ствари, твоје питање „ко је теби причао најлепше приче“ радије бих изменио и поставио га другачије: „Које су то личности чије је постојање и делање највише допринело да се моја књижевничка машта распали, а са пламеновима похрли моћ да ми речи врцају у висине?“ Много је људи који заслужују да их поменем тим поводом. Али две звезде сјаје над свима њима, прате ме од детињства. Један је деда Раде, коме и није име Раде, него Бранислав, а Раде надимак, али сам то тек сазнао кад је умро, кад сам му видео умрлицу причвршћену рајснадлама за тарабе. Други је мој теча. Први ми је распалио жеђ за догодовштинама, авантурама. Њему треба да захвалим што никада нисам престао да будем дете, што сам као дете непрестано осећао досаду ако се не крећем, ако не путујем, ако се ништа не дешава. Други ми је машту научио да се претаче у речи.

Деда Раде је био муж сестре мог рођеног деде (оног кога је јурила змија и који се бекством спасао смрти у Албанији). Био је заиста деда, стар, необријан, седе браде и седе косе, наборана лица, ижвакане коже на врату, пијан стално као и све деде тог времена. Није био деда само кад се са нама децом играо. А играо се сваког дана. Није био тад ни пијан ни стар. Учио нас је свакојаким ђаволијама и играма. Нарочито је волео са нама да се игра лопова и жандара. Није нам причао приче. Није имало потребе да их прича. Сваки тренутак са њим била је прича. Не мораш да слушаш приче да би постао писац. Нису речи једине те које производе речи. Производе их и дела. Дела која распаљују машту. И оживљавају дете у теби.

За разлику од деда Радета, мој теча је причао приче. Додуше, као децу нас је забављао и на други начин, али за ову прилику, важне су његове приче. Теча је био звезда за себе. Боље рећи, моја највећа звезда, најсјајнија звезда мог детињства па и читавог живота. Звезда без мана, звезда која исијава само врлине. Од његових прича вртело ми се у глави. Као кад гледаш филм који те упије свог, у кога се занесеш – сатима после не можеш да га избришеш из главе и да га се ослободиш. О течи сам написао роман. Заправо, у роман сам преточио његове приче. О деда Радету нисам написао роман, вероватно га нећу ни написати. Написао сам само једну песму, „Перната змија“. У њој сам га упоредио са богом индијанаца Јужне Америке, Кетсалкоатлом. А роман о течи ћеш, надам се, ускоро читати. Фали ми још пар глава да га завршим. Али се и без њих бојим да је предугачак. Већ има преко четири стотине страна. Можда би требало да га поделим у томове? Теча то свакако заслужује. Његов живот тешко да је само за једну књигу. Мој теча Италијан. Ернесто Путиња. Децу привлаче само необичности. Обичне ствари су за обичне људе, за одрасле. Деци треба подстрек, подстицај да порасту. Деца расту кроз машту. Кроз пределе које нису видели, кроз људе које никад неће срести, туђе хероје, туђе мангупе, туђе враголије. Никад се дете не може да задише толико од трчања као што се задише и расколачи очи док слуша хипнотичке приче старијих. Још и ако има среће да му је тај старији странац као мој теча, да му причањем дочарава пределе необичне, далеке, које бујна дечја машта још додатно боји… Ех, машто, Пегаз је сувише обична животиња да бих и ја на њему летео. Мени треба нешто јаче, луђе. То луђе теча ми је дао. I racconti di mio zio. La storia eroica di Ernesto Putigna. Или Ернест, како су га сви у Крушевцу звали. Талијан. Мој теча.

КРАЈ 

© Бранимир Перић

---

[1] Уједињени раднички синдикати

Интервју у "Политици" са аутором књиге "Дах у огледалу"

ИНТЕРВЈУ: БРАНИМИР ПЕРИЋ, писац

Библиотека је црква у коју се кунем

Данас се намножило толико писаца и списатељица – свака душа која се дохватила интернета и друштвених мрежа, кроз куцкање којештарија, приказује се својим „обожаватељима” и топи се кад добије лајк

(Фото лична архива)

Бранимира Перића први пут сам срео и упознао овлаш тек, куртоазно, у рано пролеће 1998, у сали за пројекције „Морава филма”, на једном од тајанствених пунктова у тад још бајковитом, мистичном пролазу између Обилићевог венца и Кнез Михаилове, где су писац и његов тадашњи издавач, београдска „Народна књига”, представљали Перићев романсијерски првенац – „Цртеж Бибер Јаноша”. Две деценије касније наставио сам да пратим његов књижевни рад посредством друштвених мрежа, а крајем прошле и почетком ове године уследио је прави стваралачки цунами овог Крушевљанина рођеног 1951. године. Такорећи у даху, у заједничком подухвату иза којег стоје издавачка кућа „Suza Dream” и „Књижевни клуб 21”, читаоце су запахнуле три Перићеве збирке песама, „Нестанак струје”, „Дуга” и „Јабудаканија”, а за њима и изванредна књига приповедака „Дах у огледалу”.

– Кад се моја пословна каријера завршила, а завршила се тако што сам пресекао и рекао „збогом” свима који су ме звали да и даље директорујем и саветујем, сео сам за компјутер, и ето... Изашле четири књиге у кратком року. Пишем стално. Имам још три дела спремна за штампу – каже на почетку разговора за „Политику” Бранимир Перић, који се на српској и, тад, југословенској сцени први пут појавио 1980. с приповедачком збирком „Алказар”.

Приповетка „Време”, једна од сијасет упечатљивих у збирци „Дах у огледалу”, почиње реченицом: „Јутрос у пет умрло је моје детињство.” Одлазак прво бабе, а онда и деде оставио је ту снажну вербалну слику. Али шта ви данас мислите и осећате: да ли је ваше детињство икад заиста умрло или сте до дана данашњег остали дете?

Моја мисао, оно што ме покреће и опредељује састављено је од супротности. Дешавало се, пре него што сам пошао у основну школу, да ме затекну у кревету уплаканог. „Шта је, Брацо, било? Нешто си ружно сањао?” Једном сам се заценио од плача што је васиона бескрајна, а ја никада нећу успети да стигнем до њеног краја. Други пут је зацењивање било због помисли да све умире, да ћемо и ја и сви моји једног дана престати да постојимо. С таквим сазнањима нисам могао да се помирим. Ето, као дете већ сам имао одраслог Бранимира у себи. Године које су долазиле, чиниле су после обрнуто: у мени је сазревао одрасли Бранимир, а Браца није бледео. За вечита времена у одраслом се угнездио онај несташни и несређени дечак који је плакао у кревету због филозофских питања. Одговор је једноставан, али објашњење није: никада из мене нису ишчилела детиња осећања и супротности који су ме као одраслог везали за оног клинца какав сам био. Коб је то, и срећа.

Библиотека вас, како пишете у причи „Два цитата”, подсећа на цркву и овако је дефинишете: „Једино светиште где се стисло толико богова и толико бедника у исто време.” Која је и где је граница између тих библиотечких богова и тих библиотечких бедника?

Та синтагма о боговима и бедницима у библиотекама односи се на све оне убоге душице које и даље походе библиотеке тражећи утеху у читању, а подсвесно траже одговоре на вапај својих разочараних бића. Богови из рафова имају одговоре, скривене, који се читањем проналазе. Нажалост, број убогих из дана у дан је све већи, али убоги (боље рећи убоге – јер ОНЕ су махом читаоци) у све мањем броју залазе у тишину и светост библиотеке. Уместо њих, који читањем књига искају одговоре, све је више очајника и безнадежних који пуне цркве. У библиотеци је свети мир, а у цркви жамор. Између осталог, зато је библиотека црква у коју се кунем.

Осим тога, болно је сазнање да се данас намножило толико писаца и списатељица. Свака душа која се дохватила интернета и друштвених мрежа нашла је Меку где ће се сама себи молити. Кроз куцкање којештарија, најчешће песмица, својим се „обожаватељима” приказује, и топи се кад добије лајк, а нарочито „узвишене” коментаре типа „Браво, драга!”, „Свака част!”, „Предивно!”, „Обожавам те!” Што се библиотека пак тиче, највећа је жалост то што се оне пуне књигама „доказаних” и „заслужних” аутора.

Спектакуларна приповетка „Роки Холандија” наводи ме на питање: је ли то прича која је надахнута неком конкретном личношћу? Или је, може бити, аутобиографска? И, генерално, шта мислите о статусу писца као потенцијално омражене особе, човека којег се други плаше јер их може одати, разоткрити у својим писанијама? Је ли се ико икад наљутио на вас?

Роки Холандија сам ја, Роки Холандија смо сви ми који се очајно боримо за успех, препознавање, обожавање, место под сунцем. Макар и не били међу најсјајнијим звездама, желимо да нас на небу препознају, да нас, иако сићушног сјаја, прави заљубљеници могу одабрати за своју звезду. Гони нас потреба да будемо вољени.

Без обзира на то што личности и догађаји у мом писању могу да наличе на стварне, стварних личности и догађаја у њему – нема, све је плод моје маште. Стварна су једино моја осећања у која увијам догађаје и личности о којима пишем. Они који ме знају, од детињства до данас, сви без разлике, траже у мом писању себе или друге које смо заједно знали; многи су уверени да су се описани догађаји заиста десили и да су они у њима. Нико ме се никад није плашио као писца да ћу разоткрити оно што је било између нас или да ћу их „нагрдити” пишући. Десило ми се ипак једном да ми се блиска пријатељица због нечег што сам написао и објавио толико наљутила да је престала да говори са мном. Али пре тога сам се наљутио био ја, до бола, до беса. Опростио сам јој што је, пишући своје књиге, копирала мој стил, чак ишла до те дрскости да комплетне делове мојих рукописа убацује у своје књиге као своје. Осим ње, једном се на мене наљутила и моја мајка, због приче „Време”, у којој на свој начин описујем одлазак на вечни починак моје нане, њене мајке. Моја мајка је била та којој сам прво читао оно што напишем. Сада је то моја супруга. Нама мушкарцима жене су замена за мајке. Зато их толико нервирамо.

„Чудне ли љубави”, пишете у приповеци, „најзад је стигла Ана”, уз античку паралелу: „У времена стара тако су се волели богови.” Има ли књижевности без љубави? Има ли уопште уметности без љубави?

Свака књижевност у којој нема љубави – стерилна је. У време док сам писао углавном научну фантастику, читао сам савете једног великог СФ писца другим СФ писцима. Рекао је да треба настојати на свакој страни да се убаци неки мирис. Без мириса писање није живо. Тога, са мирисом, отада, настојим да се држим, заиста пали. Једнако тако како мирис оживљава штиво, живим га чини и љубав. Љубав је свепрожимајућа. Не мислим ту на апстракције о љубави према родној груди, нацији, природи, путовањима. Мислим на љубав између мушкарца и жене. Не мора то бити чулна љубав, али онај сплин љубавни који провејава, који струји, који се увлачи у било, у ноздрве као мирис оног писца – нема добре књижевности без тога.

Како доживљавате свој књижевни пут који сте прешли и прелазите као писац? Ко прати чији ритам: Перић писац Перића човека или Перић човек Перића писца?

По професији нити сам инжењер, нити информатичар, нити директор – по професији сам писац. Прво сам постао писац. Да бих могао да пишем, морао сам да имам зараду која ће ми обезбедити иоле пристојан живот. Истовремено сам ходао по два паралелна пута. Један ми је обезбеђивао телесну егзистенцију, а други духовну. Одувек је, дакле, био само Перић писац, све остало су били блескови и одблесци у другим димензијама и другим световима.

 

 

Беседа о три књиге поезије Радомира Батурана

Представљање опуса Радомира Батурана у крушевачкој библиотеци

19. јуни 2025. у 18³⁰

  

Батуран и ја се знамо још од краја седамдесетих. Заједно смо основали Књижевну омладину Крушевца, популарни КОК, заједно смо у дворишту његове таште прочешљавали културна збивања, његову и моју прозу. Пред своју породичну сеобу у Канаду написао је рецензију за мој роман. А за све то време нисам имао појма да пише и поезију! Затечен сам био кад сам видео да му је прва збирка песама, „Нити наде“,  објављена десет годину по нашем упознавању!

НИТИ НАДЕ (Багдала, Крушевац, 1987)

Мало је супруга које имају ту част да им супруг, писац, не само посветом, него и уводном песмом, посвети збирку песама и још, своју изабраницу, кроз песму изједначи са уздрхталом брезом а, нама, читаоцима се исповеди да је она и извор и ушће његове среће. 

Читајући ову збирку тек му сад верујем кад је рекао да и он и ја само својим женама можемо да захвалимо што смо опстали и писци постали, јер друге нас, овакве, накриво насађене, бандоглаве, не би трпеле, а још мање бодриле да успемо на путу којим смо кренули.

Кроз своје песме сабране у овој књизи Батуран кратким стиховим слика оно што се између жене и мушкарца дешава у додирима и недодирима, чежњама и вапајима, блискости, растанцима па поновним сусретима. Не само да слика, него и као да камером снима.

У следећих пет стихова из песме СУСРЕТ, састављених од пет глагола, његова песничка камера снима љубавни чин:

Уздисати
врискати
дрхтати
јецати
и стати.

Песнички нагон је из Батурана стихове почео да истискује још тамо где је стасавао, где је школу учио, па где је војску служио и на клупама у парку прве косе девојачке мрсио. Те раније песме су изражајне, идиличне у опису родног краја, сеоског амбијента, ливада, шума и камена, као и амбијента града у коме је студирао. Ни̂ти су то које га трајно везују за родну груду, проживљену младост, за све оне никад ишчилеле слике из сећања. 

Уме Радомир и кафанске песме да пева кад га љубав изневери. Добро би бар некој од тих песама дошле ноте. Нарочито онима у којима пева да у чаши гаси свећу своје љубавне среће. Песма га из пораза остављености вади. Трезни га од мамурлука изневерене љубави. Иако са горчином, он се мири са судбином, прихвата стварност, као у песми ПОМИРЕЊЕ.

Бура је прошла. Очај бјесомучни.
Замијени мртвило, беживотност нека.
У трбушини пуко мјехур жучни
и нема више шта да се чека.

 Надаље у књизи прàви отклон од љубави, постаје пророк, библијски заоденут очајем у шта се човек претворио. Читајући његов СУМРАК, видео сам га у црној мантији, необријаног, неочешљаног, очајног: са високе хриди, изнад свег човечанства, са великим крстом дигнутим изнад главе, упућује клетве отрежњења човеку. Очајан је Батуран због људског посрнућа па у СУМРАКУ каже:

И живот оставља
трагове
којим се трага
за човјеком.

Раде се у својим стихованим преиспитивањима зна да поигра речима. У песми МИ ЉУДИ, мисли прелама и од сваке речи прави стих. Мисаон је то стих, разумљив, а болан, као и Батуранова жуч због овдашњег човека што је болна:

Љубав
и клица
Дјеца
и радост
Игра
и суза
Будућност
и нада
Срљање
и пад
Човјек
и рад
Полет
и слад
Љубав
и жудња
Нада
и кад се страда
Патња
и кад се воли
Завист
и кад смо људи
Ми људи
Да ли смо?

У последњем циклусу, Батуран се поново враћа свом родном крају, поново постаје импресиониста – слика стиховима као у песми БРДА: 

Сједим на кршу. У камењару.
Природа свира серенаду у молу.
Вјетрине пушу. Овце блеје.
Кукавица кука.
Обронци Маглића у сјени,
Ишарани снијегом.
Вучево у тами.
Само моја брда обасјана сунцем,
Оивичена борјем страшног кањона.
Чекају вече
Пожудно ждерући сунце.

Као и сви што за родном грудом бол болујемо, ни Батуран, после толико година од кад је испод дрвеног крова родитељске куће у свет отишао, са одласком се није помирио, а ни са собом. Напуштена кућа му симболизује земљу. У песми ПОД СТАРИМ КРОВОМ пева: 

У ковитлац вјетар вије.
Јавор бије о кров старе куће.
Ноћ одмакла. Све што живи сније.
Само болник у одболу бдије.

Очајан је Батуран због свега у шта се све претворило и човек сам себе изневерио. На крају своје збирке у песми СКИК не испушта крик, неко скик, а зна се ко скичи – само животиња у ступици:

Скичи, народе мој,
Скику је свико твој пој,
Скику јуначком,
Од торбарске главе
До Ћеле-куле
Од скика са коца
До мука Шумарица.
 
Скичи, народе мој,
Кад ти запрећу огњиште.
Зубом закољи.
Скичи за живот бољи
Од скика до скика...

 

ДАМАРИЦЕ (Прометеј, Нови Сад, 2014)

За разлику од прве књиге, ова књига је писана екавицом, што је и разумљиво, јер песник, од досељења у Крушевац до њеног издавања већ 40 година живи међу екавцима.

Књигу почиње дефиницијама: поезије, песме и лепоте. По њему, под лепотом су крила поезије. У песми ПЕСМА каже: 

Песма је душа моја
Песмоштовче брате
Преливена у душу твоју
Ритмом звуком речи срца

У циклусу СА МОРАВЕ, у коме сам очекивао да ћу наћи лирске мотиве смираја које поглед на Мораву доноси, песник на њеној обали не налази спокој, толико га ране расточене државе, грамзивих и проданих душа боле. У песми МОЈА ЈЕ ЗЕМЉА ЋУП-ФИРМА БИЛА, земљу пореди са глиненим ћупом: 

Моја је земља ћуп-фирма била
Пуна дуката медом заливених
Из које руку вадио није наречени
Белосветски мангуп друмовник
Морепловац и зракопловац несврстаних
А ћупо-фирмоломац у нашој кући црној

Притиска га безнађе, очајан је због распарчане земље и братоубилачког рата и расточења које је у сваком од тих парчади наставило да буја, па у песми ПРЗНИНА БЕЗНАЂА овако пева: 

Иде рат
Попуцале нити наде
А безнађе зацарило
Сиромаштво понизило
И небо се проломило
Ничу партијице ко печурке

 У поеми МРАК ЈУЖНИХ СЛОВЕНА, већ нариче: 

Неправда се стонозила
Лаж се саблазнила
Безнађе се стомножило
Празнина се стовампирила
Мрак се стомрачио 

У песми ДАМАРИЦЕ ЗЛА по којој је збирка названа, до клетве је очајан, обраћа се утемељивачима нашег етноса: 

У сну су ми закуцале
дамарице зла
Бију у теме
у потиљак
у слепо око
Бију у срце
Дамарице
 
Земљо моја древна
Граде мој стони
Небеснице
Лазарице
севају ли дамарице старе
 
Подвижници
Косовски јунаци
потомци вам сад губе Косово
и книнско и равно
боле ли вас дамарице нове
 
Светлости Светости
Кнеже
Лавро
Отачаство
курири најновији
поткопавају вам темеље старе
 
Пеку ли вас дамарице зла

У циклусу СА МОТАВЕ, иако у Канади, Батуран се мислима враћа свом родном крају и родној кући, али и непресушној боли растакање земље и људи у њој, злу које народу овом душмани доносе.

Кућа му опет симболизује земљу. Своју родну кућу у песми КУЋО МОЈА ОРОНУЛА овако оплакује: 

Кућо моја оронула
Ноћас сам те сањао
 
Твој јужни зид пуко
с обе стране
уздуж ћошника
 
Само што куцнух
старачким штапом
он веселник сруши се на ме
 
И више ока не склопих
од немира и бола
у души
 
Једва из ноћи изађох

Врхунац песниково очајање достиже у поеми НАС СВУДА УБИЈАЈУ: 

Нас свуда убијају
у балканским подвизима
поведосмо и суседе
у слободу
а они нас оптужише
слободом их поробисмо

Нека Батуран није ништа друго написао, само ова антитеза „слободом нас поробише“ довољна је да му обезбеди олтар међу песницима, мислиоцима.

У циклусу САМОМРЗИТЕЉИ песника боле расејања, лажи и поклонство странцима којима је народ издан.

Притворне вође
притворни попови
притворне судије
 
А народ пуст
а народ гладан
и го и бос
 
Притворност и лаж
притворност и страх
притворност и очај
 
А народ преварен
а народ уплашен
поробљен и протеран

 Па у песми СРАМОТНИЦИ ПОСЛЕДЊИ додаје: 

Док амбасадори туђи и шпијуни
Отаџбином вршљају и владају
Богате се и ждеру муку народну
Срамотници последњи

У циклусу ТИШИНА И ЛАРМА Батуран сучељава две антиподе стања људског бића: с једне стране свакидашњег човека, поданика и властодршца, а са друге човека који је пронашао себе у себи, свој унутрашњи мир. Дубокоумна је Батуранова строфа у песми ИСИХИСТА којом дефинише исихисту, човека смирености, досегнуте нирване: 

Силази у истихију бити
Па тек онда делати
Мења себе а не свет
Све друго је утопија

А онда Батуран човек, не Батуран песник, додаје на крају те песме строфу која дефинише и њега самога:

Бори се духовно и телесно
Непрестано и неизвесно
Против страсти раздртости
За слободу личног чина

Из последњег циклуса ИСКОН издвојио бих само једну песму, чисто да са њоме продрмам моје учмало причање, а и вас. Реч је о песми ДВА НОБЕЛОВЦА ЗА ДВЕ СИСЕ: 

Понесох два нобеловца
за распуст да прочитам
Ал сретох Цицмилушу
у доловима пивским
 
Седосмо да се одморимо
међу доколенима белим
На једног Нобела њена
на другог половина моја
 
Цицмилуша уздише
од умора ил искона
А сисе набрекле играју
пред грчом стуба човечјег
 
Да не полете у небеса
ухватих обе сисе
Поваљасмо доколен
низ страну цветну
у страсти још цветнијој
 
Све до гомиле на дну долине
докотрљасмо се у клупку
Она за зовом искона жене
Ја за стубом човечјим и сисама
 
Јурећи за сисама у доловима пивским
Заборавих нобеловце светске

Ето, уме Батуран и животодавне песме да пева, не само оне што гуше а служе му да се накупљене горчине ослобађа.

 

ЛЕЛУЈИ (Прометеј, Нови Сад, 2025)

После 11 година од ДАМАРИЦА, ово је Батуранова трећа збирка. Књигу је поделио на седам певања, испод наслова сваког је поднаслов преузет или уобличен из уводне две песме ЛЕЛУЈИ и ЛЕЛУЈАЊЕ које су уједно и окосница збирке.

Кроз ову збирку Батуран настоји, што је, уосталом, и кроз сва своја писања настојао, да нађе мир у себи и са собом. То казује последњом строфом ЛЕЛУЈА:

Лелуја душа у човеку,
лелуја човек у магли
и тражи Бога у свему,
иште Мир и Слободу.

Батуран се игра са ритмом, што се најбоље види у његовој песми ЧОВЕК И НЕЧОВЕК: 

Нити сам ја
нити си ти
нити смо сви
изникли у човека
ил' нечовека
 
Само сам ја
само си ти
само смо сви
постали јагњад
ил' вучине.

Батуран пише и молитву, али не успева да се уздржи, да и кроз њу недостојнима и нељудима не лупи пацку.

Ретко у којој његовој песми да не провејавају дубока осећања према родној груди, нашем етносу, језику и писму. Песмама протестује, упозорава, позива на отрежњење. Пати због декаденције, отупелости духа који нас је вековима водио да се боримо за очување својег и себе на своме. Пати због предаје, понизности, због оног што смо постали, а никад били нисмо. Позива на отрежњење, као у песми НАРОДЕ МОЈ: 

Народе мој, не дај своје њиве,
ливаде, винограде и воћњаке,
подземне воде и надземне шуме.
 
Народе мој, не дај своје очи
и крвотоке:
језера, реке и потоке.
Не дај своје источнике,
земљу, воду и ваздух.

Очајан је због опустелих села, вештачких језера која су прогутала ливаде и оранице, због свих оних места где смо били а више нас нема. Песма МЛИНИШТЕ то најбоље илуструје: 

Кућа још има,
празних,
и штала,
разваљених.
Нема ни људи,
ни блага,
домаћинског
 
Све је изумрло:
и одјек секире из Омара,
и оштрење косе са Урвеника,
и блека и рика са бунара.

Читав сплет песама је исплео о напуштеним селима свог завичаја. Сву бол своју песничку у тај сплет је уткао.

Као и сви које је одвукла туђина пати за земљом прадедовском. Овде му је остала Морава, тамо га је сачекала Мотава. Реке обе а не разликују се само у једном слову. Песма СА МОРАВЕ И МОТАВЕ то упечатљиво казује: 

Са Мораве и Мотаве
дамарица стално бије
са Мораве рођеније
са мотаве туђеније.
 
Ој Мораво Нилу засађени
Ој Мотаво кампу залеђени
две сте гује са два континента
засврдлане у дно душе моје.

[...]

Ој Мораво Нилу засађени
Ој Мотаво кампу залеђени
Све пребродих ил премостих
ал немогах уздах међу вама.

Одвучен у туђину, дочекује пензију, враћа се у Србију, лета ту проводи. Жена у Канади останула, деца се по свету расула, унуци са њима. Сам без њих, а пре свега без вољене, песмом ЗАШТО ЖИВИМО ОДВОЈЕНО, О ДРАГАНА дозива је и пребацује јој: 

Зашто живимо одвојено,
о драгана,
у старости,
ти у Канади, ја у Србији?
 
Деца су нам у Европи,
поскитана и одрођена.
Зашто живимо одвојено,
о драгана?
 
Зима је и у сред лета
без тебе
одвојеном и усамљеном.
Зашто живимо одвојено,
о драгана?

Последње певање у књизи посвећује својим потомцима, двојици унука и трима унучицама. Сваком деки-песнику, унучићи су најлепше песме које је испевао. Одломак који следи је из песме МОЈИМ БЛИЗАНЦИМА: 

А Неца, враголанко,
говори и када ћути,
погледом птица
кад се раскопрца.
 
Анђелчића два
на дединим рукама
прстиће заплићу
у дедину браду и наду.

  

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

У свакој од ове три књиге Радомир је управо оно што је одувек и био: човек који воли своју земљу и свој народ и који би све дао да том народу буде боље и да међу другим народима коначно заузме место које му припада. Да се не би сам борио, посејао је по свету своје потомке, а они ће се даље расејавати и љубав његову преносити. Ако буде среће, неки ће се и овде населити и путевима свог деде кренути.

КРАЈ

© Бранимир Перић

Текст у целини или деловима може бити преузет и објављен искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена писца и постављање линка на овај блог одакле је текст преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање текста не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

 Прозор с погледом на небо

 

Пишем ти са аутобуске станице, из аутобуса, једног па другог, са дугих улица пуних опушака и прљаве хартије разнесене ветром. Пишем ти са свих оних места где сам био сâм и где ћу бити: са терасе окренуте према реци, у реду где миришу виршле, поред канти за ђубре удубљен у ускотечност, из масних говорница што базде на покварене зубе и задах из уста. Пишем ти и са клупе у парку док крај мене пролазе младе маме и вуку деране које све на овом свету интересује: и зашто руже више не цветају, и зашто парк нема крила па да могу мало да лете а не само да се ту шетају, и шта ће оном чики онолики бркови, да није он то ставио свилу од кукуруза па је само нагаравио, а сме ли мало да га чупне; због чега је небо тако високо и хоће ли моћи да га дохвати кад порасте. Мама, њему се пишки, пишки му се, мама!...

Бити сам у овој самоћи није толико страшно, али бити сам тамо где никог не познајеш, чак ни продавца новина на улици, ни чистача ципела, ни ону старицу дрхтаве руке што проси, ни возача аутобуса бесног на све семафоре на овом свету и ко их измисли, не познајеш ни пекара код кога сваког јутра купујеш бурек, иако си једном у њему нашла парче цигле. Овде нема ни једне особе која би ти могла рећи добар дан. Па и да те опсује, онако пријатељски, да те пошаље у материну, ако треба, и ћушку да ти да, и то ако треба, а не само да овако наизглед ћути и трпи док га случајно газиш у гужви, као да ти то хоћеш, као да ти је посебно стало до гажења, па те још после презриво и са омаловажавањем гледа и мерка. Ни мало те не би зачудило кад би и нож његов у пупак подмукло забоден осетила...

Све је ово сан, одвратни, подли сан, покварен као гирице из далматинског ресторана док покушаваш увече да их једеш. Отровала би се да није вина. Добро је што за сном долази јава. Једино у сну знам да нисам па ме то толико и не боли. Не ваља кад након лепог сањаш ружно. Истина увек воли да уједе. А најгоре је што сам и у том сну сâм. Једино је тама са мном. Чак и кад звезде почињу да губе свој сјај и стану лагано да ишчезавају са неба, мени не свиће. Кад петлови у целом свету откукурикују крај ноћи, овде се не чују, овде их заправо и нема.

Док полако, бунован, али већ румен од реске јутарње свежине, корачам улицама, непрозирним и мрачним, до пола испуњених маглом, а од пола смогом што се нечујно увукао у плућа и трује ми и тако затровано тело, знам да си једино ти крај мене, скоро да могу да осетим у ноздрвама онај танани мирис пољског цвећа и сунца како се шири из твоје растурене косе уснуле на мојим грудима. Могу и да те позовем ако хоћу, да потрчим с тобом, да се смејемо, бацамо каменчиће у воду, да зачикавамо фоке и доводимо до беснила папагаје у зоолошком врту, да терамо мајмуне да скиче и врече као да их неко дере, и да кликћемо, да вриштимо пресрећни, све док нас нека жена не сретне на улици и шокирана не запита: „Дечко, јеси ли луд? Да те нешто не боли?“

Пробао сам марихуану. Кажу да се после ње човек осећа дивно, да тоне у свет магичан и нестваран, у коме му је само лепо и ништа га не тишти. Можда, рекох, али мени је од тога било мука и повраћао сам. Више је никада нећу пробати. Дрога је за оне слабе духом, ја морам да издржим у овој пустоши и да чекам док заувек не будеш дошла. Јер чему да је узимам кад знам да то и не би била ти, већ само јетка визија твог негдашњег, божанског постојања. Овако бар верујем да је лакше, мада није тако. Тешко ми је непрестано да слутим твоје постојање крај себе а да ту ништа не могу, иако си скоро на дохват руке, једним покретом да те додирнем, да те привучем и никад, никад не испустим. А онда, кад моје руке полете у празно, кад загрле корпу за отпатке уместо твог тела, кад се насмејем говечету са рекламе за супу: осетим ужасну горчину преваре и недостижности, неку неодређену бол, кошмар несталности у глави. Као да намах постајем свестан свега, видим овај страни град, његове пусте улице мокре од јесењег пљуска, натруле плотове и мачке што цвиле из мрачних подрума пуних влаге и пацова, видим чудне, помало шашаве људе како непрестано некуда журе, као да беже сами од себе, попут мрава, на све стране, сустижу се и престижу, пентрају у аутобусе и задихани силазе већ на следећој станици. Посматрао сам их са чуђењем, изненађен, нисам ни приметио да и сам почињем да бежим.

Јуче сам посетио звездарницу. Желео сам да могу да те угледам телескопом као, уосталом, и друге звезде што се лако дају спазити на небу, трепераве и далеке, да ти махнем, да ти пошаљем пољубац, да те видим како сањалачки склапаш очи и шапућеш кроз плаве увојке нежније од додира лахора сплетеног у коси. Зурио сам дуго, занет и чакнут, али сам само успео да видим сунце како умаче прсте на заласку у реци и како се бљеска сјајно и мистично, попут дечјег балона испуштеног из руку што се подигао и чика дечаке закачен у крошњи, или се пак надмено спустио доле те се љуљушка на води и цери поцрвенео и надут. Залазак је увек лако видети, теже је сачекати свитање: треба дуго да седиш будна и спремна и не дозволиш очима да те преваре, да се склопе и утону у сан баш онда када сунце руди. Сутра ћу опет ићи да га гледам.

Однекуд чујем звук гитаре, далек, али јасан. А можда то и није гитара. Можда се то само ветар игра са лишћем и прелудира по огољеним гранама више моје главе. Хладно ми је. Покушавам да се загрејем мислећи на тебе. Тако ми је зло у овој самоћи. Спопадне ме језа и неки нејасан страх, потмуо и диваљ, а ако није он, ту је зебња. Учини ми се понекад, док лутам кроз ову пустош, да га могу избећи, да могу да га преварим, иако узалуд покушава да ме шчепа. Зато никад и нисам на једном месту. Непрестано тумарам улицама, без циља, без смисла и повода, ходам, или трчим, возим се у трамвају са његовим заглушујућим тандркањем, па опет ходам, или опет трчим. Тако из дана у дан, из часа у час, без престанка. Ноћ је моје постојање.

Тишина ме убија. Највише мрзим празнике због ње. Кад нема људи у граду, она се разгоропади, буди ме још у праскозорје, завлачи се у сваки делић тела, у сваки нерв. Узалуд затварам уши да је не бих чуо: неминовност се не може избећи. Малопре сам дошао у искушење да скочим с моста само да бих могао чути пљусак - бар нешто да чујем. Умало нисам. Затворио сам очи и сви су путници мислили да спавам. Ти си у белој хаљини седела крај мене, држала ме за руку и тихо звала. Шта – рекао сам. И аутобус крену. 

КРАЈ

© Бранимир Перић

Написано на основу писма које је мој брат Града писао девојци.

Текст у целини или деловима може бити преузет и објављен искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена писца и постављање линка на овај блог одакле је текст преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање текста не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Прича је 1974. откупљена на конкурсу „Политике“, и објављена у њој у броју 21895 од 18.09.1974. године. Награду (100.000 динара) поделио сам са братом.

Прича је објављена у збирци прича „Алказар“, аутор Бранимир Перић, Багдала, Крушевац, 1980.