Моје књиге

Како књиге наручити: 

1. Слањем мејла издавачу Suza Dream на имејл suza.dream@outlook.com
2. Попуњавањем наруџбенице на почетку овог сајта
3. Поруком издавачу или аутору у инбокс на Фејсбук, Линктин, Инстаграму, Јутјубу, ТикТоку

Илустровано помоћу Dalle 3

Када јутрос у офис сам стигô

Када јутрос у офис сам стигô
Поглед ми се зазиљави
Узвртех се као неки циго
А вилица доња обалави

Колегиница, она прекопута
зањиха се до мојега стола
утегнута од врата до бута
пресече ме право преко пола

Груди су јој скоро голе,
а облине, а колена бела
све ме од белине боле
као кока да је јаје снела

Навико сам ја на њене хире
алʼ ми јутрос, јутрос су ми чула
од сна ноћас неће да се смире
нарасла ми преко мере лула

И изустих у једноме даху
ко кад играч изгуби у шаху
I am dreaming about you
But that’s the only I can do[1]

___________________________________________

[1] Сањам о теби
To je jедино што могу да приуштим себи


© Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на страницу овог сајта са које је текст преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Илустровано помоћу Dalle 3

 

Коси мојој наоштреној

откоси небројени косом изврнути
у мозгу пустош коренима свикли 
поваљани
исушени
клетвом нестигнути 
праскозорјем ледним једом поједени
на души
у души
откоси свели
недогледом жутим вали отуђени 
неми и пренеми
росом испљувани 
тихи и претихи
сунцем покапани 
тугу миловали
тугом ковитлани 
неповратом жудним снено однесени 
откоси детињства
покошени

© Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на страницу овог сајта са које је текст преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

XXV ликовно-песничка колонија ,,Кознику у походе“

XXV ликовно-песничка колонија

,,Кознику у походе“

  

На дан Светог Пантејлемона, 9. августа, лета господњег 2025. десио се богоугодан догађај. Здружиле се сликарске и поетске виле и вилењаци и коло надахнућа заплесали подно Јерининог града, средњевековног утврђења по имену Козник, кога у оно, тада од јужних ветрова стрепеће време, подиже, несигурно је ко, да ли цар Лазо, или неко од његових великаша.

 

Козник се налази осам километара западно од Александровца и десетак километара северозападно од Бруса. Подигнут је у последњој трећини XIV века. Смештен је на обронцима Копаоника, на надморској висини од 921 метар, oдакле се, изнад реке Расине кочопери и доминира околином.

Према легенди, утврђење је зидала Јерина, жена деспота Ђурађа Бранковића. Због своје неприступачности, стари и млади, жене и деца, па чак и козе су за његову градњу материјал одоздо довлачили. Управо по тим козама је и добио име које сада носи: Козник.

Козник се у историјским записима први пут помиње у Лазаревој повељи манастиру „Лавра светог Атанасија“ на Светој Гори. У њој пише да је Повеља донета у “племенитом граду Кознику”, 8. августа 1381. године.

Контура тврђаве прати конфигурацију терена, па је тако највећа дужина града мања од 60 метара, а ширина не прелази 45. Бедеми Козника ојачани су квадратним кулама, размештеним на приближно истом растојању. На највишој тачки града, на средини северног бедема, подигнута је донжон кула. Данас најбоље очувана, донжон кула је вероватно имала стамбену улогу. Поред ње, Козник је имао осам четвоространих квадратних кула, чији су темељи још видљиви.

Археолошка истраживања, које је давно изводио Завод за заштиту споменика културе у Краљеву, показала су да је тврђава Козник у свом саставу имала и цркву мањих размера, са богато осликаним зидовима и сачуваним архитектонским фрагментима. Остаци украсне камене пластике, карактеристичне за Моравски стил, сведоче о томе да је придворна црква била изграђена за време владавине кнеза Лазара.

Унутар саме тврђаве пронађени су остаци цистерне са четири бунара, којима се град снабдевао водом током опсадног стања и ратова вођених на овом простору. Цео систем је направљен тако да скупља и чува атмосферску воду. Приликом археолошког открића у бунарима је пронађена бистра вода, што иде у прилог томе да је систем снабдевања функционисао и вековима након изградње тврђаве.

Поуздано се о Кознику ништа не зна, само се нагађа. Претпоставка је да је Козник био замак кнеза Лазара, његово утврђено прибежиште, а да је тек касније постао седиште властелинства „Расина“, а њиме господарио Радич Поступовић, великаш и војсковођа из времена деспота Стефана Лазаревића и деспота Ђурађа Бранковића.

Турци први пут заузимају Козник 1427. године. Након склапања српско-турског мира 1444. године Османлије су поред других утврђења деспоту Ђурађу Бранковићу вратиле и Козник. Онда га опет заузимају да би, након смрти султана Мурата II 1451. године, његов наследник Мехмед II, деспоту Ђурађу вратио султанију Мару, области Топлицу и Дубочицу, и територије око Крушевца и Козника. Све те области Османлије ће поново заузети на јесен 1453. године. Мировним уговором између султана Мехмеда II и деспота Ђурађа све територије јужно од Западне Мораве припале су Османлијама.

Козник је данас под заштитом републике Србије као споменик културе од великог значаја, а о каквом се значају и заштити ради, види се по руинама које нагризају киселе кише, а живице и купине их поткопавају.

Куриозитет који осликава нашу нарав је и то што је неко „паметан“, који је оцртавао границе општина, повукао међу између општине Александровац и општине Брус по сред Козника, тако да једна од још колико-толико држећих кула припада Александровцу, а друге две су на територији Бруса. Пуно је још глупости међу нама. Једна од итекако поражавајућих, барем за нас Крушевљане, јесте и та да о историјском наслеђу на подручју Расинског округа (коме је седиште Крушевац!), бригу води Завод за заштиту споменика културе из Краљева, уместо да води Завод за заштиту споменика културе из Крушевца, кога Крушевац, вољом „паметних“ моћника, нема. Шта ћеш, Крушевац је одувек имао познате фудбалере, глумце и књижевнике, али зато никада политичаре којима је Крушевац важан, а не нешто друго.

Чекај, куд ја одох, зар ово није требало да је чланак у славу управо одржане манифестације подно Козника? Опајајмо паучину негативних осећања са лица и срца. Горе смо отишли да се веселимо лепом дану, ветру што расхлађује, и пријатној хладовини испод које су сликари разапели своје штафелаје или, уместо штафелаја, на коленима осликавају своје визије и сагледавања. Мисли су им опуштајуће, далеко од политике, враг је однео.

У маленој колонији сликара било је три-четвртине века размака између најмлађих и најстаријих тананих ручица младих и постаријих цура, Било је и жуљевитих мушких песница навиклих на тежачки посао. Јесте да кичица није мотика ни мистрија, али са шпакном потпоогнута, уметничке је плодове у стању да дâ, и давала је.

А кад уметници заседоше да уз рскаве прасеће и јагњећих кожице, купус салату и одличну паприку у сирћету мало презалогаје, придружише им се и уметници писаних речи. Док је камера зврјала а микрофонџија попут оџачара држао крзном увијен микрофон, скуп је поздравио директор Центра за културу Бруса, Перица Јовановић, врстан организатор, пун младалачке енергије каква нам је итекако потребна и све је потребнија. За њим је, на захтев учесника, скуп поздравио оснивач ове колоније, својевремено директор издавачке куће „Багдала“, крушевачки песник и есејиста, Љубиша Бата Ђидић. Његовом поздраву се придружила Ана Атанасковић, писац романсираних биографија историјских личности, Лагунина „Змајева жена“, усто и негдашња Крушевљанка. После њих прозваше и мене. Издекламовах две песме из својих песничких књига „Нестанак струје“ и „Јабудаканија“, једну о откосима детињства, другу веселу, о колегиници голих рамена и белих коленца. Потом је и песник овдашњи прочитао три своје песме. На жалост, његово име не знам, а чим будем сазнао дописаћу га овде.

Дивно то дружење беше. Сишли смо са Козника пуна срца, а богме и стомака пуна. Доле, у Брусу, дочека нас тридесет осам у хладу. Добро те се, након шеснаест и по километра, попех до нашег планинског дома у Дрењаку на Копаонику па се тамо ко човек расхладих на тридесет и четири. 😊

Песме које сам на Кознику декламовао поставићу касније.

КРАЈ

© 2025 Бранимир Перић 

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на страницу овог сајта са које је текст преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Грешка

Човек је наопако биће, полазим од себе. Свестан сам да је та млада ластавица одлетела из мојих руку. Окружила се била невидљивом баријером у коју сам се беспомоћно залетао као ноћни лептир у упаљену сијалицу. Лептир за сијалицу мисли да је сјај сунца. Ја нисам мислио ништа. Залетао сам се опседнуто. Њено већ зрело тело, њене плаве очи, поглед испод накренуте главе, били су за мене сјај јачи од сијалице, пламен који букти и мене лептира прљи. Истовремено, тињало је у њој неугашено детињство. Била је неискварена, чиста душица, млада кожица коју живот још није изгребао канџама. Та двојност ме је опчињавала.

Знам да сам је изгубио, али се у мени све противи. Утроба ми се окреће, клобуча, стишће ме изнутра. Од помисли на њу стомак ме боли. Да ми је успело да јој пробијем баријеру само за тренутак, уверен сам, сијалица ме не би опрљила, ни свећа, ни огањ – била би сва моја и никад ничија више.

Никако да се помирим са тим да нећу бити тај у кога ће се заљубити. Не могу а да не помислим да ће моја ластавица, колико сутра прхнути увис и некој протуви, тамо где се вратила, улетети у раље. Заволео сам то неискварено биће, ћуре што ништа не зна, па бих и са ове даљине да је заштитим. Време не лечи, време трује. Страшно боли сујета.

Није ми јасно где сам погрешио. То никада и није јасно. Можда у томе што сам помислио да тек изникла стабљика може да понесе плод?

Била је заиста дете. Дете у жени. Кад ми се опирала детиње се бранила: „Моје другарице знају шта је љубав. За мене је то сувише рано.“

Не заборављам оне које су ми значиле. Знам да нећу ни њу. Сећаћу је се више него других девојака. Сећаћу се тог четрнаестогодишњег детета што дође као пупољак, а мојом кривицом, тамо где се вратила, без мене почиње да цвета и инсекте мирисом привлачи. Разгневим се од саме помисли. Подсвесно сам је својим притискањем на бехар навео: ”Мала моја, није ти рано – ниси више девојчица, ниси ни девојка, жена си и те како!” Речи су те које обликују. Траг им остаје урезан чак и кад се не упамте.

КРАЈ

© Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на страницу овог сајта са које је текст преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Ова кратка прича објављена је на странама 78-81 у двојезичној антологији "Чаролија и магија писане речи" ("Zauber und Magie des geschriebenen Wortes") на српском и немачком језику. Издавач: Клуб љубитеља књиге "Мајдан" (Klub der Buchliebhaber "Majdan"), Костолац, 2025. Причу је превела на немачки Драгица Шредер (Dragica Schröder), која је и приређивач антологије. 

Данас ми се изгледа наљутила другарица. Имам ја више њих са којима се задевам, али ни са једном са толико дубоким угризима да смо се просто навукли на грижење – кад га нема дуже, сами угризе тражимо. Изуједасмо се синоћ преко чета. Мени толико пријало да не одолих па јутрос, онако још неумивен, наређах стихове и послах јој. Кад оно, уместо прописним уједом да узврати, она ми написа подужи трактат у коме ми се захваљује што је нову реч научила. А реченице у трактату некако хладне, северне. Јесте да ми пише из Немачке, али мене нешто унутар срца жацну да нећу имати с ким да се толико до крви уједам ако она од мене оде. Зато вас молим за мишљење. Прочитајте ову песму коју јој послах па ми реците има ли ту ичега увредљивог (сем признања да смо исти)? Да, можда је увредило што пред нама разголитих истину, а можда и није. Mожда се и није увредила већ то само моја зебња севера. А и какво ми је то другарство ако се на друга увредиш. Није право, зар не? Не, не прихватам да се увредила, не прихватам ни да нам другарство није право – то се само мени, ваљда од хладноће њене Немачке, нешто данас срце више стегло. Помагајте!

Шунтање

Волела се два шунтавца
у шунтавој Шунтавији
а љубав је таквих шунта
од штовања па до бунта
 
Час се гризли час дичили
штипали се па цичили
пожелела драга драгом
да пољубац врати шљагом
 
Кад се шунта зашунтави
од шунтања забалави
тад шунтању нема краја
од љубави до белаја
 
Без шунтања нису живи
јер шунта се шунти диви
шунта шунту шунтом диже
шунтањем јој ране лиже
 
А кад нису у близини
пишу шунти у даљини
шунтавцима даљ не смета
шунт је никад без домета
 
Шунта шунту вазда иште
од шунтања да се биште
кад шунтавац није близу
кога другог да угризу
 
 
© 2020 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на страницу овог сајта са које је текст преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

 

Први сусрет са ноном

(из рукописа романа „Ернест, мој теча“)

  

Мој први сусрет са ноном, колико се сећам, одиграо се крајем пролећа 1934. године. Са мајком сам био дошао у Пулу да обиђем Егле, моју сестру, којој су у Пули оперисали некакву жлезду у препони (нажуљила је ципела, од тога је добила упалу, али је жлезда у препони остала натечена и након што је жуљ прошао – тако ми је мама објаснила – ни слутили нисмо да је то код Егле било само увежбавање невоље која је тек долазила). У то време смо већ живели у Добердобу, а Добердоб је око сто шездесет километара далеко од Пуле.

Тим нашим доласком у Пулу отпочело је моје „ратовање“ са ноном.

Све време док смо били код ње, нона Марија је носила дугачку сиву хаљину закопчану до грла. Хаљина је имала нешто светлије сиве карнере уместо крагне и дубоке џепове са стране украшене имитацијом дугмета. Да јој хаљина није увек била беспрекорно чиста, помислио би да је никад није свлачила. Сем сврхе зашта домаћицама служе џепови, нонини су имали још једну, рекао бих главну сврху: у њима је, нанизану на алки, држала гомилу кључева! Иако је живела сама, све је за собом закључавала: креденце, натказне, све што је имало браву и што се дало закључати.

У то време владао је менталитет: ако ти у џепу звецкају кључеви, ти си газда. Што је кључева више, већи си газда.

Нони је закључавање било толико прешло у навику, да је наставила са тегљењем кључева и закључавањем и после Другог светског рата, у Југославији, кадa такав менталитет више није постојао.

За њену манију закључавања сазнао сам безмало већ првог дана пошто смо допутовали.

Био сам огладнео. Ваљда ме је пут исцрпео, иако је мајка носила храну и хранила ме успут. Док су њих две у соби чаврљале, ушао сам у кујну и машио се врата нониног креденца. Хтео сам да узмем кору хлеба из њега. Кад, хоћеш, врата се нису дала отворити. Цимнуо сам два-три пута, онда се са обе руке ухватио за ручку како бих јаче повукао. Уто је наишла нона – ваљда је приметила да ме нема у соби са њима па помислила да у кујни сигурно правим неку штету. Упитала ме је шта то радим. Пристојност је налагала да се старијем увек одговори на питање. Објаснио сам да сам из ормана хтео да узмем парче хлеба пошто сам гладан. Уместо да ми отвори орман, извади хлеба и још га са нечим намаже: машћу, пекмезом – као и свака бака што би урадила за свог унука, нона ми је рекла:

– Metite in genocio, congiungi le man, e dime: „Nona, prego un poco de pan!^[1] Клекни, састави руке и кажи: „Нона, молим мало хлеба!“

Тог тренутка као да ме је нешто уболо. Уместо да урадим како ми је рекла, одговорио сам јој да тако нисам никада молио ни маму ни тату па, вала, нећу ни њу.

Нона се на овај мој одговор само окренула и изашла из собе. Очигледно се увредила. Чуо сам је како у суседној соби каже мајци:

– Nina che maleduca fio che ti ga! A lui ghe servi maniere e no pan! Нина, што имаш неваспитано дете! Њему треба прут а не хлеба!

Мајка је из собе одмах дотрчала у кујну, мало ме је грдила, али ме, зачудо, није истукла.

Осим ормана, од нониног стана се сећам једино још њене спаваће собе. Над узглављем кревета висила је повећа икона. У њен масивни рам био је уграђен механизам који ме је хипнотички привлачио: кад се навије, из њега је излазила мелодија.

Ово нема везе са причом о нонином закључавању – не знам зашто сам се те иконе и њеног механизма који производи музику сетио.

На тако нешто, да неко закључава све за собом, нисам био навикао, јер у нашем стану држали смо све отворено. Чак смо и у улазна врата ретко кад стављали кључ. Закључавали смо их једино кад нисмо били ту. Јер моји родитељи су имали посебну браву, звала се кучка Диjана.

У Пули смо боравили десетак дана. Није искључено да није било још „сукоба“ са нона Маријом: имао сам тада само шест и по година и био сам у првом разреду основне школе па не могу баш сваког догађаја да се сетим.

 

© Бранимир Перић

---

[1] Ово није италијански језик, него бизијак (bisiàc, итал. bisiacco), дијалект венецијанског језика који се говори у Бизијакарији, подручју осам општина око Монфалкона, а тиме и Добердобу, течином селу. Лексика му потиче углавном из фурланског и у мањој мери из словеначког језика. 

 

Кад сване дан – и филм и музика

Како су одјекнули у мени филм Горана Паскаљевића и музика Влатка Стефановског у њему

 

Синоћ сам гледао на ТВ-у Паскаљевићев филм из 2012. године „Кад сване дан“. Заправо последњу његову трећину (касно сам укључио телевизор). Цео сам филм после морао да потражим на Јутјубу и одгледам део који нисам видео.

Ново је вече а мене осећања још увек тресу. Колико је то велико дело и зашто је велико, рекли су други, позванији од мене кад су му давали позитивне критике и делили му награде. Нећу о томе. Говорићу само о својим осећањима, о ономе што ме је изместило, а изместили су ме музика и људска игноранција (или на српском: потискивање, намерни заборав, ниподаштавање, небрига, и то све у једном).

Људска игноранција је била и једна од порука филма. Сећање на концентрациони логор у шта су Нацисти претворили београдско „Старо сајмиште“ 1941. и 1942. године, полигон за вежбање масовног убијања људи издувним гасовима у „душегупкама“, тоне у заборав, брише се из српског колективног памћења, мало намерно, а мало због урођене склоности српског човека ка потискивању црног, склоности ка дечјем забораву, „пилећем памћењу“ за ружне ствари. Неки од вајних политичара тек освојене власти лупали су се у груди и не питани давали обећање да ће преуредити „Старо сајмиште“, претворити га у музеј холокауста, српски „Јад Вашем“. Кад год неко од израелских званичника, или, као у јулу 2015. из „Симон Визентала“ дође у Србију, или посети званичнике на власти, опет се мало представници власти излупају по грудима, чак и формирају комисију која ће наводно обећање да спроведе, истуре неког да пар дана декламује обећање и… на томе се све заврши. До нове прилике за бусање у груди. Игнорантни према свему осим сопствене користи, барем на тај начин су могли да врате наклоност „белог света“ према Србији и српском народу. Уместо тога довели су свој народ дотле да се и оно мало сећања на то убого, једно од многих стратишта за Србе, Јевреје и Цигане, избрише из сећања живља ове земље. Коме је до сећања и прављења музеја кад се нема хлеба да једе.

Хвала телевизији Србије, што се бар она сетила овог изузетног филма уочи Хануке, празника народа израелског, једног од многих празника којима Јевреји желе да сачувају своје колективно памћење, за разлику од Срба који су све важне датуме из своје страдалничке, па и славне историје заборавили, или их полако заборављају. Срби и Јевреји, сличнији су по свом вишемиленијумском страдалништву од било која два друга народа. Једино се разликују у забораву. Јевреји немају „пилеће памћење“. Зато толико дуго и трају. А Срби?

Није само величанствена режија Горановог филма, величанствена је и музика у њему. Она је сама филм, говори можда и више него филм. Велики Влатко Стефановски у никад бољем издању, никад боље инспирације. Ево, још и сад се јежим, још и сада цвиле у мени циганска ћемана док гуде очај, тугу, јад свих генерација убијаних, понижених, а поносних. Треба чути тај јаук, треба га с времена на време пропустити кроз душу, не због саосећања, него због прочишћења, због опомене. Људска патња је ванвремена и не боли само оног ко је проживљава, боли сваког ко има душу. А ћемана свирају, цвиле очај, цвиле безнађе, цвиле молбу да се дно човечје нечовечности никад више не понови. Лепо чујем крике људске, оне које су пуштали осуђени да их нема, у себи, јер достојанствен народ достојанствено умире, гушен, разапињан, стрељан, спаљиван или вешан, свеједно. Није све у вери. Да ли се предати или се борити иако знаш да ти нема спаса? Срби су увек били за борбу. На томе су се и поделили синови Израиља. Док нису они који су изабрали борбу вратили свом народ домовину. Борити се у сваком случају. Али не газити људско достојанство. Самилосни и на губилишту и у победи. Људи.

А онда, у завршном чину, јаук ћемана преузима оркестар. Боже, каква је то тек небеска музика! Из Пакла уздиже те у Рај и бива ти посве јасно зашто Јевреји кад им је најтеже певају, зашто играју, зашто се препуштају музици уместо да наричу. Величанствена музика, ванвремена. Музика лек. То је одговор. Кадиш. Хвала ти Влатко на дару који си нам уделио. Верујем да ће ти и наша сабраћа у страдалништву бити захвална и да ће те славити најмање једнако као ја. Кадиш за упокојене пријатеља наших, иако неки међу нама одбијају да их сматрамо пријатељима већ се клањају некима другим. Кадиш свима нашима којих више нема међу живима. Сви смо ми једна душа у многим телима, како рекоше јеврејски свети списи. Нисмо ми као родитељи ти који градимо сутра за нашу децу, ми им само утиремо пут, на њима је како ће градити свој свет и завршавати, оплемењивати оно што ми нисмо стигли да довршимо. Наши родитељи су и нама, њиховој деци, утрли пут да будемо добри људи. На нама као деци наших родитеља је да дамо светлост нашим родитељима, право да се уздигну у сећању на још виши ниво, тако што ћемо продубљивати дело које су започели, тако што ћемо својој деци остављати у наслеђе да буду добри људи. Кадиш који је истовремено и туга и светлост. Кадиш мртвима за оне живе. Кадиш и за нас саме ако дозволимо злу да нас опхрва, да се понови, ако ћутимо и дозволимо да нема тога ко ће за нас увећати светло. Не дозволимо тами да надјача. Светлости је толико око нас. Белине сазнања, блиставости стварања, племенитости. Не дозволимо да нам родитеље прогута тама, да су узалуд живели. То је њихов аманет у нама. И наш за нас у нашој деци. Не настављамо се ми кроз нашу децу, него она уздижу нас. Светлост заувек и увек. Амин.

© Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Овај осврт на филм Горана Паскаљевића "Кад сване дан" и музику Влатка Стефановског у њему објављен је у часопису "Срђанов вијенац" бр. 11, књижевном годишњаку за 2024. Часопис заједно издају ЈУ Центар за културу Шамац и КПД Васо Пелагић Пелагићево. Овај број је промовисан 11. јула 2025. у галерији Центра за културу Шамац.

Кучка Џесика и призивање детињства

„Перићи, пошта!“ дозива поштар испод терасе. „Откуд ти, чика поштаре? Није те одавно било?“ „Потпишите, молићу фино, овде! Ништа не треба да платите, све је плаћено!“ Дивно је кад не мора да се плати, а још дивније кад ти поштар донесе књигу тешку пола килограма у којој је објављено и нешто твоје! Двојезична антологија на српском и немачком, тврдих корица и са белом врпцом за обележавање (умало врпци да се замерим да је не поменем). Књига је дебела читавих 536 страна! Подсети ме на „Анатомски атлас“, уџбеник са друге године медицине мог брата, са којим смо будили кучку Џесику кад нам у сред ноћи хркањем не дâ да спавамо. Најслађе јој је било да нам хрче испред врата. Срећом па се у то време није ноћу јурило у ве-це. Какво би то саплитање, гажење и цвиљење било док је опкорачујемо. Булдог, љубимица наше газдарице Наде, а Нада наша љубимица, нарочито кад нам ушета у комбинезону у собу. Отворимо "Анатомски атлас", одшкринемо врата па га изнад Џесике нагло склопимо. Добра нека куца, с обзиром да јој је пасмина крволочна. Ни да зарежи, ни да нас крволочно погледа. Да сам ја кучка Џесика и да ми два обешењака прекину сан таман док ловим зеца и у сну галопирам шапама, поцепао бих им макар пиџаме, ако не и нешто више од тога. Сиротица, само нас тужно погледа и спусти поново главу на шапе.

Но, зашто се баш кучке Џесике сетих у овом часу? Ваљда зато што се двојезична антологија коју држим у руци зове "Пробуди детињство у себи" / "Vecke das  Kind in dir". Добро, де, ако ћемо мак на конац, није сећање Џесике баш сећање детињства, већ присећање мало старијег доба. Али и студентско доба је нека врста детињства. Све чега се са сетом сећамо – оно кад нам се топлина разлије грудима – сећање је на детињство. Све је детињство у односу на садашњи тренутак у коме живимо, читава наша прошлост.

Антологију "Пробуди детињство у себи" саставила је и са заступљених језика у њој на немачки и српски превела књижевница Драгица Шредер (Dragica Schröder) која живи и ствара у Хилдену, Немачка. Издавање су финансирали немачка банка Шпаркасе (Sparkasse) и Југословенско/немачко културно друштво Хилден е. В. (Јugoslawisch/Deutsche Kulturverein Hilden e. V.). У књизи је заступљено 86 аутора са Балкана и остатка Европе, а међу њима, на странама 52-55, Драгица је уврстила и моју кратку причу за децу „Хармонија“, како њен српски оригинал, тако и превод. Причу можете прочитати кликом на линк:

https://branimirperic.blogspot.com/2024/06/blog-post.html

© 2024 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Ова кратка прича објављена је на странама 82 и 83 у двојезичној антологији "Чаролија и магија писане речи" ("Zauber und magie des geschriben wortes") на српском и немачком језику. Издавач: Клуб љубитеља књиге "Мајдан" (Klub der Buchliebhaber "Majdan"), Костолац, 2025. Причу је превела на немачки Драгица Шредер (Dragica Schröder), која је и приређивач антологије. 

 

Године 2010. некадашњи новинар крушевачког недељника „Победа“ и „Радија Крушевац“, Марија Манојловић, која је током свог радног века оставила неизбрисиви траг у култури Крушевца, бележећи културне догађаје Расинског округа, водила је са мном интервју са намером да га убаци у књигу коју је о Крушевцу и култури Крушевца писала. Једно време се, после одласка у пензију била изгубила са радара јавности. Ми млађи смо је итекако памтили јер је за нас, тек закорачене у књижевности, била својеврсна мецена – није било недељног програма на Радио Крушевцу, кога је водила, а да јој нисмо били гости. Крајем 2009. ми се јавила телефоном, а затим су кренула наша дописивања мејлом. Прво питање из договореног интервјуа са мном дошло ми је у јануару 2010, друго у фебруару, а треће у марту. Имао сам задатака да на свако, натенане и што детаљније одговорим. Међутим, након што сам јој послао одговор на треће питање, са њене стране је наступио неочекивани, ни са чиме најављен мук. Марија, или Мара како су је њене колеге у редакцији звале, поново је нестала са радара. Слао сам јој мејлове, звао телефоном број са кога ми се последњи пут јавила, али она тамо више није становала. Након тринаест година отада, стигла ми је вест да је радар јавности драгу Марију опет ухватио, али овога пута прекасно. Јануара 2023, њен сестрић је затекао у њиховој соби у Врњачкој Бањи: радио је свирао а она заувек уснула.

Молим овом приликом њеног сестрића, било кога од њене фамилије, да пронађу рукопис књиге коју је Марија писала и, без обзира колико је завршена, да је објаве. Знајући Марију, то мора да је као земља јака књига. Штета би било да још једно сведочанство о времену кога више нема, о драгом нам Крушевцу, не буде доступно Крушевљанима и нама, који њену подршку нашем књижевном стасавању не можемо никад заборавити.

Ево, из Маријиног интервјуа, сва три поменута Маријина питања и одговори које сам на њих дао.

Интервју Марије Манојловић са Бранимиром Перићем

Кад чујеш „Крушевац“, шта прво помислиш, видиш или осетиш?

Шта осећам кад помислим или видим Крушевац? Осећам део себе, слатку тугу што се разлива грудима, чини ме живим, грцаво срећним, опуштеним као што једино дете може да буде опуштено на грудима мајке. Крушевац је део мог тела, од њега је моје ткиво настало, ћелије изаткане и сокови убризгани који ме држе усправним, пркосним, нежним, милосрдним према другима и немилосрдним према себи. Родио сам се у њему, растао у њему, удисао његов ваздух и мирисе цветова са његових ливада, липа, вртова, пио воду са његових извора, жвакао хлеб од жита пожњевеног са његових ораница, самлевеног у његовим млиновима, гризао поврће узгајано на околним њивама и у баштама око његових кућа, брстио воће са комшијских воћака, дудова, винограда, у сласт јео печено или пржено месо од товљеника из обора мог деде и обора околних села, стаја, торова, оваца и говеда напасаних по брдима и пашњацима који су га окруживали, пио млеко из вимена његових крава, опијао се љубављу са усана његових девојака, уз образ прислањао њихове дојке, цедио им сокове из бедара, заносио се од њихових и његовог мириса, мириса паркова у њему и нас у њима, ливада, Багдале, Јастрепца, хладио се водом Мораве, Расине, јастребачког и ћелијског језера; све се то мешало у мени у хранљиву кашу, животворну, која се у ретортама природе претварала у моје тело, мој дух, мој карактер; вишак је отуда истицао у речи, бојио беле странице мојим уздасима, осмесима, вапајима, лутањима, тражењима и неналажењима.

Шта осећам кад помислим на Крушевац? Шта осећа човек кад се изненада, подстакнут ко зна чиме, можда и ни са чиме, сети неке своје давне љубави? Распилави се, разнежи, ето то осећа и мрзи све који тог тренутка бану и развеју му слатке слике.

Дух свој списатељски одгајао сам читајући као дете најбоље књиге које су у то време постојале за омладину на овим просторима. Биле су то књиге које је штампала „Зора“ Загреб. Тада су језик њихов и језик наш били исти језик, нису се разликовали, једино ту и тамо понека реч која се говорила код њих, а код нас није, као и то што су причали ијекавски и што су страна имена писали у оригиналу. Е управо сам се у пар речи, које код нас нису постојале, а код њих јесу, заљубио и та љубав, несмањена, траје и данас. Навешћу две: „твар“ и „сплин“. И „твар“ и „сплин“ су ми се увукле у душу, осећао сам их просто физички. „Твар“ је на нашем „материја, супстанца“, али много поетскије звучи и много више стане у речи „твар“ него кад кажеш сувопарно „материја“, или, замисли, „супстанца“. А „сплин“, „сплин“ у нашем језику не постоји, нема замену. Вероватно не би постојао ни у њиховом да га нису преузели ко зна када у изговорном облику из Енглеског, а Енглези из латинског, Латини из грчког, а Грци из санскрита. Сплин на енглеском значи „слезена, јетра“, али и „потиштеност“, „меланхолија“, „зловоља“. У хрватском значи вероватно исто, никад о томе нисам размишљао, али сам га у својој глави, у свом срцу превео и осећао као нешто без тежине, што испуњава ваздух у сумрак, ноћу, пролази кроз све ствари, није „твар“, али упркос томе благо гуши, притиска груди лаганом тугом, сетом, мада и неодређеном, потмулом радошћу, оном за коју кажем да је „грцава“, ако радост уопште може да буде потмула. Шта осетим кад помислим на Крушевац? Управо те две хрватске речи, твар од које сам саздан и сплин који удишем уместо ваздуха. Сад ти је све јасно.

Сећаш ли се прве књиге коју си прочитао, првог одласка у градску библиотеку (где је била, како је изгледала, мирисала), јеси ли са неким поделио те тренутке или си ишао сам?

Библиотека. Црква којој сам се клањао. У њој је живео једини бог у кога сам веровао, бог наде, изазова, бог бескраја, недокучивих пространстава, узбуђења, заноса, бог паралелних светова који постоје мимо нас и упркос нас, бог завођења и заведених, бог свих могућих и немогућих боја, звецкања оружја, Аморових стрела, фијука, шумова којекаквих и свакаквих, бог цвркута, шапутања, гугутања, али и шкргута, бог немира, бог спокојства, милих ствари и оних ружних, кловнова и засмејаних, у љубав занетих и одљубљених, бог делиријума, далеких путовања, плавих бескраја, високих, дубоких, унутар себе и ван себе, бог спокоја, а пре свега и изнад свега бог мириса, мириса хартије, који опија, заноси много брже и трајније него вино. Ко га се једном својски надише, никад се више не отрезни.

Библиотека. Мој први улазак у библиотеку. Никад им нисам опростио што су то старо, светло здање срушили и храм књига преселили у ону бетонску, стерилну зграду, дику соцреализма, у којој и данас чамотиња.

Мој први улазак у библиотеку. Бела зграда на ћошку, прекопута некадашње апотеке „Кедровић“ (ни за зграду „Кедровића“ им никад нећу опростити). Лек за тело и лек за душу један прекопута другог. Наши стари су на све мислили. Високо приземље и спрат. Балкони свуда около. Улазило се кроз застакљена врата на углу. Гледала су преко споменика косовским јунацима, дијагонално у „Лувр“ (ни за „Лувр“ тешко да ћу им икад опростити). Огромна аула, висока. У аули, наспрам улаза, пулт за узимање књига. Под ногама црни олајни патос – најлепши мирис мог детињства (у ствари, ја и не знам да ли је био олајан, и да ли је уопште под био од патоса, али грудима тако одговора да памте). Сасвим у десно, дугачке степенице воде на галерију са књигама. Галерија је изнад пулта, свуда наоколо по ободу ауле. Можда све и није било тако, можда аула није била толико „огромна“ нити галерија смештена изнад ње, ни тако високо, а најмање сам сигуран да је била „наоколо“. Није ми замерити, био сам мали, а малом детету се све чини велико и чудесно; после, кад порасте, тешко га је разуверити да, док није био ту, нико није интервенисао и мењао величине без његовог знања. Била велика аула или не била, била висока галерија или не, олајисан под, па чак и дрвене степенице изнад пулта које воде на галерију, мој детињи поглед на ствари – који је упркос свему остао у мени, дозвољава ми да библиотеку и даље на тај начин видим, и на томе сам му захвалан.

Признајем, у души ми није баш неко осећање да ми је не знам како лагодно док је се сећам. Тешко је објаснити откуд такав трун у души. Овамо библиотеку доживљавам као светилиште, а прва црква у коју сам крочио не доноси ми радост кад помислим на њу. У „новој цркви“ у „Дому синдиката“ (то је она стерилна зграда) већ сам био чест гост. Покидале су се нити везе са првобитним сећањем које су могле да допринесу одгонетању таквог осећања. Старо здање то сигурно не заслужује. Ни свесни нисмо колико је сећања у нама, и њима побуђених осећања, којима смо изгубили копчу са прапочетком. Зато се овако и чудимо неоправданом осећању.

У ствари, кад је то било да сам први пут ушао у библиотеку, заиста не знам. Ветар година је одувао трагове да бих се по њима вратио уназад. Вероватно кад сам био мали, много мали. Можда чак беба, или касније кад сам проходао. Мама је била та која ме је унутра увела. Док нисам проходао довозила ме је у дечјим колицима (зачудо, њих се сећам, била су дрвена, обојена у бело и плаво као креденац; у њима се после возио мој брат), а кад сам проходао, држала ме је за руку, није смела да ме испушта чак ни кад уђемо у библиотеку, јер сам у очима одраслих био досадно знатижељно дете: стално сам застајкивао да нешто погледам, испитам, да се са нечим одушевљавам. Мама је била члан библиотеке и из ње је узимала књиге. Библиотекарке су биле њене другарице или бар познанице. Играле су се са мном, зачикавале ме, забављале док мама бира књиге. Можда их је она ту и запослила. Јер мама је пре мог рођења била кадровик, неко на положају у Партији, задужен за налажење посла радничкој класи. Туђа срећа. Част, поштење и оданост идеалима Партије важнији су јој били од свега; и од живота. Због тога је њен отац био инкасанта (чак су и тад постојала мање понижавајућа и више понижавајућа радна места) – наплаћивао је рачуне за ђубре и воду, уместо, као други очеви важних другова и другарица, да је добио неко, другу и другарици примереније место. Главно да јој нико не замери и да даје пример другима. Моја мајка је припадала врсти која је добровољно напустила Рај, у знак саосећања и некакве унутрашње потребе да се нађе изгнаницима које је разљућени Бог из Едена истерао и на патње осудио. А дека је био последњи председник УРС[1]-ових синдиката у Крушевцу пре него што их је влада старе Југославије укинула (четири месеца пред немачку окупацију), дакле имао је, по партијским мерилима, итекакве заслуге и оправдања да буде нешто више од инкасанта, али моја мама је била каква је била.

Заиста не умем да објасним зашто ми је тај нејасни грч у грудима кад год угледам у сећању себе како сам прошао кроз застакљена врата и закорачио у хол старе библиотеке. Ослободио сам га се тек кад је библиотека пресељена на први спрат ледене зграде „Дома синдиката“. Стару зграду сам волео, а немам лепих сећања везаних за њу. Нову сам сматрао све само не лепом, а уживао сам међу рафовима књига у њој. Парадокс. Живот нам је састављен од самих супротности. Вероватно нас та неусклађеност и покреће. Парадокс као горивна ћелија. Да није супротности били бисмо биљке, везани за тле на коме нас је ветар судбине као семенке разбацао, чак и мање покретни од биљака.

А која је била прва књига коју сам из те и такве библиотеке узео? Из дубине сећања два прста подиже сликовница „Петрица Керемпух“, прерађено и за дечји узраст приређено, поетско, кајкавско и ко зна какво све још не дело Мирослава Крлеже. Таман посла да није била на обичан језик преведена, да је остала у оригиналу и са називом какав јој је Крлежа дао, „Баладе Петрице Керемпуха“. Баладе. Ни кајкавци тешко да у њој могу шта разумети, а камо ли деца, јер је Крлежа у њу риме слагао скоро измишљеним језиком и дијалектом. Као такву, критичарима ништа лакше није било него да је прогласе за врхунско дело југословенске књижевности и једно од најбољих самог Крлеже уопште. Критичари, ем не читају дела о којима пишу, ем у развоју нису одмакли даље од детета, иначе не би у критикама хвалили себе и своју „филозофску мудрост“ више него несрећног аутора кога сецирају.

После је дошла трилогија Јосипа Вандота о алпском пастирчету, Кекецу, који са својом другарицом Мојцом и верним псом ускаче из једне згоде у згоду. Наравно и то је било штампано као сликовница, срећом само као једна, приређена за предшколски узраст. Замисли да су направили три сликовнице! Ко да чита три књиге.

Након „Кекеца“, по питању књига и библиотеке имам рупу у сећању. Све док рупу нису величанствено попуниле две читалачке дике и поноса, брату и мени до дана данашњег најчитаније књиге. Биле су то „Бајке из целога света“ и „Долазе нам ласте“ Чика Јове Змаја, обе издате у библиотеци „Ластавица“, издавачке куће „Веселин Маслеша“ из Сарајева. У то време о одгајању деце у Србији бринуле су се издавачке куће ван Србије. Ваљда је тако било и у другим републикама Југославије. Кад смо се много година касније селили из родитељског дома, умало да се брат и ја нисмо посвађали због те две књиге. Пала је љутња, не могу да кријем. Ја сам хтео да понесем са собом „Бајке из целога света“, али је и брат хтео – да је чита деци, изговарао се. Хтео је додуше и „Чика Јову“, али се за њега није толико џапао. Друга се браћа свађају око имања, а нас двојица смо се посвађали око књига. Као и код имања, и овде су родитељи били криви. Родитељи су увек криви, и кад од тебе испадне човек, и кад испадне нешто што нису желели да испадне. Све што се куповало и уносило у нашу кућу, било је заједничко. Вероватно под утицајем Руса и њихових колхоза. А кад је све заједничко, није ничије, свако налази првенства за себе. Ето крви. Срећом, брат и ја се нисмо потукли, јер би то био први рат у историји због књиге! Рипли да не верује.

Тврдња да су „Петрица“ и „Кекец“ биле прве књиге које су на моје име узете из библиотеке, долази отуд што се релативно јасно сећам њихове величине и изгледа корица, мада за садржај у њима то не могу рећи. Али, баш док ово пишем, осећам и сумњу. Нешто се из даљине буни и казује ми да се варам. Јер откуда да тако јасно звуче у мени и да се тако јасно сећам дивних стихова Бране Цветковића, „А ви ко сте, драги госте?“, или још звучнијег одговора: „Млад комарац танка струка, такозвани Зуји Зука“? Мора да је „Зунзарина палата“ била моја прва позајмљена књига, јер је немамо у својој библиотеци ни мама, ни брат, ни ја, а не сећам се да смо је икад и имали. Ништа ме друго не асоцира на њу осим стихова које тако јасно памтим, као и то што наједном осећам силну потребу да је поново нађем, да је што пре нађем и привијем на груди, ту драгу, најмилију књигу мог детињства, на коју сам, о очају, до овог тренутка, ето, потпуно био заборавио! Но, захваљујући интернету, ево, налазим је! „Креативни центар“, ко би други! Хвала ти „Креативни центру“ што си је се сетио и поново, после „сто година“ допустио да и нова деца у њој уживају (ако уопште буде деце која ће у књигама данас хтети да уживају поред интернета – наше благодети и наше кôби). Хвала и Симеону Маринковићу што је направио „Креативни центар“. Сви ми желимо да и друге очи, а нарочито очи наше деце виде и у маломе доживе оно што смо ми у њиховим годинама доживљавали, ако је могуће и да то доживе на што приближнији начин. Само упорни заслуже споменик, јер су реализовали своју жељу.

Искрено, не верујем да сам иједну од својих првих књига сâм читао: ни „Петрицу“ ни „Кекеца“, а ни „Зунзарину палату“. Читала ми их је мајка. Ваљда њима и није била сврха да их сâм читам и да се сад сећам њиховог садржаја после толико година, него намера мајке да ме на књиге навикне. За разлику од њих, садржаја првих купљених књига, прилично се сећам: „Бајки из целога света“ и песми Чика Јове Змаја. Не зато што сам био већи, нити зато што сам их заиста читао. И њих ми је најпре читала мајка. Најдубље нам се урезују речи које се изговарају, кад нам их други говоре, много дубље него кад текст очима усвајамо. Ко зна колико је пута садржај тих пожутелих страница ишчитаван. Мора да смо и ја и брат били мајци досадни као стенице тражећи изнова и изнова да нам чита исту бајку. Нарочито смо јој се пењали на главу са „Запећком Ивањушком“. Добро, де, и са „Баш-Челиком“, али је „Баш-челик“ била за наш детињи укус превише дугачка бајка да бисмо је са стрпљењем одслушали до краја. Мајка мора да је зеленела од наших захтева, али је све стојички подносила. Кад имаш циљ ништа није довољно мукотрпно да би те одвратило. Малтретирала је и она нас. Терала нас је да понављамо као папагаји „Лењог Гашу“ (ваљда да не бисмо били лењи као Гаша). И неке друге поучне песме нас је терала да учимо напамет. Нарочито нам је била мрска: „Пре и после јела треба руке прати…“ Сваком је детету мрска. Било је и других сличних, васпитних малтретирања и досађивања. Кад дубље размислим, мора да се мој брат зато и борио да му остану „Бајке…“, а не Чика Јова Змај.

Прекидам. Нећу даље да копам по сећању, јер ми, ево, навиру и други стихови, и друга једнако топла сећања. Не, сигурно је било и других првих књига. 

Да лепо мислиш, затим говориш и склапаш све то из душе у реченице, у књиге, или преливаш другоме у лице, не може тек тако. На страну дар, али оно што даје неко с ким си нарочито волео да причаш док си стасавао јесте незаобилазно. Ко је теби причао најлепше приче? Чији глас и данас можеш да чујеш?

Питање је једноставно, али одговор није. Јер сви очекују да кажеш: „Деда ми је причао приче, ко би други!“ Сви истог часа, у гене нам од давнина још увуклим се убеђењем, већ призову пред очима ону чувену слику из чика Јовине песме: „Узʼо деда свог унука, метô га на крило…“. Лепо те виде како те деда посадио на крило, како се с времена на време уноси у причу и заборавља, па са том истом ногом, на којој се врпољи његов мезимац, поцупкује: „Пуц, ожежи... Немци на мосʼ, а ми под мосʼ... Сатерасмо Турке у буљуке... Шљиве родиле, а снег до колена...“

Не, ниједан од мојих рођених дедова није био тај који је распалио моју будућу књижевничку машту. Један ми је деда живео далеко, виђао сам га једном годишње, а тад кад сам га виђао није био способан да прича, јер је био од среће пијан што смо му дошли; само је чучао седећи на петама, гледао у нас и плакао. Од њега ми је остало једино сећање на мирис тек помуженог и прокуваног млека, једно од оних очајних сећања које нас мучи целог живота потребом да исти осећај поновимо. На жалост, као што то увек бива са најјачим осећајима које је детињство утиснуло у наше памћење без могућности брисања – „никад више, мило моје, никад више, готово је“. Изумрле су краве које такво млеко дају, а ни крушка више не баца хлад онакав какав је бацала док сам под њом седео на високој столици, за такође високим столом, ја малени шврћа и сркутао то млеко незаборавног мириса. „Никад више, мило моје…“

Други деда је па био стално пијан да би некад био довољно трезан и могао да ми прича приче. У то време, све деде су стално биле пијане, а све бабе просипале за њима клетве кад у кафану пођу. Једино се сећам две приче које ми је причао, једна је била о томе како га је крај Мораве јурила змија и како се спасао бацивши своју капу испред ње, у коју се змија умотала и престала да га јури, а друга је прича била о томе како се опет спасао, али овога пута да не заглави преко Албаније: преварио је свог оца и рекао му да настави са војском, очас ће га стићи, само да купи два сомуна, а чим је замакао за ћоше, клиснуо преко првог плота. Те приче су сувише биле танке да би ме подстакле на неко иоле занимљиво писање. Од њих, тачније од ове друге, добио сам једино потребу да покушам да уђем у траг свом, на путу преко Албаније несталом прадеди. Сатима сам на Зејтинлику ишчитавао имена погинулих, смрзнутих, умрлих од болешчија, глади, или на други начин отргнутих од света живих, у узалудном покушају да међу њима нађем неког са прадединим презименом и именом, Ђукић Јеремија. Сем буквице коју је неки прадедин друг донео по повратку кући мојој прабаби, од мог прадеде ништа друго није остало. Можда је прабаби прича и испричана, али је она није пренела својој деци, а можда је прича била шкакљива, наљутила прабабу, можда неки мој рођак сад хода Грчком, Италијом, Африком. Ко зна… Гле, а ја рекох да ми дедине приче нису књижевничку машту распиривале! Никад не реци никад, говорила је моја мајка.

Дођосмо и до ње, моје мајке. Мајка је била та која ми је приче причала. Од оца није било вајде. Он је зарађивао за хлеба. Али те приче које ми је она причала само су кривиле моја сопствена сећања. Заправо више не знам шта су моја изворна сећања, а шта су слике мајчиних прича које су се у њих уселиле и измениле их. Не знам да ли се то сећам оног што сам стварно доживео, или се сећам оног што ми је мајка причала. Не могу да разлучим чија сећања бораве у мојој глави, чија осећања преживљавам док их се сећам, своја или мајчина. То што ми је мајка причала нису биле приче које распаљују машту, које праве од неписменог писменог, од дечака који не уме да каже „р“, писца коме теку речи, а маште ваљају воде осећања и претварају их силине казивања. Биле су то само приче о детињству, смешним и не смешним догађајима, згодама и незгодама у којима сам био главни актер. Нису ни имале другу сврху сен да спрече заборав из тог доба на нас двоје, мене и моју мајку, и још понеког успут, брата, оца. Уосталом, сви родитељи причају деци такве приче, небројено их пута понављају пред свима, деци постају досадне, дојаде им, беже од родитеља, тетки, стрина, баба и деда само да избегну поновно и поновно, исто причајуће малтретирање. Против чијег се то заборава родитељи боре, свог или себе у дечијем?

У ствари, твоје питање „ко је теби причао најлепше приче“ радије бих изменио и поставио га другачије: „Које су то личности чије је постојање и делање највише допринело да се моја књижевничка машта распали, а са пламеновима похрли моћ да ми речи врцају у висине?“ Много је људи који заслужују да их поменем тим поводом. Али две звезде сјаје над свима њима, прате ме од детињства. Један је деда Раде, коме и није име Раде, него Бранислав, а Раде надимак, али сам то тек сазнао кад је умро, кад сам му видео умрлицу причвршћену рајснадлама за тарабе. Други је мој теча. Први ми је распалио жеђ за догодовштинама, авантурама. Њему треба да захвалим што никада нисам престао да будем дете, што сам као дете непрестано осећао досаду ако се не крећем, ако не путујем, ако се ништа не дешава. Други ми је машту научио да се претаче у речи.

Деда Раде је био муж сестре мог рођеног деде (оног кога је јурила змија и који се бекством спасао смрти у Албанији). Био је заиста деда, стар, необријан, седе браде и седе косе, наборана лица, ижвакане коже на врату, пијан стално као и све деде тог времена. Није био деда само кад се са нама децом играо. А играо се сваког дана. Није био тад ни пијан ни стар. Учио нас је свакојаким ђаволијама и играма. Нарочито је волео са нама да се игра лопова и жандара. Није нам причао приче. Није имало потребе да их прича. Сваки тренутак са њим била је прича. Не мораш да слушаш приче да би постао писац. Нису речи једине те које производе речи. Производе их и дела. Дела која распаљују машту. И оживљавају дете у теби.

За разлику од деда Радета, мој теча је причао приче. Додуше, као децу нас је забављао и на други начин, али за ову прилику, важне су његове приче. Теча је био звезда за себе. Боље рећи, моја највећа звезда, најсјајнија звезда мог детињства па и читавог живота. Звезда без мана, звезда која исијава само врлине. Од његових прича вртело ми се у глави. Као кад гледаш филм који те упије свог, у кога се занесеш – сатима после не можеш да га избришеш из главе и да га се ослободиш. О течи сам написао роман. Заправо, у роман сам преточио његове приче. О деда Радету нисам написао роман, вероватно га нећу ни написати. Написао сам само једну песму, „Перната змија“. У њој сам га упоредио са богом индијанаца Јужне Америке, Кетсалкоатлом. А роман о течи ћеш, надам се, ускоро читати. Фали ми још пар глава да га завршим. Али се и без њих бојим да је предугачак. Већ има преко четири стотине страна. Можда би требало да га поделим у томове? Теча то свакако заслужује. Његов живот тешко да је само за једну књигу. Мој теча Италијан. Ернесто Путиња. Децу привлаче само необичности. Обичне ствари су за обичне људе, за одрасле. Деци треба подстрек, подстицај да порасту. Деца расту кроз машту. Кроз пределе које нису видели, кроз људе које никад неће срести, туђе хероје, туђе мангупе, туђе враголије. Никад се дете не може да задише толико од трчања као што се задише и расколачи очи док слуша хипнотичке приче старијих. Још и ако има среће да му је тај старији странац као мој теча, да му причањем дочарава пределе необичне, далеке, које бујна дечја машта још додатно боји… Ех, машто, Пегаз је сувише обична животиња да бих и ја на њему летео. Мени треба нешто јаче, луђе. То луђе теча ми је дао. I racconti di mio zio. La storia eroica di Ernesto Putigna. Или Ернест, како су га сви у Крушевцу звали. Талијан. Мој теча.

КРАЈ 

© Бранимир Перић

---

[1] Уједињени раднички синдикати