Набавка дрва у десет корака

Коначно обезбедисмо дрва за ову зиму. Трајала је та операција од прве половине августа до друге половине октобра. Завршила би се са даном кад су и дрва мога брата била унета да није требало нечим покрити она исцепана која смо морали да оставимо сложена напољу, јер нисмо имали више места у шупи. Ако их не покријемо квасиће их кише и снегови. Онако мокра ће иструлети док стигну на ред да и њих горимо. Такође је требало и трињу покупити да нам њоме не засипа ветар тротоар и не убаца је у кућу. Требало је и одлучити где ћемо је. Чак и да је ветар не растура, испред куће је ружно да стоји.

Зашто је ова операција трајала више од два и по месеца, упитаће се неко ко уме на прсте да броји. Питамо се и ми, иако немамо довољно прстију да срачунамо све дане изгубљене у чекању и ишчекивању, најпре да се нахватају, а онда да се смилују и дођу спољни актери операције набавке дрва, они који не зависе од нас а ми зависимо од њих.

Најпре нисмо могли да нађемо никога од кога бисмо уметрена дрва купили. Годинама већ дрва набављамо од пријатеља из Грашеваца. Пожалише нам се да шумари још нису изашли да обележе стабла за сечу. Август је увелико закорачио. Да су дрва у шуми маркирана, пријатељи би их већ исекли, код себе истругали, исцепали, довезли трактором или комбијем (зависно од количине и временских услова), истоварили, део нам унели у шупу. а део сложили на терасу, под стрехом, где год да им кажемо. Није боље са шумарима ове године ни у нашем „шаиру“. Не, нису се олењили, воле они да маркирају, до њих сигурно није. Нека чудна политика одозго се диктира, нема друге – нагађају сељаци. Не криве они „Србија шуме“ толико, мада ни они нису цвећке. Зна се ко стоји иза свега у овој земљи. Стигло наређење прво да се намире стране фирме које прерађују наше дрво, а за нас, сељаке, шта остане. Ни за пилане га нема, еј! Све оде где до сада није ишло. Уосталом, зар се сељаци (и пилане) не сналазе сами сваке године, обележили им шумари стабла не обележили – тако одозго размишљају о нама. Ко се ту боље сналази не треба сумњати.

Коначно, захваљујући комшији са брда (који се једне суботе запио са ловцима и у пијењу натпио своје колеге и дрвосече из Ливађа), Ливађани да нам дрва исеку, у цепанке уметре и донесу. И, стварно, донесоше, али не кад су обећали. Ваљда, кад се истрезнили, видели да је тринаест метара, колико смо поручили, баксузан број и да не могу преко ноћи свих тринаест да посеку. Донесоше их тек првог септембра (десет дана по обећању). Дотерали су их таман пред наш полазак на једномесечно скитање по Далмацији и Италији. Сутрадан смо кренули на пут, а дрва осташе у дворишту да се квасе и суше до нашег повратка.

Кад се вратисмо са пута, настави се главобоља. Кога наћи да нам их иструже? Би они из Бруса – имају циркулар, ураде то очас посла, али не би сад, него тек кад сва дрва по Брусу заврше – не прекида им се тамошњи посао само за наших тринаест метара. Комшија са брда се понудио да нам свих тринаест иструже моторном тестером па колико траје нек траје, али ми не хтесмо да га одвлачимо од пољопривредних послова. Мученик, све сам ради, а нема четири, него само две руке. Ни управник поште, који сваког од сељака зна у главу – да ли му се крава отелила, и на коју му страну дим из оџака иде – не могаде да нам помогне. Тек после двадесет дана успесмо некако (уз помоћ локалног властелина) да се докопамо момака који присташе да нам их истружу, али по увећаној цени. Неће овде више нико да ради. И не само овде. Упркос високим надницама сељаци не могу да ујуре раднике кад треба малине да се беру, кромпир да се вади, а камо ли да нађу неког ко ће дрва да им иструже и исцепа како не би дангубили од пољопривреде. Овде ти све кошта као да си у Београду. Стругање дрва је скупље него у Брусу. Исто важи и за цепање. Права лудница. Погосподило се то, само би да се туризмом бави, а реке им пуне ђубрета, села смрде, по путу и около пута само што децу не бацају.

Ни момци за стругање не дођоше кад су обећали. Ако нема мајстора који држе обећање, што би тестераши били бољи? Дођоше тек после три дана, али дођоше. Док си рекао пиксла, њих двојица, ко од брега одваљени, за два и по сата моторним тестерама истругаше дванаест метара дрва (осам наших, три братовљева и један комшијин; тринаести који није ушао у ових дванаест, припада другом комшији, али тај није могао да чека па звао комшију са брда да му иструже моторном тестером, оног истог кога ми нисмо имали срца да одвајамо од пољопривреде).

Кад се најзад стигло до цепања, ту, хвала богу, нисмо имали секирацију. Пријатељ из Бруса – не буди нигде и никад без правог пријатеља – кад је обећао, тад се и појавио. Довукао је као приколицу огромну пнеуматску машину за цепање, која просто пева кад цепа, то јест дрво пева (а како и не би кад га цепа нож коме хидраулика увећа тежину на двадесет тона). Мада нам ни цепање не прође без проблема. Како утакосмо машину у струју, прегореше нам два осигурача. Док их заменисмо (то јест док провукох кабл до братовљеве струје), почео већ мрак да пада. Пријатељ није могао пре да дође – чекао сина студента да стигне из Београда и помогне му, јер двојица трипут брже раде: један додаје, други само подмеће пањеве под сечиво.

То вече нам дошла ко поручена госпина братаница са сином. Док сам следећег јутра устао (јутарња такотребања одрадио и нешто „глоцнуо“), братаница сама напунила са дрвима скоро целу шупу. Видим кроз прозор, малац јој помаже, гура колица. Ради цура као машина – не треба јој хидраулика. Једва стигох да јој помогнем са двоја-троја колица дрва која сам јој претерао.

Уто, ето ти и мачка кога зовемо Смрда (као мали нам је сваког дана кадио терасу – страх га било од лисице да силази у башту). Ред је, домаћине, да ти се дрва освештају, вели Смрда (читам му мисли). Чучну уз дрва и покења нам се на трињу. Засмрде кâд, уштину ме за нос, просвираше ми бронхије, би ми горе него да сам директно из кандила удахнуо тамјан из попове кадионице док са њим по кући маше. Умало се не угуших. Џаба Смрди што свој кадилук затрпа шапицама (а затрпавао је, сиромах, пола сата, њушио, затрпавао, никако да престане да му смрди – како и да престане кад га трињом затрпавао).

Наредна три дана госпа и ја проведосмо у ређању преосталих дрва на палете. „Цео дан вам требао за једну палету?!“ – чујем већ госпиног оца како нам се одозго из облака подсмева. Наравно да нам је требао цео дан. Док ујутру устанем, док обавим оне радње, док глоцнем, док на тераси попијем кафу, прелистам поруке, онима који ме нервирају одговорим, испреврћем интернет… Комшија нам дао палете. Пре него што смо почели да ређамо дрва на њих изучио сам са интернета како то други раде, али ми се њихов начин не свиде – осмислих свој. Смеје ми се најближи комшија, смеје се и други комшија (он мало суздржаније – био човек до пензионисања директор техничке школе, зна да се рукама, кад укључиш мозак, свашта да сачинити). Кад наређасмо прву палету, а дрва се са ње не срушише, дође комшија који ми се смејао да види то чудо. Не могу да верујем, каже. Сиђе са крова и мајстор који му је цреп преређивао да се и он увери. Лупи се човек по челу. "А ја се мучио сваке године како да их ређам у дворишту, побадао којекакве шипове!"

Следећег дана појави се мој брат са својом медицинском сестром и њеним свекром, намеран да своја три метра унесе. Не дадоше му њих двоје да се дрва хвата. Није докторово да ради, његово је да лечи. Једва је коју цепанку крадом пренео. Припомогох и ја, али не њему, него сестри. Свекар се није бунио.

Кад су сва дрва била сложена (рачунајући и она чворновата која је машина за цепање била здробила, а госпа их поређала на терасу, уз врата, да прво њих спали), цели наредни дан госпа утроши да истреби сву трињу и покупи из ње иверке остале после стругања и цепања (а и да уклони Смрдине кадуљке). Уморих се на њен ред гледајући је и тек дан после пребацих трињу (коју је сабрала у купе), до воћњака и леја са њеним травкама забрљавкама, као и до леја са поврћкама које је оставила непочупане (надала се још којем плодићу). Посух трињу око воћки и изручих је дуж леја. Госпа је после развукла. Мене болела леђа да се сагињем. Њој било лакше – навикла се на савијање јуче док је требила иверке и мачје смрдуљке из триње.

Отишли смо сутрадан у Брус и купили платно за покривање дрва напољу. Онај комшија који ми се за палетни изум прво био смејао, уз помоћ моје госпе и пензионисаног директора техничке школе, очас га посла разапе преко дрва и са другим палетама, флашама напуњеним водом и паљеном жицом, учврсти да га ветар не однесе. Допринео сам и ја овој финалној фази: сликао сам их док раде. Фотографисање је такође рад. И више од рада. Уметност је то, брајко мој!

Све у свему, спакована дрва су нас коштала колико и прошле године (с тим што нам прошле године нису пуцала леђа – другима су). Убаце ли се у рачун и леђа, онда смо овогодишња дрва платили и преплатили. Богами, идуће године уводим подно грејање, бунила се госпа не бунила. Оставићу јој пећку да се повремено греје – мачка је то. Неће мене више болети руке и леђа од гурања колица и фотографисања.

КРАЈ

© 2023 Бранимир Перић

КОРАК 1. Двадесетодневна очајна потрага за потенцијалним добављачем дрва. Коначно, уз посредовање локалног ловца на лисице и дивље свиње, његове колеге и дрвосече из Ливађа присташе да нам их дотерају.

КОРАК 2. Стигла дрва. Истоварише их и уметрише за трен ока дрвосече из Ливађа. Овде је само дванаест метара. Још по један метар су у дворишту код двојице комшија.

КОРАК 3. Потрага за стругачима дрва потраја десет дана. Коначно нам локални властелин нађе момке који присташе да нам моторним тестерама истружу дрва по цени скупљој за шестину од оне коју наплаћују стругачи циркуларом из Бруса.

КОРАК 4. Стругање дрва. Креснуше моторне тестере. За два и по сата, момак из Блажева и његов помагач из Брзећа који има леђа широка ко кућа, престругаше свих тринаест метара. Ово на слици је онај усамљени метар једног од комшија.

КОРАК 5. Цепање дрва. Пријатељ нам из Бруса, уз помоћ свог сина и двадесет-тонске хидрауличне машине, док рече бритва, исцепа сва дрва (нама, брату и комшији). Колико смо били фасцинирани машином и техником цепања, не сетисмо се да усликамо сам поступак цепања. На слици се виде само исцепана дрва пошто су машину одвезли.

КОРАК 6. Освештавање дрва. Свештеник, мачор Смрда, кади дрва. Након тога ће трињом да затрпа свој покакадај.

КОРАК 7. Овај корак се састоји од четири поткорака: 7.1. – преношење дрва до места слагања; 7.2. - слагање дрва у шупу; 7.3. – слагање на терасу дрва са чворовима које је машина здробила; 7.4. – слагање дрва на палете.

КОРАК 8. Покривање дрва на палетама платном да не кисну.

КОРАК 9. Пребирање иверки из триње и скупљање триње на гомилу за касније лакше одвожење.

КОРАК 10. Развлачење триње око воћки и по лејама са травкама забрљавкама и поврћем.

Текст може бити преузет и објављен у деловим или целини, такође и слике и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) да се наведе пуно име и презиме аутора и постави линк nа почетну страницу овог сајта (2) да се не врше никакве измене преузетог текста и слика и (3) да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста и ових слика супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

 

Убод руже

Не, овога пута се није зачуо глас поштара под прозором: „Перићи! Пошта!“. Уместо поштара, запиштао је мој мобилни испод „прозора“, тј. екрана рачунара. Ту га држим док радим. Запиштао је оним штрецајући бип-бип којим Фејсбук Месинџер обавештава све редом у близини, не само тебе, да ти је стигла нова порука. Куд сам већ прекинут, дижем телефон. Јавља се моја Фејсбук пријатељица, лакопера списатељица из Смедеревске Паланке. На београдском је сајму књига, тачније на штанду издавачке куће „Алма“. Честита ми на причи „Ружа“ у управо објављеној књизи кратких прича издатој од стране овог, њој драгог издавача. Књига је изашла само у дигиталној форми, каже, након сајма ће видети да ли и да је штампају. Шаље ми линк одакле да је скинем.

 

Скидам књигу. Гле, заиста моја „Ружа“ унутра!

 

Не знам зашто форму у којој је писана „Ружа“ данас зову „кратка прича“? У основној и средњој школи учили су нас да се приче ове дужине зову „цртица“. Сећам се добро те лекције. Цртицу је најтеже писати. Писац мора у неколико редова да сажме све оно што иначе развлачи читавом приповетком (па и романом). Набијена осећањима, цртица описује само један догађај који се одиграва у кратком временском периоду. Правило је да се завршава неочекиваним обртом (по читаоца, наравно).

 

Још од Ракића знам да нас је „ухватила западњачка река“ и да је лењима данас лакше да се препусте матици и пригрле енглеску класификацију књижевних форми. Све што је краће од приповетке (илити по енглеском „приче“), а није афоризам, лепо убаци у један кош и назови по енглески „кратка прича“. На све начине нам сакате оно што се градило деценијама, а где ћеш плодније тло за сакаћење него кроз књижевност. Знам да ће на ово моје пуцање по „кратким причама“ штуцнути власник „Алме“, доктор лингвистике, Ђорђе Оташевић. Можда ће и зажалити што је моју цртицу одабрао да је уврсти у своју књигу. Свеједно, не одустајем. Чврсто стојим на бранику отаџбине. „Ви пуцајте, ја држим час.“

 

Написах ли ја то да се власник „Алме“ и уредник поменуте књиге с мојом „Ружом“ презива Оташевић?

 

Као да ме нешто прободе у пределу плексуса. Трн изненадног сећања увек те прво у стомак под ребрима гађа. Навуче ми се сета на душу.

 

Вратих се у прву годину факултета. Угледах свог у то време најбољег друга. И он се презивао Оташевић. За главу је био виши од мене. Црн, густих веђа, огромних стопала, ходао је тешко као да гази по црногорском кршу- Спуштао је ноге некако одозго, трескајући. Кад сам први пут видео тај његов ход, мислио сам да ђоновима мрви пикавце по асфалту. Ваљда је навикао у оној својој Црној Гори да такав корак учвршћује камење и спречава његово котрљање.

 

Баш смо се били зближили, мој друг Оташевића и ја. (Имена му се не сећам. Могуће да му га нисам ни знао. На факултету нико никога није звао по имену. Ословљавали смо се по презимену.) Заједно смо ишли на предавања, вежбе, на ручак, у биоскоп. Неколико пута сам долазио код њега на Баново Брдо. Становао је са сестром на почетку Пожешке, у првом солитеру са десне стране. Вежбали смо заједно задатке из математике.

 

Узалуд смо вежбали. Изгубио је годину. Ниједан испит није дао, сем можда предвојничке. (Предвојничку нам је предавао Војо Абрамовић, отац оне што навлачи будале. Код „последњег команданта Прве пролетерске бригаде“ и „личног ослободиоца Београда“, нико није падао.) Верујем да је одустао од ЕТФ-а. Траг му се из аула факултета потпуно изгубио. Покушао сам да га нађем у публикацији ЕТФ-а у којој су излистани дипломирани инжењери електротехнике. Пре тога га потражих међу уписанима наше генерације како бих му знао име. Зачудих се. Зове се Мирко! Не пасује ми то уз презиме Оташевић баш никако. Да му је име Марко, Петар, Данило или чак Василије, то би ми било природно, али Мирко! Шта човек да ради, кума није могао да бира.

 

Међу дипломираним студентима у публикацији нађох да је од 1923. до 2010. (само тај период публикација покрива) дипломирало чак седам Оташевића! (Велико су племе ти Оташевићи, намножили се, има их ко врабаца у свим републикама некадашње нам домовине, сем у Македонији – било им далеко до тамо да печалбаре.) Све Оташевиће нађох, али Мирка Оташевића не нађох. На нашем факултету после 2010. сигурно није дипломирао. Те 2010. већ му је било педесет девет година. (Мада у публикацији натрчах и на једног који је диплому стекао чак са педесет шест година! Теоретски могао је тако и Мирко. Штавише, публикација каже да је гомила њих газила преко четрдесете у време дипломирања! Ко оно рече да је просек студирања на ЕТФ-у седам година?)

 

„Алми“ велика захвалност, не само због „Руже“ коју ми као кратку причу објавише, већ и што ми забодоше трн у памћење и отуд у сећање ишчачкаше драгог друга. Има научника који тврде да човек никад ништа не заборавља, само му се са годинама губе везе до места где му сећање у мозгу чува успомене. Грдне ли утехе. Кажу (ти исти) да је потребан само одговарајући агенс, подстрек, хемија нека да ту избледелу путању до складишта освежи. Или да ти забоде трн, ко што ми га „Алма“ забоде. Оташевићу, друже мој, сетио бих те се ја и без „Алминог“ трна. Кад год бих помислио на ону дугајлију, Смиљку, у коју сам на нашој првој години студија био зацопан, засигурно бих се сетио и тебе – седели смо заједно и заједно пиљили у њу. Ако нисам заборавио Пештерца, мог главног такмаца код освајања наклоности одељенске лепотице, Оливере Живковић, у првом разреду основне школе, како да заборавим наше дружење дванаест година касније. Било нам је лепо, признаћеш, те прве године ЕТФ-а. Било је лепо и то наше пиљење. Сигуран сам да је и Смиљки било лепо са нама. Само се правила да нас не примећује. Дугачке јој биле ноге па јој је нос горе хватао висину. Незаборавна школска 1970/1971 то беше. Довољно давна да у мени остане трајно записана.

 

Ето, научих да има и трња чији убод боли, али слатко. За разлику од трња моје „Руже“.

 

КРАЈ

 

ПС: До моје цртице, „Ружа“, води путоказ: https://branimirperic.blogspot.com/2023/10/blog-post_31.html

© 2023 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловим или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) да се наведе пуно име и презиме аутора и постави линк nа почетну страницу овог сајта (2) да се не врше никакве измене преузетог текста и (3) да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Илустровао Бранимир Перић

Ружа

Била је то најдивнија питома ружа у целом крају. Ширила је своје латице још од раног праскозорја. Извијала их је пут сунца умивајући успаване листове кристалима росе. Нико није могао проћи а да, очаран том лепотом, не украде бар дах њеног мириса, или не закити себе њеним пупољком.

Сунце је пекло из дана у дан, суша притисла, земља пуцала. Ружи као да то није сметало: и даље је цветала.

Пролазили су људи, много људи. Људи је мирисали. Нико да се сети да је напоји, јер и њој је суша била.

Пуцала је све више земља, жарило је сунце. Ружа свеједно није престајала да мами својим мирисом иако је, ту и тамо, већ почела да се суши. Нико на то није обраћао пажњу. Пролазили су и даље људи, и даље је брали, и даље је не заливали.

А једнога дана ружи је порасло трње.

КРАЈ

© 1972, 2023 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен искључиво уз поштовање следећих услова: (1) да се наведе пуно име и презиме аутора и постави линк nа почетну страницу овог сајта (2) да се не врше никакве измене преузетог текста и (3) да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Цртица (илити по новом, кратка прича), "Ружа", аутора Бранимира Перића, појавила се  октобра 2023. године за Сајам књига у Београду, у дигиталном издању књиге "Певач на прозору", издавач "Алма", Београд, 2023, стр. 134

 

„На брези венчаница бела“ у књизи

„Перићи! Пошта!“ опет се јутрос под прозором зачу глас чика поштара. „Пакетић. Молићу фино, потпишите овде!“ Док чика поштар испија кафу, узимам маказе и сечем пластичне гаће пакетића. Кад, из гаћа испаде књига: „Чувари детињства 3 – Зборник поезије за децу 2022.“ Нисам јутрос ставио капи за очи које ми је преписала тета чији се назив специјализације увек запетљам кад изговорим. Прочитах лепо са корица књиге наслов: „Зборник песама за децу 2022.“, али ми се у оном 2022 мути нешто задња цифра. Видим ли ја то лепо двојку на крају, или ту ипак стоји тројка? Не двојка је, све ти пољубим! „Је ли, чика поштаре, где вам се дену овај пакетић читаве године кад ми га тек сад донесе?!“ Поштар устукнуо, повлачи се уназад, са лица му читам. „Нисам ја, очију ми!“ Умало се не преврте са столице. Подмештам му под нос корице књиге. „А шта ти га ја знам,“ сабра се он некако. „Час нам је диспечерски центар у Крагујевцу, час у Нишу. Ми направили свој у Крушевцу, али нам не дају да га користимо. У њему сад неко гаји печурке. Ко зна где су тај пакетић затурили. Чучао у неком буџаку.“ Миришем ја књигу. Не мирише на печурке. Значи Крушевац није крив. Вртим главом, врти и чика поштар. Некако човеку непријатно дошло на туђи ред. Покупи се човек наврат-нанос, кафу до краја не попи, сасу на брзака раки'цу у грло па брже боље замаче уз брдо, ко вели, ко зна, можда овоме на памет падне још нешто да ме приупита. Није крив а осећа се кривим. Додуше, није ни Пошта. Видех то после кад седох натенане да прелистам књигу. Ах то ли је значи! У том грму лежи зец! На задњој страни књиге прочитах да је издање књиге финансирала Општина Трстеник, али тек од буџета за 2023. годину! Нећу да питам зашто су тек сад уплатили издавачу а не прошле године кад је требало. Није то више оно време кад је „Прва петолетка“ хранила Трстеник. Сад ем немају пара, ем морају да слушају оне одозго. Партијска хијерархија мора да се поштује. Власт најбоље зна шта је прече од културе.

Но, оставимо кривца нек га не пече савест ко што и неће, него да видимо зашто је ова књига баш мени стигла? Ево га! Страна шездесета. Читам: „Бранимир Перић, Дрењак (Брзеће) – На брези венчаница бела“. То ли је значи! Е кад је то, ево доле и линка, за оне који воле поезију, нек читају. Можда ће се и неко од оних ко је не воли преварити да прочита. Песма не мирише на печурке, маме ми, иако на брези рађа једна од најукуснијих печурки после вргања по имену „турчин“.

Кликом на следећи линк, отвориће вам се песма „На брези венчаница бела“:
https://branimirperic.blogspot.com/2020/01/blog-post_4.html

© 2023 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловим или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) да се наведе пуно име и презиме аутора и постави линк nа почетну страницу овог сајта (2) да се не врше никакве измене преузетог текста и (3) да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

 

Мојих десет хаику

„Перићи! Пошта!“ – зачу се под прозором познат и драг глас нашег чика поштара. Наш нам чика поштар овде, у Дрењаку, доноси само лепе ствари. Оне ружне, плаве, од којих те нешто пресече преко пола, стижу на београдску адресу.

После месец дана од кад је требало да ми буде испоручена, коначно држим у рукама књигу „Осмехом ми дођи“ у издању Књижевног клуба „Златно перо“ из Књажевца. У њој је, на страни број 38, штампано мојих десет хаику (песама). Хаику до сада нисам писао. Превише сам опширан да бих у три реда са седамнаест слогова, колико мора бити у хаику, сабио све оно што бих желео да кажем и у дубини душе осећам. Али како сам човек изазова, а где ћеш већи изазов него савладати себе, седох и не једну, него сручих на белину екрана мог компјутера десет хаику (песама). Намерно пишем ово „песама“ у загради (због вас да знате да су песме у питању), јер ако бих написао без заграде, био би то плеоназам, а и увредили би се хаиканци, јер хаику већ значи песма и то тачно дефинисане форме, мотива и намене. Све сам ово добро изучио пре него што сам се препустио хаикирању. Ако је харикири ритуално самоубиство самураја, кад сам се одлучивао на овај корак плашио сам се да ово не буде мој хаикири (тако би се ваљда звало кад би песник са хаику могао да се самоубије). Кад, оно, моје хаику жири прогласио за најбоље! Замислите, неко ко до сада није ни у сну помишљао да хаикира, одједном испаде хаиканац и то најбољи! Као доказ прилажем диплому „Златног пера“ која то овековечује. Узгред, „Златно перо“ ме и учлани у себе (иако то лично нисам тражио). Хвала Златноперцима на тој почасти.

У књизи „Осмехом ми дођи“ објављени су најбољи радови пристигли на XV међународном конкурсу књижевног клуба „Златно перо“. Конкурс је био још у априлу, али док је жири одабрао најбоље радове, док је уредник склопио књигу, док је штампар одштампао, дошао је и 28. август кад су свечано проглашени победници и књига промовисана. Хтели су ми је послати одмах, али како сам се тад спремао за пут на коме ћу са својом госпом безмало месец дана луњарати по Јадрану и његовом хрватском и италијанском залеђу, замолио сам уредницу књиге и председницу Клуба, Сању Радовановић, да ми је пошаљу тек кад се вратим, односно кад Сању позовем и јавим јој да сам се вратио. Хвала ти Сања. Жао ми је што се нисмо видели на промоцији, али видећемо се, обећавам.

У ствари испало је добро што вам своје хаику тек сад представљам. С обзиром на ужас који потреса свет у Јудеји и већ заборављеној Украјини, читање хаику дође му као искупљење, с обзиром да у хаику, ако се држимо канона, можете наћи сам мир, смирење, лепоту, окретање природи, све оно лепо и опуштајуће што нас враћа мајци природи и мирењу са њом. Својеврсно тражење опроста од природе за сва разарања које смо јој нанели (а и себи). Зато, препустите се хаику свим срцем, осетите тренутак, осетите да и ви припадате мајчици природи. Како рече Црњански, хаику је кратак као уздах. Строго је дефинисане форме. Као што рекох, има само три реда. Први може имати само пет слогова, други седам, трећи опет пет. Број речи при томе није важан, а ређају се без римовања. Нема у хаику насиља, нема ружног, нема ни патоса, нити метафора, нема умовања, само ухваћени тренутак природе који се дубоко доживљава и у читаоцу осликава. (Добро сам ово научио, а?) Уосталом, није узалуд народ смислио ону изреку: „Ко пева, зло не мисли.“ Да су Палестинци и Израелци певали уместо што су једни на друге запуцали (једнако као и они северније од нас), не би слушали сејаче зла од преко велике баре и за њима се поводили. Хаику браћо, а не бомбе и тенкови, закукао би Доситеј да којом несрећом по себе оживи. Али отуд се ни Исус није вратио. Смучили смо се и њему.

ПС: Ових десет хаику можете прочитати кликом на линк:
https://branimirperic.blogspot.com/2023/10/2022-2023-1-n-2-3.html

© 2023 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловим или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) да се наведе пуно име и презиме аутора и постави линк nа почетну страницу овог сајта (2) да се не врше никакве измене преузетог текста и (3) да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

 

Десет хаику

на белом снегу
свој траг звер оставила
топи га сунце
 
птица на грани
мачак јој се прикрада
небо је буди
 
сивило пљуска
цвркут се птица чује
киша ће стати
 
сам сам од јуче
сан никако на очи
зора ме буди
 
трну ми очи
крекет жаба шум реке
загришће до јутра
 
месец по нама
у лугу славуја пој
она већ спава
 
брда без снега
беле раде у трави
дође пролеће
 
бреза грана шум
прснуше прве капи
журим под стреху
 
мачак дотрчао
бели се свеже млеко
у сласт већ лапће
 
псу је до игре
мачку дрво милије
све је у реду

© 2022, 2023 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловим или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) да се наведе пуно име и презиме аутора и постави линк nа почетну страницу овог сајта (2) да се не врше никакве измене преузетог текста и (3) да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Ових десет хаику проглашене су за најбоље хаику на конкурсу књижевног клуба "Златно перо" из Књажевца и као такве објављене у зборнику радова са овог конкурса "Осмехом ме буди" на 38. страни.