Одговор вишеструкој Ермини
|
О |
феномену интернета, благодети и пошасти
истовременој друштвених мрежа писало се и писаће се на велико. Прави елдорадо
за социологе, психологе, футуристе, оне који пате за прошлим временима, назадњаке
и напредњаке, правоверне и неверне, усамљене душице са последњом надом да ће ту
наћи свог принца на белом коњу, или пољубити у жабу претворену принцезу, за ходаче
по жару и трњу, гутаче пламена и мачева, садисте и перверзњаке, оне са осећајем
да су паметнији, способнији, надаренији од других, ајурведанце, глодаче корења,
врачаре и надрилекаре, нарцисе свих облика и слепоће, као и оне убеђене да им
је позив да спашавају друге једнаке себи: несрећнике ухваћене у опсену
друштвених мрежа, за злопатнике грдне са осећајем ниже вредности, болесне, или
чудом небеским оздрављене, очајањем притеране уз дувар, или једном ногом већ
закорачиле у неповрат, понижене, згажене, убијене у појам; мека је то за
преваранте и блефере свих фела који свршавају над туђом глупошћу и очајањем,
историчаре неисторије, археологе недогођеног, равноземљаше, звездочаце, читаче
судбина, бусаџије у груди из разноразних разлога, тврдоглавце, празноглавце, на
други начин неисказане уметнике, туристе којима је и гвир иза ћошка авантура,
заљубљенике у природу на својој тераси, сневаче, гладне љубави, очинског шамара,
изневерених нада, остареле душом, све оне који се гнушају психијатра.
А шта ћу онда ја ту међу њима? Па ваљда из истог разлога као
и они: дијагноза ми је вероватно нека од набројаних. Добро, није из тог
разлога. Мени интернет служи за копање, окопавање и заливање знања, да се
изненадим кад сретнем некога кога сам у лавиринту свог сећања ко зна када још загубио,
да се смејем и одушевљавам пошалицама, хумору и бистрини нашег народа способног
да у часу изнедри виц чим се нешто деси или се неко излупета… Али пре свега ми
служи да публикујем понешто од своје прозе (каткад и поезије). И да ослушкујем
одјеке које у људима изазивам. Свако има свој изговор.
Међутим, све чешће ми се дешава да ме на том истом
интернету, тим истим друштвеним мрежама, иако знам каквих све изопштеника и
изопаченика, браћа и сестара мојих по фалинкама у мозгу тамо има, иако сам се
спремио на свакојака изненађења и гадости, иако све што објавим или
прокоментаришем обавијем у весели хумор самоподсмевања (зезања на свој рачун),
иако људима уз одговор стављам смајлије, да виде да се заиста шалим, да не мисле
да мислим (све) озбиљно, иако им шаљем цветове уз поруке, срца, пилиће кад су
деца у питању, букете цвећа, вино у чашама, здравице… понекад ми узврате шамарчином,
канџама које очи копају, неразумним дурењем, претњом чак. Пар ме је таквих
сиротица једном и избрисало као пријатеља (или блокирало, зависно од могућности
које пружа друштвена мрежа), и то изненада, неочекивано, са објашњењем које
није имало везе са оним што сам им написао, или без објашњења. И то ми се
дешава искључиво само са цурама. Мушкарци очигледно имају уграђен сензор за
хумор, или им је праг толеранције већи. Само ми је један, и то стари пријатељ,
бивши колега, такорећи другар, једном одреаговао као женско, изненадио ме
упркос интелигенцији по којој га ценим (тако научих да од заговорника теорија
завере свашта могу да очекујем); руку на срце, неке девојке са којима сам готово
био заратио четовањем, постадоше ми вернији другари од овог убогог увереника да
нас непрестано лажу.
Све могу да истрпим, све да поднесем, сваком да опростим, на
све да зажмурим, али кад ми неко дирне у књижевност (а да се при том није ни
удубио у оно што пишем нити је све и до краја од мог писаније прочитао), иако
избројим до сто десет и назад, оспице добијем, лава ми покуља не кроз једну,
него кроз сто рупа… Тако се пре неки дан збило и са једном од мојих пријатељица
преко Фејсбука. У реду да ме опљуне, да ми речима свашта ради, али у моје
писаније неееее!, а она је управо то урадила и то тако што ми је пришила
карактерне особине које је о мени – замислите молим вас! – „прочитала“ из мог
есеја, „Лутке“, објављеног на Фејсбуку пре седам месеци, изигравајући
велеуваженог и увређеног Фројда, иследника психе и тумача оног што се у мом
детињству није десило. Уметницима је
све дозвољено, али није да црне и клевећу. Уметност је по мени ту да
оплемењује, да уздиже, не да замућује, гађа каменом, маже блатом и катраном;
још је мање ту да се после перјем сакрива недело, како је она покушала у својој
приватној поруци коју ми је упутила преко Фејсбук Месинџера, пошто је претходно
сасула преко Фејсбука салве отрова по мени. А само сам је шаљиво упитао о песми
коју је објавила (такође на Фејсбуку) шта јој је то, да није бајалица? Лајк са
чашом вина којом јој честитам песму на крају питања, није очигледно разумела
(или у бесу није приметила), ослепела од реакције коју је моје питање у њој изазвало,
из само њој знаних разлога је коснуло, могуће и повредило – кад бих само знао
зашто, јер песма је заиста написана као бајалица и тако јој до краја иде
ритам. Чак јој нисам ни поенту песме коментарисао.
Моја два одговора на њене салве прилажем нумерисана како би се знало који се одговор на коју салву односи. Па просудите сами ко је од нас двоје луђи.
#1
|
Д |
рага Ермина, пошто ми персираш
мораћу и ја да се дистанцирам од тебе и да те надаље ословљавам са “ви”, иако би
неки рекли да смо род по перу; штавише ословљаваћу те са малим „в“, јер ћу се
обраћати свима вама трима Ерминама, пошто не знам која је од вас права Ермина,
колико вас још има и, најпосле, да ли је и једна права.
Биће да сте нешто побркале, драга трострука Ермина, или сте
моје есеје на Фејсбуку (и деси ли се, песму успут) само погледом прелетале, без
удубљивања и читања до потписа аутора, за разлику од мене који се бар трудим да
отпевам сваку вашу песму остављену да кисне на Фејсбуку. (Једино прескачем ваше
светлосне и сликовне игроказе на Фејсбук сторију, јер им мој скромни процесор
тумачења не успева да проникне у смисао – тачније застрашују ме, а ја не волим
филмове страве и ужаса па се све питам не сили ли вас неко на то сликовно измотавање,
не штипа ли вас за мршаво месо док са предње канџе у вас забада?)
Заиста не знам (и не желим да знам) зашто вам је потребан
троструки идентитет (могуће и вишеструки, јер сте ми само са ова три били понудили
позив за повезивање)? У каквом су то сукобу Ермине у вама да свака мора да има
свој профил на Фејсбуку, свака да прави своје сторије којима застрашује
публику, свака да пише песме (мање или више страшне као и сторији, иако,
признајем, певљиве)? Који је то ужас раздвојио све вас од једне саме?
Чудно је да сте, Ермине, само ви од свих мојих пратилаца
виделе то што сте виделе у мојој „Лутки“ (или већ у чему сте виделе) а нико
други? У свом животу сретао сам само код дубоко повређених особа, згажених,
понижених, с којима је нека звер брисала патос, одузимала им небројено пута
понос и оставила их напете, накострешене, нарогушене, па сад, кад звери нема
(ваљда је нема?), звер виде у свему, слуте у свему поновну опасност по себе, у грчу
су, у бунилу, исколачених очију од страха, стварају светове који не постоје,
огрћу се плаветнилом туге, постављају испред окулара камере слике које се
пресавијају, нејасне, намерно неизоштрене, пуштају светло сијалице да се одбија
од њих и смета погледу, шарају камером по њима, плаше звер очајно упаничене да
се прошлост можда баш овог тренутка не понавља, да црни облаци и запалацане муње
поново не надолазе – ох, само да се бол не понови, макар је ми саме себи наносиле,
макар се бичевале назубљеним канџијама – изопштавају се, отуђују, умишљајући да
су због крви што је себи канџијама пуштају другачије, а као последица отекле
крви, бледе у лицу, исколачених очију, искренуте главе у страху да директно
погледају, у свему што прочитају виде само бол, понижење, исту ону згаженост
коју су на својој кожи осетиле; иду чак дотле да бол виде и у нежним ткањима
туђих песама, у туђој прози, есејима – проналазе бол и разлог за згражавање
једнако у веселим, као и у онима у којима се велича љубав чак.
Ја нисам психијатар, нити психолог, иако је, признајем,
психологија био један од четири факултета које сам желео да студирам (уз
књижевност, молекуларну биологију и електротехнику). Одрекао сам се свесно
факултета књижевности иако сада од књижевности и за књижевност живим (јер је
мало њих који су постали писци а завршили су књижевност; нисам хтео да сам без
хлеба, уредник у неком „купусном листу“, или наставник језика, или не дај боже
критичар. лектор, коректор…). Одбацио сам и психологију (јер умишљених читача туђе
судбине је све више, множе се међу нама као печурке после кише, свако је убеђен
да је створен да гледа у шољу туђе психе, да јој тумачи прошлост, прескаче
садашњост, прориче будућност, а код нас, сем рубрика у новинама „Драга Савета“,
„Ана вам одговара“ и сличних, не постоји кауч на којем се пацијент хипнотише,
како би његов гледач у шољу, од копања по његовом сећању, могао да живи).
Спочитавате ми да нисам бранио свог једногодишњег брата од
певца. Јесте ли са своје четири године смеле ви да се рвете са певцем? Или
бисте само вриснуле и покриле рукама очи? Да ли бисте уопште стигле и да
вриснете од тог изненадног скока и кљуца брату у нос? Дивим вам се! Колико мора
да сте као мале биле напредне и јаке Ермине кад сте све то могле! Ах да, ви сте
жена (а нисте ни једна, него вас је три!), а жене брже сазревају од нас
мушкараца који се родимо као секаперсе, па то углавном и останемо до краја
живота. Обожавам Амазонке!
Ево вам путоказ на моју „Лутку“, ако вам је заморно да
листате уназад моје постове док је не нађете. Прочитајте је поново, љубим вас, па
ми сад, али искрено, кажите: има ли ичега од онога што сте ми са свим своји даром
који поседујете у брк сасуле?
https://www.facebook.com/branimir.peric/posts/10225836342083596
Не знам зашто и откуд толики отров изби из вас?!
#2
|
Д |
раге Ермине, и овај цига има коња са
којим би могао да се хвали као ви што учинисте, иако ми то није у маниру.
(Мада, искрено, не знам чему вам је служило то потенцирање у салви коју сте ми
сасули?) У формалном делу свог учења, учио сам и ја више факултета, али и
постдипломских студија. А то је био само део мог студирања, читања књига и
писања стручних и научних радова. Ни вама (са глумачком академијом и драматургијом)
основно занимање није да будете песник и прозни писац, без обзира што сте на друштвеној
мрежи „Линктин“ написале за себе да сте “драмски писац”, као што сам и ја
написао да сам „писац прозе и поезије, романсијер по унутрашњем опредељењу“, на
шта имам право са својих, од вас барем 15-20 година дужим стажом веслања пернатим
кануом по књижевним брзацима, својим уредничким радом, књижевним вечерима и са оним
што сам објавио (што није ни десети део оног што сам написао, па сам и ту као
ви “at own”). Да би неко био писац, с правом се звао писцем, био поласкан кад
га прозивају, уздижу, или се због његовог писања осећају погођени, не стиче се
завршеним факултетом књижевности (нити каквим „сродним“), него се стиче посредством
три елементарне силе: (1) природним даром (који ти ништа не значи без нагона за
писањем), (2) имагинацијом (која је покретач свих пишчевих слика, радњи које
развија, а истовремено и паучина у коју се и за коју се лепе речи), (3) писменошћу
(која се не задобија бубањем, него читањем и кроз читање усвајањем правописа и
речи, па тек онда њиховим истакањем после прераде под челом и у грудима, млевењем
кроз прозну или поетску машину у виршле, кобасице, шваргле и остало сварљиво што
ће после неко са ужитком дегустирати, или одбацити ако му се после првог или
насумичног загрижаја укус не свиди. Једном сам натрчао на статистику да је
проценат славних писаца који су у последњих 50 година завршили књижевност веома
мали! Мало бих то истраживање обрнуо: волео бих да видим статистику колико је
од свршених студената књижевности (или сличних факултета) отишло у писце, а
посебно колико је њих понело ореол славног писца?
И на крају, да дам потврдан одговор на ваше питање. Да, моја
професија је мој „терен за писање“! Електротехнички факултет у Београду је (у
време кад сам га студирао) био расадник уметности (верујем да је и данас). Музе
свих фела су се тамо такмичиле која ће веће уметнике произвести. Не знам ниједан
други факултет да је избацио толико писаца (и песника), сликара, фотографа,
музичара, концерт мајстора, филмских и позоришних делатника као ЕТФ (многима од
њих је та уметност постала професија). Ваша оба факултета уз диплому уметника
коју добијате, нису до сада избацили ни једног инжењера електротехнике, колико
знам.
КРАЈ
Текст може бити преузет и објављен
у деловим или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз
навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице
овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање
и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање
овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.
