Писмо

Зашто  ти пишем не знам 

као ни ти што не знаш

зашто чекаш моје писање

волим ли те – не

бар не као жену

желим ли те – не

ни као жену

сањам ли те – не

чак ни у еротским сновима

у мислима си мојим – не

само кад треба да ти пишем

па шта је онда по среди

четвртак није

е све си блесав чујем те како кажеш

све сам блесав мислим и сам

јер да нисам не бих ти писао

и сваки пут једнако уздисао

над непроливеним сузама

над непожељеним жељама

над несањаним сновима

над мислима у којима ниси

свеједно ћу ти писати

© 2022 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловим или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Јарак

Десило се изненада, знаш. Најпре нисам знао шта је пробудило то мучно сећање у мени и откуд баш оно да ми падне на памет. Ништа рекох, глупо је размиш­љати. Никада не силим мозак на избацивање решења када то не уради од прве. Опустим се, дозволим сенима прошлости и њима изазваним осећањима да ми се сами мотају по глави. Из такве гужве увек испадне одговор. Као што ћеш видети и сада се појавио – али не сам од себе.

Читао сам Хакслија, „Врли нови свет“. Управо сам завршавао један пасус када се, подстакнута Хакслије­вим речима, у мени стала да праћака мисао. Заправо, нисам сигуран да ли се десила по завршетку или у току читања пасуса, тек десила се. „Вриштање беба наједном промени свој тон. Било је нечег очајничког, готово сулудог у тим оштрим и испрекиданим крицима што су их испуштале. Њихова мала тела су се трзала и кочила, удови се цимали као да су вучени невидљивим жицама.“ Употребим ли логику, след радњи није могао да се оди­гра никако другачије него тако што је издајничка психа повезала некако овај детаљ из Хакслијеве књиге са то­бом и у суморном бљеску избацила сећање на тебе. Али какво! Сећање у којем скичиш, ковитлаш прашину, пру­жаш руке, тупћеш ногама…

Лепо те видим, стојиш на ивици јарка. Ломница. Кишно је и тмурно време обљубило небо. Још неко је са нама. Њега не разазнајем. Прешао је преко јарка пре нас и тамо, мало ниже, чека. Мирис девојке се раширио за њим, голицав и опор, помешао се са шуштањем свиле­них чарапа испод сукње. (Вероватно је и била девојка. Или су ми се мирис и шуштање чарапа убацили из не­ког другог сећања.) Ти још увек стојиш са друге стране. Ја већ прешао, чекам да и ти прескочиш. Гледаш ме под­смешљиво, мало накренуте главе (кокошке тако изви­јају врат док стрепе шумове). Напућила си усне зајед­љива и цинична (немаш кварне зубе, а кварно се смеју­љиш). Усне ти се мало растварају, руке заузимају полу­подигнут став – пружају се према мени. Сличиш мачку спремном да скочи, можда чак и жаби пред крекет. Руке ти замлатарале ваздухом, пиштиш и пијучеш. Кобајаги си беспомоћна, страх те „дубине“. „Било је нечег очајнич­ког, готово сулудог, у тим оштрим и испрекиданим кри­цима што су их испуштале.“ „Перићу, пренеси ме!“ Искривила си се и згрчила у заносу глуме. „Њихова мала тела су се трзала и кочила; удови се цимали као да су ву­чени невидљивим жицама.“ „Перићу, пренеси ме!“ Са лица ти се не скида обешењачки смешак. Залутали зрак светла ти плеше по влажним зубима (и облаци знају да светле). Љупка и отужно грозна, мислио сам, мага­рац – ни Симонац ми није био раван.

Толико сам те мрзео тог тренутка да ми се, у пу­ном задовољству срозавања, сама од себе створила слика збивања са наше последње ђачке екскурзије. Не­моћни којима уши горе од понижења имају неодољиво потребу да се додатно кажњавају посезањем за сценама из прошлости у којима су се бљутаво осећали. Или ниско.

Сећаш се? (Али глупости, како се можеш се­тити – то је била мушка шала, ви за њу нисте знале.) Ку­пили смо у Љубљани паковање презерватива. Спремни за родео распаковали смо гуму и развили је да изгледа што убедљивије кад је Симонац буде напипао у џепу и збуњен извукао. (Симонац је био лудо загрејан за тебе. Али, као и сваки грмаљ смотан и трапав, никако није могао да скупи храброст да ти то и каже – у одсудном тренутку само погне главу, зацрвени се, па се брже боље маша џепа, вади марамицу и брише нос.) Чак смо му били наместили и да у вожњи седи до тебе.

На једној паузи неко је гуму неприметно убацио Симонцу у џеп (онај одакле вади марамицу). Док је ау­тобус тандркао кроз ноћ, упаљачи су упорно светлели над вашим главама. Нестрпљиви, ишчекивали смо тре­нутак кад ће Симонац, уплашен да ти искаже љубав, за­вући руку у џеп да извади марамицу, па да већ једном заурламо и паднемо у екстазу од смеха и лудила, да га доведемо дотле да почне да дели шамаре унаоколо, да псује и сикће, онако пригушено и себи у браду, како већ то само он уме...

Прошла је поноћ и ништа се није десило. Сви су били разочарани, бесни на Симонца, бесни и пребесни. Једино сам ја мудро ћутао. А зар је требало да им кажем, зар је требало да признам да сам гуму Симонцу убацио тако спретно у џеп да ме је осетио? Зар је требало да ка­жем и да ме није ударио а да је могао, већ да ме је, одозго са степеништа аутобуса, само погледао, и то таквим погледом, да и данас памтим ону ужасну бол у његовим водњикавих очима? Зар је све то заиста тре­бало рећи? Тако сам се глупо био осећао, глупо као и у сцени над јарком, само што тада није било Симонца да зури у мене, уместо Симонца била си ти, ти која ми се смешиш испод ока, препредено, мало и подмукло, сме­шиш се не престајући да скичиш попут прасета у обору.

„Врискање беба наједном промени свој тон.“ Изне­нада си престала да цвилиш и прешла преко поточића сама. Није те ништа у томе сметало, није те ништа ра­зочарало, било је сасвим логично да те нећу пренети. Кажем „било“, јер данас више није, данас не могу да схватим многе ствари, не могу да схватим ни сврху твог искања, ни задовољство које си тиме себи приуштила. Да се још једном то деси сигурно бих разумео, као што је сигурно и да бих те пренео, а још је сигурније да те више никада не бих спустио. Сећање је подвала соп­ствене душе, подла и покварена. Нема ничег горег него кад ти из прошлости исплива таква сцена, или још горе: неповезани фрагменти сцена. Једино да плачеш над њима – да их се отресеш не можеш. А и што би их се отресао. Заљубљен сам у своја сећања макар и болна, па и сећања на тебе. Заљубљен сам у све што нисам, заљуб­љен у све што немам.

Лепо те видим, стојиш на ивици јарка. Ломница. Кишно и тмурно време обгрлило небо, али нисам сигу­ран. Све гледам као у сну. Или можда само тебе и земљу. Блато. Још неко је са нама...

КРАЈ

© 1974, 2022 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловим или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Прича је објављена прича "Јарак" је објављена у зборнику одабраних радова са књижевног конкурса "Банатско перо" 2022." Издавач: Библиотека "Бранко Радичевић" са истоименим књижевним клубом, Житиште, децембар 2022.

Причу су одабрали књижевници: Радивоје Шајтинац, др Славомир Гвозденовић и Витомир Теофиловић.

 

Убадачи

И убо ме је изненада, подмукло, онако како само он то може да учини. Створио ми се иза леђа, изникнуо из блата и убо, нечујно, префригано као којот, убо ме је оним тупим кухињским ножем из „Студентског парка“. Или сам то можда ја њега убо? Не знам. Главно да ми га је забо нагло, право међу ребра, тако спретно, да сам застао запањен толиким његовим искуством са тим, наизглед, неоштрим прибором за јело.

Зачудо, нисам осетио бол, та бол, ако је и настала, није успела да се извије и урликне од опште боли, јер болело ме је читаво тело, измрцварено гацањем по блату коме се није видео крај.

Корачам тако (ако се то уопште може звати корачањем), пропадам кроз лепљиву смесу, с муком извлачим ноге. Киша се обрушила одозго, мислиш капи се утркују, спортисти да су, пљуште по мени и земљи, трче, поскакују, одбијају се од шињела и стрмоглављују у каљугу под ногама. Сав сам мокар, али као да то не осећам, као да ми не ремете мисли ти млазеви воде што ми се котрљају низ лице, изазивају у костима језу и голицају попут суза, несносно, као мува кад шета по уснама, нагоне ме да подигнем руку, да их отрем нервозним трзајем длана. Све се слило у језиву музику плача кише.

Често се ми тако бодемо. Гацам ја по блату и, као идем напред, а он, рађа се из њега, изненадно; таман да га приметим, а већ ми је зарио нож. Или сам то можда ја искочио из блата, а он корачао по њему – никада не успевам да оценим. Ако и осетим бол, све ми се чини да то мене није заболело, да ја то, једноставно, осећам за њега – њега боли, а ја осећам.

Чим би ме убо, брзо би се расплинуо и стапао са каљугом и кишом. Увек покушам да га ухватим и увек ми некако измакне из руку. Готово га шчепам, а он процури кроз прсте као смрскано јаје, лагано, љигаво, прво беланце па жуманце, оде или до земље, или одскочи у страну и побегне на неко брдо и одозго ми се церека. Псујем га и вичем, говорим најгоре и најцрње псовке које ми падају на памет, просто не могу да се суздржим. Њега то још више подстиче, церека се као луд, скаче по брду, плази ми се и показује лакат.

Онда се појављују они, доле из шуме чији се обриси једва назиру кроз дебелу поњаву кише. Корачају нечујно један иза другог, бескрајна колона њега и мене, као сцена из сна. Ничему се више не чудим. Ходамо у колони, ред он, ред ја, све сами он и ја. Корача колона дуга, дуго, отегнуто, а ми је гледамо. Необично је једино што над њима сунце, а над нама киша. Пењу се уз косу суседног брда, опасани тешким реденицима и војничким каишевима. На главама им капе, или шубаре, или питај бога шта је, са некаквим ознакама, грбовима, и ко зна чиме још не. Видим им пушке и карабине, а за појасом бомбе и дуге кољачке ножеве, крваве.

Све се одиграва као на филму, понавља се непрестано као бескрајна трака, као стара плоча на поквареном грамофону. Свако од њих, или нас, или како већ хоћете, вади нож и убада оног испред себе. Увис шикне густи млаз крви и прска убадачево лице. То све траје тренутак, док колона и даље немо корача као да се у њој ништа не дешава. Одмах потом долети рој дебелих мува, сребрнасто плавих, златасто зелених и црних (како ли само осете мршу?), попадају по леђима убодених и стану својим сисаљкама од лепљивог језика да исушују ободе отворених рупа. Липтање крви престане, а на ужареном сунцу ране се нагло црвљају. Добро видим одавде, јер и над нама је у међувремену грануло сунце: гамижу црви, бели и огромни, увлаче се у ране, излазе и шетају около као на паради. Након тога убадачи наново потежу каме, али овога пута не са намером да боду. Њиховим оштрим врховима, да не верујеш, почињу да требе те пузаве љигавце из рана, а оне, ослобођене одвратне гмизавости, брзо зарашћују. И још честито нису ни зарасле, поново севну ножеви, бљештави, хитри, нова крв бризне увис и, ето опет рана, опет црва, опет на паради. А колона корача, незаинтересовано, лењо, без заустављања. Ходамо он и ја, један иза другог, рекaо би неко да се не познајемо.

Свашта, помислих кад је и задњи од њих зашао иза брда. Као да јој је то био знак, киша над нама заигра свој нови сабласни плес авети, досадна она, досадно блато и досадан ја, замишљен, а без мисли, толико удубљен у безмисао, замало да ми промакне прелет јата преко неба.

Лепо јато имам, све птица до птице, једна лепша од друге, слободно лепршају висинама, ништа их не спутава, киша понајмање. Поносим се ја са својим јатом. А како и не бих. Попнем се на брдо да му будем ближи и гледам. Видим трепет крила, краљеви облака, видим перје, беласање трбуха. Као да и сам осећам ветар што око њих хуји не могу а да ми у души не заигра, да ли од радости, или од висине. Јер доле једва се види неки мокри луг, а горе лепо се виде моји голубови; доле киша пљушти, горе шуме крила; доле сабласти шипражја, горе сјај сунчаног неба; доле... ох, опет он из блата! Или сам можда ја из њега? Са ове висине не видим добро, али видим довољно: у руци му сачмарица, натегнута, мушица на нишану. Та неће ваљда!?... Ипак хоће... О, не, не, не!... Скачем с дрвета, падам на главу, забадам се у блато до појаса, само ми ноге вире, млатарају бесомучно, секу ваздух као неке џиновске маказе...

Кад сам се ишчупао из земљане каше, било је већ касно. Од њега ни трага. Видео сам оловне голубове како се стрмоглављују и глинене војнике како их немо поздрављају. Или су то били глинени голубови, а оловни војници? Не знам. Тек, пошао сам да са друге стране шуме покупим моје мртво јато. Или се то наново појавио он и одгацао уместо мене? Опет не знам. Све ми се помутило од туге или јада, од бола који не осећам, или бола који осећам уместо оног кога боли.

Неко од нас двојице се ускоро вратио. Киша је престала. Изашао је из шуме прозирних очију, укочених. Гегао се. Могао сам лепо да га видим. О рамену је имао торбу, ону браон, кожну, комесарску торбу. Испод њеног поклопца је нешто вирило, пружало се навише и завршавало у његовим устима. Сетио сам се шта то може да буде, није било тешко погодити. Знао сам да је то утроба. Знао сам да су то црева мојих глинених голубова. Знао сам и то да је он тифусар. Преко главе је носио сиво, коњско, и од скорашње кише још мокро ћебе. Грицкао је црево, дуго га глодао. Као кад се једе печеница па наиђеш на жилу и заинатиш се, прегришћеш је макар се удавио. Жвакао је са зачуђујућом мирноћом, са упорношћу лудака. Кад би осетио фекалије у устима, једноставно би склопио око шпагете палац и кажипрст и увежбаним покретом одгурнуо измет, или шта је већ то било, низ црево назад у торбу.

Нисам могао више да издржим. Смучило ми се. Као да се човек сусреће са утварама које се ломатају светом и по њему гамижу несвесне себе и своје околине. Зажмурио сам и тапкајући попут слепца, насумице кренуо низ брдо. Неким шестим чулом осећао сам да је то прави пут. Ако сам уопште шесто чуло и имао.

Уследило је ново гацање по каљузи, безглаво пропадање и извлачење мокрих ногу на којима је било више блата него скупа и костију и меса. Моје шљапкање, каљугасто, густо и водено, слило се са цмиздравим облацима у отегнуто праћакање звукова, сувише монотоно да би и на тренутак могло да узнемири човека, сувише досадно да би га довело у неко другачије стање од поспаности без мисли.

И ко зна докле бих тако ишао у нетраг да се поново није појавио он. Наново ме је убо, изненада, подмукло, онако како само он то може да учини. Створио ми се иза леђа, изникнуо из блата, и убо, нечујно, префригано као којот, убо ме је оним тупим кухињским ножем из „Студентског парка“. Или сам можда ја њега убо? Не знам. Не знам ко је од нас двоје он, ко сам ја, а још мање знам ко смо то ми?

КРАЈ

 © 2022 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловим или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права,

Прича "Убадачи" је првонаграђена на конкурсу ЗДФ форума 2022. године. У августу исте године објављена је у антологији ЗДФ форума "Тренутак кад је у мени почео рат".

 

Пословни састанак

Био је то пословни састанак као и сваки други. Не­битно о чему. Могао је да буде о куповини фирме, при­пајању, заједничком подухвату, о било чему. Петар је осетио то Стеваново подвајање. Са једне стране је био он, Стеван, који води састанак испред своје групе, а са друге стране он, Стеван, који није на састанку, издвојен из самог себе, тачније – исклијао из самог себе.

Не. Лоше је то формулисао.

Са једне стране су били Стеван испред свог тима који образлаже пословни предлог и она испред свог тима која заступа ставове свог тима, а са друге стране су били Стеван и она који не учествују у пословном састанку.

Кад су улазили у салу за састанке, стајала је крај врата и дочекивала госте. Петар је био медијатор. Ње­гов посао је био посредовање, правио је контакте, образлагао идеју једне или друге стране, истицао пред­ности и недостатке ако се крене заједно, трудио се да оба тима постигну обострану корист из договора, а и да самог договора буде. Спадао је у најбоље медијаторе које је пракса изнедрила – није био само Стеванов при­јатељ.

Она је имала уско лице. Иако су на таквим лицима очи обично велике, њене су биле ситне, али је из њих сијала нека ведрина, искричава, обасјавајућа, као да су јој очи велике попут оних окатих љупких створења пра­шуме која ти се чине да су саздана само од очију, да на њима само очи постоје. Док је поздрављала госте, бели зуби попут оних са реклама за калодонт, влажно су јој се бљескали и са уснама, модрим као да је сатима ста­јала на хладноћи, не нарочито пуним, пре танким (мада не сасвим), биле савршен склад очима, какав често, по­јединачно неспојиве ствари, заједно умеју да дају. Пот­помогнут белином зуба и сјајем влаге на њима, осмех јој није силазио са лица. Набирање коже у неколико па­ралелних бора са стране усана док се осмехује, исти­цало је њене средње године. Био је то пословни осмех, онај који исказује љубазност, добру вољу, али ништа више од тога, ни наклоност, ни извештаченост, ни одбојност. Део те веселе благости сигурно се преносио на учеснике њених састанака и доприносио њеној успешности. Очигледно су је са разлогом били послали као вођу тима на овај састанак.

Длан јој је при руковању био топао, стисак дамски, али је Стевана мекоћа додира тог длана затекла. Као да су га дотакли јастучићи мачијих шапа, или неке друге на шапама ходајуће живуљке, напупели, мекани, које живуљки омогућују нечујност хода, тесно пријањање за тло, повијено прикрадање, немо фиксирање плена пред нечујан, муњевити скок. А опет није деловала ни мало мачје.

Била је вижљаста, пре мршава него женски пуна. Можда је таквом изгледу доприносила њена лака одећа која јој је свилено падала и стварала утисак да су испод саме кости, или можда свеска, таблет, или шта је већ то било у кожним корицама које је држала левом руком високо подигнуто и прислоњено на невелике груди. Истовремено се десном руковала са гостима и сваког госта отпраћала у салу отменим наклоном главе и јед­нако отменим покретом руке према столу.

Њене очи, блиставост зуба, набори коже око усана, додир јастучића дланова, све то скупа као да је покренуло то раздвајање у Стевану које је Петар при­метио. Петар је био лисац. Ништа му није измицало. Уочавао је сваку пору, најситнији детаљ промичућег предмета или дешавања. Идеални медијатор, посред­ник, умањивач разлика. Стеван и Петар су били дру­гови још од основне школе, али су их студије раздво­јиле: Стевана су одвеле у менаџере, а Петра у медија­торе. Свако је нашао себе у свом позиву. Као што је Сте­ван имао шесто чуло за добар бизнис, Петар је имао шесто чуло да осети вибрације наспрамних страна између којих посредује.

Чинило се као да су јастучићи њене мекоте пову­кли танане, непознате нити које Стеван није ни слутио да их има, а њене очи и благост њеног осмеха, хипноти­зерски деловали на неку скривену жлезду у њему коју наука још није открила. Имао је утисак да се мноштво тих нити извлачи из њега, не само из руку: из груди, из очију, косе. Као невидљиви пипци оних, истовремено прелепих и језу утерујућих медуза, који само под одре­ђеним углом могу да се виде, онда кад их преломљени зрак сунца испод воде скрозира. Кретали су се на све стране, а онда заокретали према њој, издуживали се и покушавали да у њу уђу. Осетио је и он њене пипке, није могао да их не осети. Раздвајање његовог длана од ње­ног повукло је и њене пипке ван. Пипци без жаруља, пипци који голицају, а ипак кожу надражују, длаке на врату и телу подижу.

Водио је састанак као да његових пипака није било. И она је водила испред свог тима као да ни њених није било. Ништа није могло да се примети, ништа да се осети ван њих двоје. Подвајање је било обострано и потпуно. Издвајање нематеријалног од материјалног. Душе од тела. А нису умрли. Живи итекако. Више него живи. Док је држао слово или другима давао реч, док је она држала слово или својима давала реч, пипци су им се тражили, додиривали, опипавали, обмотавали се је­дан око другог. Није му било потребно, као што је увек чинио кад му срце прескочи, да просипа мудрост, да присутне задивљује досеткама, да их голица умним ша­лама које плене, заводе, обезоружавају. Није му било потребно да се прави више мудар него што јесте, више учен него што јесте, више духом моћан него што јесте. Једноставно је овога пута исконски подстицај био суви­шан, пориву није било потребно да убрзава откуцаје, хормони се нису питали. Јер ово је било више од хор­мона, ово је било ванвремено, ванпросторно, галак­тичко сједињавање, прожимање маглина, сажимање звезда, поново се рађао кроз нестајање, заједно су се по­ново рађали.

Петра ниси могао да превариш. Знао је шта се де­шава. Ловио је њихове погледе, мимику лица, покрете руку, иако из тога ништа није могао да открије, али је кроз тај лов осетио, не хемију, не мирис хормона, не жељу, него ужасавајућу потребу коју су њихове нити исписивале својим додирима изнад глава учесника састанка. Добри Петар. Нагао се у једном тренутку према Стевану и шапнуо му на уво: „Немој. Удата је.“ Одједном нити више није било. Урушио се свемир. Њи­хов свемир. Остао је само разговор два тима без нада­хнућа (изузев пословног). Стварност.

Састанак није трајао дуго. Ни предуго ни пре­кратко. Уобичајене дужине. Био је успешан. Видело се то на лицима чланова обе стране. Озарени, по двоје или у групама, весело су чаврљали док су напуштали салу. Она је стајала крај довратка, мало ка унутра и поздрав­љала на растанку и Стеванове и своје, делећи свакоме једнак отмен наклон и једнак осмех своје намрешкане коже око углова усана, и једнаку влажну белину зуба којим их је на улазу пре почетка састанка дочекала. Стеван је остао последњи да се поздрави са њом какав је ред. Капетани последњи силазе са моста. Петар је ста­јао са друге стране врата и чекао га. Пришао јој је, одјед­ном осећајући олово у ногама. Као да је обукао одело за дубинско роњење, око глежњева и појаса окачио тегове за ходање по дну па сад на сувом прилази води. С напо­ром је дисао. Вукли су га тешки тегови. Боце с кисеони­ком његове напетости нису имале довољан проток ваз­духа који му је био потребан. Стао је испред ње. Ни пре­близу ни предалеко. Ни једно ни друго није прогова­рало. Ни једно ни друго није подизало руку у опрош­тајни поздрав. Гледао је у огромни сјај њених ситних очију. Тренутак немог стајања једно наспрам другог развлачио се у вечност. Пипака није било. Нису били потребни. Све су били пипци: њихов дах, напор да се из боце повуче више ваздуха, отежале руке, укопане ноге. А онда су се њене усне отвориле, очи ионако мале још више сузиле, а истовремено још јачим сјајем забли­стале. „Волим те!“, изашло је кроз влагу њених зуба и модрину прозеблих усана. Глас није чуо, читао јој је са усана. Глас се и није чуо. Можда је рекла и „Жедна сам те!“, на исто му дође. Није знао да чита са усана, али је сада знао. Не читају се речи, слутње се читају. Одједном ронилачки тегови који су га држали прикованог за тло спали су му са ногу. И они са појаса. Ослобођен стега, одједном лаган, као да му се и ронилачко одело напу­нило ваздухом, ваздух га је вукао из таме дубине ка сунцу на површини, површини која је она. Пришао јој је и обухвати је рукама око струка. Док су му прсти напи­павали њена ребра, заронио је поново, овога пута у њене усне. Њихове невидљиве нити су поново изми­леле. Више нису имале потребе да се испипавају. Нала­зиле су се непогрешиво. Поново је клијао из себе. И она је клијала. Петар је знао шта ће се десити. Нити су им се сплеле у ткање. Њих двоје су се претворили у кокон. Усне јој више нису биле модре, нису биле ни танке. Састанак је био успешан.

 

КРАЈ

  © 2021 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловим и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права

Прича је објављена у Алманаху бр. 1 "Нове поетике" из Београда

Ово су мишљења неких од читалаца:

"Необична прича са необичним обртом. До последњег тренутка сте у неизвесности како ће се завршити пословни састанак. Не личи на уобичајене пословне састанке, а опет оно што покреће учеснике овог састанка дешава се и на другим састанцима, али се мисли скривају."

"Није трилер, а има обрт трилера."

"Још једна одлична прича. Кратка и слатка."

 

Смех

магија страшна пробуши брдо

вода груну брдо провре

неочишћен пиринач крцка по зубима

незасита храном бујица скаче

санте се руше

смех се страшан са планине ваља

буја

стравом живота расте

док пробушено брдо цвили

отац грицка пиринчано јело

ватра скичи

цврчи

палаца

зуби се ломе

смех

шири се смех

смех стравични

смех ватрени

врелији од ватре

© 1969, 2022 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловим или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на страницу овог сајта одакле је преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Објављено у зборнику „Синђелићеве чегарске ватре 32“, Књига 32, Удружења књижевника „Бранко Миљковић“ - Ниш, Ниш, мај 2022, стр. 165. Песма је изабран за објављивање на 32. Међународном песничком конкурсу Удружења књижевника „Бранко Миљковић“ - Ниш. Промоција Зборника је одржана 31. маја на Чегру у оквиру прославе "Синђелићеве чегарске ватре". Песму је песник читао на прослави.

 Уметност апстракте

Јуче наступих на међународном сусрету писаца „Синђелићеве чегарске ватре“ и прочитах две своје песме. Једна је била „Смех“, објављена у заједничком зборнику учесника. Повод што је написах објасних пре читања публици.

Никада нисам волео апстрактну уметност, посебно не сликарство. Признајем, глуп сам, нисам у тренду. Никада нисам ни био. Та мода да се свашта проглашава уметношћу кренула је, има томе већ сто година. Један од тадашњих „молера“, Кандински, видећи да ће остати гладан ако настави да слика слике које нико не купује, а да се помодна раја пали на свакојаке „уметничке“ глупости, разочаран, нађе на једној ливади краву која прежива, разапе јој штафелај са платном испод дупета, а њен реп умочи у фарбу. Следећих пола сата, жвакала крава прогутану траву, преметала је из бурага у капуљу, млатила успут репом бранећи се од мушица, а Кандински јој у млаћењу припомагао: умакао јој реп час у једну час у другу боју… Тако настаде прва апстрактна слика. За њом и друга. Лова Кандинском поче да капље брже него што је успевао платна на штафелају да мења – ни боја није стизала да се осуши. Кад видеше други „молери“ како Кандинском иде, стадоше и они да умачу у боје репове марви. Људи у одушевљењу тепају овој уметности, називају је апстрактизам, тахизам, надреализам, кубизам… плаћају милионе да такве слике имају... a мени, сељаку миришу на крављу балегу!

Наравно, није било овако, није Кандински користио мухотепало да слика, али би ефекат био исти и да јесте – раја би једнако поблесавила и једнако блесавила и балавила на његове слике и слике других, још познатијих сликара (и не само сликара), а цене слика и карте за перформансе њихове стајске уметности би расле у небо (као што и даље расту). Мунк је пуки реалиста за репомлате.

Питаш ли апстрактног (а и сваког) сликара шта му представља слика коју гледаш, или ће се увредити или ће ти препотентно рећи: „На посматрачу је сам да открије!“ Он или кустоскиња (жентурачење речи исти корен вуче као одушевљавање Пикасовим кубизмом) најчешће ће ти дати савет да се усредсредиш на слику (то јест забуљиш у њу), и тако да стојиш све док у теби (у твојој подсвести) слика не пронађе свој (извитоперени) одраз. Или те не заболе ноге.

Није појам апстрактног везан само за сликарство. За сва времена сам упамтио онај двочас српског језика у трећем разреду гимназије кад нас је професор два пуна часа малтретирао са „Суматром“ Црњанског –  још ме увек подилазе жмарци. Замисли, напишеш песму, а онда те натерају да напишеш објашњење шта ти који стих значи и на шта се поједине речи које си у њих угуравао односе, јер без тога никоме ништа не би било јасно! На једном смо часу морали прво да студирамо „Суматрино“ објашњење (писао и њега Црњански), да га тумачимо (и упамтимо да се апстрактна поезија зове још и „авангардна“ – не знам само којој је то уметности претходница – смаку света вероватно), а онда на другом да читамо стих по стих „Суматре“, да свршавамо над њим упоређујући га са објашњењем Црњанског и да притом проналазимо рефлексије песме у себи. Мало је било професору тај двочас – умало не настависмо и за време одмора L.

Замислите, Црњански је своју „Суматру“ и њено образложење написао скоро у исто време кад је и Кандински своју прву слику омалао краворепом – пре сто година! Има и горе од тога. Већ више од сто година како ђаке малтретирају са тумачењем стихова авангардних песника („Суматра“ је обавезна), пишу се о „Суматри“ и даље докторске дисертације, критике, обележавају јој годишњицу… да бог сачува! А слику „Голе Маје“ у школи нам и не поменуше. Добро, добро, Маја је старија сто и кусур година од „Суматре“. А и гола је, нема шта да се објашњава – што је на слици то и видиш.

Је ли тако? Е да видите да умем и ја да напишем апстрактну песму! Тако се родио мој „Смех“. Из протеста. Додуше, одмах подбацих: назвах песму оним о чему у њој говорим. Барем ту да не завлачим читаоце да морају и за мој наслов да траже тумачење и чешкају главу шта је писац хтео да каже као са насловом „Суматра“, који нема никакве (директне) везе са оним што је Црњански песмом опевавао.

Иначе, кад сам „Смех“ написао имао сам исто година колико и млада песникиња Александра која ме је снимала камером док сам јуче у Нишу, на сусрету писаца“, рецитовао „Смех“. Из њеног филма је она секвенца (reel) коју сам пустио да се врти преко Фејсбука и Инстаграма. Али да не би било да ми звижде или да ме бледо гледају, пре читања дадох публици образложење своје „Суматре“. (Да ме погрешно не тумачите – не поредим се ја то са Црњанским. Далеко сам од њега. Умем да пишем и разумљиве песме J иако сам пре свега прозни писац. Поезија ми је само брзокрило изражавање – кад ми надође.).

Ево и за вас објашњење „Смеха“. Песму сам написао после једног породичног ручка. Упали смо у оно расположење кад ти не треба повод за смејање, кад се ваљаш од смеха ма шта ко да каже или уради – смејеш се и на подигнут прст. Тата је причао како се провео на службеном путу. Пролазили су испод неког брда кроз кога су бушили тунел, и баш тог тренутка су га минирали. Очигледно су погодили подземни резервоар, јер из брда куљну таква силна вода да преплави пут. Тата хтео да се удави а ми поцркасмо од смеха. За ручак смо имали пилав који, ем није био довољно куван, ем није изгледа био ни очишћен. Обичавали смо с времена на време, кад су свечаније прилике (тата се на пример врати жив и здрав с пута) да ме мама пошаље у хотел „Европу“ да купимо неко готово јело, поховано месо и колаче. Тог дана тетка Дана, куварица у хотелу и мамина пријатељица није радила, иначе би нам рекла да пилав не узимамо. Тата је у заносу бушења брда, загризао неочишћено „каменче“ из пилава, а "каменче" му сломи зуб. То је био додатан разлог за смех (чак се и тата смејао). Ето, то је у песми. Кад ти је до смејања, разлог за смех се у свему налази (и у поломљеном зубу). Несреће нас посебно инспиришу. Док други плачу, ми знамо да се заценимо од смеха. И не само ми у нашој породици. Такви смо сви. Смејемо се у инат.

Наравно, публици пред читање „Осмеха“ дао сам много краће објашњење од овога (да ме не би и због те гњаваже гађали чашицама од ракије – мада сумњам да би се чашица одрекли J).

Сад ми паде на памет. И Кандинском и Црњанском се презимена завршавају на „ски“. Добро је. Моје је на „ић“. Барем са моје стране не морате да се плашите нових апстракција (и гњаваже објашњавања). Мада ништа не гарантујем.

  

КРАЈ

© 2022 Бранимир Перић

О пријатељству упитноме

Дељење прво

Јуче сам се споречкао са једним својим пријатељем дописујући се преко мреже. Није ми први пут, а вала ни последњи. Једино што треба имати меру докле ићи у споречкавању и са ким се споречкаваш, јер са пријатељима који вам нису блиски, а нису ни другови, споречкавају се само они којима треба помоћ.

Неко ће се већ ухватити за разликовање пријатеља од друга у овој мојој расправи са самим собом; пошто је прочита, неће одолети да ме не поткачи бар мало – искористиће и ту прилику да истакне свој его. Искрено, волим таквоме да чачнем у его. Уживам у јеци кад му его забруји, посебно у реченицама које сав надахнут мисли „да ми је сручио“. Ако ме јека његовог ега дубље дотакне, ако погоди фреквенцију моје резонанце, ето ми инспирације да му одговорим и од његовог и осталих одговора изаткам есеј. Уосталом ја и не кријем да ми је его већи од Монт Евереста.

Зашто разликујем пријатеља од друга? Просто зато што пријатељ није исто што и друг. И са једним и са другим имаш релативно близак однос, можеш да им кажеш шта мислиш, шта осећаш, при чему другу то саопштаваш без бојазни да ће ти у некој прилици изврнути речи, злоупотребити, пред другим те њима исмевати, или се због реченог наљутити.

Другарство је дубље од пријатељства, оданије, искреније. Друг те у свему разуме, подржава, од тебе му не прети опасност, зна да си до ситница одан, искрен, заједно сте расли, сазревали, заједно школу учили; поверење и вера су вам добијали на висини и тежини како сте се сами издуживали и дебљали. Ако ти се нека женска свиди, друг, без обзира што је и сам заинтересован за њу, препустиће ти првенство ако си се први изјаснио; позајмиће ти свој најдражи дукс, рајф за косу, патике, конзолу за видео игре, један круг на бицикли; позајмиће ти новац и заборавити да ти га је позајмио, неће га непрестано боцкати нешто изнутра и подсећати га да му позајмљено ниси вратио, јер ћеш му, зна он, кад тад вратити, ако не новцем, онда неком вредном ствари, чак вреднијом од позајмице; или услугом. Другу причињава задовољство што ти се у правом тренутку нашао, што се жртвовао за тебе; испуњава га задовољством сама помисао да ћеш због његовог дара бити срећан.

Кад је пријатељ у питању, ту већ мора постојати доза опреза. Пријатељ ти престаје да буде пријатељ оног тренутка кад вам се интереси сукобе, без обзира што вам је однос дотада био исти као код другарства. Чим се супарништво, љубомора јаве, готово је са друговањем. Било да је то због успешнијег пословног потеза неког од вас, било што сте бацили око на исту женску, било што си награђен од шефа а он није, било што је рекао нешто што те коснуло (а од друга те не би коснуло), било зато што му жена кљуцне нешто против тебе и усади му црв сумње (или твоја у тебе, свеједно). Било шта у теби или њему може да изазове завист, неповерење, жељу за надметањем.

Другарство, оно право, искрено, једино постоји док смо клинци. Друг у одељењу, комшија из куће до твоје, из твог или суседног улаза, члан банде твоје улице, зграде, дечко или цура са којом на великом одмору скачеш преко ластиха, играш кликере, размењујеш самолепљиве сличице, колега са фолклора, са хора, из фудбалског, карате или тениског клуба, планинарског подмлатка… свако од њих ће ти бити друг, искрен и одан док сте клинци, док вам је однос безазлен, док вам је игра једина окупација, док вас други храни, одева… Док не уђете у пубертет и постанете један другом супарници, јелени који се боду роговима око превласти за доступ кошутама… Можете и по уласку у пубертет да будете другови, али се другарство осипа, све је мање истинских другова, оних који ни у чему не завиде један другом, спремних да се за друга посвађају, жртвују, па и побију. Како године иду, другови постају пријатељи, иако их и даље зовемо друговима (али све чешће другарима – јер другар и пријатељ су синоними, различити називи за исти појам).

Кад ти је однос са другом непромењен као кад сте били клинци, а у души те почео да нервира због нечега што му не желиш рећи како га не би повредио, да ли сте и даље другови? Ако ти „скине“ женску иако зна колико си за њу загрејан, да ли сте и даље другови? Можда и јесте, али ако се једва суздржиш да му не разбијеш нос, ако не узвратиш, онда си засигурно постао (или већ био) пичкица у души, а он лош човек.

Сваки однос између двоје (који није љубавни), другарство је само дотле док је неискључиво, несебично, одано, пожртвовано. Све друго, што подразумева макар и најблажи вид толеранције, није више другарство већ пријатељство. Са другом се знаш и да посвађаш, али сте, кад прође врелина, кад пара из вас испари, опет другови, опет делите чоколаду, исте патике, смејете се истим цакама, имате исти укус за музику, филмове, цуре. Са пријатељем кад се посвађаш, више нисте пријатељи.

Много више снаге треба за пријатељство него за другарство. Чим мораш да се силиш да пријатељу због нечега гледаш кроз прсте, пређеш преко нечега – то никако не може да је другарство. Зато пријатељства лако пуцају, а кад пукну не састављају се; постајете само познаници, колеге на послу, комшије које се поздраве или не поздраве кад прођу један поред другог.

Пријатељство наликује љубавном односу, личи на брак. Једном кад се љубавни однос поремети, кад једно од љубавника, или брачних другова разочара због нечег или у нечему оног другог, кад љубав прерасте у нетрпељивост, кад је симбиоза даље неодржива – покидана веза се више не саставља, љубавни однос прелази (најчешће) у своју супротност, копају се ровови, пуца из тешког оружја, грувају хаубице. Једнако је тако и са пријатељством. Од пријатеља не направи поново пријатеља, сем неискреног. Добијеш у већини случајева најљућег непријатеља, окорелог супарника, неког од кога мораш да се чуваш да те иза ћошка не сачека његова подметнута нога, или батинаш кога је унајмио. Зато се пријатељство мора да негује. Не поклонима, наравно, него искреним односом, отвореношћу која не угрожава ни једног ни другог; наравно ограниченом, јер само се луд поверава у свему и до краја некоме – управо због оне опасности која може да наступи ако ти пријатељ престане да буде пријатељ, а у браку супружник престане да буде брачни друг. (Додуше, у браку се не отварамо до краја из другог разлога – ако неког толико волимо да би га наше отварање могло да повреди, на време се  треба угристи за језик. Међутим, питање је колико је и најдубља љубав искрена ако волећи морамо да мислимо?)

Очигледно пријатељство је скопчано са гутањем. Нешто мораш да прогуташ што ти засмета код, или од стране пријатеља. Такође мораш и да „цинцулираш“, одмераваш тежину својих речи, реченица, поступака. Пријатељство мора да се негује чак и тиме што му све не откриваш, по цену да си себе оптеретио грижом савести. Другарства такве жртве не тражи, јер је детиње чисто, искрено и није завидно.

Срећни су они који су и у годинама након пубертета задржали бар неког друга из детињства, или су били такве среће да створе нове. Кад животно доба крене да клизи силазном путањом, кад више не стрепимо за посао, кад више немамо потребе да се бодемо роговима или џилитамо као напаљени пастуви, „кад руке толико онемоћају да се сабља преко оне ствари више не да сломити“, кад можемо да се испичкарамо само због изгубљене партије таблића, шаха, или што неки политички кретен кога симпатишемо није истовремено симпатија и друга, већ нам друг цени и гласа за ону другу политичку наказу и лажљивца… прилика је да се поново стекну другови; немамо на чему више један другом да завидимо, немамо потребе да се надмећемо, доказујемо, у једнакој смо извесности која испред нас не показује сутра, а иза нас светли успоменама.

Дељење друго

Невероватно лако је споречкати се било са киме преко друштвених мрежа. Људи су слободнији кад не гледају у лице свог саговорника. Комуницирајући порукама, чине то као да са друге стране није живо људско биће, са свим осећањима карактеристичним за људско биће, биће живаца „лаких на обарачу“, истањених страховима усађеним ко зна кроз коју муку, или погубљених суптилним дејством медија. Кад гледаш човека у лице читаш му мимику, покрете, читаш му из очију, своје речи прилагођаваш ситуацији, бираш их, одмераваш, мериш на кантар, многе и гуташ. Суздржавање у живој комуникацији је правило, не изузетак. Много је лакше лајати кад те онај са друге стране не види.

Комуникација преко телефона, иако онога са којим комуницираш не видиш, не разликује се много од комуникације са саговорником са којим стојиш, шеташ или седиш, са којим причаш гледајући се у очи. Причање преко телефона је такође уживо комуникација. Јесте да се не видите очима, али се „гледате“ ушима! Једнако пазиш шта ћеш рећи, ослушкујеш интонацију гласа саговорника, начин на који ти се обраћа, ловиш му поштапалице, уздахе. Кроз интонацију и пратеће звукове се чита између редова, као кад гледаш филм снимљен на језику кога добро познајеш и истовремено читаш титл: примећујеш све где је преводилац омануо или намерно мењао дијалог.

Другачије је то од онога кад причамо сами са собом испред огледала. Заправо, мали број нас прича сам са собом. Такво причање је резервисано за скренуте, оне који су се откачили, којима су попустили живци; као и за глумце кад вежбају улогу. Добро, де, сви смо ми у живим комуникацијама помало глумци, али за разлику од правих глумаца не причамо унапред научени текст, већ импровизујемо, прилагођавамо га ситуацији, обликујемо, смишљамо на лицу места. Глумци смо једино у томе што свесно или несвесно кријемо права или бар дубока осећања. Некад то чинимо из пијетета према саговорнику, некад из сопствене користи, скривеног наума, или што нам је у сржи да себе уздижемо, хвалимо, представљамо какви нисмо, какви бисмо желели да смо у ситуацији коју описујемо саговорнику, у коју се са свом страшћу Нарциса уносимо.

Потребе да глумимо углавном нема кад се дописујемо. Зато су писма – она негдања, писана руком пријатеља или пријатељице, пријатељу или пријатељици – била искренија од комуникације уживо. Није нам при писању било потребно да глумимо нити да се брзо сакривамо, блефирамо, или повлачимо као што то чинимо у живом разговору кад нас противник навуче на танак лед (или се сами навучемо).

Комуникација порукама преко „мреже“ није комуникација уживо, већ комуникација са задршком. Нико те не јури одмах да пошаљеш одговор. Нико и не очекује да га одмах добије. Можеш да се фолираш како си био у неком послу, друго нешто радио па си тек сад видео поруку и на њу одговараш; за то време можеш натенане да саставиш савршен одговор, да му ништа не мањка, да исказује управо твоје најдубље, па и најискреније мисли; имаш довољно времена да изгланцаш реченице и своје мисли у њима, сасвим довољно да исправиш грешке и себе пре него што кликнеш на „шаљи“; а и тад, ако ти сине да си нешто написао што није требало, нешто што те представља онако како ниси хтео, што те ружи, имаш колико-толико форе да обришеш своју поруку; наравно пошто се успут помолиш богу ако си верник, или положиш све карте на наду да ти саговорник у међувремену није поруку већ отворио и почео да је чита; мада и тада можеш да се извучеш, да се чудиш „како то?“, да кажеш да се вероватно „нешто покарабасило“, речи па и реченице су ти се из неког разлога измешале па испало оно што ниси хтео да кажеш; на крају крајева све можеш да свалиш на апликацију преко које комуницираш (апликације за то и постоје, да се окриве).

Да, много је више искрености било у писмима док су се писала руком и чекала данима (некад и недељама), далеко више него у порукама које размењујемо преко „мреже“. Нема те особе која је искрена преко „мреже“, или бар искрена до краја. Чак ни млади својим сецканим порукама (од којих матори луде). Питање је колико су искрени док им палчеви онако лете по тастатури мобилног ко гладни бумбари. Не мало шизимо супруга и ја кад добијамо поруке од деце. Уместо да саставе целу мисао, да је прочитају пре клика, исправе шта им се не свиђа, сецкају поруке у делове и шаљу сваки резанац посебно. Мада су и неки „старији“ пријатељи тако почели да чине – видели од деце. Одмах знамо да се то они јављају кад нам из мобилног стане да искаче учестано, у неправилним размацима „цин, цин, цин“. Рекло би се да не промишљају унапред своје реченице; сеју их као некад што су сељаци руком сејали жито; расипају их у неуједначеним количинама, онолико густо колико захвате шаком и онолико равномерно колико рука понови истоветан потез претходном замаху (а ветар у том часу не дуне и не развеје им зрна тамо где је већ пало претходно зрневље).

Млади истресају своје исецкане реченице јер су нервозни, без стрпљења, истресају их као ми што смо некад, једнако нервозни, квасили тротоар надошлом водом из уста док смо, поређани дуж корзоа као успаљени ламбови, „шацовали“ цуре, које су нам пред обалављеним њушкама промицале завртелим задњицама, држећи се подруку. Или су млади постали савршенија бића него што смо ми у њиховим годинама били? Можда се сад и мушки нових генерација рађају са способношћу паралелног процесирања каквом се од настанка човека жене рађају? Ко зна шта још друго раде док куцкају поруке? Зато им поруке делују недовршене, без интерпункције, често без почетка и краја реченице; личе на ишчупану мисао пљуснуту на екран, попут наше пљувачке некад, штрцнуте на тротоар.

Ипак, брзина којом пишу, учесталост којом сецкају поруке, води једном другом закључку: млади су много искренији у својим порукама од нас који их не шаљемо док нисмо потпуно задовољни оним што смо написали. Испада да смо само ми из средњих генерација неискрени у писању, за разлику од наших предака који су руком писали писма и наше деце која своје мисли непосредно сручују у тастатуру!

 

Дељење треће 

Коначно ево и споречкавања са мојим пријатељем које је избило чеп на бурету бројања до десет и излило ово моје подугачко промишљање о другарству и пријатељству. Запазили сте, надам се, да сам се још на самом почетку, у првој реченици оградио и пријатеља назвао пријатељем? Разлику између пријатељства и другарства објаснио сам у првом делу расправе.

Поруке које размењујемо преко мреже обично су слике или спотови; циљ им је да насмеју или уплаше оног коме их шаљемо. Углавном иду у крајњост, ништа између, јер једино екстреми побуђују пажњу. Ако те не заинтересују из прве, онда нису екстреми и неминовно се питаш (не схваташ) зашто ти је тако нешто уопште послато. У поруке тог типа не рачунам сличице бајне природе, цветиће, спотове са животињама или најлепшом на свету децом („види какво је, да га поједеш“); такве поруке и прилози заслужују посебну расправу (уз обавезно учешће психијатра или бар клиничког психолога).

Тек, у једној поруци стиже ми од пријатеља слика неког почившег, риђег Азовца, који је, онако ћелаве (а где није ћелав бријане), велике, лубеничасте главе, издалека подсећао на тог мог пријатеља. Јесте да је био прекрижен црвеним, како на руским порталима означавају нацисте скинуте са списка живих, али је стајао у истој ноншалант пози, са рукама у џеповима, коју најчешће заузме мој пријатељ кад са неким разговара а хоће да се покаже већи него што јесте; големе, тамне наочаре за сунце, мрачили су му поглед, а повијени мусташи, додатно пожутели од димљења дувана, савијали се око углова усана; да нису жути помислио би да их носи Мексиканац, плаћеник, коме је ледени, украјински ветар, бришући преко житних поља одувао сомбреро; „красила га је“ троцкијевска, јарећа брадица: пристајала му је уз округло лице „ко кокошки сиса“, јер троцкијевске брадице приличе испијеним, туберанским фацама, а не нагојеним џаковима у које се свашта трпа; сем што му је на мајци увученој у панталоне стајао уштампан знак хитлеровске есес дивизије, јакна, патике и панталоне са сребрном шналом су му били готово истоветни са одећом коју је носио мој пријатељ кад смо се јесенас последњи пут видели. Шта друго Србин да уради у том случају, него да се нашали реченицом: „Добро си се камуфлирао са брковима, брадицом и сунчаним очалама – једва сам те познао!“ – рачунајући да ће пријатељ, као што је нормално, схватити то као зајебанцију и једнако одговорити.

Србима је све инспирација за збијање шале. Не постоје моменти који их не инспиришу – чак ни најтежи. У најтежим као да добијају посебну инспирацију, нешто их изнутра боцне, подстакне на разваљивање од смеха. Тад праве најгорче и најбоље вицеве. Чак и над гробом у коме неког сахрањују, па и док поп покојника опевава и около смуди тамјаном, умеју да избаце виц; не ретко и да се над отвореним одром покојника запију и доскочице у његову славу запевају. Кад су несреће, елементарне непогоде, катаклизме, ведрином и смехом се огрћу као непробојним плаштом. Плашт од смеха им на неки волшебан начин спашава дух од потонућа, уздиже га, челичи, помаже да преброде најтеже ситуације. Страхоте прошлости кроз које су током историје пролазили као ниједан други народ, иживљавање свакојаких завојевача (и сопствене властеле), довело је временом до тога да им се генетска структура промени и учини их пркоснијима и отпорнијима од других мање источних и мање древних народа. Откриће ту хаплоидну групу ускоро, уверен сам. Показаће се да је зезање на сопствени рачун управо најбитнији део те генетске измене. Други народи и друге цивилизације тешко тако нешто могу да разумеју. Чак ни мој пријатељ, као што ће се видети, није разумео, чим је могла да га погоди оваква реченица која ниједног Србина не би одвела у криво закључивање јер би је схватио као шалу и спремно на њу узвратио контра шалом. Али, шта ћеш, природа је непредвидива. Дешава се да и генетска мутација добије мутацију. Изроди свуда постоје, па и међу нашим пријатељима. Сагласно оном што сам истрабуњао у првом делу ове расправе, нема ми друге него да прогутам кнедлу и правим се да ме пријатељ није својим истрчавањем шутнуо у цеваницу, ако не желим да се отпријатељим са њим, а не желим.

Уместо контра шале, сручио ми је салву љутње као одговор. Какви салву! Бујицу подивљалог потока који ваља блато са планине. „Мени то није нимало смешно!“, била је прва реченица коју је својим потоком изваљао. А онда су се сручиле друге да објасне прву. Блата колико хоћеш. Само је још фалило перје, онако уваљаном од блата, по мени да полепи.

Потпуно си, пријатељу мој, отишао у е-фе! Као да ниси међу нама рођен, као да си изрод. Колико пута си се и сам зезао на туђи рачун, правио шале. По туђој задњици не боли. Добро, добро, водио си рачуна да не претераш. Па зар се после толико година од кад газимо исти асфалт ниси сродио са чињеницом да се ми, урођеници са ових простора, спрдамо са свим и свачим, и да нам, ваљда зато што смо урођеници, ништа није свето? Где несташе они мангупи чије си ми шале препричавао, за које си се хвалио да си се у детињству са њима дружио, а касније, као одрастао, пријатељевао? Испарише из твог сећања и они и дух мангупа који су у теби оставили (ако су га заиста оставили). Причали смо вицеве једни о другима и о Титу кад се најмање смело, зар се не сећаш? Није твоја месна заједница била другачија од моје. У нашој смо причали вицеве о логорашима у Аушвицу и Хитлеру који их обилази, иако није било скоро ниједне породице најближих пријатеља и чланова најуже фамилије мојих родитеља а да бар неко из њих није био у Аушвицу, у којем другом нацистичком логору, или бар у заробљеништву у Немачкој, Норвешкој... Једино се моја мајка гнушала таквих вицева, али је она по природи била крутих ставова, држала се принципа и по цену сопствене среће; такво њено понашање ме и дан данас погађа, као што ме погађа и твоје кад ме оваквим поточним муљем пљуснеш. Нико није срећан ко се не смеје, а најмање је срећан онај ко не уме да се шали на свој рачун. Хвала свевишњем творцу моје психе, ја сам таквих назора оперисан; никада се не могу помирити са забиџеношћу, посебно не оном која нема основа, која без разлога и зле намере распали муњом пријатеља. Могу да те разумем али ти никада нећу за тако нешто написати оправдање. Ширина је потребна да би се други разумели, много велика ширина; још већа да у шалама не видиш злу намеру.

На жалост, мој се пријатељ на том првом блатном изливу не заустави. Узвраћај који му послах још га више погоди. „Слушај!“, дрекнуо је. „И ја се зајебавам максимално, али имам црвене линије! Поредити ме са фашистом, мало је много. И моји рођаци су били у Аушвицу, и то не било који: најближи! Питај ме колико се њих вратило! Не љутим се на тебе, само ти скрећем пажњу!“

Еј! Скреће ми пажњу! Па тиме као да си ми прст забио у око! Отказаше ми пријатељске кочнице: морао сам ко Кременко ногама да кочим да ме низбрдица не би понела и однела сасвим. Заборави на то скретање пажње, заурлах сад ја (у себи; нисам ставио узвичник). Немам намеру да ми живот буде напета струна и непрестана стрепња да ли ће некоме њен зуј да засмета. Ако ти живиш са аветима у себи и извирујеш иза сваког ћошка стрепећи напад на своју персону и њене авете, не усађуј те страхове, горчину и окорелости мени. Ја те примам какав јеси, прими и ти другог, срећнији ћеш далеко бити. Сви ми имамо своје мане и добре особине, али је највећа несрећа натурати их другоме, терати свет да ти се прилагођава, уместо да се опустиш. Никако ти не желим да живиш у грчу, зато и не схватам зашто ти то мени желиш?

Истругах ђонове кочећи, а мој пријатељ ногама још додатно погура своја камена кола. Овде није ствар грча већ лепог васпитања, написа ми и оста жив. Пре него што шаљем нешто, размислим да ли ћу некога тиме повредити, вели. Свако друго понашање је бахаћење сељачине који гледа само себе и сматра да је опуштен. Ударац испод пазуха.

На силу зауставих Кременкова болид и изађох да се издувам (пошто се слегла прашина од кочења). Твој је проблем, одговорих му, ако си оперисан од хумора, а тиме и од искрених осећања, не мој. Јебеш ти такво дружење ако саговорнику треба да титраш јајца и пазиш да га случајно јаче за њих не стегнеш. Другари су они који се никада на свог пријатеља не увреде, ма шта овај рекао; знају да их другар не би повредио јер нема мутног у њему. Увреде се само они којима мисао не светли, а и савест им је упитна. Дубоко размисли о овоме што сам ти написао. Или немој уопште. Не треба да ми се извиниш ако схватиш поенту моје поруку, јер другар се не извињава другару – овај то разуме без извињења.

Сад је био ред на пријатеља да прикочи свој претпотопско возило, али је то урадио тако да ме је у кочењу полио бензином. Срећом па у Кременково доба шибица још није била измишљена (мада није ни бензин). Рекао сам да се не љутим – довољно те познајем, вели пријатељ; са задовољством је излио још једну канту бензина по мени и гледа у небо хоће ли да севне. Али, кад си већ у фазону, испричај ми неки виц о клању у Јасеновцу, или о стрељању ђака у Крагујевцу. Хумор нема границе, а?

Матира ме начисто. Ко клинац кад попије шалу на свој рачун и љут на себе не зна шта да одговори, заврнух рукаве да се бијем; растршавих и косу да изгледам страшније. Шта је? Понестало ти материјала за „Шарли Ебдо“ па се хваташ за ону ствар? – узвратих му отровно. Мој пријатељ остаде на висини, на далеко већој него ја са оваквим својим „умном“ досетком. Као да ми нуди партију реванша, рече само једну реченицу: „Surdo fabulam narras – глувом причаш причу“. Е, Хорације, Хорације, зар и ти, сине Бруте! Брже боље се завукох у свој камени ауто и дадох ногама гас да га стигнем. То ја управо теби хтедох да напишем, одговорих му кад постигох брзину. Његош је писао: „Залуду очи онима који виде, а залуду виде“ (мало сам изменио Његошеве речи како ме не би опет полио црвеном бојом своје жалосне црте). Исто ово Његошево за слепе важи и за глуве код ушију које им чују прочитане речи, алʼ залуда чују. Не само да је глува особа, него се још завукла у глуву собу. Није глува само она соба која упија звуке па их не чујеш, већ је глува и она у којој одбијаш да их чујеш.

Није ми одговорио. Да ли је схватио, не знам. После смо размењивали друге поруке око којих се нисмо споречкавали. Од тог нашег шиљокуранског наскакања, више се нисам пазио да ли му титрам или не титрам. А није ни он. Код разумних особа сукоб се (некад) решава разумевањем. Или те сукоб толико исцрпи да више престанеш да осећаш ударце; отупиш.

Тако то бива кад не даш на се, а не желиш да понизиш пријатеља, ставиш га пода се и згазиш као муву. Или не дозвољаваш себи да њиме опоганиш под и своје ципеле. С друге стране, кад ти је стало до пријатељства, а деси ти се да си згазио муву, узми крпу, обриши флеке па лепком залепи муви откинуте ноге и рупу на трбуху у коју си вратио испала црева. То не иде ако си гадљив. Да смо били другови а не другари, пријатељи, не би нам се ни десило да возимо камена аута и кочимо петама, или да уз врисак скачемо на најближу столицу подигнуте сукње као млада кад угледа миша. Величина другарства лежи у непримећивању миша. Грицне он и у другарству, али грицне само рубове венчанице која вас спаја. У рупичастом везу на порубима венчанице другарства па и правог пријатељства, рупа од грица се не примећује.

KRAJ 

© Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловим или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на ову страницу са које је текст преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.