Песма мразна

Уснула сам санак да плешемо скупа

уснула сам санак од ког срце лупа

Будна ли сам, рука тело пипа

напољу је сунце, мраз образе штипа

Где је срцу лепше, пропитујем себе

у сну бити с тобом, ил' кад јава зебе?

Чаролије нежне, на лед из сна пале

На леду се смрзле, кристалне постале

Снови то варају душу моју чедну

Сунце залуд греје њу чемерну медну 

Разбуди ме светлост, није проказање

сањам одсад будна, болеће ме мање

© 2025 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на страницу овог сајта одакле је преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

 

Магарац загризао погрешан пласт

Синоћ, док се децембар најжешће раздувавао по Београду, десило ми се нешто што ми се није десило још од оних блентавих годинама кад ми је крв, покренута хормонима, шумела толико узаврело, да је поједине одреднице, не знано зашто, у мојој глави превртала и на погрешна места постављала. Неколико пута се дешавало да сам, лепршав од узбуђења, девојкама заказивао рандеву на једној адреси, а чекао их због испревртаних одредница  на другој. На тој другој адреси бих се после премештао са једне на другу ногу, цептео од љутње и истовремено бивао забринут што је нема. Натрчи ли на мене, тако изнервираног и стрепећег, нека друга цура, у трену бих заборављао тескобу због „недоласка“ прве. Забалавио бих, уши би ми се упалиле – јер то су биле те године кад, без обзира што си „осигуран“, трепћеш на сваку која поред тебе пролети и за око ти западне – убацио бих се у нападачко-освајачки мод, бале би ми почеле да спирају тескобу једа и неизвесности што заказане нема и таман кад бих се већ, у нападачкој акцији, као паук устремио на нову лептирицу, таман кад би ми њено цимање и дубље у мрежу запетљавање почело да маскира помисао на још мало па обрисану лептирицу са праве адресе – испревртане одреднице у глави би ми се наједном, питај бога којим хормоном зврцнуте, посложиле назад, свака на своје место. Врелина би ми јурнула у главу, а зној за њом. Као тег од пет кила, на груди би ми се сручило сазнање – па ја сам то на погрешном месту! Крв, као да јој није било доста ознојавања, поново би ми јурнула у главу, овога пута још врелија – уши би ми гореле: у огледалу би се могло видети како им пламенови по ободу палацају. Као магарцу између два пласта сена, кренули би да ме глоцкају, с једне стране непријатност, очај, срамота, што се лептирица на правој адреси, чекајући ме, мрзне и прстиће крши мислећи да сам је испалио, а са друге, на ову, на погрешној адреси – шта да радим кад сам такав, бале би ми и даље цуриле и то обилато: ђа би да отрчим на место где је требало да сам, ђа би да се не одлепљујем од лептирице на адреси на којој сам.

Управо се синоћ, тако нешто слично са мном поново збило.

Једва сам убедио своју венчану госпу да, по оном зимном ветру, ипак пође са мном на књижевно вече на које сам позван, не би ли ме усликала док читам хумореску објављену у часопису који се том приликом промовише, па да се са тим сликама, после, на друштвеним мрежама шепурим. Иако су жене мачке и језа их хвата на помисао да на хладноћи треба шапице да испруже и леденом ветру, крзнашце на тршављење препусте – у њима је љубав према свом човеку ипак јача од режања.

Окаснили смо у старту. Прошло је већ било пет, а са Бањице треба до шест стићи у центар града где се књижевно вече одржава (увек исто пребацивање, без победника: ко се од нас двоје није спремио на време – огуглали смо већ). Прво смо на станици цупкали од нервозе да ли ће трола уопште доћи, а онда сам ја мало шетао од нервозе у кругу, јер немамо појма да ли ће се трола уопште успети да пробије до центра. После ће нам требати још пешке да идемо до места где се одржава књижевно вече.

Ипак смо на време стигли. Срећом и несрећом. Књижевно вече је почело. Чудно је мени нешто: никог не препознајем (ми се из света књижевности углавном познајемо, иако се правимо да се нисмо угледали). Још горе, не знам ко су они што су засели за сто испред малобројне публике. Видим тамо најављивача – књигоиздавача, професорку – књиготумача и  неког дугокосог, танушне брадице, песник очигледно. Прислоним уста уз госпино уво и шапнем: „Бојим се да смо на погрешној књижевној вечери.“ Уместо часописа у коме ми је хумореска објављена, представљала се песничка књига и то прва, овог дугокосог, танкобрадог рок-песника и уједно, како  од професорке књиготумача сазнајемо,  складатеља, лиричара, певача и свирача на гитари, све скупа. Добро да није и бубњеве донео и чинеле узицом за пете везане. Из нареченог закључујемо да су га убедили да текстове са свог музичког албума, као и остале које је у паузи свирања записивао, објави као песничку књигу. Шта ће, човек, куд ће, морао је да послуша, посебно професорку, која нас је, иначе, удавила причањем до краја књижевне вечери (а и она шта ће, куд ће, кад воли да прича). Рокер-песник једва да је од ње успевао реченицу да склопи.

Кришом завирујем у мобилни. Бог те! Стварно смо промашили адресу! Права је неколико блокова даље! Како ми се то десило кад све проверавам два пута? Окаснели хормони, очигледно. И шта сад? Не иде да изађемо. Полазим од тога како бих се осећао да сам на месту овог песника. Куд си дошао, седи, срамота је да човеку изађеш у сред представљања  књиге. Никоме то не бих учинио.

Све време рокерове промоције цупкам, поједох се од једа и нервозе као млади месец. Ђа би да послушам ноге, ђа би да испоштујем човека (исто оно „ђа“ као у хормонално време). Цура којој сам се обећао, ко зна не смрзава ли се пет блокова даље на ветрушини. Сиротица ме чека на правој адреси и од туге вене.

Професорку није брига што се ја ждерем, само везе, речи јој не пресушују. Реченица јој сустиже реченицу. Уместо четрдесет и пет минута, потраја рокерова промоција сат и по. Узвртео се и сам рокер. Таман да се водитељ књигоиздавач захвали, професорка дода још нешто, таман да се водитељ књигоиздавач захвали, професорка дода још нешто и овога пута тражи од рокера да то и одсвира на гитари. Имаш ли ти жено кућу? Чека ли те тамо неко? Макар рибице у акваријуму да их нахраниш, куче да га прошеташ?

Да сам циљано дошао на ово песничко и помало музичко вече, па да се удубим и уживам, него, мисао о грешној ми души због изневерене цуре на правој адреси, не посустаје да кола у мени ни тренутка, грицка и грицка, ред она изнутра, ред професорка споља.

Устаде на крају водитељ књигоиздавач и не враћа се поново да седне – професорка и њему докипела. Заустио да се публици захвали. Устасмо моја госпа и ја, ко велимо, крај је. Џаба. Професорки се не устаје, музичара-песника би још са једном нумером да малтретирне. Докипело изгледа и самом музичару, иако ју је сво време бог зна како уважавао и у руку целивао. Устаде и он. На то, хвала богу, почеше да се дижу и остали посетиоци. Госпа и ја једва дочекали – беж, први заглависмо на врата. Трчимо на оно место где је требало са намереном књижевном цуром да се нађем, ко велим пуно их је позвала на рандеву па ће књижевно вече може-бити потрајати и дуже од сат и по, сачекаће ме.

Ветар пичи ли пичи, нама право у лице. Госпа гризе леден ваздух, задихана, једва дише, трчкара за мном. Држим је за ручицу, боље рећи вучем је за ручицу. Пробисмо се некако преко свих семафора и уз Змај Јовину додахтасмо до библиотеке. Касно. Видимо са улице простор у приземљу у коме ми је цура рандеву била заказала. Портир љубазан, отвара нам просторију, светла у њој упаљена, просторија подгрејана, а седишта празна. Љута цура, отишла с другим.

Срећом, моја госпа, и поред свег малтретирања које сам јој приредио, није била љута, иако знам да би ме најрадије у цеваницу шутнула. Матерински нагон. Би јој жао мене што се због хормона поједох као поменути млади месец. Брижне су нам вољене госпе, бог да их поживи.

© 2025 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на страницу овог сајта одакле је преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Душа

Колика је душа,

Питала се Тања

Већа је од лутке

Ил' од шнале мања

Каква је на додир
Грицкô се и Сима
Обла као лопта
Или трње има
 
Ако је у мени
Може ли се знати
Да ли негде оде
Када легнем спати
 
У ком делу мене
Лежи њена кућа
Је ли беле боје,
Ил' од маце жућа
 
Имају ли душу
Пчела, куца, маца
Па и цветић, бреза,
Од купуса каца
 
Чешкао се тата,
Врпољила мама
Шта детету рећи,
А не зна ни сама
 
У деце је душа
Као памук мека
Носио је бата,
Ил' носила сека
 
Нит се пипнут може,
Још мање помаћи
Људима нас чини
То је њен домаћи
 
Бића што се роде
У њима је свима
Није тачно да је
Само човек има
 
Природа је кроји
Према сваком бићу
Према маци, брези,
Голуждравом птићу
 
Да ли то за душу
И живуљке знају
Зашто им то знање
Људи не предају
 
Каквог је облика
Да ли некад спава
Научници кажу,
Загонетка права
 
То што не знамо
Није нека мана
Битно да је душа
Са рођењем дана
 
Не може баш све
Одмах да се схвата
Рекоше на крају
И мама и тата
 
Кад порастеш
Ето изазова теби
Одговор ћеш дати
И нама и себи

© 2024 Бранимир Перић

Сећање

Цео данашњи дан размишљам о теби, анђеле мој плави. Човек увек жуди за недостижним, а недостижна јеси, тако мајушна, тиха, а блиска и присна у мислима мојим. Волети далеко, волети неизвесно, нестварно, силно неког желети, волети јесен у њеној коси, тананост лептирових крила у кретњи њеног тела, волети јој блажени осмех – волети је тебе.

Хиљаду комбинација правих како да нас зближим, хиљаду глупости, хиљаду пропалих снова.

Никако твом лику да се отмем. Видим те без погледа. Гипкост мачке, искри ти сјај у очима, а на лицу… не знам шта ти је на лицу.

Глас ти је цвркут несталних птица. Очи ти се смеше, трепет лепоте у њима који се не мења.

Желим те силно, желим те лудо, нејасно, нестварно, сакривено, занесено, бљештаво, вриснуто, широко, хистерично, дубоко, сунчано… једноставно.

Да ли ћу те икада имати, али заувек?

Чудно, уопште се не сећам на коју се ово девојку односило!

© Бранимир Перић

Санке

(одломак из рукописа романа „Ернест, мој теча“)

 

Следеће, 1939. године, нона Марија је дошла код нас половином децембра. Та зима је била оштра. У јануару је нападало много снега, шездесет, можда и више сантиметара, што је за приморске крајеве реткост. Температура се спуштала испод минус десет степени Целзијуса. Саобраћај је био паралисан, школе нису радиле. Добро памтим како су у згради основне школе у нашем селу, у коју су тог лета били увели централно грејање, у току ноћи попуцали радијатори, а у радијаторима се због ниске температуре заледила вода. По лепом времену радници су одлазили на посао бициклама (моторизовани саобраћај је у то време био редак). Кад падне снег, могло се ићи само пешице. Људи из села су се скупљали већ око пола пет, петнаест до пет и заједно, у групи, ишли на посао да стигну до седам. Са посла су се враћали око пола осам, неки пут и касније.

Снег се задржао десетак дана. Дању је знао да се раскваси, али се ноћу поново смрзавао. Температуре су ноћу падала испод нуле.

Покрај куће у којој смо становали налазила се једна долина (тако смо звали вртаче, поникве). Долину је мајка узимала у најам и у њој садила кромпир и остало поврће. Долина је имала дугачке падине. Моји другови су низ њих утабали снег. Направили су неку врсту клизачке стазе. Док су неки имали куповне санке, неки прављене, код нас, у нашем дому, није се могла наћи ни најмања дашчица да и ја направим своје. Све што смо имали погорели смо грејући се. Срећом, кад имаш другове имаш и што немаш. Један од другова ми је дао вишак својих дашчица. Није ми било страно баратање алатом уз оца који је стално нешто мајсторисао. Са оно мало алатки које је имао, успео сам од дашчица да склопим нешто што је личило на санке.

Следећег јутра сам био спреман. Устао сам раније. Ујутру је клизалиште било смрзнуто, а већ око једанаест је постајало меко јер је преко дана температура расла изнад нуле. Нахранио сам козе, напунио све могуће посуде водом из цистерне, исцепао дрва – укратко, урадио сам све што и иначе радим сваког дана. Кад сам завршио, упитао сам нону (мајка је била некуд отишла) да ли могу на санкање. Пошто ми је рекла да могу, узео сам санке и упутио се до долине где су се моји другови и другарице од раног јутра увелико већ санкали.

Нисам превалио ни педесетак метара зачуо сам нонин глас. Звала је да се вратим, још нешто има да се урадим.

Да не бих носио санке назад, склонио сам их иза зида којим је било ограђено суседово имање.

Не сећам се више шта је то било што се још имало урадити, само се сећам да се требало пењати на таван.

Након пар минута пошто сам се попео горе, чуо сам како неко у дворишту лупа тамо где се налазио пањ за цепање дрва. Питао сам се ко би то могао бити. Нону сам искључио. Док је радила као праља убола је била средњи прст десне руке на парче даске. Прст јој је отада остао укочен, шаку није могла да савија. Није могла да извлачи воду из цистерне помоћу конопца на чекрк, нити да цепа дрва. Мора бити да је мајка, закључио сам, сигурно се у међувремену вратила.

Завршио сам посао и сишао са тавана. Упитао сам нону могу ли сад ићи. Климнула је главом. Отрчао сам до суседовог зида, а тамо – изненађење. Санке нестале! Неко се са мном шали. Нису другови. Ено их доле, заокупљени су санкањем, нисам им ни на крај памети. Осим мојих отисака, у снегу су се видели и трагови женских ципела и то ципела са „слоновском петом“. Нона Марија, нико други! Само она носи такве ципеле. Појурио сам назад до пања у нашем дворишту. Црна слутња се обистинила. На све стране око пања расуто је било иверје. Санке су тако ситно биле исцепкане да се од тих отпадака ни чачкалице за зубе не би могле направити.

Улетео сам у кућу.

Нона ме је спремно чекала.

– Cosa xe[1]? Шта је? – питала је злурадим, сладуњавим гласом.

– Striga!!! Вештице!!!

Чини ми се да сам тад испустио највећи урлик у свом животу.

Нона је на то, по свом старом обичају, одмах улетела у собицу и – клик, окрет кључа – закључала се. Тако је радила увек кад би се осетила повређеном.

Недуго потом вратила се мајка. Затекла ме је у предсобљу. Седео сам на поду са главом међу коленима. Плакао сам. У кујни су се играли Егле, Естер и Еди (Еди је имао четрнаест месеци). Мом брату и сестрама је уз пећ било топло.

Мајка ме је упитала зашто плачем. Све сам јој испричао. Уместо да ме утеши или бар нешто лепо каже, дограбила је са напе црвени врбов прут, који је за те сврхе горе стајао па, по свом обичају, мене по туру. Куд нона има свој обичај да се закључава, зашто не би имала и њена кћер да ме шиба врбовим прутом.

Нона је цео тај дан остала у собици. На мајчине позиве није одговарала.

Увече, око осам, с послао се вратио отац. Мајка му је испричала шта је било. Нема потребе да ти кажем како сам се тек од оца провео. Кад би ме отац или мајка тукли, само бих стиснуо зубе, не бих дао ни глас да изађе из мене. Овога пута ми је прекипело. Доста ми је било да добијам батине које ми смести нона и кад јесам и кад нисам крив. Излетео је из мене сав јед. Из петних жила сам се раздрао:

– No la pol tirar l’acqua de la cisterna, no la pol taiar i legni, pero la pol taiar la slita cusi fina che no se pol far gnanche forminanti de ela. Не може да извлачи воду из цистерне, не може да цепа дрва, али је могла да ми исцепа санке тако ситно да се ни чачкалице од иверки не могу направити!

Пошто мајка, кад је причала оцу, није споменула санке, већ само да сам нону назвао вештицом, тата је у чуду застао и упитао:

– Che slita? Какве санке?

Узео је батерију и отишао до пања.

Вратио се сав црвен у лицу од љутине. Упутио се право до нонине собице. Као прошле године кад се родио Еди, кад се отац такође наљутио а нона се била исто овако закључала, шутнуо је ногом у врата.

Овога пута одмах је отворила – предухитрила га је.

– Ciamime la carosa! Позови ми фијакер! – рекла је. Због снега таксији нису радили.

Сторија од прошле године се поновила: скидај са напе шољице, вади из њих ситниш, итд, итд...

Фијакер је стигао после десет увече и нона Марија је отпутовала свом брату у Горицу.

Сутрадан ми је Дино, један од мојих другова, позајмио санке. Биле су куповне и велике, толике да смо истовремено могли сести на њих и ја и мој брат и обе моје сестре. Кад имаш другове, имаш и што немаш. Дину хвала, нас четворо нисмо сишли са санки целог тог јутра. Насанкали смо се, чини ми се, за читав свој живот.

---

[1] Ово није италијански него бизијак (bisiàc, итал. bisiacco), дијалект венецијанског језика који се говори у Бизијакарији подручју осам општина око Монфалкона, а тиме и у Добердо дел Лаго, где се ово дешава.

© Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на страницу овог сајта одакле је преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

 Жељан сам да прочитам веселу песму на интернету. Све неке тугованке. Ово је реакција на једну такву песникињу и њену песме.

Може ли бити песника без туге

 

Препуне су мреже песника (углавном женских) који друго не знају него само тужне стихове да нижу. Толико је јада, пропуштених прилика, неостварености, остављености, бола, очајања и других облика раздирања душе у свакој од њихових песама да би небо, уме ли да чита, од силног чемера непрестано кишу лило и од саосећања са њима никад се не би разведрило и сунцу допустило да нас крави. Зар је могуће да само бол чини песника? Зар је могуће да само очај и туга бескрајна од нормалног човека песника направе? Зар су само песме намењене деци једине спашене од тог мрака? (Мада се деси да нека зацрњена душица нема меру па и међу дечје песме сузу пусти.) Зар је могуће да су само аутистични срећни? Заиста, пишу ли аутистични песме? Знате ли неког? Волео бих њихове стихове да видим. Са отварањем интернета отвориле су се и песничке двери: никад више оних који су песника у себи открили – а све им песме црне! Хајде што си ти црн песниче, али зашто ти је стало да и друге својим црнилом мастиљавиш? Зар мислиш да ће ти црнило бити мање црно ако њиме и друге шкропиш? Да су такви тугованци бар добри песници, да излив њихове жмрћкавости има песничке вредности па нека их, нек по нама без самилости црне пахуље веју. Руку на срце, деси се да се и међу тим црним душама појави неко (боље рећи нека) којој није место на друштвеним мрежама, него у књигама (да су им песме ведре могле би и у читанке). Покушавао сам неколико тих ретких, црних бисера да наведем, макар да једну песму напишу са сунцем, цветовима, гргољем потока, лептирима, птицама пој, молио их да у себи открију радост живота и својим песничким умећем, заиста умећем, јер га несумњиво имају, покажу бар себи да и такве песме умеју да хеклају. Авај, само сам трошио себе. Ето, на пример, ту скоро открих на мрежи једну песникињу са талентом, наравно изневерених нада, неузвраћене љубави, сви јој стихови кукање, јадиковке. Претражио сам интернет – већ је подоста година како своју тугу по мрежама расејава. У реду да то понекад чини, али она сваког дана, ама баш сваког дана за свих тих подоста година изручи бар једну своју песму очаја и разбаца је по интернету. Писао сам јој, изазивао је да покуша са нечим ведрим себе и нас да обрадује, макар да мало „светлости пусти у круг“. Узалуд. До јуче. Јуче је заиста покушала тако нешто да напише, али само покушала. Певајући о правдању и праштању грешака заљубљености свеједно је опет тужила. Нисам одолео, жива сам душа, имам и ја право да будем изазван. На ту њену песму, у коментар испод ње, отргле су ми се следеће версе (о мом таленту за песме не судите, ја сам само прозни писац). 

Заблуде су тешке да постоји свет без грешке.

Заблуде су тешке да се не воли без грешке.

Заблуде су тешке да се може без грешке.

Заблуде су тешке да смо рођени без грешке.

Заблуде су тешко да се кроз живот пробија ракетом а не пешке.

А највећа је грешка знај, да су рођена браћа дај и нај. 😅😢

Шта мислите, може ли се постати песник без туге у себи, без разочарења? Да ли је душа која крвари та која песника начини песником? Сатиричаре не наводите, јер и они су песници туге. Ни хумористичаре – они се хумором бране.

© 2025 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на страницу овог сајта одакле је преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

 

Мачји проблем

 

Ко је имао било какав контакт са нашим сељацима, а није међу њима дуже боравио, лако би се преварио и закључио да су сељаци, посебно овдашњи, бездушни. Али, да ли је тако, или је нешто друго у питању?

Узећу за пример случај око кога се, не само код нас, већ на светском нивоу, диже намерна халабука. Ради се о угрожавању права животиња на достојан живот. Највише је прашине везано за права паса и мачака, што је разумљиво, јер халабучу они из градова. Осим пацова, врабаца, голубова и чавки серачица, пси и мачке су, ако се не варам, и повељом Уједињених нација признати као сустановници градова, људима такорећи укућани. Од свих тих кућних, испред кућних и кровних љубимаца, „бездушност“ сељака најочигледније се испољава кад су питању мачке – лупају гуменим чекићима гринпис судије. Чим маче довољно порасте да му се погледом испод репа може поуздано утврдити пол, ако је мушко, сељак ће га задржати (треба неко амбаре од мишева, пухова и змија да брани), али ако је женско, судбина му се зна: у кутију па из кола нама се у Дрењак убаци. Тако одстрањена  будућа окотњача треба у ствари да им буде захвална. Док ми, негдашњи викендаши, нисмо овде подигли насеље, кутију су са женским мачетом (некад и мушким – ако их се окоти више) бацали у поток. Кад се данце кутије раскваси (таман негде код следећег села), маче (ако има среће да се пре тога не удави) заплива према обали и закмечи пред вратима неке сеоске домаћице слаба срца, под условом да пре тога не омасти брк неки пас или лисица (мачетом, не госпођом – са госпођама се наслађују курјаци, тако бар пише у бајкама).

И хајд сад, кажи да сељаци нису милостиви! Зар мачићима таквим поступањем не дају шансу да преживе? Њихови стари су, за разлику од њих, тај длакави проблем другачије решавали. Како које маче из мајке изађе, заврну му шију, или их бабе сачекују и одмах ту, крај мачке, у кофу са водом удаве. Ствар је у преживљавању, које је друго име за прагматичност. Врста је то природне селекције.

Замисли шта би било да се не отарасе те „женскадије“! За коју годину, ма какви за коју, већ за годину дана, не би имао где да згазиш. Маце знају и четири пута годишње да се маце (први пут кад имају само неколико месеци – још док мајку сисају!). Како једна мачка у просеку окоти четири мачета, након годину дана ето сељацима деведесет четири нова мачета! Како онда да не буду прагматични!

Него, ово ме подстакну на једно друго размишљање. Зашто нам замреше села? Овде девојку не можеш да нађеш ни дукатима да звецкаш. „А с ким па да се женим, са овцом, кравом, крмачом?“, јадају се престарели сеоски момци (већина је претерала четрдесету). „Са школовања се из града ниједна не враћа. Неће да буду сељанке.“ А да се оне не уплашише својих баба?! Шта ако и њих неко убаци у кутију па низ поток? Јесте да се овдашњи живаљ храни здравом храном, али се уврнутост храни нечим другим. Ако је уопште има, граница између (не)милосрдности и практичности ти је, брајко мој, танка, баш танка. Немој само да ме питаш како ту ствар ми у Дрењаку решавамо.

 

КРАЈ 

© 2025 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на страницу овог сајта одакле је преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

 

Плава суза

 

Годинама нисам  у подрум
орману старом у походе ишао
ни у беж фијоку
у пределу груди
ону леву с кључем
да се сетим гвирнуо.
Зашто па да гледам
кад знам шта ћу наћи:
инсектаријум прободених буба
херметички затворен
да их друге бубе не поједу;
чешљиће
из расплелих коса испале
девојака које љубих
на отоману у углу;
гумице, шнале
намерно остављене
да сећају
и боле;
разне висуљке, звончиће,
са вашара плишано срце,
издељано слово од плуте,
минђуша једна чак.
 
Свеједно сиђох
вукло ме нешто.
 
Из фијоке повадих све редом:
шналице, ђинђуве,
плишано срце,
бомбону у „злату“
што на јелку се качи,
нанизане спајалице,
инсектаријум.
 
Испод свега, гле, закопан споменар,
писан оно онда кад смо се растајали
да се више никад не састанемо.
 
Дрхтим и листам:
другови га шалама китили.
Листам и дрхтим:
другарице сладуњаве низале риме.
Листам, прсти ми се грче:
стихови једни од других
из туђих споменара преписивали.
Листам, да ли даље да листам?
 
У средини:
две странице празне,
скоро празне;
на левој ништа,
у сред десне плава суза
накренута
као да сузу сама пушта.
Испод сузе
где би њене сузе пале
велико слово.
Иза слова тачка
једна једина.
Где су још две тачке?
Нисам знао да и тачке којих нема
испод ребара боду?
Баш боли.
 
Навреше сећања
Бол се пење до груди,
Пробада.
Зар и после толико година?
 
Начисто са њом никад био нисам,
да ли је озбиљна ил' се са мном спрда.
Ни сада одгонетке нема.
Плавом сузом шта је хтела рећи
да је питам нисам стигô
нити прилику добих више:
после матуре се срели нисмо
погубисмо се ко ветром разнето лишће
с јесени на све стране.
 
Лупао сам главу:
Шта је хтела сузом,
а шта тачком само једном?
Жао јој је било што се растајемо,
слутила је: заувек,
или што се међу нама није збило?
 
Године су пролетеле
брже него ветар кроз гране без лишћа.
 
Зашто ме још пеку суза њена
и тачка сама?
Можда бих је могао наћи?
Можда сам је могао наћи?
Баш сам луд:
сигурно је већ бака
и није сама;
ко зна у ком је граду,
ко зна у којој земљи;
ко зна да ли је жива.
 
А и да је нађем,
шта јој рећи,
са чим се суочити
у њој
у себи?
 
Црв се не да
копка.
Једно је питање довољно само, вели.
Кад је нађеш,
учи ме црв,
скупи храброст.
Гледај је у очи,
не обарај главу.
Питај просто:
Да ли имаш суза?
Ако их имаш
да ли ће ти и сада
када на папир кане
суза бити плава?
По одговору знаћеш.
 

© 2024 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на страницу овог сајта са које је текст преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Илустровано помоћу Dalle 3

Када јутрос у офис сам стигô

Када јутрос у офис сам стигô
Поглед ми се зазиљави
Узвртех се као неки циго
А вилица доња обалави

Колегиница, она прекопута
зањиха се до мојега стола
утегнута од врата до бута
пресече ме право преко пола

Груди су јој скоро голе,
а облине, а колена бела
све ме од белине боле
као кока да је јаје снела

Навико сам ја на њене хире
алʼ ми јутрос, јутрос су ми чула
од сна ноћас неће да се смире
нарасла ми преко мере лула

И изустих у једноме даху
ко кад играч изгуби у шаху
I am dreaming about you
But that’s the only I can do[1]

___________________________________________

[1] Сањам о теби
To je jедино што могу да приуштим себи


© Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на страницу овог сајта са које је текст преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Илустровано помоћу Dalle 3

 

Коси мојој наоштреној

откоси небројени косом изврнути
у мозгу пустош коренима свикли 
поваљани
исушени
клетвом нестигнути 
праскозорјем ледним једом поједени
на души
у души
откоси свели
недогледом жутим вали отуђени 
неми и пренеми
росом испљувани 
тихи и претихи
сунцем покапани 
тугу миловали
тугом ковитлани 
неповратом жудним снено однесени 
откоси детињства
покошени

© Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на страницу овог сајта са које је текст преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

XXV ликовно-песничка колонија ,,Кознику у походе“

XXV ликовно-песничка колонија

,,Кознику у походе“

  

На дан Светог Пантејлемона, 9. августа, лета господњег 2025. десио се богоугодан догађај. Здружиле се сликарске и поетске виле и вилењаци и коло надахнућа заплесали подно Јерининог града, средњевековног утврђења по имену Козник, кога у оно, тада од јужних ветрова стрепеће време, подиже, несигурно је ко, да ли цар Лазо, или неко од његових великаша.

 

Козник се налази осам километара западно од Александровца и десетак километара северозападно од Бруса. Подигнут је у последњој трећини XIV века. Смештен је на обронцима Копаоника, на надморској висини од 921 метар, oдакле се, изнад реке Расине кочопери и доминира околином.

Према легенди, утврђење је зидала Јерина, жена деспота Ђурађа Бранковића. Због своје неприступачности, стари и млади, жене и деца, па чак и козе су за његову градњу материјал одоздо довлачили. Управо по тим козама је и добио име које сада носи: Козник.

Козник се у историјским записима први пут помиње у Лазаревој повељи манастиру „Лавра светог Атанасија“ на Светој Гори. У њој пише да је Повеља донета у “племенитом граду Кознику”, 8. августа 1381. године.

Контура тврђаве прати конфигурацију терена, па је тако највећа дужина града мања од 60 метара, а ширина не прелази 45. Бедеми Козника ојачани су квадратним кулама, размештеним на приближно истом растојању. На највишој тачки града, на средини северног бедема, подигнута је донжон кула. Данас најбоље очувана, донжон кула је вероватно имала стамбену улогу. Поред ње, Козник је имао осам четвоространих квадратних кула, чији су темељи још видљиви.

Археолошка истраживања, које је давно изводио Завод за заштиту споменика културе у Краљеву, показала су да је тврђава Козник у свом саставу имала и цркву мањих размера, са богато осликаним зидовима и сачуваним архитектонским фрагментима. Остаци украсне камене пластике, карактеристичне за Моравски стил, сведоче о томе да је придворна црква била изграђена за време владавине кнеза Лазара.

Унутар саме тврђаве пронађени су остаци цистерне са четири бунара, којима се град снабдевао водом током опсадног стања и ратова вођених на овом простору. Цео систем је направљен тако да скупља и чува атмосферску воду. Приликом археолошког открића у бунарима је пронађена бистра вода, што иде у прилог томе да је систем снабдевања функционисао и вековима након изградње тврђаве.

Поуздано се о Кознику ништа не зна, само се нагађа. Претпоставка је да је Козник био замак кнеза Лазара, његово утврђено прибежиште, а да је тек касније постао седиште властелинства „Расина“, а њиме господарио Радич Поступовић, великаш и војсковођа из времена деспота Стефана Лазаревића и деспота Ђурађа Бранковића.

Турци први пут заузимају Козник 1427. године. Након склапања српско-турског мира 1444. године Османлије су поред других утврђења деспоту Ђурађу Бранковићу вратиле и Козник. Онда га опет заузимају да би, након смрти султана Мурата II 1451. године, његов наследник Мехмед II, деспоту Ђурађу вратио султанију Мару, области Топлицу и Дубочицу, и територије око Крушевца и Козника. Све те области Османлије ће поново заузети на јесен 1453. године. Мировним уговором између султана Мехмеда II и деспота Ђурађа све територије јужно од Западне Мораве припале су Османлијама.

Козник је данас под заштитом републике Србије као споменик културе од великог значаја, а о каквом се значају и заштити ради, види се по руинама које нагризају киселе кише, а живице и купине их поткопавају.

Куриозитет који осликава нашу нарав је и то што је неко „паметан“, који је оцртавао границе општина, повукао међу између општине Александровац и општине Брус по сред Козника, тако да једна од још колико-толико држећих кула припада Александровцу, а друге две су на територији Бруса. Пуно је још глупости међу нама. Једна од итекако поражавајућих, барем за нас Крушевљане, јесте и та да о историјском наслеђу на подручју Расинског округа (коме је седиште Крушевац!), бригу води Завод за заштиту споменика културе из Краљева, уместо да води Завод за заштиту споменика културе из Крушевца, кога Крушевац, вољом „паметних“ моћника, нема. Шта ћеш, Крушевац је одувек имао познате фудбалере, глумце и књижевнике, али зато никада политичаре којима је Крушевац важан, а не нешто друго.

Чекај, куд ја одох, зар ово није требало да је чланак у славу управо одржане манифестације подно Козника? Опајајмо паучину негативних осећања са лица и срца. Горе смо отишли да се веселимо лепом дану, ветру што расхлађује, и пријатној хладовини испод које су сликари разапели своје штафелаје или, уместо штафелаја, на коленима осликавају своје визије и сагледавања. Мисли су им опуштајуће, далеко од политике, враг је однео.

У маленој колонији сликара било је три-четвртине века размака између најмлађих и најстаријих тананих ручица младих и постаријих цура, Било је и жуљевитих мушких песница навиклих на тежачки посао. Јесте да кичица није мотика ни мистрија, али са шпакном потпоогнута, уметничке је плодове у стању да дâ, и давала је.

А кад уметници заседоше да уз рскаве прасеће и јагњећих кожице, купус салату и одличну паприку у сирћету мало презалогаје, придружише им се и уметници писаних речи. Док је камера зврјала а микрофонџија попут оџачара држао крзном увијен микрофон, скуп је поздравио директор Центра за културу Бруса, Перица Јовановић, врстан организатор, пун младалачке енергије каква нам је итекако потребна и све је потребнија. За њим је, на захтев учесника, скуп поздравио оснивач ове колоније, својевремено директор издавачке куће „Багдала“, крушевачки песник и есејиста, Љубиша Бата Ђидић. Његовом поздраву се придружила Ана Атанасковић, писац романсираних биографија историјских личности, Лагунина „Змајева жена“, усто и негдашња Крушевљанка. После њих прозваше и мене. Издекламовах две песме из својих песничких књига „Нестанак струје“ и „Јабудаканија“, једну о откосима детињства, другу веселу, о колегиници голих рамена и белих коленца. Потом је и песник овдашњи прочитао три своје песме. На жалост, његово име не знам, а чим будем сазнао дописаћу га овде.

Дивно то дружење беше. Сишли смо са Козника пуна срца, а богме и стомака пуна. Доле, у Брусу, дочека нас тридесет осам у хладу. Добро те се, након шеснаест и по километра, попех до нашег планинског дома у Дрењаку на Копаонику па се тамо ко човек расхладих на тридесет и четири. 😊

Песме које сам на Кознику декламовао поставићу касније.

КРАЈ

© 2025 Бранимир Перић 

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на страницу овог сајта са које је текст преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Грешка

Човек је наопако биће, полазим од себе. Свестан сам да је та млада ластавица одлетела из мојих руку. Окружила се била невидљивом баријером у коју сам се беспомоћно залетао као ноћни лептир у упаљену сијалицу. Лептир за сијалицу мисли да је сјај сунца. Ја нисам мислио ништа. Залетао сам се опседнуто. Њено већ зрело тело, њене плаве очи, поглед испод накренуте главе, били су за мене сјај јачи од сијалице, пламен који букти и мене лептира прљи. Истовремено, тињало је у њој неугашено детињство. Била је неискварена, чиста душица, млада кожица коју живот још није изгребао канџама. Та двојност ме је опчињавала.

Знам да сам је изгубио, али се у мени све противи. Утроба ми се окреће, клобуча, стишће ме изнутра. Од помисли на њу стомак ме боли. Да ми је успело да јој пробијем баријеру само за тренутак, уверен сам, сијалица ме не би опрљила, ни свећа, ни огањ – била би сва моја и никад ничија више.

Никако да се помирим са тим да нећу бити тај у кога ће се заљубити. Не могу а да не помислим да ће моја ластавица, колико сутра прхнути увис и некој протуви, тамо где се вратила, улетети у раље. Заволео сам то неискварено биће, ћуре што ништа не зна, па бих и са ове даљине да је заштитим. Време не лечи, време трује. Страшно боли сујета.

Није ми јасно где сам погрешио. То никада и није јасно. Можда у томе што сам помислио да тек изникла стабљика може да понесе плод?

Била је заиста дете. Дете у жени. Кад ми се опирала детиње се бранила: „Моје другарице знају шта је љубав. За мене је то сувише рано.“

Не заборављам оне које су ми значиле. Знам да нећу ни њу. Сећаћу је се више него других девојака. Сећаћу се тог четрнаестогодишњег детета што дође као пупољак, а мојом кривицом, тамо где се вратила, без мене почиње да цвета и инсекте мирисом привлачи. Разгневим се од саме помисли. Подсвесно сам је својим притискањем на бехар навео: ”Мала моја, није ти рано – ниси више девојчица, ниси ни девојка, жена си и те како!” Речи су те које обликују. Траг им остаје урезан чак и кад се не упамте.

КРАЈ

© Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на страницу овог сајта са које је текст преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Ова кратка прича објављена је на странама 78-81 у двојезичној антологији "Чаролија и магија писане речи" ("Zauber und Magie des geschriebenen Wortes") на српском и немачком језику. Издавач: Клуб љубитеља књиге "Мајдан" (Klub der Buchliebhaber "Majdan"), Костолац, 2025. Причу је превела на немачки Драгица Шредер (Dragica Schröder), која је и приређивач антологије.