Постање

 

– Не застајкујте, децо. Не смете да станете. Идемо. Крећите се.

– Али, мама?...

– Без „али“. Зар да нас стигну? Никако, мили. Не клоните. Гледајте шуме. Само још мало. Морамо издржати.

Вукли су се с напором, тетурали, гегали незграпно на реповима, упорни су били да истрају. Слутили су морање. Морање је било ван њих, истовремено дубоко у њима. Као и тежња. Слутили су и њу. Осећали су како навире из прасећања, сувише јака, сувише снажна да би јој се одупрли. Није било другог начина, није било бољег начина сем да се што даље доспе, да им се побегне.

– Хитрије, децо.

Кретали су се као у сну. Сивило је прожимало околину и њих саме. Толико је било мрачно да једни друге нису видели. Назирали су само контуре, наслућивали облике, али се нису распознавали. Није ни било потребно да се распознају. Тајанствено чуло им је означавало пут, усмеравало постојање.

Тискали су се једно уз друго, јурили напред. Додиривали су се перајима да се не погубе.

Гробна тишина око њих. Мук. Птице се не чују. Ни цврчци. Чак ни стругање репова по опалом лишћу. Само метални звон кад крљушт дотакне крљушт.

Тишина им помаже да назиру. Боље се усредсређују у њој. Гледају неким унутрашњим чулом које нису очи. Бескрајна пространства врлети и гора пред њима. На обзорју голети и шуме. Шуме стрче као хриди. У тами се најбоље нестаје и најбоље настаје. Бистар поглед смета. Нестајање се не види. Ни преображавање.

– Зар тако мора бити?

– Мора, сине, мора. Хитро само, већ се лакше крећемо. Свикавамо некако. Не смеју нас стићи. Сам знаш шта би то значило.

– Али, мама, ја не могу више без воде. Хоћу воду, мама, воду!

– Смири се, мили. Заборави на воду. Они су тамо. Вода нам одузима вољу. Бежимо од ње. Што даље. Хајде, децо, не застајкујте. Морамо успети, рођени моји.

Знали су добро да ће им без воде бити тешко. Знали су колико би било погубно да је поново осете. Још од оног часа кад су је се одрекли. Зато их мати води високо у брда. Тамо нема воде. Горе су сигурни. Упркос шкрга које се у празно отварају, упркос оштре и резовите боли у њима. Срећом па се у шкржним наборима сачувало влаге. Колико-толико. Влага умањује бол. Само да истрају, да поново не чују сабласни зуј, да га се ослободе заувек. Нека и јаче боли после, нек се губи свест. Истрајаће, макар више никад не осетили воду нити њено умилно струјање шкргама, преливање преко крљушти, миловање пераја.

Ох, кад би. Само још једном. Још једном да бућну. После би лакше. Али не би. Слуте да не би. Урезано им је у свест. Не би више могли без воде. Они би дошли. Зујање би дошло.

Нека дође. Само воду да осете. Још једном да је осете.

 

⁕⁕⁕

 

И зазујало је. Протресла их је дрхтавица, силна, несносна. Зазујало је убитачно. Више њихових глава. Горе. Тамо где лете и траже их.

– У шуму, децо, у шуму! Бежите, бежите! Једино нас шума може спасти. Под грање! Под грање!

Јурнули су колико су могли да јурну. Нису могли много. Зујање је било прејако. Бол у плећима је била прејака. Зујање што опија. Шкрге су им без воде. Љуљају се омамљени. Провлаче кроз шикаре. Бауљају као гуштери. Улећу у шибље. У мрак. Замичу. Мрак је добар. Зујање није добро. Слуте га све ниже. Слути и оно њих. Изнад реже гране. Све ближе. Бар шкрге да не боле. Вода да је у њима. Кап воде само. Суво. Сасушено. Корито реке без реке. Кад би поново потекла. Слаповима низ крљушти. Брзацима жустрим. Наквасила би грло. Напојила шкрге. Испунила наборе. Једног зла би се спасли. Зујање нек остане. Нек их стигне. После и тако неће ништа бити важно и сад је тама.

– У грмље, децо! Скачите! У грмље! Котрљајте се! Провлачите! За мном, децо! За мном! Не смеју нас стићи! Не сада!

Дивно! Дивно! Како умилно шибају гранчице. Роса је у њима. Прекрасно. Роса хладна, драга роса. Голица шкрге. Љуби их мокрим пољупцима. Жуди већу воду. Што пре до воде. Што брже. Зујање није важно. Не слушај га. Заборави. Вода је важна. Ни табу није важан. Прекрши га. До воде стигни. Вода је главна.

– Не, децо! Не тамо! Вратите се! Зар заборављате? Не вуците ме! Слушајте: зуји још увек! Даље од воде! Бежите! Знате шта нас чека! Не идите! Никако води! Децо! Децо!!!

Залуд. Не чују резове табуа што им вришти свешћу. Ни зујање. Ни мајчин очај. Вапаје. Ништа. Сва чула се преметнула у мирис.

Тло је постало каменито. Не шушти лишће под њима. Али мирише! Камен и мирис. Најлепши мирис. Увлаче га у ноздрве. Ох, како мирише. Милује плућа. И шкрге. Наравно шкрге. Због њих и хрле.

– Вода!!!

– Не, децо, не! То је клопка!

Застадоше на ивици стене. Неодлучно. Али само за тренутак.

– Децо!!!... – крик јој се изгуби у мокром пљускању.

 

⁕⁕⁕

 

Усправљена на репу мати је стајала до пола у води. Гледала је под собом то усхићено, безглаво бацакање деце и плакала. Све да је изгубљено. На домаку циља пропало.

Деца пливају у круг, јуре се, преврћу пресрећна. Крљушти им бљескају. Извијају се виртуозно, роне до стакленог дна клопке. Тá вода је њихов свет, а не не знам шта. Макар је било само у клопки, на дну клопке. Врте се у круг, јуре једно другом реп, искачу, прскају се. Дугуљасте рибе у своме царству, безбрижне. Нек сад и пропаст света стигне, све им је једно. У води су!

– Хајде, мама, зарони. Види, види како пливам!

Зурила је тужно, укочена и нема. Сузе се скамениле. Усахле. Кад би се и сама у камен претворила. Очај, патња, немоћ.

Не предај се. Не предај се. Не губи наду. Спаса увек има, шаптало је у њој. Предање се јављало из подсвести.

Као кад се икра баца, просу јој се одговор. Задрхтала је. Решење је испливало.

 

⁕⁕⁕

 

Зазујало је поново. Овога пута звуком од кога се крв леди.

Деца су се направила да га не чују. Пливала су нехајно у круг, сустизала једно другом репове. Прскали се.

Зујање се појачало. Претворило се у шкргут, шкргут се распукао у рику. Сабласан подивљала, зазвеча стакленим зидовима клопке. И деца подивљаше. Унезверена престадоше да пливају. Јека им се упијала у кости, продирала у мозак, грчила тело, цимала их, тресла. Страх у њима није више био обичан страх. Губили су главу.

Појурише према зидовима. Залетали су се у стакло мислећи да га главом могу пробити. Жудели су пространство, жудели слободу. Јецај им је постајао цвиљење. Планине су тамо, шуме! Морају се извући. Спас је напољу!

– Мама!!! – кричали су углас.

Одустали од пробијања, јатили су се око мајке. Лакше је одустати. Мати ће помоћи. Мати увек помаже. Кад не може бар их грли и стиска уза се. Увијали су се од бола и цвилели.

Бука није престајала. Кроз воду се још јаче чула, помамна, незајажљива. Продирала је у нерве, загађивала болом сваки делић тела, несносна.

– Мама!!!

 ⁕⁕⁕

Морала је да се усредсреди. Лице јој се изобличило од напрезања. Схватила је потпуно. Није било касно.

– За мном, децо! Следите ме!

Залетела се у стакло па јурнула назад, поново се залетела и опет вратила, ритмично залетала и враћала. Деца су је панично следила. Одбацивали су се са њом реповима о зидове.

– Само тако, мили моји! Само тако!

Вода се у клопци љуљала. Љуљала се и клопка.

Заборавили су на звук. Он и тако није јењавао. Само су се чула заситила. Навикли су се на њега као на неминовност.

Вода се претварала у џиновски талас, од кога се клопка на крају преврнула. Стаклени зидови су се разбили у хиљаде комадића.

Земља је упијала расуту воду жедно и незајажљиво. Деци више није била потребна.

 ⁕⁕⁕

Долазили су свести лагано као да се буде, један по један, а ипак сви одједном. Звук се сасвим изгубио.

Обазрели су се. Зачудо, могли су да се виде, не као пре. Гледали су се и чудили. Шкрга је нестало. Такође пераја и крљушти. Наоколо је и даље било тамно, само су они светлели. Беласала се танана кожица, нежна и као снег бела. Низ рамена им се сливала улепљена коса: текла је у густим бокорима. И руке су имали. И ноге. Наги и бели. Зурили су у ту своју белину не верујући. Низ лице су им текле сузе, праве, кристално прозирне. Најзад, најзад! Наги и бели.

– Децо, још није све готово!

Зачули су негде одозго њен глас. Нису је видели. Као док су се пробијали кроз грмље, слутили су само њено постојање, њен нејасан обрис у тами околине.

– А, зар ниси и ти, мама?...

– Не, сине.

– Али?...

– У реду је, не плачи. Тако је морало бити.

Показала им је руком риболике облике разбацане свуда унаоколо. Кад се клопка превртала ти облици су их избацили из себе. Нису се зачудили што јој руку не виде. Ћутећи, још увек малаксали, довукли су се до својих бивших тела. Стајали су над њима немо, као да им одају пошту, али без осећања. Равнодушно су им посматрали последње трзаје. Шкржни прорези су се риболиким облицима отварали и затварали све спорије и клонулије. Ширила се бескрајна тишина, као кад су у брда били кренули. Сада некако другачија, не више злослутна.

Риболики облици престаше да дишу.

– Још није готово! – однекуд су им стизале поруке, удаљене, а ипак разумљиве. Мати им је говорила. Нису је чули, чули су само одјеке њених речи у свести, јасно разабирали.

– Баме, ти си најстарији, ти почни.

 ⁕⁕⁕

Почео је. Знао је добро шта треба да чини. Није размишљао откуда му то знање. Бацио се на најближи облик, шчепао га и добро загризао. Као да је увежбавао, чинио је то сасвим сигуран где треба да уједе. Информација се налазила дубоко у његовој свести, још одавна, осећао је то. Не само у његовој. Сва су је деца поседовала. Загризла су и она. Свако своју рибу, свако свој рог. Без рога ништа.

– Човек се постаје тек кад се рог поједе!

Бам га је откинуо и сигурним трзајем прогутао. Рог му је запарао утробу. Од јачине боли се савио у клупко и зајечао.

– Не клони, сине. Човек се постаје болом!

Бацакао се и сам као риба. Рог га је резао на кришке али се он упорно састављао. Варио му је тврдоћу љутим соковима, смекшавао га. Осећао је његову све већу клонулост. Није га више онако сигурно резао као у почетку. Залетао се и остављао изнутра бледе и квргаве ожиљке. Малаксавао је.

– Без ожиљака се не постаје човек!

Смирио се и истопио у њему. Нестао је као да није ни постојао.

– Још није готово!

Схватао је и сам да није. Пришао је утихлој риби. Прислонио је усне тамо где је зјапила шупљина од рога. Повукао је добро устима. Одвратна горчина му је јурнула у ждрело. Пожелео је да одустане. Није се дао. Стресао се и наставио да вуче.

– Без горчине се не постаје човек!

Испио је све. Извукао је из рибе сву опорост, до последње капи. Обрисао је надланицом уста и скочио чио и гибак. Сви су скочили чили и гипки. Телом им је струјала снага, неслућена, силовита. Осећали су је у костима, продирала им је у срж.

Бам је победоносно погледао доле у равницу и пожелео да ускликне, али се није огласио. Прасећање се противило ликовању. Постао је човек.

– Мама, а где си ти?!

Окретао се око себе тражећи је погледом. Није је видео. Није је чак ни осећао као пре. У свести се задржала једино слутња њеног постојања. Био је човек.

– Децо, ја вас остављам. Ви сте сада људи. Мајка вам више није потребна.

– Мама! – крикнули су очајно за њом.

– Тако мора бити, децо моја. Не плачите. Тако мора бити...

– Мама! Мама!!!

Није их чула. Оним чулом које се постепено дегенерисало, Бам успе да наслути како њеног обриса потпуно нестаје. Бледела је и стапала се са дрвећем. Уплела се у крошње и потекла рекама. Један њен најдивнији део зарумени небо и утихну. Није је више било.

Осећао је у души празнину, несносну. Немо је блудео према хоризонту покушавајући да ухвати последњи трачак њеног постојања. Плакао је.

 

КРАЈ  

© Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

"Постање" је објављено на порталу Kratkeprice.net. Тамо је можете читати кликом на линк Бранимир Перић: Постање | KratkePrice.net 

Илустровано помоћу вештачке интелигенције Dalle 3

 

Коси мојој наоштреној

откоси небројени косом изврнути
у мозгу пустош коренима свикли 
поваљани
исушени
клетвом нестигнути 
праскозорјем ледним једом поједени
на души
у души
откоси свели
недогледом жутим вали отуђени 
неми и пренеми
росом испљувани 
тихи и претихи
сунцем покапани 
тугу миловали
тугом ковитлани 
неповратом жудним снено однесени 
откоси детињства
покошени

© Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Песма "Коси мојој наоштреној" објављена је у зборнику "Јутро над Озреном 2023", Књижевни клуб "Соколово перо", Сокобања, 2023, стр. 30

Песма "Коси мојој наоштреној објављена је у књизи "Лирска круна", књига пета, издавач "Уметнички хоризонт", Крагујевац, 2024, стр. 49

Миле Богески

Смрт није крај

– Последњи поздрав пријатељу –

Да ли сте знали овог човека? Име му је Миле Богески. Био је наш суграђанин. Тих, смирена погледа, загледан у даљину као да тражи одговоре и лепоту у бескрају. Наочари на носу, цигара у рукама (иако није смео да пуши пркосио је себи). Мозак му је радио триста на сат. Једино по тој цигари си могао да видиш да му је дух све друго само не смирен. У дубинама шаховске игре тражио је одговор, у уметности старих мајстора лепоту изражаја. Такав одувек, још од оног доба кад га је шаховска игра као младо момче понела. Круна његовог умећа је била 1974. године кад је са тројицом прилепских шахиста освојио државно првенство Македоније за шаховски клуб „Црни бор“ из Прилепа. Победили су далеко искусније клубове из земље, што им је омогућило да у Поречу играју у купу "Маршала Тита" на савезном нивоу.

Након шаха почео је да осваја купове и на пољу језика. Врсни шахиста постао је врсни литерата. Једнаком страшћу као кад је повлачио фигуре, бацио се на превођење са латинског. Захваљујући Богеском највећи писци комедија и хроничари Римске империје и Ромејског царства (Византије) проговорили су македонски и српски, а стихови латинских и византијских великана у препеву Богеског још боље су зазвучали на нашем језику. Поета шаховске табле преметнуо се у велемајстора поезије. Томови и томови његових превода и препева објављивани су у Македонији, Црној Гори, Србији, Хрватској. Нико од њега није боље преточио на наш језик Епиграме Марцијала, Плаутове комедије Менеми, Шкртица и Трговац, као и Теренцијеве комедије Девојка са Андроса, Евнух, Свекрва и Браћа.

Упознао сам га у Турској 2018. Не знам зашто, наш први сусрет је био такав да сам се пред тим човеком осећао мали. Уливао је страхопоштовање својом појавом. Његов неми, заблудели поглед у даљину терао је на ћутање. Бојао сам се да га не прекинем у смишљању шаховског потеза који ће наредан повући у игри са невидљивим противником, а још више да му не пореметим надахнуће док препевава какав нови латински стих. Сигуран сам да и сад тамо горе смишља како ће неког свеца да матира или му живот учини угоднијим преводом најбољих латинских мајстора речи. „Прагу небеса и подземља, здраво, у исто време и збогом! Овог дана подижем последњу ногу из своје домовине.“ Limen superum imferumque, salve, simul atque vale; Hunc hodie postremum extollo mea domo patria pedem. (Прагу горен и долен, здраво и, во исто време, збогум! Оваа нога денеска за последен пат ја ставам во татковиот ми дом. – превео на македонски: Миле Богески)

КРАЈ

© 2024 Бранимир Перић

Писано 11.02.2024. Дрењак (Брзеће), Копаоник

Илустровано помоћу вештачке интелигенције Dalle 3

Јесење лишће већ опало је

Данас још топлији дан него јуче. Једва натерах драгу своју да се у брда кренемо. Зна ме: опет ћу измислити неку стазу „којом нормални људи не иду“. Ето је, пухће за мном ко парњача (психички, углавном). Jа сам мала, не знаш колики је то за мене напор, никад ми не верујеш, немам дугачке ноге као ти, увек ме превариш, никад не буде стаза коју си обећао, ја будала увек ти поверујем… И све тако у круг. А кад се вратимо, срећна што је ишла.

Јесен већ скинула природи летњу гардеробу, привремено је одева у шарене хаљине и пожурује да се спреми, да се сасвим свуче и гола утоне у зимски сан. Непокошена трава пожутела (она покошена и неће). Папрат још пре десет дана добила боју гвожђа које другује с влагом. Једино се лишће на појединим дрветима злати, а на багремовима бледо-зелени ко да је тек олистало. Кад стаза по којој ходимо зађе под гране, саг нам лиснати под ногама шушти. Јуче је и мраз штипао, али није било слане. Прави рај за печурке: нема ливаде ни шуме а да их нема – оних касних, јесењих. Пуше се надуле, просто те маме да их обереш, на шнитове исечеш и ставиш у таву. Сунчанице вапе за поховањем, а отровне би лепотом хтеле да те преваре…

Да није све краћих дана па да се човек радује овој благодети.

 

© 2020 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Објављено у Зборник песама и прича о природи "Час у природи“, издавач Центар за културу "Врачар" у име Удружења "Здраве навике", Београд, 2023, стр. 76

Балканац

 

Илустровано помоћу вештачке интелигенције Dalle 3

БАЛКАНАЦ
 
и кренух, ја нико
из балканских прашина
псовки и горчина
у слободу у слободу
 
кад тамо
сунце из драгуља врца
кипови богу, кипови оцу
укочени кипови
а слобода а слобода
 
бљеште хотели, лепршају тоалете
сјај бина, музика виолина
потоци пића, јела и жена
ал' слобода ал' слобода
 
не издржах

дођавола све
 
на граници, из воза
срце и ја замало не искочисмо
да изљубимо тробојку
и краву нашу на ливади
јер слобода јер слобода
 
џабе што сјаје даљине
бљеште висине
и дозивају виолине
џабе
кад слобода кад слобода
 
Балкан је ово, брате
Балкан прашина
псовки и горчина

ал' слобода ал' слобода

© Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Песма је објављена у књизи "Видовдански цвет", Зборнику родољубиве поезије бр. 7, Удружење потомака ратника 1912-1920, Народна библиотека "Илија М Петровић" Пожаревац, Пожаревац, 2024, стр.29-30

 

Илустровано помоћу вештачке интелигенције Dalle 3

Фуговање предсобља

Тако је то кад се на време не фугује

После двадесет пет и кусур година од како поставих плочице у предсобљу летњег нам дома, коначно ми „дође“ да плочице исфугујем. Моја госпа реч није рекла за то време (а и шта би јој вредело). Зна она да ја по кући, сваки посао који почнем, на крају и завршим. Јесʼ да то буде „кад ми дође“, али га завршим. Гунђала не гунђала, зановетала не зановетала, то јој је. Тако једном у стану у Београду, расклиматала се столица на којој седим. Није то до мене што седам као да „скачем с неба“, нити што се на столици вртим док једем. До столице је, а и до друге је било кад сам ону већ расклиматану заменио здравом. Здравост треће столице ипак није имало смисла да проверавам. Купио сам дрвени чекић и лепак за дрво па удри по столицама – да их научим памети. Лупао сам их све док се нису раставиле на саставне делове. После су, богме, тако растављене, више од четири године, као лоши ђаци, боравиле у ћошку иза отомана, „док ми није дошло“ да их поново саставим. (Ако моју госпу питате, рећи ће вам да је до тог мог „док ми није дошло“ прошло скоро десет година, али не верујте јој – жене су склоне да претерују.) Срећом, лепак за дрво се није осушио.

Да је предсобље могло да се растави на делове и да је, толико година колико је чекало на фуговање, стајало иза отомана, бар не би мојој госпи било пред очима па не би сваки пут кад крочи у њега кувала (у себи, јер не сме наглас: опасан сам ја 😁).

Колико су жене осветољубива бића, видело се ускоро. Чак и кад вам се свесно не свете, онај одозго, који је са њима у дослуху, уради то уместо њих (ђаво наравно, где ће бог да се са женама петља: каква би то божја срамота била да као бог надрља). Сиђе ти он (ђаво) одозго, иза мојих леђа извади тефтер и поче да сабира: „Да видимо, шта смо имали: двадесет и пет година црвењења кад јој неко дође, годинама накупљана прљавштина између плочица на поду, паукови и остала многонога гамад иза вертикалних плочица… Овде одузмем, овде додам… Овамʼ те онамʼ те, иди ми дођи ми, то му дође тачно…“ Таман што сам клечећи прво изусисавао све размаке између плочица на поду и канале између оних вертикалних и зидова, и (опет клечећи) властопрсно и властошакно испопуњавао фугомалом фугне (што рука одради, то ни једној алатки тако не успева😁), а онда (опет клечећи) све то властошакно, влажном крпом више пута прешао, и до упале зглобова на прстима и шакама трљао, напред-назад, лево-десно док нисам добио предсобље као да је сад, овог часа ново завршено – све се блиста, сјаји, да га олижеш од милине. Моја ти госпа (уместо да се до ујутру диви и целива ми намучене руке), загледа се у мој понос, шака ми дело, и рече: „А кад си све то тако лепо одрадио, могао би и зидове да окречиш?“ (Пази: „одрадио“! Како је жени лако било шта да каже! А појма нема шта све треба да се уради до тог кречења!) „Шта смо оно имали…“, зачух поново глас оног њеног, одозго. Ајдʼ супротстави јој се ако смеш! „Да, драга! Било би заиста добро и да се окречи!“, потврђујем гласно, а у себи додајем: „Узми ти па кречи, бип-бип-бип, да видиш како је то лепо да се ради после оноликог трљања!“ – опсовао бих гласно да сам од оних што псују (и да смем). Узех ваздух и отфуњах се до свог кутка и ормана у коме држим алатке и материјал за овакве случајеве. Моје танталове муке кренуше тек тад.

Држећи алат спреман у руци, погледах по зидовима, а где год ми поглед паде, видех пукотине и неравнине. Шта ћу, куд ћу, одложих алата па назад у свој кутак, фуњ до рачунара. Копај по интернету, читај, гледај поучне филмове како се крпе рупе на зидовима и плафону, како се кречи...

Најзад, наоружан знањем, са зашиљеним алатом, кренух да стружем рупе, онако како су ме преко интернета чике научиле. Шрафцигером „на ве“ бушим пукотине.

Стигох до футера врата, а тамо – куку мајко! Где год забодох шрафцигер – кратер, где год повукох врхом шрафцигера – отпаде зид. Тако ти је то кад ти мајстори раде без надзора. Није џаба надзорни орган најважнији орган инвеститора. Ако ти надзорни орган не дахће за вратом, ако те за уши непрестано не вуче и по потреби не туцка… Још не сретох мајстора који не би без надзора макар из нехата нешто исфушарио. Овај, који је малтерисао после намештања штока од врата, не да је исфушерисао, сто му га мајке мајчине, него, уместо размак између врата и цигле да попуни пур-пеном, или бар дозида малтером –  у рупе убутавао згужване џакове од цемента па преко њих директно малтерисао – није ни чудо што је зид овако пукао. Е, ту вала више нисам могао да се уздржим. Претворих се у кочијаша па све оно што нисам смео жени, истресох кроз псовке онима који су зидали и зид малтерисали. Наравно, наплатих се успут и жени (као зидаре псујем). На жалост, од псовки ми не би лакше.

Ту мукама није био крај. Кад заврших поправку крпежа, зид је изгледао ко швалерске гаће – сав шарен. О томе да сам се крпећи од врућине сав био истопио, нећу ни да причам – толико се ниједан од оних што крече није ознојио (ноћ је била пала и морао сам да држим затворена врата да ми ноћни летећи објекти не би, привучени светлом, улетали унутра).

Чике са интернета рекоше да треба, после крпљења пукотина, глетоване површине да се ишмирглају. Је л'? А јесте ли пробали ви то некад да урадите, мајку вам научењачку?! Џаба маска против ковида-19, џаба усисивач који на максимуму усисава. Изашао сам из предсобља напоље да се истресем, бељи од снешка белића. Више сам тог сата побелео него за свих својих година.

Чикама са интернета то није било доста. Кажу, узми сад влажну крпу па све зидове пребриши. Бришем ја, а не смем да уздишем (да не удахнем превелику дозу белог). Кад заврших. још мокрији него што сам био пре тога, слушам даље чике, веле: сад иде прајмер, како се не би после кречења видела на светлу глетована места. Ту већ нисам псовао – прајмеровање је било мање заморно од осталог посла, иако ме је и оно знојем оросило.

Оставих те ноћи да се зидови суше, јер чике кажу да прајмеру треба најмање шест сати за то. Ујутру реших да их више не слушам, него да читам упутство са канте од боје за кречење (јер оно што су чике рекле, чинило ми се блесаво). Замутих боју са водом у размери како на канти пише, а кад пређох зидове првом руком, схватих да је и то што на канти пише блесаво. Не слушајте ни чике ни шта на тарабама пише, него стичите искуство сами – правило је неприкосновено кад су кречеће ствари у питању. У сваком другом случају учи се на туђем искуству. Наука је настала кроз експерименте. Пробаш ову позу, пробаш ону. Смућкаш мало овако, мало чвршће. Кад осетиш да треба, ти проредиш.

Кад сад погледам како се бели, вредело је четири дана биповања.

 

КРАЈ 

© Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Хумореска "Тако је то кад се на време не фугује" објављена је 10.03.2024. на сајту KratkePrice.net као поджанр "комедија апсурда". Тако је то кад се на време не фугује - Бранимир Перић (kratkeprice.net)