Томбола нежна
„Tombe la neige“ (томб ла неж – пада снег), певао је на француском белгијско-италијански певач, Салваторе
Адамо, а ми то клинци чули, боље рећи „преводили“ у једино што нам имало
смисла, „томбола нежна“, јер очеви су нам се у кафанама и адаптираним салама
месних заједница цело поподне и до навече коцкали једином у то време од државе
дозвољеном коцком – томболом (не рачунајући лото, спортску прогнозу и куповину
лозова), док је кроз отворена врата, да привуче што више лаковерних (свака
држава живи од лаковерних, углавном), допирао озвучењем појачан глас
објављивача извучених бројева. Како нам оно „неж“ ништа није значило, њега смо
преводили са „нежна“, да би се слагало по роду са томболом (нисмо ми још били
мучени у школама граматиком – то нам је напросто матерњи језик налагао да
слажемо па и мени сада). Тако испаде „томбола нежна“. Па и данас, после толико
година од детињства, не могу а да Адама не чујем како плаче: „томбола нежна“.
„Томбола нежна“. Први снег ове
године! Призор, са слика очаравајући. Још више кад гледаш кроз задихтован прозор
како пада, док ти иза леђа у кући пуцкета весела ватрица. Напољу хладно, завија
северац, развејава пале пахуље, лепи их по прозору, а ти то не осећаш, теби у
души топло, милина нека кроз тебе струји, „томбола нежна“ као у песми.
Али кад си у ауту, а снег се не
шали него хвата залет без узимања ваздуха и све сулудије распрскава по
шофершајбни измет невидљивих птица са небеса… То већ није „томбола нежна“. Томбола
можда, али нежна нимало.
Враћамо се из града у наш вилајет
на планини. „Томбола нежна“ се не шали. Пахуље све крупније. Брисачи још мало
па ће почети да их слажу са леве и десне стране шофершајбне и да их лупају по
белој задњици ко неваљало дериште… Џаба га брисачи лупају. Неваљало небеско,
бело дете, не плаче, не плаче из ината, него му, у инат нама који смо у ауту, инат
све бујнији – сад нас већ одозго бомбардује големим бабиним јарцима. Кваси најпре
њима асфалт, а на мој ужас, ево га, све више покрива средњу траку пута (оних са
стране нема, штедели путари). Дебела завеса бабиних јарчева осветљених фаровима
већ ме доведи дотле да, ко моја ташта, хватам себе како дувам кроз шофершајбну,
не би ли мој дув кроз завесу пут прокрчио, макар нешто испред да видим… И о
овоме онај пева?! То ли му је та нежна томбола?!
Ево га! сад пакује по путу један
преко другог јарце у непрегледан тепих, најпре у водом натопљену вату, а онда тепих
прекрива белином – да те завара да помислиш да испод није вода… Ђавола нежна
томбола!
Враћамо се аутом из Крушевца.
Вијуга пут уз брдо, косину уврће и истеже, а светла вилајета нашег јоште нема.
Одавно прођосмо Радманово. Прође и она склепотина за продају меда и разних
„здравих“ производа сељачким рукама зготовљених, на којој пише, „Код пилота“.
Нежна томбола, мајке ти?! Два километра са непрестано упаљеним упозорењем на
проклизавање и а-бе-ес-ом који, као да плугом оре камење? Баш нежна, нема шта!
Кола миле, брзина друга. А-бе-ес полудео
– не гаси се. Забада у асфалт, чини се, челичне куке кроз онај сантиметар
белине поврх два-три сантиметра натопљене вате. Мокри ми се. Још и то! Јебʼла
вас нежно та томбола! Кад следећи пут будем чуо ту тужбалицу, почећу да урлам
не бих ли је својим гласом надјачао само да је не чујем!
На путу нигде никог већ поодавна.
Нема другог лудака који по овом кијамету вози. Само чекам кад више ни а-бе-ес
неће помоћи. А ми високо у планини.
Кола се заносе у кривинама. Плуг а-бе-ес-а
поскакује – испод вате верујем варнице севају упркос води. Наизглед сам хладан
као шприцер – да не уплашим госпу. Она, ко да је возим санкама, ко да то аутом клизим
по ливади – ништа не примећује! Светли јој екран мобилног, буљи у њега, нешто
преврће, типка поруке. У грудима и стомаку ми се све стегло, бубње ми
слепоочнице: ем ме јарци нервирају, ем ме та светла са њеног сокоћала која
хватам крајичком ока додатно луде и притисак ми дижу. Цупкам у седишту, стежем
бутине, грчим прсте у ципелама – што да се смирим, да ме не нервирају светла
мобилног и госпа која ван мобилног ништа не примећује, што да заварам бешику
како се и моје гаће не би претвориле у натопљени памук и жмрћкањем придружиле
вати под точковима.
У ствари, искрено, чувам се да не
покажем госпи колико је страшно то што ми је страшно. Боље што ништа не
примећује. Женски страх је паралишући. Има двоструки удар. Први удар њих жене доводи
у оно стање кад се од комарца види магарац. Уместо бабиних јарчева видела би лавину
која се обрушава на нас, а мокрина вате по којој газе точкови наличила би јој
да нам је ауто улетео у реку. Чекићање а-бе-ес-а тек би је докосурило: била би
убеђена да нам се то у најмању руку откачио ауспух па тандрче по друму (ако се
то већ нису точкови одшрафили и само што нису отпали па они тандрчу). Други
удар је повратни удар који би мене лупио. Женска паника је једина паника која
се не зауставља на њима, већ као најопакија зараза скаче на све око њих, а
најпре на мужеве. Заправо, не знаш да ли те то више звекне по глави женина
паника (пошто, по женској дефиницији, ти у глави немаш ништа – паника у њој
нађе резонантну кутију па, лупајући у празнини твоје шупљине од зида до зида,
још више се од јеке празнине препадне, сама себи друкне панику), или ти је од тога
што је њу ухватила паника, а тебе то нервира па до те мере побесниш да би самог
себе изуједао од муке. Јесте ли видели некад на аутопуту да поред вас пројуре са
двеста на сат нека кола која баш и нису бесна? Знајте да је у њима помахнитали
муж кога је жена довела у стање из кога су му само два лека: да гас нагази до
даске, или њу да прегази, али пошто га је мама васпитала да се женска деца не
газе (ногама), бира прву, витешкију солуцију.
И тако, штитећи жену а посредно
себе, дошкргута ме мој а-бе-ес до жутих светала испред нашег вилајета. Од
проклетих бабиних јарчева га не препознах (властито насеље не препознах!). Тек
кад га, орући предњим точковима друм, а задњим по натопљеној вати играјући
ситну преперевку прођох, препознадох га по јелама око паркинга. Срећом никог не
би на друму па успех оштро да смотам, припомогнут проклизавањем задњег дела (баш
онако како сам научио из емисије за возаче, „САТ“, на ТВ-у). Уђох на помоћни
друм узаног паркинга нашег царства одозгоре, уместо одоздоле где се улази. Срећом
схватих на време да је то наш паркинг, иначе бих возио све до Брзећа.
Моја ти госпа диже главу са
мобилног тек кад ми се у том вештом окрету занеше кола и кад је лупила главом у
стакло. „Шта, већ смо стигли?!“ Тек тада виде колико је снег нападао.
Остало ми је још само да ауто
некако упаркирам забадајући га у гране јела, од нападалог мокрог снега погнуле
по путу. Треба места за пролаз направити још неком ако је луд као ја. Још увек
не могу да се опасуљим да снег на планини на крају новембра може да те
изненади! А само смо на деветсто тридесет метара надморске висине! Ха! Нек се
снег надаље нежни и коцка на томболи, али кад ми нисмо на путу.
КРАЈ
Текст може бити преузет и објављен
у деловим или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз
навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице
овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање
и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање
овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.
