Јарак
Десило
се изненада, знаш. Најпре нисам знао шта је пробудило то мучно сећање у мени и
откуд баш оно да ми падне на памет. Ништа рекох, глупо је размишљати. Никада не
силим мозак на избацивање решења када то не уради из прве. Опустим се, дозволим
сенима прошлости и њима изазваним осећањима да ми се сами мотају по глави. Из такве
гужве увек испадне одговор. Као што ћеш видети и сада се појавио – али не сам
од себе.
Читао сам Хакслија, „Врли нови свет“. Управо сам завршавао један
пасус када се, подстакнута Хакслијевим речима, у мени стала да праћака мисао.
Заправо, нисам сигуран да ли се десила по завршетку или у току читања пасуса,
тек десила се. „Вриштање беба наједном
промени свој тон. Било је нечег очајничког, готово сулудог у тим оштрим и
испрекиданим крицима што су их испуштале. Њихова мала тела су се трзала и
кочила, удови се цимали као да су вучени невидљивим жицама.“ Употребим
ли логику, след радњи није могао да се одигра никако другачије него тако што је
издајничка психа повезала некако овај детаљ из Хакслијеве књиге
са тобом, и у суморном бљеску, избацила сећање на тебе. Али какво! Сећање у којем
скичиш, ковитлаш прашину, пружаш руке, тупћеш ногама…
Лепо те видим, стојиш на ивици јарка. Ломница. Кишно и
тмурно време обљубило небо. Још неко је са нама. Њега не разазнајем. Прешао је преко
јарка пре нас и тамо, мало ниже, чека. Мирис девојке се раширио за њим, голицав
и опор, помешао се са шуштањем свилених чарапа испод сукње. (Вероватно је била девојка.
Или су ми се мирис и шуштање чарапа убацили из неког другог сећања.) Ти још
увек стојиш са друге стране. Ја већ прешао, чекам да и ти прескочиш. Гледаш ме
подсмешљиво, мало накренуте главе (кокошке тако извијају врат док стрепе
шумове). Напућила си усне заједљива и цинична (немаш кварне зубе, а кварно се
смејуљиш). Усне ти се мало растварају, руке заузимају полуподигнут став –
пружају се према мени. Сличиш мачку спремном да скочи, можда чак и жаби пред
крекет. Руке ти замлатарале ваздухом, пиштиш и пијучеш. Кобајаги си беспомоћна,
страх те „дубине“. „Било је нечег
очајничког, готово сулудог, у тим оштрим и испрекиданим крицима што су их испуштале.“
„Перићу, пренеси ме!“ Искривила си се и згрчила у заносу глуме. „Њихова мала тела се трзала и кочила; удови
се цимали као да су вучени невидљивим жицама.“ „Перићу, пренеси ме!“ Са лица
ти се не скида обешењачки смешак. Залутали зрак светла ти плеше по влажним зубима
(и облаци знају да светле). Љупка и отужно грозна, мислио сам, магарац – ни
Симонац ми није био раван.
Толико сам те мрзео тог тренутка да ми се, у пуном задовољству срозавања,
сама од себе створила слика збивања са наше последње ђачке екскурзије. Немоћни којима уши горе од
понижења имају неодољиво потребу да се додатно кажњавају посезањем за сценама из
прошлости у којима су се бљутаво осећали. Или ниско.
Сећаш се? (Али глупости, како се можеш сетити – то је била мушка шала, ви за њу нисте
знале.) Купили смо у Љубљани паковање презерватива. Спремни за родео
распаковали смо гуму и развили је да изгледа што убедљивије кад је Симонац буде
напипао у џепу и збуњен извукао. (Симонац је био лудо загрејан за тебе. Али,
као и сваки грмаљ смотан и трапав, никако да скупи храброст да ти то и каже – у
одсудном тренутку само погне главу, зацрвени се, па се брже боље маша џепа,
вади марамицу и брише нос.) Чак смо му били наместили и да у вожњи седи до
тебе.
На једној паузи неко је гуму неприметно убацио Симонцу у џеп
(онај одакле вади марамицу). Док је аутобус тандркао кроз ноћ, упаљачи су
упорно светлели над вашим главама. Нестрпљиви, ишчекивали смо тренутак кад ће
Симонац, уплашен да ти искаже љубав, завући руку у џеп да извади марамицу, па
да већ једном заурламо и паднемо у екстазу од смеха и лудила, да га доведемо
дотле да почне да дели шамаре унаоколо, да псује и сикће, онако пригушено и
себи у браду, како већ то само он уме...
Прошла је поноћ и ништа се није десило. Сви су били
разочарани, бесни на Симонца, бесни и пребесни. Једино сам ја мудро ћутао. А
зар је требало да им кажем, зар је требало да признам да сам гуму Симонцу убацио
тако спретно у џеп да ме је осетио? Зар је требало да кажем и да ме није ударио
а да је могао, већ да ме је, одозго са степеништа аутобуса, само погледао, и то таквим погледом, да
и данас памтим
ону ужасну бол у његовим водњикавих
очима? Зар је све то заиста требало рећи? Тако сам се глупо био осећао, глупо
као и у сцени над јарком, само што
тада није било Симонца да зури у мене, уместо Симонца била си ти, ти која ми се
смешиш испод ока, препредено, мало и подмукло, смешиш се не престајући да
скичиш попут прасета у обору.
„Врискање беба
наједном промени свој тон.“ Изненада си престала да цвилиш и прешла преко
поточића сама. Није те ништа у томе сметало, није те ништа разочарало, било је
сасвим логично да те нећу пренети. Кажем „било“, јер данас више није, данас не
могу да схватим многе ствари, не могу да схватим ни сврху твог искања, ни
задовољство које си тиме себи приуштила. Да се још једном то деси сигурно бих
разумео, као што је сигурно и да бих те пренео, а још је сигурније да те више
никада не бих спустио. Сећање је подвала сопствене душе, подла и покварена.
Нема ничег горег него кад ти из прошлости исплива таква сцена. Или још горе: неповезани
фрагменти сцена. Једино да плачеш над њима – да их се отресеш не можеш. А и што
би их се отресао. Заљубљен сам у своја сећања макар и болна, па и сећања на
тебе. Заљубљен сам у све што нисам, заљубљен у све што немам.
Лепо те видим, стојиш на ивици јарка. Ломница. Кишно и
тмурно време обгрлило небо, али нисам сигуран. Све гледам као у сну. Или можда
само тебе и земљу. Блато. Још неко је са нама...
КРАЈ
© 1974, 2022 Бранимир Перић
Текст може бити преузет и објављен у деловим или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.
Прича је објављена прича "Јарак" је објављена у зборнику одабраних радова са књижевног конкурса "Банатско перо" 2022." Издавач: Библиотека "Бранко Радичевић" са истоименим књижевним клубом, Житиште, децембар 2022.
Причу су одабрали књижевници: Радивоје Шајтинац, др Славомир Гвозденовић и Витомир Теофиловић.
