Нона Марија се покајала

(одломак из рукописа романа „Ернест, мој теча“)

Сутрадан пошто се мајка породила са Едијем (Eddy), отац је морао на посао. За изостанак неколико дана узастопце, а не бити сам болестан, добијао се отказ. Мајка је остала сама са малом децом и тек рођеном бебом. Мени је било једанаест година, довољно да схватим колико је изнемогла. Тата је на време писао њеној мајци, нона Марији, послао јој био и телеграм, али она није дошла. Љута је била на оца. Избацио је био из куће кад му је рекла да је дете њеног сина син директора и да га зато не тера да јој гланца ципеле као што је мене свакодневно терала. Љутина је била јача од љубави према властитој кћери и мајчинског нагона да јој се нађе око порођаја.

Онако измучена вишедневним порођајем, мајка је устала из кревета и рекла ми да наложим ватру и ставим доста воде да се греје. Захватио сам неколико пута воду из цистерне и напунио судове које ми је рекла. Док се вода грејала, из спаваће собе сам изнео у двориште гомилу крвавих чаршава и другог рубља.

Замотана у неколико шалова мајка је почела прати. Прало се тада са даском. Даска се стави у корито, наслони се на стомак, а онда се рубље преко ребрасте површине даске сапуња и трља. Просто. Само што те после данима боле и крста и руке.

– Mama dame che mi lavo! Мама, дај да ја перем! – молио сам је.

На моје цвиљење одговарала је ћутањем. Прала је и плакала.

У неко доба чуо сам топот коњских копита. Погледао сам преко зида који је ограђивао наше двориште. Фијакер!

– Forsi xe la Nona! Можда је нона! – рекао сам с надом мајци.

Као да ме није чула. Није ни главу подигла. Прала је и даље са оно мало снаге што је још имала у себи. Једино што су јој сузе још јаче текле.

Фијакер је стао испред наше капије. Из њега је сишла нона. Била је обучена у тамно-сиву хаљину. Имала је и шеширић на глави.

Фијакериста је овога пута скинуо само један кофер. Исплатила га је и ушла у двориште. Кад је видела мајку како пере, потрчала је.

– Нинице, моја! – узвикнула је с мешавином прекора, саосећајности и покајања. Још ми и данас одзвањају у ушима те њене речи, једине две које је икад изговорила на хрватском. Од та три осећања смешаних у њеном узвику, не знам који је требало да буде искрен. Желим да верујем да су била сва три, јер ипак, родила је ту ћерку: мајка која роди не може да не осећа бригу за своје дете. А та њена ћерка је у том тренутку управо увијала један од чаршава и цедила га. Подигла је своје измучено и исплакано лице, подигла поглед према њој и једва чујним гласом рекла:

– Se nol va via ghe fico una sberla con questo che la svolera la de dove che la xe vegnu! Dove la iera quando che la go ciama, quando che la suplicavo: "Mama, vien, iutime!" Ако се не удаљите одаламићу вас овим да ћете одлетети тамо одакле сте дошли! Где сте били кад сам вас звала, кад сам вапила: „Мајко, дођите, помогните ми!“

Али нона није устукнула. Ухватила је чаршав, боком је почела да је гура и потискује од даске. Онако изнемогла, мајка није имала снагу да јој се одупре. Узео сам је за руку. Плачући заједно са њом, одвео сам је у собу и помогао јој да легне у кревет.

Нона Марија је напољу наставила да пере а ја сам се вратио и наставио да захватам и доносим воду.

Пре њеног доласка, због тога што мајка није могла сама, неколико дана нисам одлазио у школу. Оправдао сам то уверењем које је набавио отац, не знам ни од кога ни како.

Увече, кад се отац вратио с посла и угледао у кући нону, лице му је добило такав израз као да је видео авет.

– Cosa la cerca qua? Dove la iera quando sua fia la sercava? Шта тражите овде? Где сте били док вас је ћерка звала?…“ – излио је из себе сву огорченост која му се накупила. Глас му је просто режао од љутине.

Кад је чула оца, а нарочито такав његов глас, мајка је устала и молила га да се смири.

Зачудо, овога пута, за разлику од претходних кад дигне нос, нона нити је шта рекла, нити је отишла да се закључа у моју собицу из које ме избаце док је овде.

Све се, срећом, завршило само на томе. Нона је остала, а тата се надаље трудио са њом да има што мање посла. Живот се полако враћао у нормалу. Изузев неколико пута кад сам стизао из школе. Мада, кад је нона у питању, и то је била „нормала“. Почевши од капије до улазних врата затицао сам „постројено“ неопрано посуђе: тањир, кашике, кутлачу, шерпу, виљушке, лонац, итд. Не могу да тврдим да је „постројавање“ било баш тим редом, али знало се да сам ја тај који је морао све то да покупи, однесе у судоперу и опере. Мајка се још опорављала од порођаја па смо је сви у кући, колико год нам је то допуштала, штедели. Иако је нона била ту, наставио сам да обављам главнину кућних послова уместо мајке, као и пре нониног доласка, укључујући и прање судова. Нони није пало на памет да ме у нечему бар одмени.

То са „постројавањем“ прљавих судова, почело је да се дешава кад се мајка била довољно опоравила да је могла на дуже да борави ван куће. Најчешће кад је ишла у продавницу, или да набере нарамак суварака за шпорет, или суботом у Монфалкон да сачека оца како би у граду покуповали што им је потребно (тата је суботом примао плату; тад је радио до тринаест часова). За то време су са ноном у кући остајали трогодишња Естер, тек рођени Еди и, никако не могу да се сетим да ли и Егле, или је у то време била у санаторијуму. Дешавало би се то ко зна докле да се нисам пожалио родитељима. Онда је престало.

Нона се код нас задржала до иза Нове године. Од нас је отишла, као што је то увек чинила, мало у Горицу код сина, одатле се враћала возом за Трст, а од Трста бродом у Пулу. 

КРАЈ

Објашњења уз текст:

Дијалози у причи нису на званичном италијанском, него је то бизијак, локални дијалект италијанског.

© Бранимир Перић

Текст у целини или деловима може бити преузет и објављен искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена писца и постављање линка на овај блог одакле је текст преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање текста не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Прича је преузета из рукописа још необјављеног романа Бранимира Перића: "Ернест, мој теча".

Слика предњих корица романа "Ернест, мој теча"

Прича је објављена у електронској књизи „Неказано казује - Зборник прозних радова“, издавач Међународно удружење књижевних стваралаца и умјетника Неказано, Бар, фебруар 2025, стр. 34-36.

 

Нона Марија је нестала

(одломак из рукописа романа „Ернест, мој тече“)

Десило се једном да је нона Марија нестала. Била је у то време већ превалила осамдесету годину.

Мамина и татина кућа је била прави „азилум пекаторум“ (латински: asylum peccatorum: уточиште грешника). Коме год да устреба смештај, срце моје мајке, широко као море, увек би се сажалило.

Те 1960. године, код мојих се са својом шестомесечном ћерком привремено преселила Олга Дамјани. Олги није било први пут да је у „азилуму пекаторуму“ моје мајке. Имала је петнаест година кад је из Монтоне у Истри, трбухом за крухом сишла у Пулу и одсела код своје родице, у кући до мојих родитеља. Кад се родица одселила, остала је без смештаја. Моја мајка се, наравно, сажалила и примила је у кућу. У кући су је сви заволели. Остала је пар година док није пронашла мужа и преселила се недалеко од мојих. Родила је кћер. Кад је детету било шест месеци, муж је напустио. Поново се нашла на улици, овога пута са бебом у наручју, без средстава за живот. Где ће другде него назад у „азилум пекаторум“ моје мајке. За страдалнике је у њему увек било места. То што не буде довољно за овдашње, није важно. Кад је у кући беба и велика кућа постаје тесна.

Тискали су се моји тако у кући са Олгом и њеном бебом данима, док једном мама и тата нису упитали мог најмлађег брата, Енија, да ли би ишао да спава код ноне. Нонина кућа се налазила у дну врта, педесетак метара далеко. Живела је сама. Иако јој је кућа била мала, више кућерак, могло се у њој наћи каквог-таквог простора за спавање, за разлику од „азилум пекаторума“ мојих родитеља.

Сваке вечери, Енио је одлазио нониној кући, а ујутру, кад сунце добро одскочи и глад га пробуди, устајао је и, назад, истим путем кроз врт, утрчавао мајки у кујну.

Са доласком бебе у „азилум пекаторум“, нона је прилично проредила своје доласке мојима. Сама је кувала и хранила се, моји јој по том питању нису били потребни.

Прошло је доста времена од њеног последњег обиласка „азилума“. Сасвим довољно да моји примете да је већ дуго није било.

Једног јутра, још онако крмељивог, мама и тата су упитали Енија за нонино здравље. Енио је слегнуо раменима. Како би то он могао знати? Виђаш ли ти њу уопште? Не. Па, кад си је последњи пут видео? Никада је није видео. Кад дође да легне она је већ легла, а кад устане, она је већ устала. Тако месецима. По мраку је немогуће да је види – нона нема струју.

Моји су се забринули. Отишли су до ноне. Нису је затекли. Чекали су је до поднева. Од поднева су се дали у потеру. Тражили су је најпре по ближој, а онда и по даљој околини. Распитивали су се код суседа, пиљара, продаваца кикирикија и мандола на риви. Где је све нису тражили. Као да је у земљу била пропала. Претурали су јој и по стварима не би ли открили куд је могла отићи. У столу су јој нашли пасош. Значи, није отпутовала у иностранство. Милицији су пријавили њен нестанак.

Прошло је седам дана у бризи и неизвесности. Свашта су помишљали. Једног јутра – изненађење: ето ти ноне на капији. Сасвим нормална, одморна, ништа јој не фали.

– E fin adeso dove la iera, mama?! Па где сте досад били, мама?! – заскочила је моја мајка.

– Iero in ospedal. У болници – одговорила је нона сасвим опуштено, као да се то, да нестаје, дешава сваког дана.

– Come, in ospedal, che anche la sercavimo?! Како, у болницу, кад смо Вас и тамо тражили?!

– Si voi sercavi Maria Nacinovich , ma mi me go registra come Maria Vlacich! Е, ви сте тражили Марију Начиновић, а ја сам се пријавила са девојачким презименом, Марија Влачић!

– Perché? Зашто?! – збунише се моји.

– Per farve dispeto! Вама из ината! – добацила им је преко рамена нона. Провукла се између мајке и оца и отишла у своју кућицу.

Типична нона. До краја је остала иста.

  

КРАЈ

Објашњења уз текст:

Монтона (Montona d'Istria) је италијански назив за истарско место Мотовун.

Дијалози у причи нису на званичном италијанском, него је то бизијак, локални дијалект италијанског.

© Бранимир Перић

Текст у целини или деловима може бити преузет и објављен искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена писца и постављање линка на овај блог одакле је текст преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање текста не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Прича је преузета из рукописа још необјављеног романа Бранимира Перића: "Ернест, мој теча"

Слика предњих корица романа "Ернест, мој теча"

Прича је објављена у електронској књизи „Неказано казује - Зборник прозних радова“, издавач Међународно удружење књижевних стваралаца и умјетника Неказано, Бар, фебруар 2025, стр. 31-33

 

Силом поштар

или како сам постао штрајкбрехер

Овога пута нисам чуо драгог чика поштара под прозором како дозива: „Перићи! Пошта!“ Уместо његовог веселог гласа, зазврја ми кућевни телефон. „Овде управник поште, добар дан!“, пресече ме преко пола. Да се чика поштару није нешто десило кад ме управник лично зове?! Никако да се отресем оних времена кад су нам из поште само тужне вести стизале. Телеграм нам је био најмрскија ствар, ником га нисмо желели. Ил' ти је неко близак „отпутовао“, или ти је стигао позив за војску. Како обрнеш, оба су да ти се стегне грло. Срећом па телеграми изумреше. Тужне вести се сад на други начин саопштавају, осавременили смо се. Уместо да ти чика поштар на моторчету донесе телеграм, за оне најрођеније цимну те мобилним ближњи (ако их имаш, или даљњи, ако ближњих немаш); за оне који ти нису најрођенији бипну ти и ближњи и даљњи електронску поруку, а за оне који ти нису ништа, а на неки начин су ти значили ( „селебрити“ углавном), затрпају те „новостима“ преко друштвених мрежа и пријатељи и непријатељи (у стара добра времена у те сврхе користиле су се бандере). Ето зато искључујем мобилни са мреже кад пођем да спавам. Нек умире ноћу коме се умире и нек је будан онај коме се не спава. Себично?

„Не није му се ништа десило,“ умирује ме управник. „Само је са осталим поштарима у штрајку. Ових дана коље за пастрму па није згодно онако масних руку да разноси писмиће. Штрајк му дошô ко поручен. Није морао да узима слободне дане нити да отвара боловање. Двадесет девети новембар, традиционални свињокољ, само што није – десет дана горе доле не значе много (сем свињама). Биће чварака за све. Него, ако бисте били тако љубазни, упалите кола и дођите до поште да подигнете пошиљку – ево је код мене на столу, стигла је Постекспресом. И понесите триста динара за поштарину.“

Из Сокобање су ми још пре две недеље јавили да су ми послали пошиљку. Значи зато је путовала толико дуго! Штрајкују и сокобањске чике поштари. Мора да је пословодство Поште унајмило штрајкбрехере кад се и нама овде у планини докотрљао Постекспрес. Само су причекали да се накупи довољно писмића и пакета за овамо, што мање штрајкбрехера да плате. Са овим штрајком који већ подоста траје није им лако. Није ни нашем управнику лако. Све сад мора сам: да је у пошти и да разноси писмиће истовремено. Дупликаторе наука још није измислила сам себи да буде близанац. Уосталом где си ти видео управника да ради. Не иде, брате. Разумем га потпуно. Зато упрегни оне којима су пошиљке упућене, нек раде уместо тебе (то јест уместо поштара који пастрми) – нема ти друге.

Хајте молим вас, шта сте ме одмах напали! Не кудим ја нашег управника. Душеван је то човек. Ето, понудио се да ми дотури ту пошиљку чак до бензинске пумпе на излазу из села да не пешачим до поште. Да поделимо посао, вели, пумпа ти је таман на пола пута. Каже, са' ће му пауза (кућа му је прекопута пумпе), па кад већ иде на доручак (а доручкује код куће), толико може да ми учини. Фала ти, управниче, ки брату. Не мô ми се баш толико секираш. Кад већ палим кола за тај километар, упалићу их и за два до поште, само ти на миру једи, не дô бог да те и трба заболи. Кад после доручка видиш да се нешто у пламену зауставља пред твоју пошту, знаћеш да сам стигао. Боље да теби изгори пошта, јер ако плане пумпа, будем ли са упаљеним колима, како си ми препоручио, отишао до ње по своју пошиљку – изгоре нам пола села.

Кола се ипак не пале тако лако. Сачеках један сат – толико сам рачунао да ће управнику бити довољно да поједе доручак што му је мама спремила – па одох до поште да донесем себи пошиљку.

„А, ти ли си тај штрајкбрехер!“ сачекаше ме испред поште два намргођена поштара (који не кољу свињу). Уплаших се сад стварно за своја кола. Мора да су гледали пренос преко Тик-Тока како њихове колеге из Београда разговарају са представницима владе па се и они напалили – заврћу рукаве.

Срећом осмехнуше се. „Шта си се удроњô! Знамо да ни теби као пензионеру није лако. Ми чекали двадесет година да нам дође до грла, а ви, пензоси, шта ви чекате? Барем ви не мора да страхујете од штрајкбрехера! Нема тог штрајкбрехера који би за вашу цркавицу брехеровао.“

Стварно, имају људи право. Као пензионери нисмо ти ни за штрајковање. Али зато можемо да будемо штрајкбрехери, што се из приложеног види. Ко није уз власт нека топи маст.

КРАЈ

© Бранимир Перић

Текст у целини или деловима може бити преузет и објављен искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена писца и постављање линка на овај блог одакле је текст преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање текста не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Хумореска "Силом поштар", објављена је у часопису "Књижевне вертикале" број 33/34,  година XII, мај-децембар 2024, Удружење независних писаца Србије, Београд, март 2025

 

Пошто, до ког си дна пала!

  

Послао сам у петак из Брзећа препоручену пошиљку са књигама пријатељици која станује на Звездари (Београд). Сва радосна јавља ми јуче (понедељак), видела je у апликацији Поште („Праћење пошиљке“) да је пошиљка на достави. Чека она, чекам ја. Прође подне, прође време ручка, дође поподне, паде и вече, а од пријатељице нема абера да су јој књиге стигле. Чек да погледам статус пре него што је позовем и не укорим је због неувиђавности што ми није јавила да јој је пошиљка стигла. Отворим Поштину апликацију, кад оно, имам шта да видим, умало ме шлог није стрефио. Протрљам очи, ставим џозлуке да јасније видим. Не, не варам се. У рубрици Статус (пошиљке) пише „Враћена (Адреса непозната)“. Како, бре, непозната?! Почињем да кувам. Једва сам сачекао јутро да позовем управника поште у Брзећу за савет шта да радим. Срећом, човек разуман, има искуства са оваквима као што сам ја. Умирио ме. Каже, нек пријатељица оде до своје поште, даће јој пошиљку. Јавим ја пријатељици. Опет чекам. Нема је да се јави. Да ли је отишла или није? У зло доба ето ти поруке од ње. Отишла је, али се без пошиљке вратила. У пошти су јој рекли да је пошиљка већ увелико у поступку враћања пошиљаоцу (поступак је покренут још јуче!), ништа се не може учинити. Сад не само да сам прокувао, него сам и оспице добио. Не могу да верујем! Зар је то она Пошта у којој сам безмало двадесет година с поносом радио? Она Пошта која је била пример свим фирмама у земљи по уређености, устројству процеса, процедурама које су строго поштоване, клијентима који су јој били на првом месту?! Зар је то она иста Пошта која је сматрала својом чашћу да нађе начина да уручи пошиљку и кад на њој нема адресе, не само ако је погрешна?! Послао брат моје госпе са мора разгледницу својој другарици у Крагујевац, али јој није знао адресу. Уместо адресе на разгледници написао: „Чика поштаре, не знам адресу, знам само број телефона. Молим те уручи јој разгледницу!“ И, гле, другарица добила разгледницу. То је била Пошта! А сада, а данас, мрзело поштара да носи пакет са четири књиге, лакше му било да на пошиљци напише „Адреса непозната“. Чак и да није тако било, да је просуо кафу преко адресе па адреса остала толико умрљана да више није могла да се прочита, у апликацији у којој се воде препоручене пошиљке могао је да види улицу и број. Ако није он, могао је контролор који распоређује и контролише поштаре, па и сам управник поште кад је поштар у пошту пошиљку вратио неуручену. Пошиљка у пошти у Брзећу није могла бити примљена као препоручена ако јој се у апликацију Поште не унесу исправна улица и број – апликација би је одбила, не би јој доделила код по коме сам јој пратио статус. Није ми за поштарину коју ћу морати поново да платим кад ми се књиге буду вратиле (ако се врате), то ме не боли. Боли ме сазнање у какву нам се јадницу Пошта претворила, нечовечну, без предусретљивости и осећаја за човека, без жеље да се клијенту изађе у сусрет, да се осети уваженим и поштованим, да и даље може да се куне у једину институцију у коју се још могао да закуне. Све смо уништили, сами себе пре свега. Уместо да будемо бољи, тражимо кривца у другоме. Знам шта ће се десити ако ово ико од надлежних у Пошти буде прочитао: наћи ће стотину образложења и изговора – такви смо постали – само неће признати да нам је и Пошта постала безосећајна! 

© Бранимир Перић

Текст у целини или деловима може бити преузет и објављен искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена писца и постављање линка на овај блог одакле је текст преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање текста не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

 

О куповини преко интернета

 

Ја, који сам увек био окренут будућности, почео сам да се плашим отуђености коју нам будућност доноси. Страшно стиже и до нас галопом. Трговине се затварају, људи остају без посла, а ми, који смо до скора уживали у обилажењу продавница, хипермаркета, великих робних кућа, па и оних малих, бутика, дућана, бакалница, све више почињемо да наручујемо преко Интернета, заваљени у фотељу, искривљене кичме, атрофираних мишића, омутавели. Једину људску реч коју изустимо је оно кад поздравимо разносач наручене робе који нам закуца на врата. А ни тога ускоро неће бити. Робу ће нам доносити дронови, спуштати је на терасу, или чак улетати у собу кроз отворен прозор. Полагаће нам је крај проклете фотеље, на дохват руке, да се ни ту не помучимо кад купљено подижемо. Сваком куповином преко Интернета, армија нас дегенерисаних лењиваца, генерисаће армију оних других, отпуштених с посла, будућих социјалних случајева, бескућника, који неће имати више од чега да живе, јер неће бити нас, живих муштерија, које им долазе на ноге и уживо од њих пазаре. А онда ће армију бескућника сменити армија оних који из фотеље купују, јер ће фотељашима опадати куповна моћ, плате ће им бити све тање, пензије ће се топити, или ће они који су их до тада новцем помагали то престати да чине, пошто ни сами себе неће имати од чега да се прехрањују. Тако све дубље, док се читав систем не уруши и не буде више ни фотељаша, ни куповине преко интернета, а ни самог интернета, док сви не постанемо армија гладних бескућника која тумара улицама и преврће празне контејнере, док се не вратимо у првобитну заједницу, животињско царство преживљавања и борбе за опстанак,  док остаци човечанства не крену у нови почетак, еволуцију, поновно уздизање, робовласничко друштво, феудализам, до нове индустријске револуције, још новије технолошке и поновног урушавања система. То ја зовем curiculum vitae човечанства. То је наш генерички си-ви, а не оно што лажемо краткорочно уз молбу за запослење. Circulus vitiosus – зачарани круг од кога ми се коса диже на глави.

© Бранимир Перић

Текст у целини или деловима може бити преузет и објављен искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена писца и постављање линка на овај блог одакле је текст преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање текста не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Микро есеј "О куповини преко интернета" објављен је у књизи "Зборник медитације" у издању Креативне радионице Балкан, Београд, март 2025, стране 34-35.