Причу илустровао Бранимир Перић

Нана-Мева

Како ствари ненадано нестају из живота. Не остављају за собом ни најмању сенку. Сећање на људе бледи, ликови се губе, ветар времена их развејава, а кад их се ипак сетимо, заболи што то више нису јасне слике. 

Нана-Мева! Драга старица која је мом оцу била као мајка. Није од ње ништа остало. Можда једино кости дубоко под земљом.

Куће једва да јој се сећам. Кроз маглу видим кујну са земљаним подом. На средини је стајао велики сто.

Код ње је становала нека девојка са села. Ишла је у учитељску школу. Била је са мном добар пријатељ, онако како се одрасли праве да су са малишаном. Вероватно сам јој био досадан онако љубопитљив и знатижељан, али то није показивала. Често ме је преслишавала скраћеницама као ОУН, КПЈ, АФЖ (или је то можда за школу вежбала).

Да волим нана-Меву научио ме отац, јер је и он волео, иако је према њему била строга. Није га тукла али се ње једнако бојао као да јесте, још од дана кад је са дванаест година дошао у њихову кућу да шегртује. Бринула се о њему и штитила га као нарогушена квочка која раширеним крилима брани пиле од околине.

Кад год бих дошао у ту плесњиву кућу, чекала ме је топлина и нежност баке чије је пиле напустило гнездо. Пријатно ми је било код ње, осећао сам се домаће. Није ми било гадно да се послужим слатком, да једем кифлице које спреми. Деца се гаде од старих баба. Ја нисам био такво дете, био сам пиле нана-Мевиног пилета.

Ту су били и шкрипави звуци виолине будуће учитељице. На њој сам самоуверено извлачио „задивљујуће“ тонове. Како ли су само нана-Мева и „учитељица“ могле да ме слушају, не знам? Волео бих поново да узмем у руке ту виолину. Слух не може да се поправи, али за осећај држања виолине у рукама слух није потребан. Као Бранко Ћопић кад је на телевизији показивао како је у школи свирао виолину, притискао бих једну жицу, а гудало вукао по другој и био срећан. Баш сам се распилавио.

Нана-Мева. Не могу пуног лика да јој се сетим, слика ми бежи. Оно што видим не знам да ли је стварно, или је рупе попунило сећање које не признаје да се не сећа. Дотерана дама, седокоса, накарминисана, напудерисана, отмене рукавице, дамска црна фес-капица на глави са мрежицом испред очију. Око подлактице виси црна старинска ташница. Од кад јој је брат подлегао батинама у затвору, црнину није скидала.

Ишла је одсечним, скоро младалачким кораком, као да некамо жури. Кад сам мало порастао и већ ређе код ње одлазио, сретао сам је испред баште данас срушеног хотела „Париз“. Раширене руке радосно би ме загрлиле. Пољубила би ме обавезно. Нисам волео да ме одрасли љубе, али сам дечачки трпео због оног што следи. Црна ташна се отвара, скоро свеле руке брчкају по њој. „Нека пара“ коју ми пружи обично је била три пута већи износ него што ми други дају. Добра нана-Мева!

Није плакала (иако су јој сузе ишле), није грцала (иако би ридала од туге), док ми је показивала по ко зна који пут собу мајстор-Луке, њеног „браце“, родољуба, мученика, кога у затвору до смрти пребише. Показивала је његово бројно ордење и ленте части, похвалнице, захвалнице, обућарско мајсторско писмо, дипломе и награде, кревет на коме је спавао, старински ормар још увек пун његових одела. Показивала ми је и огледало са унутрашње стране крила. У њему би се „браца“, пре него што крене у град огледао. Дуго потом стојимо нана-Мева и ја испред отвореног ормана и ћутимо. Мрачно је у соби. Тамнину стварају дебеле завесе навучене преко малих прозора. Нана-Мева чека да се „браца“ још једном огледне. Затвара ормар тек кад он са горње полице узме шешир.

Нана-Мева! Горда старица које више нема. Колико само таквих драгих бића више нема! Nos habebit humus.

КРАЈ

© 2023 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловим или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.