„Уздах“ у књизи

 

Јуче испод прозора чујемо глас нашег поштара: „Перићи! Пакет!“ Кад га прихватих умало да ми не испаде из руке од неочекиване тежине. Платисмо прописану поштарину која кошта колико књигу да купиш, отворих пакет, а оно, у пакету – књига! Ето, купио сам књигу, али не у књижари, нити преко интернета, већ, испаде, од Поште!

Књига тврдих корица. Тврдих корица!? Хајде што има 353 стране, али да је тврдих корица!? Замисли, данас кад више нико не штампа књиге тврдих корица већ само меких – такозвано броширано издање – мораш да га држиш у рукама пажљивије него шољицу до врха пуне кафе: кафа да се не проспе кад је уснама приносиш, а књига да се не раскупуса после првог читања! И још има свилену траку – обележивач страница где си стао са читањем! Није ни чудо што је тешка 476 грама (измерио сам) – таман колико три обичне књиге са танким корицама.

Име јој је мало блесаво – „Зборник наде“. Ко се ту и чему нада не знам да ли ће се докучити након читања и гледања. Има унутра и сликâ – и то у боји! Издавач је „Креативна радионица Балкан“. Може се купити код издавача, у књижарама „Вулкан“ и „Роман“, као и преко интернет продавница ових истих. Пазите само да вас глава не заболи кад будете видели цену. Мада код издавача може и знатно јефтиније да се пазари.

Бела хартија. Лепо. Од кад не видех књигу беле хартије, већ само штампану на оној жутој коју штампарије краду из касапница па после касапи немају чиме месо да ти увијају. На 184. страни песма „Уздах“, а на 311. и 312. моја цењена биографија. Баш лепо.

„Уздах“ спевах још давне 1972. године и послах је Ивану Бекјареву, нашем глумцу чије ми се рецитовање свиђало.

Иван Бекјарев је старијим генерацијама био познатији као Стевица Курчубић из култне ТВ серије „Бољи живот“, или као и Бошко Деспотовић из такође култне ТВ серије „Срећни људи“, него као Иван Бекјарев. А данашњим генерацијама? Ех, данашње генерације се не усуђујем да анкетирам, пошто је Бекјарев умро још „давне“ 2020.

Елем, том славном Ивану Бекјареву се свиде моја песма и одрецитовао је надахнуто у поноћном програму „Београда 202“ који је те године водио.

Прођоше године, отада.

Пре скоро више од 30 година цркао ми магнетофон на коме сам Бекјарево рецитовање забележио. Срећом папир дуже траје од технике.

Коначно дође време да и свој „Уздах“ угледам одштампаног на папиру. Добро, де, биће одштампан и у оквиру књиге песама коју ћу, надам се, ускоро ставити у корице. Надам се такође да та моја књига неће бити овако тешка као „Зборник наде“, како је не би нека госпа употребила као хладно оружје па њоме расцопала главу неком свом госпону који је не испуњава и не распилављује као што ја испуњавам и распилављујем својим уздасима нежна женска срца. Мада, мојој госпи није потребна овако тешка књига – има она убојитија оружја. Хм, на то већ нисам рачунао.

КРАЈ

Песму можете прочитати кликом на овај линк:
https://branimirperic.blogspot.com/2020/11/blog-post_7.html

© 2023 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловим или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) да се наведе пуно име и презиме аутора и постави линк nа почетну страницу овог сајта (2) да се не врше никакве измене преузетог текста и (3) да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

 

Огледна, један од врхова Копаоника - Снимљено из Дрењака, 6.8.2023.

ОГЛЕДАЊЕ СА ОГЛЕДНЕ

На Светог Илију, кад се по планини не ходи, јер на тај дан громови туку и дажд са неба земљу залива, ПСК „Јастребац“ убележио још један успех. Додуше, пењао се само један његов члан, а повео и комшију да не иде сам. Заставу ПСК „Јастрепца“ нисмо имали, али су уместо заставе слике ту да се лепршају.

Пређосмо 18,7 километара и успењасмо висинску разлику од 537 метара. Пошли смо са 930 mnm, а у повратку сиђосмо до Доњег Радманова на 810 mnm. Одоздо, регионалним путем Брус-Брзеће, од тих 810 mnm до 930 mnm, цигло 1,8 km, умало не поцркасмо табанајући по асфалту. Асфалт и равни путеви су смрт за планинара. Једино од тога је горе кад са женом обилазиш радње.

До Огледне уживасмо у природи, али се трзасмо сваког часа од пуцњева пуцаљки накачених на бутан-боцу, којима сељаци из сваке њиве плаше дивље свиње да им не ору њушкама по кромпиришту, не обрсте малине и не попасу овас и раж. Посебно хтедосмо да излудимо подно саме Огледне. Тамо је локални велепоседник одвио вентил па пуцаљка избаца експлозије буквално сваког минута и то много снажније од других, лепо да оглувиш. Чује се пола километара далеко. Звук се одбија од облака па ти се чини као да авиони пробијају звучни зид, или не дај боже да се ратови иза брда воде. Чак и орлови, сиротани, таман да слете (а има их горе тушта и тма – лепих ли птица) одмах узлете кад год се пуцаљка огласи. Ајд што се животињке плаше ал' да видиш тек Словак како се удроњао.

Таман се попесмо изнад последњег засеока и замакосмо кроз шуму према њивама, сретосмо неког Словака – иде од Мрамора. Довео сина у кошаркашки камп при хотелу „Озон“, а он (отац) утуцава време и шврља наоколо. али по брдима. Очигледно није још чуо ону чувену песмицу, такорећи химну ових крајева: „У Брзеће нема која неће, у Ливађе има да се нађе, а у Равниште мора да се иште.“ Видимо ми, Словак блед, уместо од пешачења да буде црвен. Нешто нам замуцкује док прича. Једва га разумесмо. Пита за ловце. Мислио грдан да то ловци јуре јаребице, зечеве и ко зна какве још зверке чим овако сваки час пуцају. Лакну човеку кад му објаснисмо за пуцаљке на гас. Намах му се боја врати у лице.

На Огледној комша и ја хтедосмо да се погубимо један од другог у толико високој трави да је прекрила шанчеве које су артиљерци још за време Првог светског рата на врху ископали, бирајући највишу коту одакле могу да се добаце ако треба и до Бруса, али и до пута за Прокупље на јужној страни. Сви шанчеви до реда су зарасли у траву, умало врат не поломисмо кад у њих упадосмо, иако смо знали да су ту па смо тапкали да их напипамо – трава их је била потпуно заравнила.

Огледна је врх Копаоника кога не походе планинари јер им није успутан. Налази се на источном масиву Копаоника, а са њега пуца поглед на Панчићев врх и прелепи крљомак кутњака од копаоничке Треске. Висок је 1.347 mnm по апликација My Elevation на мом телефону,  а видим да на интернету пишу да је висина 1.359 mnm. Било како било, то је 90 метара (односно 100 метара по интернету) више од наше Беле стене на Јастрепцу (за коју Крушевљани, који се на њу нису попели, мисле да је највиши врх Јастрепца – а и ми смо то мислили кад смо били деца).

У повратку са Огледне, од силне травуљине не успесмо да пронађемо погодан спуст до пута који води за Доње Радманово, већ морадосмо да се вратимо до рачве пута за Левиће на југ, Кнежево на запад и Радманово на север, одакле смо били кренули да се пењемо уз Огледну. Ту се усликасмо крај два бивша дрвета у које је, на дан неког од ранијих Светих Илија, ударио гром и спалио им срце. Нађох у подножју већег од њих отпалу таблу па је закачих на њега да се на слици види да је то била тачка где су се окупљали дивљаци кад су снимали „Сурвајвер“. На двадесет пет метара висински испод Огледне нађосмо и остатке њиховог логора и вежбалишта. Прича је то за себе, јер ништа за собом нису покупили. Гомила пластичних балона од пића и – оно што нисмо успели да објаснимо: на све стране разбацане употребљене танке чарапе – налазили смо их и успут док смо се од згромљених стабала вукли уз Огледну.

Све у свему задовољио сам душу. Тридесет година гледам ту Огледну, тридесет година ме изазива, али пошто издалека изгледа „пих“ да се на њу попнеш, остављао сам је за „неки други пут“ – као таква није ми била изазов. Шта ту има да буде изазовно – обично ливадарење, мислио сам. Ни сањао нисам да до њеног подножја треба осам и по километара шипчити,  а онда уз њу – најстрмији део пута – још два километра ићи исплаженог језика, да би те на крају сачекало пробијање кроз џунглу од траве.

Мене покрећу изазови, а где ћеш већи изазов него се пењати по брдима на дан Илије Громовника. Уместо планинарских штапова (који су метални, иако се тврди да су графитни) понео сам кишобран, али са дрвеном дршком – ако загрми да се испод њега правим блесав.

Ипак није грмело. Грмеле су само моје псовке док сам крчио пут кроз џунглу. Једино нисам псовао кад је мој комшија наглавачке упао у један од шанчева. Нисам се ни смејао. Човека једноставно нестаде испред мене. Сад ми је јасно зашто су логор Сурвајвера не ту, него испод, на покошеној ливади постављали. Нису ни сурвајвери оно што су некад били. На телевизије то другачије изгледа. Није ти потребна вештачка интелигенција да намонтираш и анимираш шта хоћеш. Све се мења, једино се ми планинари не мењамо. Нама је сваки успон сурвајв. Живот без изазова је обично „пих“.

 

КРАЈ

 

© 2023 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловим или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) да се наведе пуно име и презиме аутора и постави линк nа почетну страницу овог сајта (2) да се не врше никакве измене преузетог текста и (3) да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

 

Четрнаестог овог месеца у алманаху

У петак, четвртог августа, 2023. десило се књижевно вече у кафанчету „Бети Форд“ у Скадарлији, илити што би се у нас помодно рекло: у арт-кафеу „Бети Форд“ (да чудног ли имена за нас у Србадији). Но, нобл је нобл, странско лепше звучи него да се нашки каже Белослава Бети Фијакерић или Чезић, или не дај боже Таљигић (мада би ово последње и имало смисла, с обзиром да вуче на ону чувену Талију, грчку музу, заштитницу комедије и идиличне песме); одувек смо се додворавали странцима. Немојте само вештачку интелигенцију да питате зашто се тако зове. Одговориће вам као и мени да је то „ироничан назив по имену некадашње прве даме Америка, Бети Форд, која је била позната по свом активизму и борби против зависности од алкохола и дрога“. Замисли, Бети Форд која се лечила од алкохола и таблета по престанку мандата прве даме да је симбол борбе против алкохолизма и то у Србији где је ракија национално понос-пиће, а крчмарице вино точе! Мада, руку на срце, немам ништа против што се по тој првој дами Америкe ова арт-биртија и галерија зове, јер Бети Форд је била са америчког становишта потпуно ишчашена (у оно време). Била је природна, нормална особа, некако се понашала нашки, отворена срца – што на ум то на друм. Боље у сваком случају тако зове него да се зове по некој нашој извиканој и надуваној, некој силиконки, естрадној „умјетници“ или исфабрикованој, да не кажем „дипломираној“, које „харају“ данашњом књижевном и уметничком сценом Србије, а нису ни под прозор да прођу цурама што ове вечери у 18:30, у мемљивом дворишту под липом баште „Бети Форд“ (Зетска 2) дођоше и својим блиставим и умним стиховима се огласише.

Елем у том „Бети Форд“ уметничком-кафанчету бејах и ја тог четвртог августа са госпом ми, али не пих ни ракију ни вино, него се напијах младости на књижевној вечери која је била уприличена у част излажења „Међаша 1“ првог алманаха поезије у издању Удружења независних писаца Србије. Зашто кажем да се напијах младости? Зато што су, сем нас два-три метузалема, дошли да чују поете само млади и то претежно цуре. Цуре су иначе најзаступљеније и у Алманаху. Од 59 аутора, 38 не бријају браду, односно више од 64% су песникиње. То није ни чудо, с обзиром да су данас скоро искључиво жене те које читају; логично је онда да њихова, читањем омекшала душица, осети потребу да се и лирски изрази, а још већу и другима своја осећања да исповеди (углавном нежна, топла – она остала искалиће већ где треба и кад дође време за то).

„А од кума…“ у „Међашу 1“, на 72. страни, моја поема „Четрнаестог овог месеца“ – и то на читавих десет страна! Верујем да ју је уредник Алманаха, Иван Деспотовић, одабрао због квалитета, а не зато што му је недостајало десет страна текста да попуни књигу. Шалу на страну, стварно мислим да је песма „Четрнаестог овог месеца“ мајсторски и баш песнички добро одрађена и да би било „греота“, што рекао народ, да је и неки мушки, не само женска чељад не прочита. Одрецитовах присутним дамама (и понеком залуталом мушкарцу међу нама) прву страну од тих десет, уз пропратну беседу. На жалост, слику како зборим моја ми госпа од узбуђења не услика – сва се била напела да нешто не лупим (како већ умем кад ми инспирација надође). Зато молим, ако се десило да ме је неко од присутних ипак усликао, нек благоизволи послати ми на дар то своје сниматељско дело – знаћу да му се захвалим. А ви који пропустисте ово вече под липом (ваљда је оно изнад нас била липа, мада је горостасна), проверите да ли се само хвалишем или је песма „Четрнаестог овог месеца“ заиста хвале вредна.

Ово је линк на коме се да прочитати:
https://branimirperic.blogspot.com/2023/08/blog-post_6.html.  

КРАЈ 

©2023 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловим или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) да се наведе пуно име и презиме аутора и постави линк nа почетну страницу овог сајта (2) да се не врше никакве измене преузетог текста и (3) да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

 

Четрнаестог овог месеца

  
Четрнаестог овог месеца
венчала се моја сестра мила.
Њој баш није било до брака
али...
 
До своје осме године живела је у Загребу
у стану од пет соба;
бунда јој од хермелина
чизмице лаковане беле
на бини балет играла;
била је мала велика дама
и све што јој је срце хтело
пре би и од помисли саме
као да чаробњака бајки и на овом свету има
стигло.
Другарице
причају људи
ни јеле нису само
да би са њом време проводиле
јуриле се по плочнику градском
шљапкале по бари
жврљале по катедрали
слушале брујање оргуља
занесене
опчињене
и прскале у смех
кад се томе нико не нада
јер све је било срећно
све пролећно.
 
Четрнаестог овог месеца
венчала се моја сестра мила.
Њој баш није било до брака
али...
 
Постоји у науци једна тврдња
коју је давно још нека будала дала
и никоме да падне на памет
да нешто друго каже
макар и томе у прилог.
Чињенице су непобитне
веле мудре главе:
уколико јединка више стоји
на лествици свепостања
утолико моћ генетска
преношења сећања постаје све мања
и против тога се ништа не може
човек као највише биће
генетски наслеђује само
физичка својства док
духовна
односи тама...
Врага!
 
Четрнаестог овог месеца
венчала се моја сестра мила.
Њој баш није било до брака
али...
 
Времена се мењају и ми се мењамо у њима
рекоше Латини
и пустише варваре да им сруше царство;
неста Загреба, градских плочника
неста зидова катедрала
оргуља
музике
стана од пет соба
бине и балета
неста среће и полета
време прескочи лето
за пролећем јесен стиже
и лист откиде жут
не хте да га понесе даље
пусти га да чами
и чека
други ветар
други неки пут.
Трошна кућа у којој се сад живи
сећа ли се бар блата од кога је здана?
не
сећа се једино чизмица белих
лакованих
и бунде од хермелина која
у њу уђе
а онда изађе
да буде продана;
сећа се и туге
за тамо неким градом
бљештавога сјаја
прелепим и драгим
дивнијем од маја
сећа се.
У новој школи
столица до ње је празна;
онима који падну
ни деца опроштај не нуде;
она је из Загреба
она велика мала дама;
зато нека буде сама
нека машту само има
и мисли далеке
недостижне
зато нек је нико неће
зато нека пише песме
због чежњи
и тежњи
због туге своје жуте
јер туга је жута
нека се заљубљује у оне
који за њу нити малог прста дају
нека снива снове сузе што доносе
и мисли црне
све црње
никад довољно црне
да се у црно оде сасвим
зато
 
Четрнаестог овог месеца
венчала се моја сестра мила.
Њој баш није било до брака
али...
 
Њен тата је Сидарта.
Сигурно сте чули причу
о оној руској принцези
име није важно
пуној пара
веза дворских
и кремских?
Као што то увек буде
кад неко има све
пожели и не-све;
питања многа почињу да муче
или једно
исто му дође;
одговор се тражи
у времену
у простору
у себи
ван себе.
Руска принцеза
ко ни једна друга руска
по правилима чудним
које
у законе још не ухвати нико
крену ка дну
од алкохоличарке
кријумчара
стриптизете у париском локалу
до проститутке
просјакиње дрога
службенице бога
да би се на крају нашла
у пози лотосовог цвета
са индијске стране Хималаја
мртва
колера кажу.
Сидарта додуше
није руски принц
али га исти ђаво као
и Лотреамона
и принцезу руску
нагони да попут паса
осећа жеђ за бескрајем
и да не може
да не може утолити ту потребу
јер син је човека и жене
кажу му
а њега чуди
мислио је да је нешто више
па га ни Загреб није задржао
ни место капелника оркестра градског
ни жена ко вила
ни кћер вилина.
Врсни уметник на безброј инструмената
за којим ће сцене плачем без суза
оним што највише боли
осећања своја прећутати
неста некуд
да пронађе себи инструмент такав
на којему нико досад свирао није
да свирка му нова одговор да
ко је и шта је
и шта га то вуче
вуче?
Чује се да је чак до Аустралије стиго
сад у фабрици конзерве пуни
место сјаја бина
ко зна
можда најзад смисао има
или хвата предах
да још једном крене
јер лотос га чека
Хималаји
и река што тече
у неповрат.
 
Четрнаестог овог месеца
венчала се моја сестра мила.
Њој баш није било до брака
али...
 
Прва карта стигла је из Дубровника
а за њом не стигоше редом
из Париза, Амстердама
Малмеа, Осла
Торонта, Санта Феа
и сијасет других далеких градова;
о како мора да су сви они бајни
кад је њен тата у њима био!
И у глави малој мисао сину
па се вину
и крикну
у бескрај:
једном да се створи време
у којем ће моћи за татом да крене –
идеја
притајена
уздрхтала
да не чује нико –
једног дана можда.
А дотле
пусти да те уче
моралу
и врлинама глупим које људи цене
буди скромна
фина
јер живот је бина
позорница права
за пајаца
и харлекина.
 
Четрнаестог овог месеца
венчала се моја сестра мила.
Њој баш није било до брака
али...
 
Одрасла је најзад
зна
јер у души боле вапаји све јачи;
бескрај ме зове!
као пси завија тело
и чело се роси
час хладно
час врело;
гледај!
види се некакав пут
тамо
неодређен
али жут!
Удаје се
за то изабраник није важан
банчин службеник
шта ли?
Али банка има пословнице широм света
па и у Париз може да шаље службенике своје;
пет година са Паризом биће доста
Сорбона, Лувр
Поља Јелисејска
а онда већ
пут се даље зна
за Паризом Амстердам
за Малмеом Осло
Торонто, Санта Фе
и сијасет других далеких градова
можда и Хаваји, Тахити
острва Бермуда
Аустралија!
све одговор да дâ
ко је и шта је
шта је то вуче
и има ли права
одговор да иште
па најпосле да ли и питање зна?
Достићи свој ехо и престићи себе
са журбом се мора
јер већ дуго лотос је чека
Хималаји
и река што тече
у неповрат.
 
Четрнаестог овог месеца
венчала се моја сестра мила.
Њој баш није било до брака
али...

 
© Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловим или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

 

Лију Цисин: „Крај смрти“

刻葱欣: „死神永生”

„Лагуна“, Београд, 2021. Са кинеског превео: Бојан Тарабић

 

Прочитао сам и ову трећу књигу из апокалиптичне трилогије Лију Цисина. Не читајте је ако нисте способни да се носите са тешком депресијом која ће вас неминовно пратити све време читања. Лију Цисин је или генијални лудак или тежак психопата. У сваком случају изузетне је интелигенције и имагинације, притом је инжењерски и информатички поткован. Једино је такав човек могао да изатка овакав ужас од безнадежности, без узбуђења, хладнокрвно, а притом да му реченице теку, чак и са лирским пасажима по којима се источњачки писци иначе препознају. Сво црнило и неспокој у овом роману, толико ми је притискало груди и чинило несрећним, да сам ноћу имао мучне снове, какве иначе никад не сањам. Танка је нит која раздваја генија од лудака. Није лако његовој души са њим.

Мало да дотакнем и превод са кинеског. Бојан Тарабић је изванредно превео, да не кажем поново написао само сад на српском Лијуову трилогију. Превођење неког дела је у ствари његово поновно писање на другом језику држећи се изворника. Бојанове реченице су као и Лијуове изванредне. Ако му се ишта може замерити то је што би мало-мало, кад му недостане реч на српском за неку кинеску, буквално измишљао нову иако је имао сијасет постојећих које су једнако добро ту могле да стоје. Већином његове измишљотине буду симпатичне и не сметају, али се деси да неке тако лоше звуче да нити схваташ зашто их је измишљао, нити су лепе за ухо. Не знам које је струке Бојан ако није дипломирао кинески језик, али му свака част како се носио са стручним терминима из физике и информатике.

Дакле, да ли читати Лију Цисинову трилогију или не? Све зависи да ли имате желудац за дистопију. Ја је лично не волим и не читам је. Не бих ни ово Лијово награђивано дело читао да ме није хипнотисао добри СФ и дубина Лијуове имагинације. Превагнуло је то и савладало одбојност и мучнину коју у мени изазива дистопија.

Објавих ово испред на Фејсбуку, а мој најбољи друг са факултета ми овако прокоментариса: „Све бих поверовао, али да си депресиван то не.“ Наравно, то је написао пецкајући ме. Упецан морадох да одговорим.

"А ко је рекао да сам депресиван? Пу, пу, пу далеко од тога. Само сам нагласио да књига тешко притиска душу, наравно не сваког него оног ко као ја који прелази из овог света у свет књиге коју чита или филма који гледа. Просто сам упозорио депресивце да је не читају. Неће је ужас (не)могуће стварности из ове књиге прогонити годинама као што су мене слике сумрака са почетка филма „Ајкула“, због којих ме и дан-данас зебња хвата кад улазим у дубоку воду, а волим да сам у дубокој води, али да ће их самлети, то хоће. Срећом, птице још увек цвркућу, цвеће цвета, шуме се зелена и мора плаве. Наша планета и звезде на небу и даље постоје и постојаће чим избледи мòра коју ће осетљивим психама нанети ова књига. Мòра није депресивност већ је само последица бујне маште, а моја је више него бујна. Мòра те прође и опет живиш, депресивност је она која остаје и убија."

© 2023 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловим или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.