Депеша из брзојава

 
Добро јутро,
ја сам мачак из суседног кварта –
брзојавом депеша је стигла
преко Лике и Горског Котара,
Кварнера и тунела Учке,
цикцакала путевима Истре.
Од токова кружних скоро побенави
те с’ замало у море не смочи.
 
Далекозором угледах те јутрос
сузица ти сузу немилице стиже.
Далекозор, знадеш, купио ми тата
да са њиме маце крововима шацам
голубице, врапце, досаде од врана
и у пољу кртʼце земљицу што рију
кад извире и више се не крију.
 
Санак неугодни уснила је маца
у лов се тог јутра надахнуто дала
у дому суседе миша угледала.
Видећ’ само њега и ничега другог
у кујни се мокрој оклизнула клизом
преврнула шерпе, поломила чаше
есцајг доле звекну, по поду се расу.
А кад дедо стари за њом штапом викну,
а баки се клубе од тог размотало,
из дома бегом закачи плетиво,
плетивом љуљ-столицу,
а столица реп олињалог керца:
реп му преби,
а керуши изби зуб.
 
Сад је мачку стра’ да се несмотреност та
и на јави, у њеном собичку, не понови
па посуђе своје не стане да ломи
ил’ још гора пропаст,
саклони ме боже и девице света,
да јурећи миша-пиша, ловом надахнута
и мачку своме реп не прекрати.
 
О, ти мацо мила, отри сузе своје,
почуј вани, птице поје,
зове те од луке галебова лет,
море се љеска, више нег’ је диван свет.
Шапицом крзно заглади,
уместо што мјаук до небеса пушташ,
запреди, приви се уз мачка свог.
Истина је само једна, знај:
и најружнији санак заборав ти брише
кад у скуте имаш шћућурит’ се коме
кад њушкица с њушком исти ваздух дише.
Тада ће вам срце заједничко,
не само са леве,
већ са обе стране отпочет’ да куца.
 

@ 2020 Бранимир Перић

Данас ми се изгледа наљутила другарица. Имам ја више њих са којима се задевам, али ни са једном са толико дубоким угризима да смо се просто навукли на грижење – кад га нема дуже, сами угризе тражимо. Изуједасмо се синоћ преко чета. Мени толико пријало да не одолих па јутрос, онако још неумивен, наређах стихове и послах јој. Кад оно, уместо прописним уједом да узврати, она ми написа подужи трактат у коме ми се захваљује што је нову реч научила. А реченице у трактату некако хладне, северне. Јесте да ми пише из Немачке, али мене нешто унутар срца жацну да нећу имати с ким да се толико до крви уједам ако она од мене оде. Зато вас молим за мишљење. Прочитајте ову песму коју јој послах па ми реците има ли ту ичега увредљивог (сем признања да смо исти)? Да, можда је то увредило што пред нама разголитих истину, а можда и није, можда се и није увредила већ то само моја зебња севера. А и какво ми је то другарство ако се на друга увредиш. Није право, зар не? Не, не прихватам да се увредила, не прихватам ни да нам другарство није право – то се само мени, ваљда од хладноће њене Немачке, нешто данас срце више стегло. Помагајте!

Шунтање

Волела се два шунтавца
у шунтавој Шунтавији
а љубав је таквих шунта
од штовања па до бунта
 
Час се гризли час дичили
штипали се па цичили
пожелела драга драгом
да пољубац врати шљагом
 
Кад се шунта зашунтави
од шунтања забалави
тад шунтању нема краја
од љубави до белаја
 
Без шунтања нису живи
јер шунта се шунти диви
шунта шунту шунтом диже
шунтањем јој ране лиже
 
А кад нису у близини
пишу шунти у даљини
шунтавцима даљ не смета
шунт је никад без домета
 
Шунта шунту вазда иште
од шунтања да се биште
кад шунтавац није близу
кога другог да угризу
 
 
© 2020 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

 

Нестаје сунце

Нестаје сунца. Једва да се још назире кроз оголеле крошње на ободу најближег брда. Ускоро ће га сасвим нестати и нећемо га видети дуга два месеца. Мрак се увукао у шуме, ваља се кроз њих према нашем воћњаку, тамни му боје. Замире све. Зима се са шумским мраком подиже према нашем дому и обавија га леденим прстима. Лишће полегло по чудновато зеленој трави и заједно са њом ублажује пад дозрелим воћкама које ледени дани једну по једну откидају са грана. Овом умирању још једино шумска јагода одолева. У ово време поремећености пореметила се памећу и она – црвени се у бокору под шљивом и гле, поново цвета! Јадничак. Ко ли ће је опрашити по овој хладноћи кад од инсеката једино још смрдибубе лете и покоји скакавац кроз траву гамиже. Кртице што нам вентилирају ливаде у опрашиваче се не броје, ни мишеви пољски (ако је икоји још остао жив од нашег мачка). Чак се ни птице више не чују. Госпа то јуче приметила и напрасно се препала. „Зар не чујеш да се птице више не чују?! Нешто се дешава!!!“ Разрогачених очију у страху, реп би подвила да га је имала. Ништа нас тако не уме да престрави него тишина које постанемо свесни. Да, чујем да их не чујем. Буде тако дана кад нагло захладни па птице отрче у висине, побегну из ледене сенке око нас, да би се са првим снегом поново вратиле, не марећи више за таму коју сенка брда по нама и даље баца. Белина снега је јача од таме.

Колико до пре десетак дана сунце је још светлело у нашем воћњаку, још више црвенело јабуке и жутело крушке. Онда је почело да задиже своје хаљине уз воћке да би промрзлим шапицама дотицало прекјуче само ретко лишће на највишим гранама.

Сунце не нестаје поступно, него у скоковима. Одувек ме је копкала та мистерија. Као да ветар и хладноћа његовим босим ногама управљају. Како ветрови донесу северну хладноћу, тако брже спушта своје хаљине да покрије прстиће, а упролеће, кад јужни ветрови заструје, као да их одједном навише повуче.

Са нестанком сунца и туга би се у душу увукла да није топле ватрице у нашој фуруници: својим веселим пуцкетањем и бубњањем, кад се у њој руше нагорела дрва, плаши зебњу. Зебња се боји ватре више него што се ми бојимо зебње. Боји се и самоће. Зебња је крхка, паучинаста творевина, глувоћом тишине ткана. Не можеш је се отрести ако си сам. Лепи ти се њена паучина по одећи, коси, срце ти од ње појачава лупњу, дах се сече. Срећом па се плаши и звукова, музике нарочито, гласова из радија, са телевизора. Зато ми једно друго не остављамо без оног другог ако радио не свира, или се неки филм или серија на телевизору не врте.

Свеједно што нам се телевизор не гаси и ватра не престаје да пуцкета, сама помисао да су дани све краћи навлачи додатну тугу на душу, дави је и гуши својом тежином, поступно и све јаче стеже својим дах одузимајућим стегама. Тама са брда, све краћи дани и бекство птица држе се за руке док нам кућу увијају у мрак и самоћу.

Моја црноока птица, преуморна од кућних послова да би са осталим птицама устрчала уз супротно брдо (које сунце неће престати да греје ни кад зима дође), загрли ме изнебуха својим крилатим ручицама и стиште канџицама – сва се топи од радости, помислиш десило се нешто лепо, или је открила ствар коју је у неком од својих надахнутих спремања стана затурила: „Јој како ми је лепо око срца кад само помислим да ће већ следећег месеца дани опет почети да дужају! Како се тај дан ближи све ми лепше на души.“ Ето још једног урока за призивање зебње и њено терање: помисли на јунску равнодневницу ако хоћеш да ти се поквари летовање, а пред децембарску да ти кроз тмурне облаке сунце засија.

Ем сенка брда, ем хладноћа, а приде претходна два дана и густа се магла спустила.

Наша оаза среће има своју микроклиму. Зими није прехладно, а лети, чим наиђе облак или зађе сунце, џемпер мора да се навуче. Али зато нас уклете магле не заобилазе. Спусте се облаци и завију нас додатном тамом, помокре се по тераси и травњаку, па у чизмама мораш вани ако ти је баш толико стало да по трави ходаш и ноге кроз опало лишће вучеш. Мало је фалило да подигнем дрон да госпу уверим да горе, већ десетак метара изнад најближег брда, сунце сија.

Освануло данас јутро без магле. Горе, изнад сенке, на супротном брду, сунце позлатило брезе и просуло боје по другом дрвећу које још није изгубило своје јесење рухо. А доле, по ливади испред наше куће и даље по непокошеној трави, проседеле травке, обелеле као да је снег пред јутро малчице вејао па се предомислио. Слана.

Сетих се слане на „Слободишту“ у Крушевцу. Корачам са Славком Јаневским, великаном наше литературе, нашим Габријелом Маркесом фантастичне књижевности, народних прича и веровања. Приповедам му о „Слободишту“ и то увијам у своје маштом испредане приче. Славку је шездесети рођендан и на мој позив је дошао да му га у Крушевцу, у белој сали „Дома омладине“ обележимо. Испредам му приче слободарске и мученичке. За нама остаје у трави – кад смо дошли белој од слане, а сад већ окупаној росом – тамни вијугави траг наших корака.

Дође ми да се на брзину обучем, да истрчим доле до ове наше садашње слане и за собом оставим такав траг, али ми се не излази без Јаневског.

Касније, кад смо се вратили са „Слободишта“, уз чашицу у „Рубину“, рекао ми је нешто од чега ме је, иако пуно млађег писца од њега, паника ухватила: „Немам више времена. Романе већ дуже не пишем. Имам времена само за песме.“ Срећом, Славко је поново постао Маркес и наставио да плете народне скаске у величанствене романе. Како бих волео да знам шта је до краја са њим било! Да ли се још неки пут прошетао по ињу, а после по роси?

Да, госпа је у праву. Некако је заиста топло на души кад помислиш да је двадесет и први децембар све ближи. Свеједно, сунце нам се неће вратити све до друге половине јануара. Прво ће стидљиво додирнути оџак и лелујати нам дим изнад куће, па ће се поступно спуштати прстићима све ниже до терасе и највиших грана у воћњаку. Кад дође Свети Трифун, дан заљубљених у вино, тад ће нам већ и тротоар око куће бити сунцем обасјан.

Једино се нашем мачку ова хладноћа никако не свиђа. Мјауче и упорно покушава да нам се увуче у кућу. „Зар ти стварно мислиш да сам ја срца каменога и да ми се не цепа што га не пуштам у кућу?!“, режи на мене моја прагматична госпа, па наставља у истом тону: „А кад одемо одавде, где ће онда да се греје? Ко ће онда да га храни? Мора да се сналази и навикава сам да буде. Довољно је од нас што има да једе, и док смо ту што млека има колико му се хоће да срче.“ Да, да, мислим се, а ако је заиста све мишеве потаманио, шта ће да једе док нас десет дана овде не буде? Траву не пасе, кору од дрвета не једе, кости које су пси наоколо закопавали не једе такође (мачке су чистунци). Да га водимо са собом, не долази у обзир. „Животиње нису за у кућу!“, чујем љутит госпин глас у себи. Тачно, животиње нису за у кућу, барем не оне четвороножне, али ми сунце замењују!

 КРАЈ

© 2020 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

 

Уздах
In memoriam Ивану Бекјареву

 

Први април, или девети (нађох да сам и тако забележио). Или можда чак и пре априла, али 1973. у Београду. Подстанарска собица код чика Миће и тетка Љубице Сузић (заслужују и више него да им само име поменем; али о њима други пут). Устаничка 122, зграда „тестера“, четврти спрат (или можда шести – давно је било; и најинтимнија сећања после толиког времена бледе ако се казивањем не обнављају). Поноћ само што није, а мени се очи склапају, трне ми испод капака. Издржаћу. У поноћ, на „Београду 202“, почиње емисија „Мислим на вас, мислите на мене“, води је Иван Бекјарев. Нисам волео „Београд 202“ – баш зато што су га сви волели, што је био култни радио, радио младих. Од рођења сам дувао супротно од ветра. Нисам волео да се поистовећујем са другима. Ни сада то не волим. Живиш кад крчиш сам свој пут. Од тога нема већег узбуђења. Макар те рањавило трње. Њега кад прођеш чекају те цветне ливаде, траве које миришу, бескрај зеленог, неистражено пространство. Ближи ми је био „Студио Б“, јер су му вести биле кратке, а музика уједначенија, смиренија, рођена за сањаре. Игром случаја један од првих гласова који се чуо на „Студију Б“, онога дана кад су се његови таласи пробили кроз етар, био је глас Ивана Бекјарева у емисији „Добар дан“. Тада ми то ништа није значило. Нисам ову чињеницу ни знао док нисам малочас прочитао у Ивановој биографији. Проверавао сам да ме сећање не вара и за „Београд 202“, да можда емисију „Мислим на вас, мислите на мене“ Иван није водио на „Студио Б“.

Управо сам тих дана био купио „Грундигов“ магнетофон (ТК 146) у намери да снимам своју прозу и чујем како звучи кад је други неко изговара. Тај други неко сам био ја. Изванредна особина која ће ми у томе помоћи била је чињеница да свој глас не препознајемо кад га чујемо са снимка. Не личи нам ни на чији, дође некако тањи, туђ и смешан, просто да се човек разочара и помисли, боже, зар је могуће да ме тако људи чују и да им то не смета. А тек мој крушевачки акценат кога ни две године у Београду, проведене на студијама, нису успеле да исправе. Ужас! Хтео сам у земљу да пропаднем од срама. Не могу да верујем да су људи толико фини да ми се не подсмевају! Звучао сам још мало па ужасно као Добрица Ћосић који је и до смрти остао Моравац. Верујем да је и Ивану Бекјареву његов глас изгледао ужасно кад га је први пут чуо снимљеног. Једино што је Иван рођени Београђанин, а имао је срећу да основну школу заврши у Краљеву а не у Крушевцу. Краљевчани причају са мање акцента од нас Крушевљана, јер су одувек (мада не толико као Трстеничани) мислили о себи да су више нобл него остале геџе Моравци.

Борио сам се против сна, јер је иза поноћи у „Мислим на вас, мислите на мене“ Бекјарев бирао за тај дан стихове који су му се највише допали и рецитовао их. Уз тиху пратњу музике у позадини, гитаре најчешће. Гитара је богом дани инструмент да прати песнике ка звездама. Мене, још неоткривену звезду на песничком небу, те ноћи је, гле чуда, открио Бекјарев. Хтедох да прецркнем од узбуђења. Толико сам био затечен да сам шепртљасто, како сам у најави чуо своје име, једва успео да покренем магнетофон. Снимак је зато почињао крчањем (чуло се како микрофон струже док га приближавам радију), а заносни, помало храпави глас смиреног глумца (не верујете да је тај човек могао да буде смирен с обзором на улоге нервозних типова које је играо?), чуо се тек од другог стиха. Хиљаду пута сам после преслушавао траку и увек изнова био љут на себе што нисам укључио снимање чим је емисија почела. Како је само моја песма божанствено и величанствено звучала из његових уста! Као да је нисам ја писао. Некако ванвременска, лебдећа, свеприсутна. Жао ми је што сад не могу да вам је пустим да је чујете. Остала је на магнетофонској траци, а ја не знам никога ко има потребну технику да је отуд пребаци у дигиталну форму не бисте ли је чули у оригиналу, онако како је звучала кад је таква величина од глумца не само одабрала, него и одрецитовала. Таква глумчина ће, уместо на „даскама које живот значе“, наставити да траје кроз снимке серија и филмова у којима је играо, а ја ћу га се сећати приде, кад год будем бацио поглед на своју песму. Зато, ево и вама да је осетите. Не морате уздисати због ње, али за Иваном уздахните: 

УЗДАХ

и да проспу миловање своје
ко кишу да проспу у пролећном пљуску
и капи по земљи да прште
и да звоне дуго, дуго успаванку неку
и да косу ти мрсе у лахорској ћуди
устрептало и танано
и на прстима да ходе
а ти да лебдиш
да разливаш се као
вода што коцку од шећера поји
и да се топиш
и да тонеш у наручју неком
ал’ чему
кад чежња и није чежња
у сновима док само лута

 П.С. Ако неко зна ко може да ми садржај магнетофонских трака пребаци на УСБ-флеш, или одговарајући медиј, молио бих га за адресу. Имам на тракама и других, мени драгоцених ствари. Успомене су као рана на коју се ухватила краста: испод не зацељује, подмукло те испод красте сврби и изазива да је чешаш док не прокрвари.

 

КРАЈ

 © 2020 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловим или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Уздах

и да проспу миловање своје

ко кишу да проспу у пролећном пљуску

и капи по земљи да прште

и да звоне дуго, дуго успаванку неку

и да косу ти мрсе у лахорској ћуди

устрептало и танано

и на прстима да ходе

а ти да лебдиш

да разливаш се као

вода што коцку од шећера поји

и да се топиш

и да тонеш у наручју неком

ал’ чему

кад чежња и није чежња

у сновима док само лута

© 1973 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

 

Дрводеља

Заврших данас (коначно) са дрводељским пословима за ову годину. Напоран то посао беше: направити три ормана, две комоде и капију да спречи пасје синове да нам више не упадају на терасу и не праве дар-мар по њој док халапљиво бришу из зделе оно што наш млади мачор није појео или од њих није стигао (а и млеко му посрчу). Да ми није било помоћника, не знам колико бих брзо и успешно урадио сам. Моја госпа се у то не рачуна. Сем што је била фотограф-документариста мог дрводељског умећа, била је и видар мојих рана, које у свом мајсторском заносу и свој својој мајсторској вештини сам себи нанех. Уместо дланом у даску са типловима, како би типлови са друге стране некако упали где им је место, ударих зглобом. Вена ми пукла и из момента крвљу зацрнела зглоб, надула и њега и батак од палца ко крофну у ужареном уљу. Скочи ти моја госпа као пантерица, баци се на замрзивач и зари канџе у њега. Извадила отуд слеђени грашак и турила ми га на зглоб, упркос мом јогуњењу, ритању и помињању неких речи, више због тога што сам био храбро уплашен. Мада се и нисам толико ритао. После толико година брака свикaо сам да будем кротак као говече кад говедарица дрекне (а дречи почесто – у последње време све чешће).

Била је моја госпа, кад затреба (после серије пристојних речи што је прекидам у њеним пословима) додавач алата, придрживач комада намештаја и помоћни подизач готовог намештај. Ах, да, била је и залупач врата кад почнем да псујем што ми никако не полази за руком већ стоти покушај штеловање крила на орману и набрајања најмилијих оном ко их је такве витоперне осмислио.

Ово све кад је било у питању склапање и постављање намештаја. Што се тиче израде капије за спречавање уласка пасјих синова на терасу, склепах је од дрвених парчића затеклих у нашој шупи (немате појма шта се све у шупи може наћи!), као и од отпадака дрвених радова на кући комшинице Менке (које ми својом љубазношћу уступила. Не знам кад бих и како је завршио да ми није било помоћника: ученог мачка, свезналице – код грубих радова и мачкице, уметнице с кичицом – код финих. Хвала им од срца. Због њих ми није било хладно, иако је температура, чим зађе сунце, или се скрије иза облака, падала нагло. Топио сам се од милине и захвалности што ми одмажу и што сам по њиховим упутим неколико пута радио исту ствар док је не доведем до савршенства (срећом па себи бушилицом нисам просвирао руке, или се бојом умазао више него што сам се умазао ). Што рече један мој Вајбер пријатељ, коме сам слике моје творевине слао: „Таквом мајстору и приличе такви помоћници. Ако су паметни, научиће како не треба радити.“ Пакосник. Али не дам се ја деморалисати. Дођи ти па направи боље! Можеш да радиш и без помоћника.

Док гледам своје готово дело, све ми нешто лепо око срца. Одавно нисам био тако поносан на себе (што би рекла моја братаница). Почех и да певушим. Ону предивну песму коју су „Црвени кораљи“ тако маестрално певали давне 1968, скоро једнако добро као што је певао и њен најуспешнији извођач, Боб Дарин, боље од њеног творца Тима Хардија, боље чак и од Лед Цепелина и свих четрдесет других извођача, а свакако боље од Џонија Кеша који је са својом Џуном волео да тестерише.

Дрводеља да сам ја
А ти да си дама
Да ли онда би жељела
Љубав међу нама

Да, дрводеља, а не дрвосеча како су је „Кораљи“ препевали! У оригиналу, на енглеском, тако и гласи “If I were a carpenter” (“Да сам дрводеља“). Не знам да ли сте знали да је ту песму певао и мистер Спок, чувени Вулканаца из „Звезданих стаза“, алијас Леонард Нимој? Снимио је и плочу са њом. Али су „Кораљи“ и од њега били бољи, иако се томе нису надали, као што сам и ја испао вештији дрводеља него што се моја госпа надала. 

П.С. Прилажем и слику чудне справе од пластике. Дошла је са материјалом за склапање ормана. Ни из приложеног упутства за монтажу нисам јој успео да прокљувим сврху. Писао сам и произвођачу опреме да ми кажу, не само чему служи тај део, него и како се користи. Рекли су ми чему служи, али нису и како се користи. Очигледно ни сами нису знали. Ето вама наградног питања. Ко ми први напише чему служи и како се користи, шаљем му га као награду (имам их три – уз сваки орман је стигао по један). Ево и помоћи пријатеља: да сам знао чему служи и како се користи, не бих онолико себе изударао чекићем по прстима.

 

КРАЈ

© 2020 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.