Санке

(одломак из рукописа романа „Ернест, мој теча“)

 

Следеће, 1939. године, нона Марија је дошла код нас половином децембра. Та зима је била оштра. У јануару је нападало много снега, шездесет, можда и више сантиметара, што је за приморске крајеве реткост. Температура се спуштала испод минус десет степени Целзијуса. Саобраћај је био паралисан, школе нису радиле. Добро памтим како су у згради основне школе у нашем селу, у коју су тог лета били увели централно грејање, у току ноћи попуцали радијатори, а у радијаторима се због ниске температуре заледила вода. По лепом времену радници су одлазили на посао бициклама (моторизовани саобраћај је у то време био редак). Кад падне снег, могло се ићи само пешице. Људи из села су се скупљали већ око пола пет, петнаест до пет и заједно, у групи, ишли на посао да стигну до седам. Са посла су се враћали око пола осам, неки пут и касније.

Снег се задржао десетак дана. Дању је знао да се раскваси, али се ноћу поново смрзавао. Температуре су ноћу падала испод нуле.

Покрај куће у којој смо становали налазила се једна долина (тако смо звали вртаче, поникве). Долину је мајка узимала у најам и у њој садила кромпир и остало поврће. Долина је имала дугачке падине. Моји другови су низ њих утабали снег. Направили су неку врсту клизачке стазе. Док су неки имали куповне санке, неки прављене, код нас, у нашем дому, није се могла наћи ни најмања дашчица да и ја направим своје. Све што смо имали погорели смо грејући се. Срећом, кад имаш другове имаш и што немаш. Један од другова ми је дао вишак својих дашчица. Није ми било страно баратање алатом уз оца који је стално нешто мајсторисао. Са оно мало алатки које је имао, успео сам од дашчица да склопим нешто што је личило на санке.

Следећег јутра сам био спреман. Устао сам раније. Ујутру је клизалиште било смрзнуто, а већ око једанаест је постајало меко јер је преко дана температура расла изнад нуле. Нахранио сам козе, напунио све могуће посуде водом из цистерне, исцепао дрва – укратко, урадио сам све што и иначе радим сваког дана. Кад сам завршио, упитао сам нону (мајка је била некуд отишла) да ли могу на санкање. Пошто ми је рекла да могу, узео сам санке и упутио се до долине где су се моји другови и другарице од раног јутра увелико већ санкали.

Нисам превалио ни педесетак метара зачуо сам нонин глас. Звала је да се вратим, још нешто има да се урадим.

Да не бих носио санке назад, склонио сам их иза зида којим је било ограђено суседово имање.

Не сећам се више шта је то било што се још имало урадити, само се сећам да се требало пењати на таван.

Након пар минута пошто сам се попео горе, чуо сам како неко у дворишту лупа тамо где се налазио пањ за цепање дрва. Питао сам се ко би то могао бити. Нону сам искључио. Док је радила као праља убола је била средњи прст десне руке на парче даске. Прст јој је отада остао укочен, шаку није могла да савија. Није могла да извлачи воду из цистерне помоћу конопца на чекрк, нити да цепа дрва. Мора бити да је мајка, закључио сам, сигурно се у међувремену вратила.

Завршио сам посао и сишао са тавана. Упитао сам нону могу ли сад ићи. Климнула је главом. Отрчао сам до суседовог зида, а тамо – изненађење. Санке нестале! Неко се са мном шали. Нису другови. Ено их доле, заокупљени су санкањем, нисам им ни на крај памети. Осим мојих отисака, у снегу су се видели и трагови женских ципела и то ципела са „слоновском петом“. Нона Марија, нико други! Само она носи такве ципеле. Појурио сам назад до пања у нашем дворишту. Црна слутња се обистинила. На све стране око пања расуто је било иверје. Санке су тако ситно биле исцепкане да се од тих отпадака ни чачкалице за зубе не би могле направити.

Улетео сам у кућу.

Нона ме је спремно чекала.

– Cosa xe[1]? Шта је? – питала је злурадим, сладуњавим гласом.

– Striga!!! Вештице!!!

Чини ми се да сам тад испустио највећи урлик у свом животу.

Нона је на то, по свом старом обичају, одмах улетела у собицу и – клик, окрет кључа – закључала се. Тако је радила увек кад би се осетила повређеном.

Недуго потом вратила се мајка. Затекла ме је у предсобљу. Седео сам на поду са главом међу коленима. Плакао сам. У кујни су се играли Егле, Естер и Еди (Еди је имао четрнаест месеци). Мом брату и сестрама је уз пећ било топло.

Мајка ме је упитала зашто плачем. Све сам јој испричао. Уместо да ме утеши или бар нешто лепо каже, дограбила је са напе црвени врбов прут, који је за те сврхе горе стајао па, по свом обичају, мене по туру. Куд нона има свој обичај да се закључава, зашто не би имала и њена кћер да ме шиба врбовим прутом.

Нона је цео тај дан остала у собици. На мајчине позиве није одговарала.

Увече, око осам, с послао се вратио отац. Мајка му је испричала шта је било. Нема потребе да ти кажем како сам се тек од оца провео. Кад би ме отац или мајка тукли, само бих стиснуо зубе, не бих дао ни глас да изађе из мене. Овога пута ми је прекипело. Доста ми је било да добијам батине које ми смести нона и кад јесам и кад нисам крив. Излетео је из мене сав јед. Из петних жила сам се раздрао:

– No la pol tirar l’acqua de la cisterna, no la pol taiar i legni, pero la pol taiar la slita cusi fina che no se pol far gnanche forminanti de ela. Не може да извлачи воду из цистерне, не може да цепа дрва, али је могла да ми исцепа санке тако ситно да се ни чачкалице од иверки не могу направити!

Пошто мајка, кад је причала оцу, није споменула санке, већ само да сам нону назвао вештицом, тата је у чуду застао и упитао:

– Che slita? Какве санке?

Узео је батерију и отишао до пања.

Вратио се сав црвен у лицу од љутине. Упутио се право до нонине собице. Као прошле године кад се родио Еди, кад се отац такође наљутио а нона се била исто овако закључала, шутнуо је ногом у врата.

Овога пута одмах је отворила – предухитрила га је.

– Ciamime la carosa! Позови ми фијакер! – рекла је. Због снега таксији нису радили.

Сторија од прошле године се поновила: скидај са напе шољице, вади из њих ситниш, итд, итд...

Фијакер је стигао после десет увече и нона Марија је отпутовала свом брату у Горицу.

Сутрадан ми је Дино, један од мојих другова, позајмио санке. Биле су куповне и велике, толике да смо истовремено могли сести на њих и ја и мој брат и обе моје сестре. Кад имаш другове, имаш и што немаш. Дину хвала, нас четворо нисмо сишли са санки целог тог јутра. Насанкали смо се, чини ми се, за читав свој живот.

---

[1] Ово није италијански него бизијак (bisiàc, итал. bisiacco), дијалект венецијанског језика који се говори у Бизијакарији подручју осам општина око Монфалкона, а тиме и у Добердо дел Лаго, где се ово дешава.

© Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на страницу овог сајта одакле је преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

 Жељан сам да прочитам веселу песму на интернету. Све неке тугованке. Ово је реакција на једну такву песникињу и њену песме.

Може ли бити песника без туге

 

Препуне су мреже песника (углавном женских) који друго не знају него само тужне стихове да нижу. Толико је јада, пропуштених прилика, неостварености, остављености, бола, очајања и других облика раздирања душе у свакој од њихових песама да би небо, уме ли да чита, од силног чемера непрестано кишу лило и од саосећања са њима никад се не би разведрило и сунцу допустило да нас крави. Зар је могуће да само бол чини песника? Зар је могуће да само очај и туга бескрајна од нормалног човека песника направе? Зар су само песме намењене деци једине спашене од тог мрака? (Мада се деси да нека зацрњена душица нема меру па и међу дечје песме сузу пусти.) Зар је могуће да су само аутистични срећни? Заиста, пишу ли аутистични песме? Знате ли неког? Волео бих њихове стихове да видим. Са отварањем интернета отвориле су се и песничке двери: никад више оних који су песника у себи открили – а све им песме црне! Хајде што си ти црн песниче, али зашто ти је стало да и друге својим црнилом мастиљавиш? Зар мислиш да ће ти црнило бити мање црно ако њиме и друге шкропиш? Да су такви тугованци бар добри песници, да излив њихове жмрћкавости има песничке вредности па нека их, нек по нама без самилости црне пахуље веју. Руку на срце, деси се да се и међу тим црним душама појави неко (боље рећи нека) којој није место на друштвеним мрежама, него у књигама (да су им песме ведре могле би и у читанке). Покушавао сам неколико тих ретких, црних бисера да наведем, макар да једну песму напишу са сунцем, цветовима, гргољем потока, лептирима, птицама пој, молио их да у себи открију радост живота и својим песничким умећем, заиста умећем, јер га несумњиво имају, покажу бар себи да и такве песме умеју да хеклају. Авај, само сам трошио себе. Ето, на пример, ту скоро открих на мрежи једну песникињу са талентом, наравно изневерених нада, неузвраћене љубави, сви јој стихови кукање, јадиковке. Претражио сам интернет – већ је подоста година како своју тугу по мрежама расејава. У реду да то понекад чини, али она сваког дана, ама баш сваког дана за свих тих подоста година изручи бар једну своју песму очаја и разбаца је по интернету. Писао сам јој, изазивао је да покуша са нечим ведрим себе и нас да обрадује, макар да мало „светлости пусти у круг“. Узалуд. До јуче. Јуче је заиста покушала тако нешто да напише, али само покушала. Певајући о правдању и праштању грешака заљубљености свеједно је опет тужила. Нисам одолео, жива сам душа, имам и ја право да будем изазван. На ту њену песму, у коментар испод ње, отргле су ми се следеће версе (о мом таленту за песме не судите, ја сам само прозни писац). 

Заблуде су тешке да постоји свет без грешке.

Заблуде су тешке да се не воли без грешке.

Заблуде су тешке да се може без грешке.

Заблуде су тешке да смо рођени без грешке.

Заблуде су тешко да се кроз живот пробија ракетом а не пешке.

А највећа је грешка знај, да су рођена браћа дај и нај. 😅😢

Шта мислите, може ли се постати песник без туге у себи, без разочарења? Да ли је душа која крвари та која песника начини песником? Сатиричаре не наводите, јер и они су песници туге. Ни хумористичаре – они се хумором бране.

© 2025 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на страницу овог сајта одакле је преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

 

Мачји проблем

 

Ко је имао било какав контакт са нашим сељацима, а није међу њима дуже боравио, лако би се преварио и закључио да су сељаци, посебно овдашњи, бездушни. Али, да ли је тако, или је нешто друго у питању?

Узећу за пример случај око кога се, не само код нас, већ на светском нивоу, диже намерна халабука. Ради се о угрожавању права животиња на достојан живот. Највише је прашине везано за права паса и мачака, што је разумљиво, јер халабучу они из градова. Осим пацова, врабаца, голубова и чавки серачица, пси и мачке су, ако се не варам, и повељом Уједињених нација признати као сустановници градова, људима такорећи укућани. Од свих тих кућних, испред кућних и кровних љубимаца, „бездушност“ сељака најочигледније се испољава кад су питању мачке – лупају гуменим чекићима гринпис судије. Чим маче довољно порасте да му се погледом испод репа може поуздано утврдити пол, ако је мушко, сељак ће га задржати (треба неко амбаре од мишева, пухова и змија да брани), али ако је женско, судбина му се зна: у кутију па из кола нама се у Дрењак убаци. Тако одстрањена  будућа окотњача треба у ствари да им буде захвална. Док ми, негдашњи викендаши, нисмо овде подигли насеље, кутију су са женским мачетом (некад и мушким – ако их се окоти више) бацали у поток. Кад се данце кутије раскваси (таман негде код следећег села), маче (ако има среће да се пре тога не удави) заплива према обали и закмечи пред вратима неке сеоске домаћице слаба срца, под условом да пре тога не омасти брк неки пас или лисица (мачетом, не госпођом – са госпођама се наслађују курјаци, тако бар пише у бајкама).

И хајд сад, кажи да сељаци нису милостиви! Зар мачићима таквим поступањем не дају шансу да преживе? Њихови стари су, за разлику од њих, тај длакави проблем другачије решавали. Како које маче из мајке изађе, заврну му шију, или их бабе сачекују и одмах ту, крај мачке, у кофу са водом удаве. Ствар је у преживљавању, које је друго име за прагматичност. Врста је то природне селекције.

Замисли шта би било да се не отарасе те „женскадије“! За коју годину, ма какви за коју, већ за годину дана, не би имао где да згазиш. Маце знају и четири пута годишње да се маце (први пут кад имају само неколико месеци – још док мајку сисају!). Како једна мачка у просеку окоти четири мачета, након годину дана ето сељацима деведесет четири нова мачета! Како онда да не буду прагматични!

Него, ово ме подстакну на једно друго размишљање. Зашто нам замреше села? Овде девојку не можеш да нађеш ни дукатима да звецкаш. „А с ким па да се женим, са овцом, кравом, крмачом?“, јадају се престарели сеоски момци (већина је претерала четрдесету). „Са школовања се из града ниједна не враћа. Неће да буду сељанке.“ А да се оне не уплашише својих баба?! Шта ако и њих неко убаци у кутију па низ поток? Јесте да се овдашњи живаљ храни здравом храном, али се уврнутост храни нечим другим. Ако је уопште има, граница између (не)милосрдности и практичности ти је, брајко мој, танка, баш танка. Немој само да ме питаш како ту ствар ми у Дрењаку решавамо.

 

КРАЈ 

© 2025 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на страницу овог сајта одакле је преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

 

Плава суза

 

Годинама нисам  у подрум
орману старом у походе ишао
ни у беж фијоку
у пределу груди
ону леву с кључем
да се сетим гвирнуо.
Зашто па да гледам
кад знам шта ћу наћи:
инсектаријум прободених буба
херметички затворен
да их друге бубе не поједу;
чешљиће
из расплелих коса испале
девојака које љубих
на отоману у углу;
гумице, шнале
намерно остављене
да сећају
и боле;
разне висуљке, звончиће,
са вашара плишано срце,
издељано слово од плуте,
минђуша једна чак.
 
Свеједно сиђох
вукло ме нешто.
 
Из фијоке повадих све редом:
шналице, ђинђуве,
плишано срце,
бомбону у „злату“
што на јелку се качи,
нанизане спајалице,
инсектаријум.
 
Испод свега, гле, закопан споменар,
писан оно онда кад смо се растајали
да се више никад не састанемо.
 
Дрхтим и листам:
другови га шалама китили.
Листам и дрхтим:
другарице сладуњаве низале риме.
Листам, прсти ми се грче:
стихови једни од других
из туђих споменара преписивали.
Листам, да ли даље да листам?
 
У средини:
две странице празне,
скоро празне;
на левој ништа,
у сред десне плава суза
накренута
као да сузу сама пушта.
Испод сузе
где би њене сузе пале
велико слово.
Иза слова тачка
једна једина.
Где су још две тачке?
Нисам знао да и тачке којих нема
испод ребара боду?
Баш боли.
 
Навреше сећања
Бол се пење до груди,
Пробада.
Зар и после толико година?
 
Начисто са њом никад био нисам,
да ли је озбиљна ил' се са мном спрда.
Ни сада одгонетке нема.
Плавом сузом шта је хтела рећи
да је питам нисам стигô
нити прилику добих више:
после матуре се срели нисмо
погубисмо се ко ветром разнето лишће
с јесени на све стране.
 
Лупао сам главу:
Шта је хтела сузом,
а шта тачком само једном?
Жао јој је било што се растајемо,
слутила је: заувек,
или што се међу нама није збило?
 
Године су пролетеле
брже него ветар кроз гране без лишћа.
 
Зашто ме још пеку суза њена
и тачка сама?
Можда бих је могао наћи?
Можда сам је могао наћи?
Баш сам луд:
сигурно је већ бака
и није сама;
ко зна у ком је граду,
ко зна у којој земљи;
ко зна да ли је жива.
 
А и да је нађем,
шта јој рећи,
са чим се суочити
у њој
у себи?
 
Црв се не да
копка.
Једно је питање довољно само, вели.
Кад је нађеш,
учи ме црв,
скупи храброст.
Гледај је у очи,
не обарај главу.
Питај просто:
Да ли имаш суза?
Ако их имаш
да ли ће ти и сада
када на папир кане
суза бити плава?
По одговору знаћеш.
 

© 2024 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на страницу овог сајта са које је текст преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

 

Моје књиге

Како књиге наручити: 

1. Слањем мејла издавачу Suza Dream на имејл suza.dream@outlook.com
2. Попуњавањем наруџбенице на почетку овог сајта
3. Поруком издавачу или аутору у инбокс на Фејсбук, Линктин, Инстаграму, Јутјубу, ТикТоку

Илустровано помоћу Dalle 3

Када јутрос у офис сам стигô

Када јутрос у офис сам стигô
Поглед ми се зазиљави
Узвртех се као неки циго
А вилица доња обалави

Колегиница, она прекопута
зањиха се до мојега стола
утегнута од врата до бута
пресече ме право преко пола

Груди су јој скоро голе,
а облине, а колена бела
све ме од белине боле
као кока да је јаје снела

Навико сам ја на њене хире
алʼ ми јутрос, јутрос су ми чула
од сна ноћас неће да се смире
нарасла ми преко мере лула

И изустих у једноме даху
ко кад играч изгуби у шаху
I am dreaming about you
But that’s the only I can do[1]

___________________________________________

[1] Сањам о теби
To je jедино што могу да приуштим себи


© Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на страницу овог сајта са које је текст преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Илустровано помоћу Dalle 3

 

Коси мојој наоштреној

откоси небројени косом изврнути
у мозгу пустош коренима свикли 
поваљани
исушени
клетвом нестигнути 
праскозорјем ледним једом поједени
на души
у души
откоси свели
недогледом жутим вали отуђени 
неми и пренеми
росом испљувани 
тихи и претихи
сунцем покапани 
тугу миловали
тугом ковитлани 
неповратом жудним снено однесени 
откоси детињства
покошени

© Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на страницу овог сајта са које је текст преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

XXV ликовно-песничка колонија ,,Кознику у походе“

XXV ликовно-песничка колонија

,,Кознику у походе“

  

На дан Светог Пантејлемона, 9. августа, лета господњег 2025. десио се богоугодан догађај. Здружиле се сликарске и поетске виле и вилењаци и коло надахнућа заплесали подно Јерининог града, средњевековног утврђења по имену Козник, кога у оно, тада од јужних ветрова стрепеће време, подиже, несигурно је ко, да ли цар Лазо, или неко од његових великаша.

 

Козник се налази осам километара западно од Александровца и десетак километара северозападно од Бруса. Подигнут је у последњој трећини XIV века. Смештен је на обронцима Копаоника, на надморској висини од 921 метар, oдакле се, изнад реке Расине кочопери и доминира околином.

Према легенди, утврђење је зидала Јерина, жена деспота Ђурађа Бранковића. Због своје неприступачности, стари и млади, жене и деца, па чак и козе су за његову градњу материјал одоздо довлачили. Управо по тим козама је и добио име које сада носи: Козник.

Козник се у историјским записима први пут помиње у Лазаревој повељи манастиру „Лавра светог Атанасија“ на Светој Гори. У њој пише да је Повеља донета у “племенитом граду Кознику”, 8. августа 1381. године.

Контура тврђаве прати конфигурацију терена, па је тако највећа дужина града мања од 60 метара, а ширина не прелази 45. Бедеми Козника ојачани су квадратним кулама, размештеним на приближно истом растојању. На највишој тачки града, на средини северног бедема, подигнута је донжон кула. Данас најбоље очувана, донжон кула је вероватно имала стамбену улогу. Поред ње, Козник је имао осам четвоространих квадратних кула, чији су темељи још видљиви.

Археолошка истраживања, које је давно изводио Завод за заштиту споменика културе у Краљеву, показала су да је тврђава Козник у свом саставу имала и цркву мањих размера, са богато осликаним зидовима и сачуваним архитектонским фрагментима. Остаци украсне камене пластике, карактеристичне за Моравски стил, сведоче о томе да је придворна црква била изграђена за време владавине кнеза Лазара.

Унутар саме тврђаве пронађени су остаци цистерне са четири бунара, којима се град снабдевао водом током опсадног стања и ратова вођених на овом простору. Цео систем је направљен тако да скупља и чува атмосферску воду. Приликом археолошког открића у бунарима је пронађена бистра вода, што иде у прилог томе да је систем снабдевања функционисао и вековима након изградње тврђаве.

Поуздано се о Кознику ништа не зна, само се нагађа. Претпоставка је да је Козник био замак кнеза Лазара, његово утврђено прибежиште, а да је тек касније постао седиште властелинства „Расина“, а њиме господарио Радич Поступовић, великаш и војсковођа из времена деспота Стефана Лазаревића и деспота Ђурађа Бранковића.

Турци први пут заузимају Козник 1427. године. Након склапања српско-турског мира 1444. године Османлије су поред других утврђења деспоту Ђурађу Бранковићу вратиле и Козник. Онда га опет заузимају да би, након смрти султана Мурата II 1451. године, његов наследник Мехмед II, деспоту Ђурађу вратио султанију Мару, области Топлицу и Дубочицу, и територије око Крушевца и Козника. Све те области Османлије ће поново заузети на јесен 1453. године. Мировним уговором између султана Мехмеда II и деспота Ђурађа све територије јужно од Западне Мораве припале су Османлијама.

Козник је данас под заштитом републике Србије као споменик културе од великог значаја, а о каквом се значају и заштити ради, види се по руинама које нагризају киселе кише, а живице и купине их поткопавају.

Куриозитет који осликава нашу нарав је и то што је неко „паметан“, који је оцртавао границе општина, повукао међу између општине Александровац и општине Брус по сред Козника, тако да једна од још колико-толико држећих кула припада Александровцу, а друге две су на територији Бруса. Пуно је још глупости међу нама. Једна од итекако поражавајућих, барем за нас Крушевљане, јесте и та да о историјском наслеђу на подручју Расинског округа (коме је седиште Крушевац!), бригу води Завод за заштиту споменика културе из Краљева, уместо да води Завод за заштиту споменика културе из Крушевца, кога Крушевац, вољом „паметних“ моћника, нема. Шта ћеш, Крушевац је одувек имао познате фудбалере, глумце и књижевнике, али зато никада политичаре којима је Крушевац важан, а не нешто друго.

Чекај, куд ја одох, зар ово није требало да је чланак у славу управо одржане манифестације подно Козника? Опајајмо паучину негативних осећања са лица и срца. Горе смо отишли да се веселимо лепом дану, ветру што расхлађује, и пријатној хладовини испод које су сликари разапели своје штафелаје или, уместо штафелаја, на коленима осликавају своје визије и сагледавања. Мисли су им опуштајуће, далеко од политике, враг је однео.

У маленој колонији сликара било је три-четвртине века размака између најмлађих и најстаријих тананих ручица младих и постаријих цура, Било је и жуљевитих мушких песница навиклих на тежачки посао. Јесте да кичица није мотика ни мистрија, али са шпакном потпоогнута, уметничке је плодове у стању да дâ, и давала је.

А кад уметници заседоше да уз рскаве прасеће и јагњећих кожице, купус салату и одличну паприку у сирћету мало презалогаје, придружише им се и уметници писаних речи. Док је камера зврјала а микрофонџија попут оџачара држао крзном увијен микрофон, скуп је поздравио директор Центра за културу Бруса, Перица Јовановић, врстан организатор, пун младалачке енергије каква нам је итекако потребна и све је потребнија. За њим је, на захтев учесника, скуп поздравио оснивач ове колоније, својевремено директор издавачке куће „Багдала“, крушевачки песник и есејиста, Љубиша Бата Ђидић. Његовом поздраву се придружила Ана Атанасковић, писац романсираних биографија историјских личности, Лагунина „Змајева жена“, усто и негдашња Крушевљанка. После њих прозваше и мене. Издекламовах две песме из својих песничких књига „Нестанак струје“ и „Јабудаканија“, једну о откосима детињства, другу веселу, о колегиници голих рамена и белих коленца. Потом је и песник овдашњи прочитао три своје песме. На жалост, његово име не знам, а чим будем сазнао дописаћу га овде.

Дивно то дружење беше. Сишли смо са Козника пуна срца, а богме и стомака пуна. Доле, у Брусу, дочека нас тридесет осам у хладу. Добро те се, након шеснаест и по километра, попех до нашег планинског дома у Дрењаку на Копаонику па се тамо ко човек расхладих на тридесет и четири. 😊

Песме које сам на Кознику декламовао поставићу касније.

КРАЈ

© 2025 Бранимир Перић 

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на страницу овог сајта са које је текст преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Грешка

Човек је наопако биће, полазим од себе. Свестан сам да је та млада ластавица одлетела из мојих руку. Окружила се била невидљивом баријером у коју сам се беспомоћно залетао као ноћни лептир у упаљену сијалицу. Лептир за сијалицу мисли да је сјај сунца. Ја нисам мислио ништа. Залетао сам се опседнуто. Њено већ зрело тело, њене плаве очи, поглед испод накренуте главе, били су за мене сјај јачи од сијалице, пламен који букти и мене лептира прљи. Истовремено, тињало је у њој неугашено детињство. Била је неискварена, чиста душица, млада кожица коју живот још није изгребао канџама. Та двојност ме је опчињавала.

Знам да сам је изгубио, али се у мени све противи. Утроба ми се окреће, клобуча, стишће ме изнутра. Од помисли на њу стомак ме боли. Да ми је успело да јој пробијем баријеру само за тренутак, уверен сам, сијалица ме не би опрљила, ни свећа, ни огањ – била би сва моја и никад ничија више.

Никако да се помирим са тим да нећу бити тај у кога ће се заљубити. Не могу а да не помислим да ће моја ластавица, колико сутра прхнути увис и некој протуви, тамо где се вратила, улетети у раље. Заволео сам то неискварено биће, ћуре што ништа не зна, па бих и са ове даљине да је заштитим. Време не лечи, време трује. Страшно боли сујета.

Није ми јасно где сам погрешио. То никада и није јасно. Можда у томе што сам помислио да тек изникла стабљика може да понесе плод?

Била је заиста дете. Дете у жени. Кад ми се опирала детиње се бранила: „Моје другарице знају шта је љубав. За мене је то сувише рано.“

Не заборављам оне које су ми значиле. Знам да нећу ни њу. Сећаћу је се више него других девојака. Сећаћу се тог четрнаестогодишњег детета што дође као пупољак, а мојом кривицом, тамо где се вратила, без мене почиње да цвета и инсекте мирисом привлачи. Разгневим се од саме помисли. Подсвесно сам је својим притискањем на бехар навео: ”Мала моја, није ти рано – ниси више девојчица, ниси ни девојка, жена си и те како!” Речи су те које обликују. Траг им остаје урезан чак и кад се не упамте.

КРАЈ

© Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на страницу овог сајта са које је текст преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Ова кратка прича објављена је на странама 78-81 у двојезичној антологији "Чаролија и магија писане речи" ("Zauber und Magie des geschriebenen Wortes") на српском и немачком језику. Издавач: Клуб љубитеља књиге "Мајдан" (Klub der Buchliebhaber "Majdan"), Костолац, 2025. Причу је превела на немачки Драгица Шредер (Dragica Schröder), која је и приређивач антологије. 

Данас ми се изгледа наљутила другарица. Имам ја више њих са којима се задевам, али ни са једном са толико дубоким угризима да смо се просто навукли на грижење – кад га нема дуже, сами угризе тражимо. Изуједасмо се синоћ преко чета. Мени толико пријало да не одолих па јутрос, онако још неумивен, наређах стихове и послах јој. Кад оно, уместо прописним уједом да узврати, она ми написа подужи трактат у коме ми се захваљује што је нову реч научила. А реченице у трактату некако хладне, северне. Јесте да ми пише из Немачке, али мене нешто унутар срца жацну да нећу имати с ким да се толико до крви уједам ако она од мене оде. Зато вас молим за мишљење. Прочитајте ову песму коју јој послах па ми реците има ли ту ичега увредљивог (сем признања да смо исти)? Да, можда је увредило што пред нама разголитих истину, а можда и није. Mожда се и није увредила већ то само моја зебња севера. А и какво ми је то другарство ако се на друга увредиш. Није право, зар не? Не, не прихватам да се увредила, не прихватам ни да нам другарство није право – то се само мени, ваљда од хладноће њене Немачке, нешто данас срце више стегло. Помагајте!

Шунтање

Волела се два шунтавца
у шунтавој Шунтавији
а љубав је таквих шунта
од штовања па до бунта
 
Час се гризли час дичили
штипали се па цичили
пожелела драга драгом
да пољубац врати шљагом
 
Кад се шунта зашунтави
од шунтања забалави
тад шунтању нема краја
од љубави до белаја
 
Без шунтања нису живи
јер шунта се шунти диви
шунта шунту шунтом диже
шунтањем јој ране лиже
 
А кад нису у близини
пишу шунти у даљини
шунтавцима даљ не смета
шунт је никад без домета
 
Шунта шунту вазда иште
од шунтања да се биште
кад шунтавац није близу
кога другог да угризу
 
 
© 2020 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на страницу овог сајта са које је текст преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

 

Први сусрет са ноном

(из рукописа романа „Ернест, мој теча“)

  

Мој први сусрет са ноном, колико се сећам, одиграо се крајем пролећа 1934. године. Са мајком сам био дошао у Пулу да обиђем Егле, моју сестру, којој су у Пули оперисали некакву жлезду у препони (нажуљила је ципела, од тога је добила упалу, али је жлезда у препони остала натечена и након што је жуљ прошао – тако ми је мама објаснила – ни слутили нисмо да је то код Егле било само увежбавање невоље која је тек долазила). У то време смо већ живели у Добердобу, а Добердоб је око сто шездесет километара далеко од Пуле.

Тим нашим доласком у Пулу отпочело је моје „ратовање“ са ноном.

Све време док смо били код ње, нона Марија је носила дугачку сиву хаљину закопчану до грла. Хаљина је имала нешто светлије сиве карнере уместо крагне и дубоке џепове са стране украшене имитацијом дугмета. Да јој хаљина није увек била беспрекорно чиста, помислио би да је никад није свлачила. Сем сврхе зашта домаћицама служе џепови, нонини су имали још једну, рекао бих главну сврху: у њима је, нанизану на алки, држала гомилу кључева! Иако је живела сама, све је за собом закључавала: креденце, натказне, све што је имало браву и што се дало закључати.

У то време владао је менталитет: ако ти у џепу звецкају кључеви, ти си газда. Што је кључева више, већи си газда.

Нони је закључавање било толико прешло у навику, да је наставила са тегљењем кључева и закључавањем и после Другог светског рата, у Југославији, кадa такав менталитет више није постојао.

За њену манију закључавања сазнао сам безмало већ првог дана пошто смо допутовали.

Био сам огладнео. Ваљда ме је пут исцрпео, иако је мајка носила храну и хранила ме успут. Док су њих две у соби чаврљале, ушао сам у кујну и машио се врата нониног креденца. Хтео сам да узмем кору хлеба из њега. Кад, хоћеш, врата се нису дала отворити. Цимнуо сам два-три пута, онда се са обе руке ухватио за ручку како бих јаче повукао. Уто је наишла нона – ваљда је приметила да ме нема у соби са њима па помислила да у кујни сигурно правим неку штету. Упитала ме је шта то радим. Пристојност је налагала да се старијем увек одговори на питање. Објаснио сам да сам из ормана хтео да узмем парче хлеба пошто сам гладан. Уместо да ми отвори орман, извади хлеба и још га са нечим намаже: машћу, пекмезом – као и свака бака што би урадила за свог унука, нона ми је рекла:

– Metite in genocio, congiungi le man, e dime: „Nona, prego un poco de pan!^[1] Клекни, састави руке и кажи: „Нона, молим мало хлеба!“

Тог тренутка као да ме је нешто уболо. Уместо да урадим како ми је рекла, одговорио сам јој да тако нисам никада молио ни маму ни тату па, вала, нећу ни њу.

Нона се на овај мој одговор само окренула и изашла из собе. Очигледно се увредила. Чуо сам је како у суседној соби каже мајци:

– Nina che maleduca fio che ti ga! A lui ghe servi maniere e no pan! Нина, што имаш неваспитано дете! Њему треба прут а не хлеба!

Мајка је из собе одмах дотрчала у кујну, мало ме је грдила, али ме, зачудо, није истукла.

Осим ормана, од нониног стана се сећам једино још њене спаваће собе. Над узглављем кревета висила је повећа икона. У њен масивни рам био је уграђен механизам који ме је хипнотички привлачио: кад се навије, из њега је излазила мелодија.

Ово нема везе са причом о нонином закључавању – не знам зашто сам се те иконе и њеног механизма који производи музику сетио.

На тако нешто, да неко закључава све за собом, нисам био навикао, јер у нашем стану држали смо све отворено. Чак смо и у улазна врата ретко кад стављали кључ. Закључавали смо их једино кад нисмо били ту. Јер моји родитељи су имали посебну браву, звала се кучка Диjана.

У Пули смо боравили десетак дана. Није искључено да није било још „сукоба“ са нона Маријом: имао сам тада само шест и по година и био сам у првом разреду основне школе па не могу баш сваког догађаја да се сетим.

 

© Бранимир Перић

---

[1] Ово није италијански језик, него бизијак (bisiàc, итал. bisiacco), дијалект венецијанског језика који се говори у Бизијакарији, подручју осам општина око Монфалкона, а тиме и Добердобу, течином селу. Лексика му потиче углавном из фурланског и у мањој мери из словеначког језика.