Оно сам што моје перо произведе, некада мастилом, данас дигитално. У свом писању сам сав ја, онај који сам. Све остало је материјално постојање.
УПУТСТВО: Садржај блога омогућује да се отворе спискови овде објављених радова и то по књижевним врстама. У садржају је и листа по азбучном реду свега што је на овом блогу објављено. На десктопу и таблету садржај је са десне стране (зове се Странице или Pages), а на таблету је то одмах испод заглавља блога, текст (Move to...).
НАРУЧИВАЊЕ КЊИГА (напишите свој имејл, наслове књига, број комада и на коју адресу да се пошаљу)
28 December 2022
Писмо
26 December 2022
Јарак
Јарак
КРАЈ
© 1974, 2022 Бранимир Перић
Прича је објављена прича "Јарак" је објављена у зборнику одабраних радова са књижевног конкурса "Банатско перо" 2022." Издавач: Библиотека "Бранко Радичевић" са истоименим књижевним клубом, Житиште, децембар 2022.
Причу су одабрали књижевници: Радивоје Шајтинац, др Славомир Гвозденовић и Витомир Теофиловић.
25 August 2022
Убадачи
И убо ме је изненада,
подмукло, онако како само он то може да учини. Створио ми се иза леђа, изникнуо
из блата и убо, нечујно, префригано као којот, убо ме је оним тупим кухињским
ножем из „Студентског парка“. Или сам то можда ја њега убо? Не знам. Главно да
ми га је забо нагло, право међу ребра, тако спретно, да сам застао запањен
толиким његовим искуством са тим, наизглед, неоштрим прибором за јело.
Зачудо, нисам осетио бол, та бол, ако је и настала, није
успела да се извије и урликне од опште боли, јер болело ме је читаво тело,
измрцварено гацањем по блату коме се није видео крај.
Корачам тако (ако се то уопште може звати корачањем),
пропадам кроз лепљиву смесу, с муком извлачим ноге. Киша се обрушила одозго,
мислиш капи се утркују, спортисти да су, пљуште по мени и земљи, трче,
поскакују, одбијају се од шињела и стрмоглављују у каљугу под ногама. Сав сам
мокар, али као да то не осећам, као да ми не ремете мисли ти млазеви воде што
ми се котрљају низ лице, изазивају у костима језу и голицају попут суза,
несносно, као мува кад шета по уснама, нагоне ме да подигнем руку, да их отрем
нервозним трзајем длана. Све се слило у језиву музику плача кише.
Често се ми тако бодемо. Гацам ја по блату и, као идем
напред, а он, рађа се из њега, изненадно; таман да га приметим, а већ ми је
зарио нож. Или сам то можда ја искочио из блата, а он корачао по њему – никада
не успевам да оценим. Ако и осетим бол, све ми се чини да то мене није
заболело, да ја то, једноставно, осећам за њега – њега боли, а ја осећам.
Чим би ме убо, брзо би се расплинуо и стапао са каљугом
и кишом. Увек покушам да га ухватим и увек ми некако измакне из руку. Готово га
шчепам, а он процури кроз прсте као смрскано јаје, лагано, љигаво, прво беланце
па жуманце, оде или до земље, или одскочи у страну и побегне на неко брдо и
одозго ми се церека. Псујем га и вичем, говорим најгоре и најцрње псовке које
ми падају на памет, просто не могу да се суздржим. Њега то још више подстиче,
церека се као луд, скаче по брду, плази ми се и показује лакат.
Онда се појављују они, доле из шуме чији се обриси једва
назиру кроз дебелу поњаву кише. Корачају нечујно један иза другог, бескрајна
колона њега и мене, као сцена из сна. Ничему се више не чудим. Ходамо у колони,
ред он, ред ја, све сами он и ја. Корача колона дуга, дуго, отегнуто, а ми је
гледамо. Необично је једино што над њима сунце, а над нама киша. Пењу се уз
косу суседног брда, опасани тешким реденицима и војничким каишевима. На главама
им капе, или шубаре, или питај бога шта је, са некаквим ознакама, грбовима, и
ко зна чиме још не. Видим им пушке и карабине, а за појасом бомбе и дуге
кољачке ножеве, крваве.
Све се одиграва као на филму, понавља се непрестано као
бескрајна трака, као стара плоча на поквареном грамофону. Свако од њих, или
нас, или како већ хоћете, вади нож и убада оног испред себе. Увис шикне густи
млаз крви и прска убадачево лице. То све траје тренутак, док колона и даље немо
корача као да се у њој ништа не дешава. Одмах потом долети рој дебелих мува,
сребрнасто
плавих,
златасто
зелених
и црних (како ли само осете мршу?), попадају по леђима убодених и стану својим
сисаљкама од лепљивог језика да исушују ободе отворених рупа. Липтање крви
престане, а на ужареном сунцу ране се нагло црвљају. Добро видим одавде, јер и
над нама је у међувремену грануло сунце: гамижу црви, бели и огромни, увлаче се
у ране, излазе и шетају около као на паради. Након тога убадачи наново потежу
каме, али овога пута не са намером да боду. Њиховим оштрим врховима, да не
верујеш, почињу да требе те пузаве љигавце из рана, а оне, ослобођене одвратне
гмизавости, брзо зарашћују. И још честито нису ни зарасле, поново севну ножеви,
бљештави, хитри, нова крв бризне увис и,
ето опет рана, опет црва, опет на паради. А колона корача, незаинтересовано,
лењо, без заустављања. Ходамо он и ја, један иза другог, рекaо
би неко да се не познајемо.
Свашта, помислих кад је и задњи од њих зашао иза брда. Као
да јој је то био знак, киша над нама заигра свој нови сабласни плес авети,
досадна она, досадно блато и досадан ја, замишљен, а без мисли, толико удубљен
у безмисао, замало да ми промакне прелет јата преко неба.
Лепо јато имам, све птица до
птице, једна лепша од друге, слободно лепршају висинама, ништа их не спутава,
киша понајмање. Поносим се ја са својим јатом. А како и не бих. Попнем се на
брдо да му будем ближи и гледам. Видим трепет крила, краљеви облака, видим
перје, беласање трбуха. Као да и сам осећам ветар што око њих хуји не могу а да
ми у души не заигра, да ли од радости, или од висине. Јер доле једва се види
неки мокри луг, а горе лепо се виде моји голубови; доле киша пљушти, горе шуме
крила; доле сабласти шипражја, горе сјај сунчаног неба; доле... ох, опет он из
блата! Или сам можда ја из њега? Са ове висине не видим добро, али видим
довољно: у руци му сачмарица, натегнута, мушица на нишану. Та неће ваљда!?...
Ипак хоће... О, не, не, не!... Скачем с дрвета, падам на главу, забадам се у
блато до појаса, само ми ноге вире, млатарају бесомучно, секу ваздух као неке
џиновске маказе...
Кад сам се ишчупао из земљане каше, било је већ касно.
Од њега ни трага. Видео сам оловне голубове како се стрмоглављују и глинене
војнике како их немо поздрављају. Или су то били глинени голубови, а оловни
војници? Не знам. Тек, пошао сам да са друге стране шуме покупим моје мртво
јато. Или се то наново појавио он и одгацао уместо мене? Опет не знам. Све ми
се помутило од туге или јада, од бола који не осећам, или бола који осећам
уместо оног кога боли.
Неко од нас двојице се ускоро вратио. Киша је престала.
Изашао је из шуме прозирних очију, укочених. Гегао се. Могао сам лепо да га
видим. О рамену је имао торбу, ону браон, кожну, комесарску торбу. Испод њеног
поклопца је нешто вирило, пружало се навише и завршавало у његовим устима.
Сетио сам се шта то може да буде, није било тешко погодити. Знао сам да је то
утроба. Знао сам да су то црева мојих глинених голубова. Знао сам и то да је он
тифусар. Преко главе је носио сиво, коњско, и од скорашње кише још мокро ћебе.
Грицкао је црево, дуго га глодао. Као кад се једе печеница па наиђеш на жилу и
заинатиш се, прегришћеш је макар се удавио. Жвакао је са зачуђујућом мирноћом,
са упорношћу лудака. Кад би осетио фекалије у устима, једноставно би склопио
око шпагете палац и кажипрст и увежбаним покретом одгурнуо измет, или шта је
већ то било, низ црево назад у торбу.
Нисам могао више да издржим. Смучило ми се. Као да се
човек сусреће са утварама које се ломатају светом и по њему гамижу несвесне
себе и своје околине. Зажмурио сам и тапкајући попут слепца, насумице кренуо
низ брдо. Неким шестим чулом осећао сам да је то прави пут. Ако сам уопште
шесто чуло и имао.
Уследило је ново гацање по каљузи, безглаво пропадање и
извлачење мокрих ногу на којима је било више блата него скупа и костију и меса.
Моје шљапкање, каљугасто, густо и водено, слило се са цмиздравим облацима у
отегнуто праћакање звукова, сувише монотоно да би и на тренутак могло да
узнемири човека, сувише досадно да би га довело у неко другачије стање од
поспаности без мисли.
И ко зна докле бих тако ишао у нетраг да се поново није појавио он. Наново ме је убо, изненада, подмукло, онако како само он то може да учини. Створио ми се иза леђа, изникнуо из блата, и убо, нечујно, префригано као којот, убо ме је оним тупим кухињским ножем из „Студентског парка“. Или сам можда ја њега убо? Не знам. Не знам ко је од нас двоје он, ко сам ја, а још мање знам ко смо то ми?
КРАЈ
© 2022 Бранимир Перић
Прича "Убадачи" је првонаграђена на конкурсу ЗДФ форума 2022. године. У августу исте године објављена је у антологији ЗДФ форума "Тренутак кад је у мени почео рат".
11 July 2022
Пословни састанак
Пословни састанак
КРАЈ
© 2021 Бранимир Перић
Текст може бити преузет и објављен у деловим и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права
02 June 2022
Смех
Смех
Текст може бити преузет
и објављен у деловим или целини и то искључиво уз поштовање следећих
услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на страницу овог сајта одакле је преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да
се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање
и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење
ауторских права.
Објављено у зборнику „Синђелићеве чегарске ватре 32“, Књига 32, Удружења књижевника „Бранко Миљковић“ - Ниш, Ниш, мај 2022, стр. 165. Песма је изабран за објављивање на 32. Међународном песничком конкурсу Удружења књижевника „Бранко Миљковић“ - Ниш. Промоција Зборника је одржана 31. маја на Чегру у оквиру прославе "Синђелићеве чегарске ватре". Песму је песник читао на прослави.
Уметност апстракте
Уметност апстракте
Јуче наступих на међународном сусрету писаца „Синђелићеве чегарске ватре“ и прочитах
две своје песме. Једна је била „Смех“, објављена у заједничком зборнику
учесника. Повод што је написах објасних пре читања публици.
Никада нисам волео апстрактну
уметност, посебно не сликарство. Признајем, глуп сам, нисам у тренду. Никада
нисам ни био. Та мода да се свашта проглашава уметношћу кренула је, има томе
већ сто година. Један од тадашњих „молера“, Кандински, видећи да ће остати
гладан ако настави да слика слике које нико не купује, а да се помодна раја
пали на свакојаке „уметничке“ глупости, разочаран, нађе на једној ливади краву
која прежива, разапе јој штафелај са платном испод дупета, а њен реп умочи у
фарбу. Следећих пола сата, жвакала крава прогутану траву, преметала је из
бурага у капуљу, млатила успут репом бранећи се од мушица, а Кандински јој у
млаћењу припомагао: умакао јој реп час у једну час у другу боју… Тако настаде
прва апстрактна слика. За њом и друга. Лова Кандинском поче да капље брже него
што је успевао платна на штафелају да мења – ни боја није стизала да се осуши.
Кад видеше други „молери“ како Кандинском иде, стадоше и они да умачу у боје репове
марви. Људи у одушевљењу тепају овој уметности, називају је апстрактизам,
тахизам, надреализам, кубизам… плаћају милионе да такве слике имају... a мени,
сељаку миришу на крављу балегу!
Наравно, није било овако, није
Кандински користио мухотепало да слика, али би ефекат био исти и да јесте –
раја би једнако поблесавила и једнако блесавила и балавила на његове слике и
слике других, још познатијих сликара (и не само сликара), а цене слика и карте
за перформансе њихове стајске уметности би расле у небо (као што и даље расту).
Мунк је пуки реалиста за репомлате.
Питаш ли апстрактног (а и сваког)
сликара шта му представља слика коју гледаш, или ће се увредити или ће ти препотентно
рећи: „На посматрачу је сам да открије!“ Он или кустоскиња (жентурачење речи исти
корен вуче као одушевљавање Пикасовим кубизмом) најчешће ће ти дати савет да се
усредсредиш на слику (то јест забуљиш у њу), и тако да стојиш све док у теби (у
твојој подсвести) слика не пронађе свој (извитоперени) одраз. Или те не заболе
ноге.
Није појам апстрактног везан само
за сликарство. За сва времена сам упамтио онај двочас српског језика у трећем
разреду гимназије кад нас је професор два пуна часа малтретирао са „Суматром“
Црњанског – још ме увек подилазе жмарци.
Замисли, напишеш песму, а онда те натерају да напишеш објашњење шта ти који
стих значи и на шта се поједине речи које си у њих угуравао односе, јер без
тога никоме ништа не би било јасно! На једном смо часу морали прво да студирамо
„Суматрино“ објашњење (писао и њега Црњански), да га тумачимо (и упамтимо да се
апстрактна поезија зове још и „авангардна“ – не знам само којој је то уметности
претходница – смаку света вероватно), а онда на другом да читамо стих по стих
„Суматре“, да свршавамо над њим упоређујући га са објашњењем Црњанског и да притом
проналазимо рефлексије песме у себи. Мало је било професору тај двочас – умало
не настависмо и за време одмора L.
Замислите, Црњански је своју
„Суматру“ и њено образложење написао скоро у исто време кад је и Кандински
своју прву слику омалао краворепом – пре сто година! Има и горе од тога. Већ
више од сто година како ђаке малтретирају са тумачењем стихова авангардних
песника („Суматра“ је обавезна), пишу се о „Суматри“ и даље докторске
дисертације, критике, обележавају јој годишњицу… да бог сачува! А слику „Голе
Маје“ у школи нам и не поменуше. Добро, добро, Маја је старија сто и кусур
година од „Суматре“. А и гола је, нема шта да се објашњава – што је на слици то
и видиш.
Је ли тако? Е да видите да умем и
ја да напишем апстрактну песму! Тако се родио мој „Смех“. Из протеста. Додуше,
одмах подбацих: назвах песму оним о чему у њој говорим. Барем ту да не завлачим
читаоце да морају и за мој наслов да траже тумачење и чешкају главу шта је
писац хтео да каже као са насловом „Суматра“, који нема никакве (директне) везе
са оним што је Црњански песмом опевавао.
Иначе, кад сам „Смех“ написао
имао сам исто година колико и млада песникиња Александра која ме је снимала камером
док сам јуче у Нишу, на сусрету писаца“, рецитовао „Смех“. Из њеног филма је
она секвенца (reel) коју сам пустио да се врти преко
Фејсбука и Инстаграма. Али да не би било да ми звижде или да ме бледо гледају,
пре читања дадох публици образложење своје „Суматре“. (Да ме погрешно не тумачите
– не поредим се ја то са Црњанским. Далеко сам од њега. Умем да пишем и разумљиве
песме J
иако сам пре свега прозни писац. Поезија ми је само брзокрило изражавање – кад
ми надође.).
Ево и за вас објашњење „Смеха“. Песму
сам написао после једног породичног ручка. Упали смо у оно расположење кад ти
не треба повод за смејање, кад се ваљаш од смеха ма шта ко да каже или уради –
смејеш се и на подигнут прст. Тата је причао како се провео на службеном путу.
Пролазили су испод неког брда кроз кога су бушили тунел, и баш тог тренутка су га
минирали. Очигледно су погодили подземни резервоар, јер из брда куљну таква силна
вода да преплави пут. Тата хтео да се удави а ми поцркасмо од смеха. За ручак
смо имали пилав који, ем није био довољно куван, ем није изгледа био ни
очишћен. Обичавали смо с времена на време, кад су свечаније прилике (тата се на
пример врати жив и здрав с пута) да ме мама пошаље у хотел „Европу“ да купимо
неко готово јело, поховано месо и колаче. Тог дана тетка Дана, куварица у
хотелу и мамина пријатељица није радила, иначе би нам рекла да пилав не
узимамо. Тата је у заносу бушења брда, загризао неочишћено „каменче“ из пилава,
а "каменче" му сломи зуб. То је био додатан разлог за смех (чак се и тата
смејао). Ето, то је у песми. Кад ти је до смејања, разлог за смех се у свему
налази (и у поломљеном зубу). Несреће нас посебно инспиришу. Док други плачу,
ми знамо да се заценимо од смеха. И не само ми у нашој породици. Такви смо сви.
Смејемо се у инат.
Наравно, публици пред читање
„Осмеха“ дао сам много краће објашњење од овога (да ме не би и због те гњаваже гађали
чашицама од ракије – мада сумњам да би се чашица одрекли J).
Сад ми паде на памет. И Кандинском
и Црњанском се презимена завршавају на „ски“. Добро је. Моје је на „ић“. Барем
са моје стране не морате да се плашите нових апстракција (и гњаваже
објашњавања). Мада ништа не гарантујем.
КРАЈ
© 2022 Бранимир Перић
25 May 2022
О пријатељству упитноме
О пријатељству упитноме
Дељење прво
|
Дељење друго
|
Дељење треће
|
KRAJ
© Бранимир Перић
Текст може
бити преузет и објављен у деловим или целини и то искључиво уз поштовање
следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање
линка на ову страницу са које је текст преузет, (2) без измена преузетог текста
и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе.
Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима
представља кршење ауторских права.
Порука аутору имејлом
Највише читано
-
Данас ми се изгледа наљутила другарица. Имам ја више њих са којима се задевам, али ни са једном са толико дубоким угризима да смо се просто ...
-
Моје књиге Како књиге наручити: Слањем мејла издавачу Suza Dream на имејл suza.dream@outlook.com Попуњавањем наруџбенице на почетку овог...
-
Илустровано помоћу Dalle 3 Када јутрос у офис сам стиг ô Када јутрос у офис сам стигô Поглед ми се зазиљави Узвртех се као неки циго А ...
-
Грешка Човек је наопако биће, полазим од себе. Свестан сам да је та млада ластавица одлетела из мојих руку. Окружила се била невидљивом ба...
-
Илустровано помоћу Dalle 3 Коси мојој наоштреној откоси небројени косом изврнути у мозгу пустош коренима свикли поваљани исушени клетвом ...
Препоручујем вам да прочитате
Моје књиге
Моје књиге Како књиге наручити: Слањем мејла издавачу Suza Dream на имејл suza.dream@outlook.com Попуњавањем наруџбенице на почетку овог...