Андрей Санников - Вальс Наташи Ростовой и князя Андрея

Стари мајстори

 

Вечерас касно примих дарак за лаку ноћ од моје драге пријатељице, спот на коме се смењују слике старих мајстора са балова а прати их заносна музика „Другог валцера“ из „Свите за оркестар“ композитора, безмало нашег савременика, Дмитрија Шостаковича. Уместо да ме ове очаравајуће слике и још чаробнија музика понесу у слатки сан, разбудише ме свог, те уместо блаженства које носе, осетих ненадани жал за временима којих више нема (не онима из мог детињства, младости, прошлости уопште), већ за оним чаром којима су могли само стари класици да нас хипнотишу, узнесу, понесу, заведу да патимо за оним што немамо нити ћемо икада имати. Мојој драгој пријатељици зато овако одговорих (нека ми не замери, а  не замерите ми ни ви који ово у ове ситне сате читате):

Предивно! Кад год бих видео црнокосу и мушкарца у униформи на овим сликама, видео бих Наташу Ростову и Андреја Болконског, улазио и сам у кадар, поистовећивао се са Болконским, њихао се подијумом, витлао са Наташом, а она би у вртњи, опијена, повијала главу уназад, очи би јој сјале, руменели се образи, дах кидао више од узбуђења него саме кретње... Било је то време ратова, али надасве љубави, праве, болне и оне узлетеле, од које пуцају груди, не ретко и смешаних осећања, очајне жудње и страха од неиспуњења. Све ми се чини, нико није умео да воли толико искрено и тако дубоко као што се волело тада. И још ми се чини да из генерације у генерацију љубав – она исконска, чиста, искрена, којој се предаје мисао, тело цело, проткана уздасима, дрхтајима, бѝлом које час грува, час неми – све више бледи, тоне, престаје да буде она љубав која жари образе, преврће снове, гужва јастуке, која немирима испуњава ноћ, јутро, дан цео… не предаје се, али узмиче пред огољеним сексом, бруталношћу, најприземнијим нагоном сирове путености, безосећајношћу у односима, извитопереним перцепцијама подстакнутим халуциногеним супстанцама, распаљеним бруталним сликама животињских односа којима нас бомбардују данашњи филмови, површношћу којом се пишу данашње књиге... Зар дрхтаје љубави да налазимо само у „љубићима“ над којима уздишу уседелице а пишу их исте такве, као и у песмама очајних домаћица изневерених нада којима нам затрпавају „друштвене мреже“ по интернету? Зар само у филмовима из златног доба Холивуда, у старим француским филмовима са обавезним несрећним крајем, или старим италијанским филмовима протканим социјалном бедом да тога има? Где несташе они вајни песници који нас уздизаше, који нам душу оплемењиваше? Староградске песме више нико не свира, још мање пева. Стискавац се давно више не игра. Лаку ноћ.

Dmitri Shostakovich - The Second Waltz - YouTube

КРАЈ

 © Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Дана 22. новембра 2023. на македонском књижевном порталу "Крајбрежје" појавио се преведен текст "Стари мајстори" аутора Бранимира Перића уз свесрдно ангажовање преводиоца Татјане Маженковске. Текст на македонском можете прочитати на адреси https://krajbrezje.mk/2023/11/22/starite-majstori-branimir-perikj/ и упоредити га са изворним текстом на српском језику.

Страница књижевног портала "Крајбрежје" на којој је објављен на македонском текст "Старите мајстори" Бранимира Перића (https://krajbrezje.mk/2023/11/22/starite-majstori-branimir-perikj/)

Силом поштар или како сам постао штрајкбрехер

 

Хумореску илустровао Бранимир Перић

Силом поштар

или како сам постао штрајкбрехер

Овога пута нисам чуо драгог чика поштара под прозором како дозива: „Перићи! Пошта!“ Уместо његовог веселог гласа, зазврја ми кућевни телефон. „Овде управник поште, добар дан!“ Пресече ме преко пола. Да се чика поштару није нешто десило кад ме управник лично зове?! Никако да се отресем оних времена кад су нам из поште само тужне вести стизале. Телеграм нам је био најмрскија ствар коју ником нисмо желели. Ил' ти је неко близак „отпутовао“, или ти је стигао позив за војску. Како год обрнеш, оба су да ти се стегне грло. Срећом па телеграми изумреше. Тужне вести се сад на други начин саопштавају, осавременили смо се. Уместо да ти чика поштар на моторчету донесе телеграм, за оне најрођеније цимну те мобилним ближњи (ако их имаш, или даљњи, ако ближњих немаш); за оне који ти нису најрођенији бипну ти и ближњи и даљњи електронску поруку, а за оне који ти нису ништа, а на неки начин су ти значили ( „селебрити“ углавном), затрпају те огласима преко друштвених мрежа и пријатељи и непријатељи (у стара добра времена у те сврхе користиле су се бандере). Ето зато искључујем мобилни са мреже кад пођем да спавам. Нек умире ноћу коме се умире и нек је будан онај коме се не спава. Себично?

„Не није му се ништа десило,“ умирује ме управник. „Само је са осталим поштарима у штрајку. Ових дана коље за пастрму па није згодно онако масних руку да разноси писмиће. Штрајк му дош'о ко поручен. Није морао да узима слободне дане нити да отвара боловање. Двадесет девети новембар, традиционални свињокољ, само што није – десет дана горе доле не значе много (сем свињама). Биће чварака за све. Него, ако бисте били тако љубазни, упалите кола и дођете до поште да подигнете пошиљку – ево је код мене на столу, стигла је Постекспресом. И понесите триста динара за поштарину.“

Из Сокобање су ми још пре две недеље јавили да су ми послали пошиљку. Значи зато је путовала толико дуго! Штрајкују и сокобањске чике поштари. Мора да је пословодство Поште унајмило штрајкбрехере кад се и нама овде у планини докотрљао Постекспрес. Само су причекали да се накупи довољно писмића и пакета за овамо да што мање штрајкбрехера плате. Са овим штрајком који већ подоста траје није им лако. Није ни нашем управнику лако. Све сад мора сам: да је у пошти и да разноси писмиће истовремено. Дупликаторе наука још није измислила да сам себи буде близанац. Уосталом где си ти видео управника да ради. Не иде, брате. Разумем га потпуно. Зато упрегни оне којима су пошиљке упућене да раде уместо тебе (то јест уместо поштара који пастрми) – нема ти друге.

Хајте молим вас, шта сте ме одмах напали! Не кудим ја нашег управника. Душеван је то човек. Ето, понудио се да ми дотури ту пошиљку чак до бензинске пумпе на излазу из села да не морам до поште – да поделимо посао, вели, пумпа ти је таман на пола пута. Каже, са' ће му пауза (кућа му је прекопута пумпе), па кад већ иде на доручак (а доручкује код куће), толико може да ми учини. Фала ти, управниче, ки брату. Немо' ми се баш толико секираш. Кад већ палим кола за тај километар, упалићу их и за два до поште, само ти на миру једи, не д'о бог да те и трба заболи. Кад после доручка видиш да се нешто у пламену зауставља пред твоју пошту, знаћеш да сам стигао. Боље да теби изгори пошта, јер ако плане пумпа, будем ли са упаљеним колима, како си ми препоручио, отишао до ње по своју пошиљку – изгоре нам пола села.

Кола се ипак не пале тако лако. Сачеках један сат – толико сам рачунао да ће управнику бити довољно да поједе доручак што му је мама спремила – па одох до поште да донесем себи пошиљку.

„А, ти ли си тај штрајкбрехер!“ сачекаше ме испред поште два намргођена поштара (који не кољу свињу). Уплаших се сад стварно за своја кола. Мора да су гледали пренос преко ТикТока како њихове колеге из Београда разговарају са представницима Владе па се и они напалили – заврћу рукаве.

Срећом осмехнуше се. „Шта си се удроњ'о! Знамо да ни теби као пензионеру није лако. Ми чекали двадесет година да нам дође до грла, а ви, пензоси, шта ви чекате? Барем ви не мора да страхујете од штрајкбрехера! Нема тог штрајкбрехера који би за вашу цркавицу брехеровао.“

Стварно, имају људи право. Као пензионери нисмо ти ни за штрајковање. Али зато можемо да будемо штрајкбрехери, што се из приложеног види. Ко није уз власт нека топи маст. Замишљам нашег чика поштара, кад му буду причали за ово, како ће уз казан да се зноји. Све ми дође слатко (то јест слано) на његов ред.

КРАЈ

ПС: У пошиљци коју сам себи донесох нађох књигу „Зборник 4“ са награђеним и одабраним песмама и причама на четвртом међународном књижевном конкурсу удружења књижевника „Стојан Живадиновић“ из Сокобање. И не само књигу. Уз књигу нађох и похвалу за награђену причу коју су ми у овој књизи објавили (додуше беше „лечка“ изгужвана, јер штрајкбрехери су штрајкбрехери због пара, не да би били пажљиви). Ако вам се чита проза (прича је кратка, чика Милентије, не брини! – овај ми чика Милентије баш утерао страх у кости), ево је на мом блогу. Кликните на линк испод и отвориће вам се.

БРАНИМИР ПЕРИЋ, онај који сам: Изгубили смо Шубару (branimirperic.blogspot.com)

© 2023 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

 

Изгубили смо Шубару

Данас смо у дубокој жалости. Весна цео дан плаче, сва се надула, а мене боле руке од копања. Нема више нашег мачка, нашег Шубаре. Сахранио сам га у дну Дрењака. Неко га је ноћас убио колима на кривини изнад нашег насеља. Није нам јасно шта је тражио на путу кад никад тамо не иде, а тек никада тамо где су нам јавили да су га видели да лежи мртав. Ово  је трећи мачак за којим тугујем. Први се родио истог дана кад и ја. Убио га је мој теча из пиштоља јер му је ноћу крао канаринце из кавеза. Други је био мачак Марко, зифтано црни шмекер из Војводе Путника 76. Тај се није бојао никога и никог сем нас није пуштао да га помилује. А онда га једнога дана једноставно није било. Кажу, кад мачке и пси осете да им се ближи крај, одлазе далеко. Наш Шубара није имао потребе тако нешто да осећа. До самог мрака се јуче играо са децом, дозвољавао да га носају и даве, пуштао и њиховог куцова.

Умро је наш Шубара. Тако га је Весна од миља назвала; као, претила му да ће од њега шубару да направи ако није послушан, јер био је сав као шубара Дејвид Крокета, не само по боји, чак је и дабровски реп Дејви Крокета имао. Деца тугују, не могу да верују. Долазе и по ко зна који пут нас питају да им испричамо како је погинуо – као да ми то знамо и као да они знају шта је то кад неког нема више. Ишли су гроб да му траже.

Више ни једном мачету ни куцову нећемо дозволити да нам Дрењаку приђе. Викаћемо на њега, јурићемо га метлом. Боље да остане гладан него да га више нема. Зар не осећају да овде четвороножни мезимци трају само једну сезону. Где им је онај урођени инстинкт којим непогоде предсказују? Неће вала ниједан псић ни маче, ма како умиљати били, ни зрно из наше руке више да окусе. Просућемо у поток сву ону храну коју смо купили да хранимо несрећнике које бездушни двоношци из кола у наше насеље убаце. Кад бисмо имали срца. Кад би се могло измерити да ли је теже да га не нахраниш, да га не поспеш прашком против бува, не кљукаш таблетама против глиста… или да га више нема кад напуни седам месеци као наш Шубара. Да ли се човеку срце више цепа, кад га раздиру уортачени сажаљење и људскост да јаднике збрине, или му се више цепа кад ти мила, длакава створења прирасту за срце и под кожу уђу, а онда ти једнога дана јаве да су их видели онако како су нашег Шубару видели? Нема таквог кантара.

Дан жалости је ипак мало. Наш Шубара заслужује више. Кад би и то, колико ће срце крварити, могло да се измери кантаром.

КРАЈ 

© 2021 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловим и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права

Прича Изгубили смо шубару објављена је у Зборнику 4 награђених и одабраних песама и прича са четвртог међународног књижевног конкурса Удружења књижевника „Стојан Живадиновић“ из Сокобање.

Прича "Изгубили смо шубару" награђена је на четвртом међународном књижевном конкурсу Удружења књижевника „Стојан Живадиновић“ из Сокобање.

Волим

Волим

волим живот
волим песму
волим цвеће
волим плаве
волим очи
волим твоје

© Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Оћеш раки'цу

Илустровао Б. Перић користећи слику коју је креирала вештачка интелигенција Dall Е 3

Oћеш раки'цу

 

„Перићи! Пошта!“, опет под прозором топао глас нашег поштара. Кад год дође нудим ја нашег поштара нешто да попије: кафу, пивце, раки'цу обавезно, али се овога пута преварих. Не позвах га онако како се у овом крају, отворена срца позива на чашицу свако, близак или непознат, род, комшија или путник кога су случајност или нужда натерали да ти до куће дође или кроз имање прође. Уместо да поштару кажем: „Хајде на раки'цу!“, ја одвалих по градски: „Oћеш раки'цу?“ Разлика је огромна! Они у граду таквим формалним, безличним, хладним позивом („Oћеш раки'цу?“, или „Oћеш кафу?“, или још уопштеније и најгоре „Oћеш нешто да попијеш?“) нуде пиће свом госту, молећи бога да овај не прихвати. Пропустиш ли да препознаш отуђеног грађанина како позива на пиће, сачекај да видиш да ли ће госту, кад попије прву чашицу досути другу. Буди сигуран да ће и то учини питањем које почиње са „оћеш“. За разлику од грађанина, овде где смо ми намерника нико не пита да ли хоће још, већ му се без питања досипа. Кад је госту чаша пуна и домаћиново је срце пуно.

„Извини,“ исправих се одмах и позвах чика поштара на пиће додајући већу срдачност гласу: „Улази, бре, унутра, има и пивце, и пита тек испечена!“

Касно. Човек се захвали. Повредио се човек. „Извини, имам још гомилу поште да разнесем, а подне већ прешло!“ Окрете се и оде, не стигох ни да га поздравим. Посрамих се. Би ми криво. Стеже ме нешто у грудима. Толике сам године међу њима, а отуђени грађанин из мене, ето, искочио. Сам себе сам изневерио.

Исцепах омот пакета, уместо, као што имам обичај (и волим) пажљиво да одлепљујем селотејп у који је пошиљка упакована. Љутњу на себе због своје срамоте према поштару искалих на омоту. Осетио сам већ био под прстима да је у пакету књига. Шаље је Крајински књижевни клуб из Неготина. Зборник „Песничке руковети 2023“. У њему је моја песма „Понедељак“ коју сам написао још у пубертетским данима (из којих, по речима моје госпе, нисам ни изашао). Кад сам је госпи прочитао, дочекала ме питањем које ми увек поставља кад је малтретирам читањем неког од својих рукописа: „Признај колико је сад био стар дечак од кога си то украо?“ Понекад узмем неки свој стари рукопис па га преправљам, дајем му нову душу, или просто побољшавам глазуру. Био је стар двадесет и једну годину, морадох да признам. Није ни чудо онда што је песма сива (добро да није црна; мада ће се сигурно наћи неко ко ће је и оцрнити). Из ње избија осећање безвољне досаде која је само корак од очаја. Такву врсту досаде по правилу имају пубертетлије кад изгубе циљ (као да га неко од пубертетлија па има – једини им је циљ да балаве за женскама, али то није циљ, већ потреба). Зачудо (зачудо за мене, вечитог пубертетлију), тог „балављења за женскама“ у овој мојој песми нема, барем не отвореног. У ствари има, јер шта је друго пубертетска досада него кад немаш за ким да балавиш?

Отворих књигу и вишеструко попиздех.

Страшно мрзим кад аљкавци у зборницима не поређају по нечему ауторе (или бар дела), макар по азбучном реду. Лењи су, или не умеју да направе индексацију и уз ауторово име ставе на којој је страни његова песма, прича, или шта му већ објављују. Мораш да читаш имена свих аутора, или да листаш књигу од корица до корица док не дођеш до свог имена и свог дела, а оно на педесетој страни!

Друго што попиздех би то што нису уопште регистровали књигу у Народној библиотеци! Нема ИСБН-а ни броја ЦИП каталогизације! То ти је исто као да је илегално штампана. Очигледно им било жао пара за регистрацију. Јесте да књига има 106 страна и да је штампана у само двеста примерака, али су за њу добили 63.000 динара. Толико их не коштају штампа и поштарина заједно ма је на двеста адреса послали, а нису! Ко ми не верује нек провери!

Треће и највеће пиздење оставих за крај. Песму у књизи су ми унаказили! Послао сам им је са строфама. Строфе се, као што знамо, раздвајају празним редом. А у књизи? Кам ги строфе? Нема ни једне! Све стихове су сабили. Песма је изгубила ритам, дах, смисао, као први писани примерци Курана који нису имали самогласнике те се у њима иста реченица могла читати на разне начине, добијала оно значења како је читач схвати. Тако је сад и са мојом песмом. Савремени неготински куранци, поизбацивали су јој све размаке између строфа па је можеш тумачити и наглашавати, а тиме јој и мењати смисао, како ти се наврне.

То што су корице књиге једнобојне и без ичега сем слова (тамно су браон ко мртвачки сандук), нимало ми не смета, не смета ми ни што књига није штампана ћирилицом, али унаказивање моје песме, то не опраштам! С разлогом је мени мој другар, емеритус проф. др, недавно ударио шамарчину, а ја га свеједно не послушах иако надасве ценим његово мишљење: „Бране, видим петљаш се и даље са којекаквим конкурсима. Знаш добро шта мислим о зборницима и алманасима. Занимација за књижевни врбопуц и пензосе који су изненада открили невероватан књижевни дар. Јебеш то, брате. То си одавно превазишао, а ако волиш да те тако јебу, настави да им шаљеш зарад списатељске сујете. Напиши, брате, књигу, одавно ти говорим, и дај је озбиљном издавачу. То је једино што има смисла (ако ишта има смисла данас). Схвати ово као мој искрен и добронамеран савет.“ У праву си, брате, емеритусе! Преварило ме је то што су и позициони и опозициони медији писали нашироко о њиховом конкурсу. Не сећам се да је иједан други био толико рекламиран. Навукох се, шта друго да ти кажем. Ако нисам онда, слушаћу те од сада, обећавам. Ти си за мене не емеритус, него емеритус еверитус. (Исто му обећање дадох и прошли пут кад ме ошамарио.)

Дође ми сад некако још више криво што сам драгом поштару понудио пиће оним ниподаштавајућим „оћеш раки'цу“. Није ни чудо што је помислио да желим да га се курталишем. Немогуће је да сам у том тренутку имао прекогницију о неготинском куранству у књизи па ме јед унапред обузео.  Уместо поштару, треба то рећи Крајинском књижевном клубу. Грешка би била да се два пута узастопце погреши. Зато, ево, рећи ћу и њима: „Оћеш раки'цу!“ Никад више, мило моје. Позвах и вољену Бисеру да припомогне и печатира моје обећање. Надам се да је и емеритус еверитус тиме задовољан. Воли и он Бисеру, знам, а воли и раки'цу, наш је човек. „Ајд, сврати на једну!“

 КРАЈ

ПС: Песма „Понедељак“ се налази на страници:
https://branimirperic.blogspot.com/2023/11/blog-post.html

© 2023 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловим или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) да се наведе пуно име и презиме аутора и постави линк nа почетну страницу овог сајта (2) да се не врше никакве измене преузетог текста и (3) да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Понедељак

данас је понедељак

тридесет и први дан у години

или тридесети

или уопште није понедељак

напољу снег

дружим се са зимом

китим је сузама својим

напољу мраз

вапај ветра

лелек му бокова

силно ломатање

лудо лупање

расклиматани прозор

звоњава стакла

напољу ветар

хтео би да гвирне

и гвири

напољу лед

каскаде смрти

клизаве агоније аутомобилских гума

све ми је то познато

и моје постојање развучено на столу досаде

и рез самоће што пара ми душу

данас је понедељак

тридесет и први дан у години

или тридесети

или можда уопште није понедељак

© 1971, 2023 Бранимир Перић

Написано у Београду, у среду, 22. XII 1971.

Текст може бити преузет и објављен у деловим или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) да се наведе пуно име и презиме аутора и постави линк nа почетну страницу овог сајта (2) да се не врше никакве измене преузетог текста и (3) да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Песма "Понедељак је објављена у зборнику "Песничке руковети 2023", Крајински књижевни клуб, Неготин, 2023, стр. 50