Три радости

 

Недеља је. Јесење сунце се надвлачи са реским планинским ваздухом: стојиш ли дуже лицем према њему, предњица ти се усијава а леђа одзада леде. Ниси ни свестан да се повремено окрећеш ко прасе на ражњу не би ли те жар небески са свих страна једнако огрејавао. Срећом, где год ти лице погледу правац одређује, лепота боја јесењих хаља у која се брда увелико одевају, уздахе ти једнако измамљује, па хладноћа стране супротне сунцу тешко ти не пада ако у њу гледаш. Модна ревија на планини. Комшије иза наше куће пеку већ трећи казана ракије од јутрос, мезете и мезетлук вином заливају. Ракија је за зимске дане. Озарена су им лица. Мирис веселе ватрице из казана и дим из оџака буде елегијска осећања, сећања на детињство без брига. Од свега тога груди ти се слатком сетом испуњавају. Све се сложило да се нека радост деси.

И десила се, али не једна него три: две приземне, значајне за физичко бивствовање и једна која годи духовном. Не жалим се што је недуховних више. Радости физичког бивствовања дух такође разгаљују. Пишчевом духу годи телесно задовољење које му стигне споља, некад и више него да сам себе у осами пишући задовољава. Чекање рефлексије спољашњег света, ако предуго траје, води јаловости. Публиковање подстиче нова цветања и зрење још вреднијих плодова.

⁕⁕⁕

Моја књижевна сапатница и исписница из Паланке јавила ми се поподне са Сајма књига. У књизи најкраћих прича издавачке куће из Београда видела је моју причу „У карантину короне“. Посла ми усликану насловну страну књиге, такође и слику странице са мојом причом. Хвала ти, драга другарице! Искрени пријатељ се не тражи, сам се налази. И прошле године је тако поступила.

Било је то прво од три радовања, оно које годи духу.

⁕⁕⁕

Пре две године у сред ноћи госпа и ја чусмо неко зујање у ваздуху. Духови?! Коса нам се дигла на глави. Трајало је неко време па се изгубило, али се после дуге паузе поново јавило да би опет, након одзујавања нестало. Није био у питању комарац – зујало је равномерно и није се кретало. Код комарца нема правила када ће се јавити и колико ће му лет потрајати док ти не зарије рилицу. Паузе између зујања овом непомичном комарцу знале су да потрају и сат-два. Покушавали смо да му откријемо извориште, али безуспешно. Једино се сложисмо да допире из водоводне инсталације. Ослушкивање прислањањем ува на зид је то потврдило.

Скоро два месеца је након тога наставило да нас нервира и то увек кад се грејање воде у бојлеру укључи, а црвена нам лампица на бојлеру, кроз отворена врата ве-цеа, осветли собу. Постасмо госпа и ја Павловљеви пси. Условни рефлекс. Чим нам се соба зацрвени, ћулимо уши и накрећемо главу у покушају макар правац одакле долази својим атрофираним радиогониометром да лоцирамо. Нема сумње да је имало везе са бојлером и то онда кад се вода у бојлеру догрева, али да се баш из њега чује, то нисмо потврдили. Звучало нам је као да га сви зидови ве-цеа истовремено емитују.

Мислио сам прво да то од притиска вруће воде пропушта неки холендер на плетеном цреву којим је бојлер спојен на водоводну мрежу. Променио сам оба црева – ништа – и даље је зујало кад се вода греје. Дигосмо руке. Навикли на њега, више нисмо обраћали пажњу. Све док нас једне ноћи не прену „туп“, као кад мушица говнара лупи у прозор. Неколико минута касније, „туп“ се поновио.

Скочио сам из кревета. Испод бојлера нам је машина за прање. Упалио сам светло у ве-цеу, упалио и флеш на мобилном. Погледам машину одозго, имам шта и да видим: на поклопцу траг распрснуте водене капи! Скинем данце бојлеру, гвирнем одоздо – не видим нигде воду. Да верујем у натприродне силе, мислио бих да нас нека зајебава. Оставио сам бојлер без данцета и вратио се у кревет. Таман да заспим, упали се црвено светло на бојлеру а недуго потом: „туп“. Нисам заспао до јутра. Бојлер је процурео, нема шта.

Како се дан разданио, још се није ни умила, моја госпа већ усправила мердевине, пење ми се уз кичму на главу. „Шта ако експлодира? Шта ако вода кане на жице па нам искочи осигурач? Шта ако нам од тога прегоре грејачи? Како да се купам? Ја не могу без топле воде!“ Тако цели дан, кљуца ли кљуца. Није било друге: седај у ауто па правац Крушевац. Куписмо нови бојлер са прохромским казаном. Стари нам је био са емајлираним казаном. Правио га је покојни „Магнохром“. Трајао је „само“ тридесет пет година. Додуше ми смо непрекидно овде тек од короне. Пре тога смо га палили само кад дођемо на викенд, или у време одмора после мора. Али тридесет и пет година је ипак тридесет пет година. Слава покојнику!

Кутију са новим бојлером сам ставио у ходник иза улазних врата. Мала нам је изба: ту је једино било места.  Потајна ми је била намера да га заменим тек кад буде начисто цркао – нека цурка док цурка и нек свирка док свирка.

Кутија са новим бојлером је одстајала иза улазних врата више од две године. Моја госпа је због тога лудела, али је стојички подносила. Важно јој је једино било да вода за њено пиркање није пресушила. Кад год на дуже одсуствујемо, госпа је била та која помера ствари у ходнику а кутију гурне где су ствари биле, иначе се од кутије улазна врата не би могла да отворе. Ударнички посао нема шта. Нисам јој ја крив што је у нашој кући она та која носи панталоне 😊.

Чисто ради разумевања: ходник мојој госпи (осим за смештај купљеног бојлера) служи као краткотрајна остава (једна од три; а да их има још три поврх ове три, фалиле би јој засигурно још три 😊). У ходнику држи намирнице које се свакодневно троше, али и тегле са тек направљеним пекмезом и компотом скуваним за нас и млађарију (док их млађарија не однесе или их госпа не пребаци на полице у шупи и подруму).

Замена бојлера десила се тек данас. Пре неколико дана почео је старина из ве-цеа да капље учесталије и не више само кад се вода у њему греје. Обрадовала се моја госпа (што не мора иза врата више да ћушка лево десно кутију и провијанте), а и ја сам се обрадовао са њом, иако ми је старина два пута претуцао прст док смо га мајстор и ја спуштали низ степенице и износили на терасу. Драга наша мрцина. Био је тежи од тучка. За тридесетпетогодишњу вечност колико нам је верно служио, напунио се каменца и муља. Више је талога било у њему него неисточене воде. Тако каже мајстор, а мајсторима (као и лекарима) треба веровати. Почнеш ли да сумњаш у њихову стручност, пореметићеш памећу.

Требало би да вам је разумљиво што сам због те замене и ја био срећан, не само моја госпа. Прави мушкарци су најсрећнији кад им је вољена срећна (једино тад не цвикају да због нечега неће на њих да зарежи 😊). Бринем ја за своју драгу: склањам јој се кад год могу са очију – таман посла да јој од режања грлце страда.

⁕⁕⁕

Баш у оно време кад смо скидањем бојлера у поткровљу направили мајсторски хаос, залупа на прозор комшија са најближег брда (знају сви да ми, кад смо ту, у кућу не улазимо на врата, него преко терасе, зна то и чика поштар – и он нам чука на прозорче кад доноси пошту). Ишао комшија са другобрдим комшијама у лов на дивље свиње (овде је недеља ловни дан, тад се ни за живу главу не помаљамо из куће и таман посла веремо по брдима). Уместо дивље свиње, уловио комшија гомилу печурака сунчаница – бар нека вајда од верања по чукама, лајања паса и арлаукања да се веприна натера пред пушку. Ја луд за печуркама, моја госпа луда од помисли да мора да их спрема. Али је бар искрена – није крила од комшије колико је „срећна“ због таквог његовог дара. Помутише јој седам сунчаница радост ослобађања од кутије иза врата, заболе је глава више него да је сунчана сунчаница стрефила. Мени милина само да им клобуке погледам, а њој милина од помисли како би их слатко (чим комшија замакне иза ћошка) низ брдо према потоку заврљачила. Нису свакоме исте ствари за физичко бивствовање исте, још мање да им изазивају исто духовно задовољство. Што је некоме нешто битније, другоме је небитније. Што некоме сласт духовну поспешује, другога до лудила доводи.

Али, воли мене моја госпа. Таман нови бојлер заменисмо и са мајстором да попије чај заседох (једини мајстор на овоме свету који ни чашицу ни пиво да гуцне, нити кафу да сркне – а и наплатио ми ко да није наплатио), замирисаше из кујне од оних седам четири печуркаста шешира у тави, премазана дабоме кајмаком и посута изренданим качкаваљем. Оде мајстор а за њим остаде неотворено пиво. Јој што је текло низ грло за сваким печуркастим залогајем! Јој што души милина таква прија! Хвала ти другарице моја што ми за објављену причу са Сајма јави. Ево, гутам и испијам и за тебе. У здрављу ми била и сајмове књига многе још походила!

КРАЈ

© 2024 Бранимир Перић

ПС: Прича "У карантину короне" отвара се кликом на линк: 

https://branimirperic.blogspot.com/2020/03/blog-post.html.

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

 

У карантину короне

  

Моја жена устаје пре мене. Није ме ни овог јутра изненадила. Пробудио сам се у неко доба после ње. Чујем из дневне собе дахтање (да нисмо у карантину због короне свашта бих помислио). Устанем, гвирнем кроз врата, а оно, она: укључила телевизор, на телевизору Јутјуб, а на Јутјубу „Fitness Blender“, наравно без тона, јер моја жена и серије гледа без тона – да ме не буди. Дахће моја жена, преврће се по татамију, диже једну, диже другу ногу, диже обе (бог те, значи може!). Лево од ње отворен широм прозор, напољу јутарње (лажем, рано подневно) сунце, а у његовим косим зрацима роји се прашина, длачице, капљице аеросола. Да л' ми то тај лебдећи рој улете у нос, или шта ми већ улете, тек, у једном тренутку кинух једном, па онда опет. Кинух и трећи пут. Кад кинеш једном неко мисли на тебе, кад кинеш двапут, неко те воли, али кад кинеш и трећи пут...

Намах се презнојих. Шта ако није кијавица?!

KRAJ

© 2020, 2024 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Хумореска "У карантину короне" објављена је у књизи најкраћих прича "Жена, пас и ја", Алма, Београд, октобар 2024, стр. 95.

Илустровано уз помоћ вештачке интелигенције Dall E 3

Порука

Има једно дете усамљено

тугу плете остављено

у плахте се невидљиве скрило

вапи друга а друга се клони

моли бога погачу не ломи

све би дало да га туга прође

све би дало за ђурђево цвеће

али плахта густа

душу дави стеже

плахта тешка

груди луде ваздух жуде

по сувоме рибе побацане

поглед из ње још му иде

ка унутра само тама стиже

дај тргни се дете мало

подетињи

један потез руке само од светла те дели

до звезде се сјајне у очима сузе

уместо туге бескрајне

тек кад збациш плахту стиже

© Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Песма је објављена у књизи "Сремскокарловачки песнички бродови 10", СКарт, Сремски Карловци, јули 2024. Песме за књигу су одабирали: Љубивоје Ршумовић, Весна Фекете и Бобан Џевердановић.

Илустровано уз помоћ DALL E 3

Кратка прича о срећи

 

Од пријатељице из Смедеревске Паланке, Љиљане Милосављевић, добих јуче електронску верзију књиге „Изворник 14“, припремљену за штампу.

„Ето, среће,“ рећи ће неко, „у књизи је и твоја песма!“

„Да, јесте срећа, али промоција књиге је заказана за 14. септембар, а то већ није срећа.“

„Како није срећа кад ћеш је на промоцији читати? Где ће песнику веће радости него кад му се пружи прилика да мучи друге својим рецитовањем?“

„Несрећа је,“ закуках, „што тамо нећу бити тога дана! Узалуд ми се песма зове „Срећа“, јер срећа је све друго само не срећа кад је немаш с киме делити?

Онај љубопитљиви се чешка по глави – ништа му није јасно. Нема ми друге, морам да му образложим.

„Моја госпа и ја смо се управо вратили са десетодневне адреналинске туре, боље рећи смеше авантуре и хедонизма, јер авантура је за авантуристе врхунац хедонизма. Пењали смо се на Високе Татре, пловили татранским језерима, верали се уз кањон реке Суха Бела, потом у логору Аушвиц-Бикернау туговали за онима којих више нема, спуштали се до трећег од девет нивоа јаме рудника соли Вијелицка, на крају смо све то залили опуштеним уживањем у Кракову.“

„Па? Дошао си, значи стићи ћеш на отварање? У чему је штос?“

„Штос је у томе, досадни, што осим вреће утисака, нас двоје са пута донесосмо и вирус короне! Како уђосмо у кућу, Ковид-19 нас за кревет прикова!“

„Па шта? Неколико дана па ће вам температура проћи. До промоције четрнаестог ћеш се сасвим опоравити.“

Досадни очигледно не разуме.

„Да, тупави, али за ову мутацију короне тек се после две недеље постаје негативан – ништа ти то не говори?! Ни бабе врачаре не знају колико је после оздрављења реконвалесцент још заразан, а камо ли они који корону проучавају! Зар да своју пријатељицу и остале који ће јој доћи изложим ризику па после да немам сна? Зато, драги мој, жељу за сусрет са Љиљаном одлажем за другу прилику. Моја госпа ме и тако не би пустила да идем. Знаш је каква је. И без тога ће пући од срџбе што се разболесмо. Зар је не чујеш како богоради?“

„Толико посла нас је чекало по повратку! Кад сад све то да стигнемо? Дрва треба да се истружу, исеку и посложе, чункови очисте. Башту мора неко да залива – изгореће на овој јари. Парадајз, тиквице, паприке треба да се беру – иструлеће. Крушке нам већ опадају – поједоше их осе и мрави. Треба и парадајз да кувам, флаше и тегле да стерилишем, паприке да печем… кад ћу све то?!“

Није теби ништа, мислим се у себи.

„Што си тако црна?“ кажем гласно. „Гледај то са ведрије стране. Срећа је што смо се разболели код куће, замисли да се то десило на путовању! Срећа је и што смо после две године поново добили Ковид-19. То ти је као бустер вакцина – стичемо додатни имунитет! Коначно, срећа је и што је моја песма „Срећа“ управо сад објављена да ми олакша боловање.“

На ово моју госпу, изби додатна ватра.

„А да ти не припадне мука од толиких срећа!“

  

КРАЈ

П.С. Ко жели да чита „Срећу“, а и остало што сам објављивао на свом блогу, нека кликне на путоказ: https://branimirperic.blogspot.com/2024/09/blog-post.html 

© 2024 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

 Илустровано уз помоћ Dall E 3

Срећа

 
Ко бродић из буре кад стигне до луке
Срећа оном дође ко срећу не јури
Па и момак бајан још бајнијој цури
Око струка сасвим обмотао руке
 
Више нема вала ни пучине црне
На обали цвеће и мириси смерни
Заклињу се свецем да ће бити верни
Од грмена мацан и срдашце срне
 
Дете наше плаво опстало је жена
Прсе јој се стрине и шмрцају тетке
У звезде је кују док убиру цветке
Да их момак сплете око врата њена
 
И већ виде оне, чаробнице старе
Чедо ће још плавље угледати дана
Луткица ко вила и лутак без мана
Трбушчић се пупи, окице се жаре
 
Срећа оном дође ко срећу не јури
Од вајкада било, а вала и биће
Ко другога љуби, том једино свиће
Брод сам укотвио, измакао бури

© Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Песма је објављена у књизи "Изворник 14", издаавач: "Књижевног клуба 21", Смедеревска паланка. Уредник књиге: Љиљана Милосављевић. Септембар 2024., стр. 25.

Гутљај у празно 

 

Заболело га је сазнање да је тек данас схватио да у ствари жали што је икад до његовог села стигла цивилизација, осветљење, асфалтирани друмови, телевизија, што је икад сишао у градове, протрчао кроз школске клупе, факултет, прошао уздуж и попреко светом, уздизао се и падао, ронио и скакао, да би на крају постао оно што је сад, за људе све, за себе нико. Што више знаш, то више патиш. Човека највише раздире његова унутрашња, тиха патња. Био би срећан да је остао горе, да је продужио дедин занат. Млео би жито, обрађивао њиву. Саградио би нову кућу, оженио се девојком из села. Добио би већ и унучиће. Да је остао. Наука, наука. Сишao је због ње. А сада? Што више знам то више не знам. Куда сада сићи? Бистрећи свест, замутио је душу.

Неодољивост жеље да буде сам, гоњена болом, одвлачила га је од центра града. Пролазника је било све мање, пустош се повећавала. После ко зна колико година, опет лута улицама. Самоћа му је увек исто чинила: подајући се пустоши, мање се осећала пустош у себи. Себи је изгледао пун, а патње и мóре постајале као да то више нису. Сва осећања ишчиле. Или постане толико празан да и оно мало што је он сам, избледи у празно околине? Мислећи на празно, не мисли се ни на шта. Могло је онда кад је био студент, могао се самоћом спасти од свега. Али сада, сада?! Више није млад, по томе то зна. Никад пре није осећао нелагодност због самоће. Што је бистрија свест, већи талог пада по души. Страх га је у ствари да вакуум празнине не усиса и талог, а да душе испод заправо не буде.

⁕⁕⁕

Кафана. Прену га жагор и помешан мирис устајалог лука, ракије и мокрих крпа од брисања чаша. Дуван није осећао: вероватно га је било толико да је брзо заситио чула. Застао је пред улазом. Кроз полуодшкринута врата бљескали су флипери праћени шиштавим смехом играча. Лицем му прелете једва приметан дрхтај. Ни сам не знајући зашто, реши се и уђе. Не вадећи руке из џепова, прошао је између шанка и столова и завукао се у најмрачинији угао. Водило га је нешто у њему што га је истовремено и плашило и умиривало, али му мисли тиме нису биле ништа мање усковитлане. Ослоњен лактовима о сто, прекрио је рукама лице и притиснуо очне јабучице. Мислио је и даље. Кад би му бар срце стало!

Увек се поносио снагом која је од њега створила „оног коме се диве“. Од ничега створити нешто. Много је већа снага потребна да се прекине то да буде, снага коју он очигледно више нема, јер снага спава у души, а душу је прекрио талог...

⁕⁕⁕

– Господин жели?...

– Молим? – тргао се.

– Шта жели господин?

Кад се пробуди из најтврђег сна, у првом тренутку никад није знао где се налази, да ли је још увек у сну, или у неком другом сну. Над њим се укочило полунагнуто тело и на савијеној руци у лакту, услужно клатило некада белу крпу за пребрисавање столова.

– Можда желите нешто да попијете? – келнер у недоумици жмирну мишјим очима.

– Па... рецимо... коњак – једва превали преко усана. – Дупли коњак, молим – рекао је, мада не пије коњак. Морао је нешто да каже.

– Да, господине – мишје очи жмирнуше с бљеском.

Келнер се окрете на пети и клизну према шанку.

⁕⁕⁕

„Не верујем у Бога, али бих изнад свега волео да га има.“

„Зашто?“ питале су мајчине очи.

„Бар би онда било наде за мене. Разумеш, мама? Слава, овације, нечије пуне груди, уста пуна мене – шта имам од тога кад ме више не буде?!“

„Остају твоја дела. Велики човек живи и после своје смрти!“

„Баш ме брига за после кад престанем да га осећам...“

⁕⁕⁕

– Изволите, господине – келнер му спусти чашу поред лакта.

⁕⁕⁕

Кад не би мислио! Бар на тренутак. Човек је најглупља машина. Не свиђа ти се да гледаш ТВ? Просто притиснеш дугме и готово. Телевизор угашен, нем, тишина. А човек? Покушај њега да искључиш! Не може. Само зврји без престанка. Роје се мисли, тек да се роје... Зашто човек нема дугме? Досади ти неко, досадиш самом себи, притиснеш дугме и миран си. Умукнеш као телевизор...

Глупа људска машина!

⁕⁕⁕

Да није жмурио, приметио би како се нека сенка привукла његовом столу. Без питања је извукла столицу и нечујно села. Подупрла је рукама браду и запиљила му се у лице.

⁕⁕⁕

Али, не морају мисли сасвим да се угасе. Мало макар да су тише. Нек се роје оне. Важно да не сметају. Да их није свестан.

Идиотлук: смрт је једини пут у немисао. Једино не мислиш кад си мртав. А и онда, ко зна? Ко зна да ли се и онда не мотају мисли? Ни мртвом ти не дају мира. Можда баш и тад?

⁕⁕⁕

– Па, добро, лепотане, докле да изигравам Милоску Венеру? – љутну се подупрта брада с наспрамне стране стола.

Није се тргао. Као да га неко дозива из ко зна ког сна.

– Еј, чујеш ли ти мене? – Милоској је Венери изгледа досадило више да буде милоска.
Морао је нешто да учини да се не би сасвим разбудио. Кроз раширене прсте погледа у правцу долазећег гласа. До носа му истовремено допре јаки мирис јефтиног женског парфема. Парфем и подупрта брада стопише се у крупне, накарминисане усне. Баш је волео накарминисане жене. Није знао зашто, знао је само да их воли. Као некакав блесави зов детињства кад је први пут прошао поред биоскопа. Холивуд, Холивуд! Још и сад види ту слику. Реклама на билетарници. Све лепотица до лепотице, све са црвенилом на уснама: избачена предња нога, рука на боку. А у његовим грудима игра, добује, кида дах. Добра стара времена! Штета што се више такви филмови не снимају. Кармин, онај тамни, најтамнији. Кармин и жене, једино паметно што мода са собом доноси.

– Па, лепотане, докле да чекам?

Спустио је руке. Сан се изменио. Околина се претворила у журнал, а девојка испред њега у слику из журнала на коју му се поглед зауставио. Усне су јој биле напућене. Очи намазане тамном сенком су се смешиле. Чудно како се жене њеног кова одмах препознају. Курве. Живот мора да је неком грешком мушког рода. Курве и живот. Обоје курве. Иста их курвинска црта одаје. Довољно је само једном да их осмотриш и са сигурношћу можеш да тврдиш: да, у праву сам. Само један поглед! Други је већ сувишан.

Слика из журнала се и даље укочено смешила намазаним очима.

– Шта пијеш? – упитао је промуклим гласом и накашљао се.

– Вотку – бљесну слика из журнала.

Потражио је погледом келнера. Махнуо му је као да хвата зунзару у лету. – Донесите вотку за даму – рекао је кад овај стиже.

Вратио је поглед на журнал у намери да слику боље осмотри. Тешко му је ишло. Умртвљене мисли слабо су примале надражаје споља.

Још увек је ћутао кад је зунзара мишјих очију зазујала спуштајући пиће.

– Мадам – наклонио се келнер. Извео је своју обожавану пируету и одзујао међу столове.

Није скидао очи са ње, али је то било исто као да је није гледао: журнал је упорно показивао само то лице, без обећања да ће показати ишта друго.

– Па, лепотане? – затрептала је слика као да јој је зунзара, одлазећи, дунула трун у око.

– Па? – поновио је махинално.

– Хоћемо ли?

Слегнуо је раменима.

– Имаш ли лове?

Лице му се трзнуло. Имам ли лове? Тја.

– А стан? – накарминисане усне сркнуше вотку.

Ћутао је. Да, имао је стан, али...

– Није важно. Идемо код мене – усне отпише још један гутљај.

Поново је слегнуо раменима.

– Станујем иза ћошка. – Уз лице на слици се појавио и палац који показује назад, преко рамена Милоске Венере.

Ћутао је. Зурио је у њу неодређеног погледа.

– Шта чекамо? – узврпољила се. Чаша у руци била јој је празна.

Устао је. Извадио је згужвану новчаницу и спустио је крај недирнутог коњака. Накaрминисане усне су се напућиле титрајући задовољним смешком.

Изашла је прва. Ошинула их је свежина вечери.

– Довиђења, господине – до самих врата их је испратило жмиркање мишјих очију и обавезна зунзарина пируета на завршетку.

Ништа од тога није регистровао. Још кад је спустио новчаницу на сто побегао је назад у сан. Тако се најлакше спашавао кошмара и глупих ситуација. Или је бар покушавао.

Улица је била пуста, oкупана недавном кишом. Застао је за тренутак и погледао за њом. Личило је то помало на оклевање. Да ли је оклевао? Кренуо је завлачећи руке дубоко у џепове. На крају крајева, сан је варка, а бекство једина стварност. Као да још није рашчистио са собом, као да се љути на тог себе а не може да му не прашта, шутнуо је згужвану кутију цигарета са тротоара коју је тамо неко бацио. Убрзао је корак. Кад ју је сустигао, слика из журнала је оживела и приљубила се уз њега, обмотала му се око руке и присно му наслонила главу на раме. Пустио је да га води.

KRAJ

© 2024 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Прича "Гутљај у празно" објављена је јула 2024 на порталу КраткеПриче (Бранимир Перић: Гутљај у празно | KratkePrice.net) на коме се може читати у ћириличној и латиничној верзији. Прича је објављена као драмска прича у поджанру психолошки реализам.

Прича "Гутљај у празно" првобитно је била објављена 1980. године у књизи "Млађи писци братских градова" у издању "Књижевне омладине из Крушевца". У њој су представљена дела млађих писаца из братских градова (Вараждин, Жалец, Крушевац, Травник, Трогир). Рецензент књиге је био Тоде Чолак.

На порталу КраткеПриче налази се "Гутљај у празно" из претходног "глачања", а у књизи "Млађи писци братских градова", прича је са првобитним "гланцом".

Пензионерска корачница

Пенз'онер сам тим се дичим
То не може бити свак'
Доживети пензијицу
Може само див јунак
 
Нека знаде душман клети
Да ће од нас сломит' врат
Прије ћемо умријети
Него њему дупе дат'
 
Проклећемо дрпаторе
Ослободит' народ свој
Показати лоповима
Да смо пензос нови сој
 
Нека чује душман клети
Сваком дође шаха мат
Прије ћемо умријети
Нег' му опет дупе дат
 
 
© 2019 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

"Пензионерска корачница" је објављена под називом "Пензионерска" у књизи "Зборник хумора и сатире", Креативна радионица Балкан, 2024. стр. 219