Чика Мићи
Загледао ти се мој Мићо, дубоко се загледао, даљину погледом обгрлио, па би је све некако, кад би могао, изљубио, и срцу место мелема привио, само да ублажи у себи онај чудни немир што се, ту и тамо, кадшто појави, те натопи душу неком слатком патњом, упије се ко вашка, ни батином је из ње не би истјерао; горе него да кацу усмрдјелу, од купуса још с јесени, рибаш и испираш, не би ли како надмудрио онај гадни базд што се, тврдоглаво, у наквашено дрво завукао. Туга га нека обузела, мила и не баш мила, све му се у глави помутило, па сузе чисто на очи удариле, не знаш, да лʼ од туге, илʼ од среће, тако су се некако, туга и срећа, смућкале, и у подгрлац стигле, просто ти дође да их прогуташ, само својој души да олакшати можеш. Опружио се у хладовину да одмори, а и вранцу треба предаха.
Е, мој соколе. Не знаш ти још шта је мука. То што ти и ја
тегљимо по васцијели дан, није то ништа. Кад би у душу моју погледати мого, на
трен само да завириш, видјео би шта значи црно и зацрњено. Толико сам дуго
живио да се не сјећам јесам ли и мајке имао, рекао би неко; за то вријеме се и
нешто друго на овоме свијету, ваљда, могло наћи сем те проклетиње муке. Па и
јесте, нашло се, нашло, није да није. Али то му се некако на исто своди као да
у пијесак мокриш, а пијесак, вала, знаш и сам, ко и сваки пијесак, не може грах
бити; шупље, мој голубе, сасвим шупље. Да није оних малих свијетлица у животу,
могао бих још помислити да је и сама срећа ништа друго доли несрећа; мало мања
несрећа – ето ти среће. А и није баш тако. Човек обично прича црно кад се сјети
црног. Само сам се, ето, мало растужио, расплакала се душа за оним што беше,
оним давним... Е, ђаво сам ти онда био, па још лијеп и отресит како се пожељети
само може. Да си ме видио у краљевој гарди док служих. Све су се госпе за мном
окретале на коњу кад прођем, а млади краљ ме чак једном потапшао. И војници су
ме вољели, јер сам умио и знао свуда и на свакоме мјесту право да се поставим:
нејаке сам штитио, а јакима зубе показивао, да се оне јадне војничине, моје
другарчине, како тако осјете своји, да има још неког ко на њих мисли. Сјећам
се, једном ме је поручник позвао к себи. Било је то у оно вријеме кад је сваки
официр имао којекаке слуге и сеизе. Позво он мене, кажем, а ја ти баш тад
сједио на трави са другарима и причо о којечему. ”Војниче, Сузићу,” раздра се
он. ”Дођи, дедер, овамо!” Изрипим ти ја, онака гарава момчина какав сам био,
наочит и помало препреден, испрсим се и лупнем чизмама. ”Изволте, госн
поручниче!” Он се мало трже од такова гласа, те ме одмјери испод ока, ко што би
се бакови на пијаци гледали, па ће, ни шест ни пет, него: ”Би ли ти хтио,
јуначино, мој сеиз да будеш?“ Мене ко да гром ошину, стеже ми се нешто око срца
и чело намршти. Премишљо сам се шта да му кажем, премишљо, премишљо, па
прозборим: „И ја би, госн поручниче, волио кад би неко и мог коња мого тимарити
и зоби му давати па по васцијели дан да љешкарим и ништа да ме није брига.”
Поручник наједном скупи веђе. Личио је на човјека који се управо набо па сад,
од срама и бруке, не смије ни писнути, а камо ли се драти. Стегао је зубе и
зашкиљио очима, мислиш, сабљу ће од капака сачинити, те мене њоме, ко салама
што се реже, на кришке сасијећи. ”Зар тако, мајку ти сељачку?!“, опсова ме. „Губи
се, да те више не видим!” „Разумијем, господине поручниче,” поскочим ти ја и
чисто отперјам, прашину за собом дигнем, завучем се међу другове, а све ми
нешто смијешно, све се смјешкам, ко но лањске године кад ми крмача деветоро
младих на свијет донијела. Кажем ти, сви су ме вољели сем тог поручника, бог да
му душу прости. Погибе сирома чим се заратовало. Стигла га казна ко и ону сову
што нам месо кроз баџу крала. А лукава ли је била, вражју јој матер, ко ни
једна зверка – једва је гвожђем уловисмо. Још и сад памтим како се све збило,
иако је давно било. Од стрица смо украли динамит и везали јој испод крила.
Батргала се и крештала све док је не пустисмо да полети, као на губилишту,
последњу јој жељу испунисмо. А она, куд ће, јадница, него шуми својој похрлила,
запела да што брже одлетјети може, предосјећа да то што јој под крилима гори не
слути баш на добро. А кад груну, мој соколе, најпре видиш сову као да је мало
застала, онда ништа не видиш, потом киша перја залепрша небом и полети надоље
као оне плакате што су нам Швабе бацале док смо били у обручу. Знаш, соколе, да
сад имам ту сову, пустио бих је њеној слободи, па нек ми послије и сво месо
покраде. Уосталом, њено је да краде а моје да чиним са њом шта хоћу. Нисам ја
ко Швабе; дошли да руше и пале, да убијају. Е, блентави смо вала били, славу му
божју, а и шта смо могли против толике војске. Шта, нијесам ти то причао? Е,
па, вако је то било. Дошле Швабе, веле, нека казнена експедиција. А ми, куд
ћемо, него тутањ, па загребли уз брдо. Не може се нас шачица сељака
супротставити толикој пасији. Важно да збијег успешно направисмо, да нам се народ
склонио. Скуписмо се послије на врху. Доље нам домови горе, а ми ништа, не
беремо бриге; направићемо нове куће, главно да се људи спасоше. Па нас све
некако смијех уватио, сузе ти просто од њега иду. Све ти се скупило, и немоћ да
браниш своје, и срећа што си главу сачувао. Чисто не знаш да ли да плачеш или
да се смијеш. Плачемо тако кроз смијех и гурамо један другог лактовима
показујући надоље. Смијех заразио и оне најтврдокорније. „Гледај, Лазо, оде и
твоја!“, виче однекуд мој кум Живан. Почесмо и вицеве да правимо на свој и туђ
рачун. Чему да се тужи, чему плача? Увијек је боље шалу збијати и најцрње кад
је. Тад си јунак. Што душа да те вара, женско од тебе да је јаче. Јунак је ко
се смије, плакати већ може свако. „Бог те мазо ал' гори!“ Али то није био смијех, мој голубе, само нам
се чинило да јесте. Пре је личио на неку гримасу, на маску од воска која се од
врелине већ почела да топи и открива ужасе у нашим срцима. „А, Гавро, ал' их пређосмо!“, чујем
Станоја како бодри мог сусједа. Гавро му канда не вјерује. „Ми на једну, народ
на другу, а њима празне шаке. Шта велиш?“, наставља Станоје. „Ма, пусти село,
куд на њега мислиш. Зар не видје колико се те гамади размилело, све би нас
поклали. Џаба ти војевање онда. Ајде човече, мрдни се мало, развесели се. Ено и
твоју пале. Види како букти. А тек моја. Шта кажеш, која је од бољег
материјала?“ „Стани,“ узврпољи се Гавро. „Чујеш ли? Ко оно вриска и запомаже
доље?“ „Вјеројатно бабе. Знаш и сам како су бандоглаве; ниједна не хтје од
својега огњишта да се мрдне, ко да јој се гујица за њ залијепила.“ ”А мајку,
јеси ли видио моју мајку?!” ”Не лудуј, човјече. Стара међу првима уз бријег
загребала. Де смири се. Удри, болан, бригу на весеље. Ево, вако ко ја: положиш
пушку крај себе, ослониш се на бусен, умуј сад, брате, колико хоћеш, посматрај
небо ако ти је драго...”
Милован прекиде намах да прича; придиже се на лактове као да
је нешто на небу спазио.
„Ма, не иде ми у главу чему ти ту вазда причам, ти и тако
ништа не разумијеш? Е ја, бена, већ сам излапио!” Махну руком пред очима као да
муху гони, па се безвољно, опет спусти доље. Нервозно је премео сламку у устима
и ућутао, љутит на самога себе. Вранац подиже главу и заћули ушима покушавајући
још који тренутак да ухвати већ изблиједели ехо господарева гласа. Стругнуо је
копитом по земљи и зарзао кратко и реско.
„Де, де. Разумијеш, разумијеш. Ајд сад, бјеж отале, будало
ниједна!”
Вранац заклима главом и приђе још ближе. Погну главу и гурну
њушком човјека под пазухо.
Не издржа болна душа. Уплео је прсте у густу гриву и
прислонио лице уз вранчев врат. Из гриве је мирисало нешто домаће, нешто блиско,
срцу драго. Стегао је вранца грчевито уза се, као да је тог тренутка могло
наједном нестати и коња, и свијета, и читаве његове њиве. Две крупне сузе
клизиле су преко бора, налик бујици која одавна није тим вододеринама текла.
Коњ опет зарза.
КРАЈ
© 1973, 1976, 2022 Бранимир Перић
Текст може бити преузет и објављен у деловим или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права,
