Не тако давно, у једној брдовитој царевини без мора, са прелепим шумама и цветним ливадама, бистрих потока, река и језера, живео је цар који више није желео да буде цар. Маштао је да остатак живота проведе не мислећи више о царевини, већ само куда сутра на јахање, на коју животињу хајку да покрене, које пределе царевине да обиђе које је пропустио док је био цар, а што да не и своју царицу за руку да узме и да шетају кад им се шета. Али, жеља је била једно, а стварност сасвим друго.
Цар је имао два
сина. Престо је по праву припадао старијем од њих двојице. На царев очај, царевање
ниједног сина није привлачило. Старији се био посветио књигама, проучавању биља,
животиња и камења и са умним људима да умне разговоре води. Млађи му је био
потпуна супротност. Царевање ни њега није интересовало. Само је гледао како ће са
друштвом да се проводи, цуре љуби и по кафанама лумпује. Краљ је био заиста на
муци. Да остари на престолу није желео. „Да бар синови хоће да се жене,“ мислио
је, „него их то једнако не занима. Обојицу је већ прошло време кад су им се
вршњаци женили. Бар наследника међу унуцима да сачекам,“ јадао се цар својој
царици. Сваки родитељ од малена зна каква су му деца. Знао је и цар, а опет,
пуста нада да ће се бар један од њих узети памети није га напуштала. Најжалије
му је било због старијег. Без обзира на то што му је престо припадао, сматрао га
је способнијим за царевање од млађег. Залуд их је дао у најбоље војничке и учевне
школе, залуд им је доводио умне учитеље.
Покушао је најпре са
старијим о својој жељи да разговара. Сви су старијег знали да је „без длака на
језику“, одмах каже шта мисли. То је и сад учинио. „Оче, што да се лажемо,“
рекао је оцу. „Нисам ти ја за то, знаш добро и сам. Препусти престо мом брату. Одричем
се свог права у његову корист. Него, ако ме волиш, боље ти мени сагради у
највишој кули дворца звездарницу, звезде из ње да посматрам, а и да ми служи за
моје огледе. Мене само наука интересује, мудрост која се у књигама налази. Нећеш
погрешити ако царевину оставиш мом брату. Јесте ти он ветропир, јесте
непоуздан, али проћи ће га, уозбиљиће се чим се озбиљних послова буде ухватио.“
После старијег
позвао је цар млађег сина. Млађи га је учтиво саслушао. Зачудо, није га одбио! Схвата
он оца, разуме његову жељу, схвата и
брата. „У реду,“ рекао је. „Прихватам да те заменим на престолу, али не сада, оче,
и не скоро. Пусти ме да још мало младујем, да се излудим, а једног дана кад ми
провод са друговима буде досадио, обећавам, сешћу у ту твоју столицу.“
Цара ни мало овај
пристанак није обрадовао. „Треба да иструнем на трону док се тај не умилостиви и
замени ме,“ јадао се. Обратио се свом саветнику, савет је тражио и од најумнијих
глава царства, својим најближим дворјанима попео се на главу, царици такође. Решење
муци својој никако није налазио. „А што не бих млађем без његовог знања
принцезу неку на двор довео и тиме га пред свршен чин ставио,“ паде му на
памет. Сетиле су га речи старијег сина: „Јесте ти он ветропир, јесте непоуздан,
али проћи ће га, уозбиљиће се чим се озбиљних послова буде ухватио.“ Одмах је
отрчао да своју идеју исприча царици.
Царица није била
одушевљена. „А што уместо млађем, то не урадиш старијем, он ти је наследник?“,
питала је.
Цар је на то махнуо
руком. „Што ме тако нешто питаш кад знаш да нам се старији за књигу венчао. Има
ли те која би хтела таквог особењака за мужа, а да јој жеља није једино да је царицом
зову? Ако ми такву нађеш, послушаћу те.“
Наравно да такву
царица није могла наћи, знала је и сама то. Супруг јој је у праву.
Послао је цар
изасланике по свим знаним царевинама и краљевинама, да му се у њима о царским и
краљевским кћерима стасалим за удају распитају.
Распитивали су се
изасланици, проверавали лепоту и особености сваке царске и краљевске удаваче, слику
су њихову цару доносили, али цару ниједна није била по вољи, свакој је ману налазио:
једна му је имала урокљиве очи, друга била превисока, трећа ружњикава. „Кад је већ
тако да не могу да бирам, рекао је разочарано цар, „хајде бар царевину о истом
трошку да проширим. Искористићу женидбу свог сина на море са границом да
изађем. Ред је да и моја царевина поморска сила буде. Она краљевина на југу која
се граничи са мојој, јесте да нема плодне земље, јесте да је сва у кршу, али има
море. Луку ћу изградити и моћну морнарицу направити. Доушници ми јављају да поданици
њеног краља живе у беди, риба им је једина храна. Неколико пута су се већ дизали
на буне због пореза које им краљ намеће, јер нема другог начина да напуни
благајну. Војску што му границе и њега самога чува не би имао без тога чиме да
плаћа. Оберучке ће прихватити мој предлог. Уз мираз кћери припојиће своју
краљевину мојој царевини. За узврат ћу му дати и даље да краљује. Кћер му није
ружна, није ни превисока ни прениска. Јесте да се са слике види да јој је нос
до неба подигнут, али је то мала цена за оно што ће нам царевина уз њу добити.“
И би тако. Оженио
је цар свог млађег сина, више на силу него милом, скратио му момачке дане. Царевину
му је одмах предао. Царевић није имао куд, озбиљна је ствар царевање. Уозбиљио
се, престао је кафане да посећује и цуре јури, а и принцеза за коју га је отац
оженио, врло му је брзо постала трудна.
Ипак, не беше све
добро и онако како је стари цар прижељкивао. Нова царица, снаја његова, показало
се, надобудна је једна младица, нос јој је заиста до неба подигнут. На оној
слици коју му је из њеног краљевства био донео изасланик, сликар јој је ухватио
прави лик; талентован је тај сликар, нема сумње, око му није ни најмање погрешило. Презирна је
била према свакоме нижег рода. Та забога, она је дошла из краљевине која дели исту
културу са дворовима запада! Лошом судбином свога оца, морала је, иако дама, да
се уда у ову брдску царевину. Никад се неће навићи на њене поданике без културе
и финоће какву је поданици њеног оца имају. Убеђена је била да је много виша
него што јесте. Од дворског добављача је тражила да јој се одећа купује искључиво
на западу, огртала се свилом и најфинијим тканинама са запада, китила се најскупљим
накитом којег су израђивали драгуљари, разуме се, на западу. У својој умишљености
ишла је дотле да ни коња није хтела да јаше на начин како их овдашње жене јашу.
Наручила је другачије седло, отмено, дамско, у каквом даме на западу јашу: обе су
им ноге на једној страни коњских сапи, а не као ове простакуше коња да опкорачују.
Није хтела да слуша коњушара који јој је говорио да то није паметно, у таквом
седлу није стабилна, лако може испасти. Јахала је сваког дана, а кад није јахала
приређивала је балове и гозбе. На гозбама су се служила најређа јела и износила
најскупља пића. Стари се цар хватао за главу, царска благајна се убрзано
празнила. Звао је свог сина и говорио му да ту своју распикућу како зна и уме
обузда. Настави ли овако, неће имати ускоро од чега војска да се плаћа. „Ти
знаш,“ рекао је сину, „чему то онда води.
Бациће на нас око чак и слабије царевине, удружиће се, напашће нас и наше ће се
царство распасти.“
Млади цар је послушао
оца. Покушао је да уразуми своју све охолију супругу. Позивао се на њену
трудноћу, да то како живи и шта ради није добро за бебу, није добро ни за њих
двоје, могу остати без царевине.
Надута царица је одбијала
да га слуша. У љутини је трескала ногом кад год би се о томе поденуо разговор.
„Зар ја нисам царица најмоћнијег царства?“, цикнула би. „Ако јесам, царска
благајна за мене мора имати пара! Тачка!“ У бесу би се окренула и отишла до
коњушнице. Узјахала би своју ждребицу и љута као рис, свој бес на јадној
животињи искаљивала. Мамузала ју је у слабине и нагонила у бесомучан кас.
Једном је тако од
цара, мужа свог, разјарена излетела. Толиким је бесом заривала мамузе у сироту
животињу да је ова од бола њискала и поскакивала, на сваки је ударац трзала
главом, а пена јој је летела на све стране из губице. Пред једним јарком ударац
ју је толико заболео, да се пропела и у место укопала. Од наглог заустављања, више
него од пропињања, царица није могла да се задржи у седлу и десило се оно на
шта ју је коњушар упозоравао – исклизнула је из седла и треснула на земљу.
Пре него што је стари цар предао престо свом млађем сину, испунио је обећање и дао да се највиша кула дворца опреми у свему како је старији царевић замислио. Царевић је добио простор и направе за своје огледе каквих је у свету мало где. Опремљена му је и библиотека. Чудне справе стрчале су из покретног крова уперене према небу, а померале су се назубљеним витлима. Постала је звездарница царевића место окупљања најмудријих глава не само ове већ и других царевина. Вођене су у њој високоумне расправе, држана предавања. Сваком поштовања вредном човеку била је част да га царевић у госте позове и са другим мудрацима из свог и њиховог сазнања мисли и искуства размењује.
Стари цар је свом
сину опремио и приватне одаје. У најздравијем делу куле царевић је имао своју собу
за спавање, а у њој кревет са балдахином. Из собе се пружао прекрасан поглед на небо, реку и језеро у које се река
улива. Слатко је спавао царевић у свом кревету меканог душека, с главом на још
мекшем јастуку, покривен покривачем испуњеним паперјем. Сањао је у таквој
постељи слатке снове. Целе боговетне ноћи је у њима расправе са умним главама водио.
Сањао је и како плови језером, чак једном и како лети. Није имао брига, како
онда у сновима да не ужива.
Једне ноћи, која
се ни у чему није разликовала од других ноћи, расправа коју је сањао, ненадано
се прекинула. Наместо тог сна, царевићу је започео нови сан, али такав каквог
до сада никад није сањао. Сањао је да се у сну пробудио. Гледао је у плафон. По
плафону се шетала бледа светлост. Наизменично се појављивала и гасила. Нестане
је на једном месту, па се упали на другом. Од ње соба час засветли, час опет утоне
у мрак. „Одраз је неке светлости из собе, несумњиво,“ мислио је у сну царевић.
„Од чега ли може бити кад сам, пре него што сам главу на јастук спустио,
погасио све што светлост даје?“
Како се светлост неочекивано
појавила, тако је неочекивано и нестала. Царевић је наставио да сања пређашњи
сан са умним расправама.
Наредне ноћи сан
са тајанственом светлошћу се поновио. Поновио се и треће. Сваке наредне ноћи
светлост која се шета по плафону постајала је јача, све краће су јој биле паузе
у којима не светли. Четврте ноћи је схватио да то ипак није одраз заборављене
светлости из собе. Одашиљало је нешто што му лети изнад кревета, а по плафону се
шетао њен одраз. Палила се и гасила као свитац: час се палила изнад кревета
лево, час десно. Помно је пратио погледом. Померао је очи за њом као хипнотисан.
А онда га је облио
зној. Схватио је да то уопште не спава и не сања себе у сну будног – стварно је
био будан! Светлост која се шетала над њим била је стварна! Личила му је на
сјајну звезду, која се пали и гаси, а кад светли трепери попут праве звезде на
небу. Обавијена је била прозирном маглом. Магла се увијала око ње и такође исијавала
светлост, само слабију. Звезда и магла су нечујно клизиле ваздухом, а кад звезда
засветли, у соби се све видело као кад гори свећа.
Царевић се у
кревету придигао и протрљао очи. Још је увек био склон да верује да сања. Појачавајући
и смањујући свој сјај, светлост се сад већ приближила скоро до његовог лица. Није
се више гасила, само је још увек незнатно треперила и лелујала лево-десно.
Царевић није могао
да верује сопственим очима шта види. Ту светлост је исијавала сићушна женска
фигура у тесно припијеној сребрној хаљини, а не звезда. Тело јој је било
обавијено дугачким прозрачним велом за који је био мислио да је магла. Вео се повијао
за њом пратећи је у лелујању. Могао је јасно да је види. У руци је држала беличаст
штапић. Руком и тим штапићем правила је покрете по ваздуху. Врх штапа је остављао
светлећи прах иза себе. Чинило се као да тим штапићем фигура жене управља
својим лелујањем. „Жива лутка и то која лети!“, отворио је царевић уста у неверици.
„Суђаја!“, несвесно су му прошаптале усне. Препао се од саме своје помисли. „Готово
је са мном, дошла је да ми узме живот!“, зацвилео је у себи опраштајући се од
живота.
У њиховој царевини
се нису причале приче о вилама као што су се у другим крајевима познатог света
причале. Уместо вила распредане су приче о суђајама, нематеријалним бићима која
суде људима. Нико их није видео, али је народ веровао у њихово постојање.
Причало се да су оне главни кривци за незгоде које се појединим људима каткад дешавају.
Окривљују их и да стоје иза смрти оних који напрасно умру. Познате су по несташлуцима,
чак и несланим шалама. Из чисте их обести приређују људима и стоци. Уживају да
лаковерне насамаре, некоме запале шталу, на пашњаку натерају овце у бег. Знају краву
у запрези да ухвате за рогове и да јој не дају да се помери. Крава се тад толико
препадне, да није у стању ни да замуче. Суђаје умиру од смеха кад виде власника
краве да чупа косу јер не зна како краву да покрене, а не зна ни шта јој је. Праве
оне и већа злодела. Помуте памет неком несрећнику, пијанцу најчешће, који се
преко поља креће сам, вежу му око врата невидљиво уже па га као марву одвуку у најдубљу
јаругу и тамо му живот одузму. Свашта народ о њима прича, а доказа нема.
Говорило се да су то душе нерођене деце које су мајке својевољно, или због
болести, или може бити какве несреће побациле, или су им из неког другог незнаног
разлога умрла на порођају. Дете умре, али душа његова не умире, пређе у царство
суђаја и тамо поприма лик и облик одрасле особе, онакве како би дете изгледало да
је поживело и човек постало, само остаје малена, мања и од заметка коме се
живот угасио, јер душе су малене, да су веће, у груди нам не би стале, било би
им тесно, притискале би нас изнутра, уздисали бисмо и стално говорили, „душа ме
боли“, не само онда кад нас због патње заиста боли.
Кад му се сасвим приближила,
царевића је у носу заголицао исти онај рески мирис кога волимо да удишемо пошто
на земљу прсну прве капи кише. Дотакла му је нос врхом свог штапића и
проговорила. Да ли је стварно тог тренутка чуо њен сићушан а звонак глас, или су
му се њене речи на неки начин преко штапа уобличиле у глави, свеједно је, тек
царевић је сасвим разговетно чуо шта му говори. „Да, царевићу, ја сам суђаја,
али нисам дошла да ти судим нити да ти наудим. Ми судимо само онима који то
заслуже, ти не заслужујеш. Слушај добро моје речи и памти их. Имаш мање од
месец дана да спремиш све што још у својој звездарници немаш како би се
недоношче животу призвало и наставило да живи. Пронађи у царства и свету
најбоље видаре и бабице вичне избављењу прерано рођених беба, смести их у своју
звездарницу и упути да треба даноноћно да бдију над судбином бића кога ћемо ти
поверити да га животу приволиш и здравог одгојиш. А сад спавај, скупљај снагу,
требаће ти.“ Како је то рекла, суђаја је одвојила штапић од царевићева носа. Затреперила
је и винула се према плафону. Пратио ју је бледи траг који се губи. Негде под
плафоном њена светлост је згасла и соба утонула у мрак.
Кад се ујутру
царевић пробудио, рекао је себи: „Да чудан ли сам сан сањао!“, да би током дана
већ заборавио на њега, а заборавио је и шта му је суђаја наредила.
Пало је ново вече.
Царевић се обукао за спавање, покрио се перином и заспао спокојан као одојче.
Али, не лежи враже, у сред ноћи поново га је пробудила светлост која изнад
кревета лелуја. Палила се и гасила и прилазила му лицу. „Опет онај глупи сан,“
помислио је царевић. Хтео је да се окрене и поново заспи, али га је убод у нос кога
је осетио сасвим разбудио. „Значи тако!“, зачуо је исти онај, танушан а звонак,
глас у својој глави. „Оглушио си се о моју заповест!“ Истог тренутка царевић је
осетио како му трнци пролазе рукама и ногама. Мишићи су почели да му се грче. Од
страшна боли у њима умало није крикнуо. „Надам се да сад верујеш да ово није
сан?!“, звонило му је у глави. „Знам,“ хтеде да каже. То још, чинило му се,
није ни помислио да изговори, грчеви су уминули и трнци престали да му струје
кроз руке и ноге. „Не волимо што смо принуђене силом те уверити да времена
једва да још мало има. Сваки изгубљени дан замисао нашу може угрозити. Мислеће си
биће, али да не би мисли своје залуд разбацивао, време себи и нама одузимао, муку
ћу ти скратити и објашњење дати. Памти. Твој и наш свет су два света која
паралелно постоје и трају у простору истом. Ваш свет је свет човека, наш свет
је свет душа. Имате и ви људи душу, али је она у вама за вас везана. Имају је и
животиње, има је и биље. Свако је има према својој врсти. У стомаку ваше мајке
ми смо те које вам је у груди утиснемо да вас живима учини. На жалост, ми из
света нашег не можемо се споразумевати са душама које од нас одвојимо и у вас убацимо.
Од тренутка кад су у вас утиснуте, оне само
вама припадају, везу са њима више немамо, нити се оне, догод су тамо,
нама могу обратити, а не можемо ни ми њима. Да бар можемо, ми које нисмо у вама,
са вама мисли размењивати, да вас можемо упитати како су посестриме наше, пате ли
или су срећне, него не можемо. Можемо вас само посматрати и на основу вашег
понашања претпоставке изводити. Тек кад умрете сазнајемо како вам је заједно
било, јер душе све памте, никад не заборављају. Након смрти ваше, а мртви сте
кад вам тело душу испусти, посестриме нам се из вас враћају и у свету се нашем
са осталим душама спајају. Празноверја су да се само душе побачене деце у наш
свет враћају и тако враћене суђаје постају. Истина је једино да нам се најлакше
враћају душе побачене деце. Развила су се код вас многа празноверја, није то
усамљено. Мада у празноверју своме знате понешто и погодити. На пример, да душе
не умиру. Зато вас и опседа жеља да са душама умрлих можете разговарати. То је немогуће,
као што није могуће ни нама, да се са душама у вама, у разговор упустимо. Ваш
свет и наш не могу општити. Односно, могли би, али за то је потребно да ми,
душе, сву снагу своју само на општење трошимо. То би нас толико исцрпло да би
нас могло убити. Шта мислиш, царевићу, колико је нас снага животних из себе морало
одвојити, колико нас се морало повезати и сакупљену снагу мени предати да бих
се сад теби, само у облику ове светлости коју видиш, могла приказати? После сваког
таквог подухвата, ми душе болујемо док изгубљену снагу не повратимо. Продор у
ваш свет нас исцрпљује. Не исцрпљује нас једино кад вам у мајци вашој душу
позајмљујемо, нити кад нам се душа из вас враћа. За те намене се троши нека
друга снага која нас не исцрпљује. Немој нас, царевићу, присиљавати да те за
казну морамо опет мучити, а себе беспотребно тиме исцрпљивати. Узми се памети.
Чим сване дан, на посао крени. Искуства већ имаш са оживљавањем бића које је
животна снага напустила. Посматрамо те одавна, још од оног тренутка кад си од
оца тражио да ти звездарницу према твојој замисли опреми. Пратимо и све оне
који су код тебе долазили, знамо шта ко од њих зна и шта може. Уз њихову помоћ остварићеш
наш наум поступиш ли по срцу и памети. Иако та два, срце и памет, не иду
заједно, овога пута ће ићи. Виделе смо какво си стаклено звоно за зечиће био осмислио,
виделе смо и кад си их, из утробе матере
њихове скотне, нерођене извадио. Срећом по њих па си се нашао близу кад је зечици
дворска куја врат сломила. Виделе смо како си их под звоно ставио и од смрти их
бригом својом избавио. Гледале смо како их храниш, дајеш вештачко дисање кад им
срце стане и престану дисати, како им кроз цевчицу убацујеш шећерну и слану
водицу да их повратиш, и после, како се о њима као отац стараш, све док нису толико
ојачали да су се сами о себи наставили бринути. Све смо ми то процењивале и
оцениле кад смо тебе за наум свој изабрале. Не часи више ни час. Мање нам је од
месец дана остало, као што ти јуче напоменух. Иако видимо будућност и све смо
предузеле да се оствари оно што смо виделе, са твојом намћорастом снајом никад
се не зна шта ће јој и кад на ум пасти. Не бисмо желеле да ти тог тренутка
спреман ниси. Када дође време објаснићемо ти шта ти је чинити. Морам се сад у
свој свет вратити. Исцрпеле смо снагу скоро сву за оволико дуго бивствовање моје
у свету вашем.“
Пошто је завршила,
суђаја-вила одвоји свој штап са царевићевог носа и полете навише. Њено светло
се угасило много пре него што је до плафона стигла. „Заиста је била на ивици
снаге,“ помисли царевић кад соба поново утону у мрак. Кроз отворен прозор чули
су се зрикавци. Мирис јасмина је ушао у собу и заменио у царевићевим ноздрвама
мирис капима кише испрскане земље. Упркос узбуђењу које је доживео, брзо је заспао.
Вероватно је и сам исцрпео снагу, или су суђаје-виле бациле неку чин да у сан
утоне.
Ујутру, кад се
пробудио, грунуло му је сећање на догађај у ноћи. „Било би лепо да је ипак био
сан,“ размишљао је. „Да, сигурно је био.“ Био сан или не, није смео да се игра
– помисао на трнце кроз руке и ноге, и страховиту бол од грчева мишића, сасвим
га је расањивила. Није ни доручковао, одмах је разаслао поруке најбољима из
струке који су му помагали кад је зечиће оживљавао. Обећао им је високе награде
ако се за двадесет дана и надаље колико буде потребно настане код њега са свим
својим помоћницима и опремом. Једино што још није знао кога треба оживљавати,
недоношче неке животиње или човека. За сваки случај обезбедио је да му се, кад
се то деси, нађу најбоље дојиље, две козе, крава и две жене које доје своје дете
а имају млека за још једно. Збуњивало га је једино што је вила-суђаја помињала
његову снају, царицу. Брзо је израчунао колико је прошло кад се у царевини славило
на вест да је царица остала трудна. Да, тек је на крају петог месеца трудноће, бар
још три ће проћи док се не породи. Мора да је нека друга трудница у питању,
жена или животиња чију трудноћу његова намћораста снаја може да поремети.
Неколико година пре него што је нашег царевића походила светлећа вила у ноћи, тачније три године пре тог догађаја, у једном далеком краљевству на северу, које је било део царевине, јер царевина се састојала од краљевстава, живели су краљ и краљица који нису имали деце. Краљ, иако му је било доста година, изгледао је много старије него људи његовог доба. Оронуо је био од бриге и све више се у себе и од света повлачио. Круну своју неће имати коме да остави, а где ћеш за краља веће бриге од тога. По годинама није му још било време за умирање, али му се лице баш било изборало, а коса му као снег постала бела. Ништа није било боље ни са његовом краљицом. Јесте да је била млађа од њега, али је већ била ушла у године када жене престају да рађају. Променио би он краљицу и узео млађу, наследника да му роди, али је своју краљицу неизмерно волео, толико неизмерно да би радије за њом у гроб легао да јој се нешто деси. Љубав таква не среће се ни међу обичним светом, а камо ли међу краљевима. Туговали су њих двоје што порода немају, и како су године смењивале једна другу, туга им је све дубља постајала и на лицу траг свој као што се види остављала. Изгубили су вољу да се радују, више ни балове нису приређивали нити друге краљеве у госте позивали. Све ређе су и у шетње по краљевском парку ишли, а још ређе ван њега излазили и пољима шетали. Не памте кад су се последњи пут на неко брдо попели, на ливадама цвеће брали, венчиће плели и једно друго китили. Дани су им све брже летели, а дани лете кад се ништа не дешава, ништа не ради већ само тугује.
Ко зна колико би то
њихово безнађе потрајало пре него што их смрт обоје у раку не позове, да једнога
јутра зрак сунца није кроз отворен прозор пао на њихову брачну постељу и
краљици, раније него обично, очи отворио. Зрак није био сам. Са њим је у собу и
лептир широких крила улетео. Лепршао је изнад краљичине главе и посипао је
прахом кад јој косу или лице додирне. Насмешила се краљица, можда први пут
после ко зна коликог времена. „Како да се не насмешим на овакву лепоту и овакво
рајско шаренило боја? Опраштам ти, лептирићу, што од тебе не могу спавати,“
шапутала му је тихо, краља да не пробуди. У грудима јој је срце играло. „Живот
је ипак леп, природа је лепа,“ помислила је. Добила је жељу да са краљем изађе ван,
макар само по врту да се прошетају. „Хвала ти лептирићу мој што си ме на лепоту
ван ових хладних зидова подсетио,“ рекла је полугласно. Од навале радости дошло
јој је да лептира помилује само да се овај додирнути дао.
Кад се краљ пробудио
и кад му је жељу саопштила, одмах је пристао. Он увек пристане на све што му његова
краљица затражи. Учинио би он и више, само да јој осмех среће у очима увек може
видети.
Чим су се умили и дворјани
их за шетњу припремили, нису ни доручковали, краљица је узела свог краља
подруку и са њиме у парк ишетала. „Шта ти би, краљице моја, да ме тако сабајле
без доручка у парк извучеш?“, питао је краљ са смешком. „Не знам ни сама, краљу
мој, просто ми је дошло,“ одговорила је краљица. „Лептир је зацело крив. Тако
је љупко над нама јутрос лепршао да сам пожелела кад бих могла и сама да полетим. У грудима ми је заиграло,
осетила сам потребу што пре из дворца у простор без зидова да изађемо. Дај ми
руку, драгане мој, хајдемо из парка напоље у поље држећи се за руке као кад смо
били млади, као оно први пут кад смо после венчања ливадама ходали.“
Дирљиво је било
видети њих двоје, готово старе, како се за руке воде и подмлађују. Однекуд се
појавио онај лептир, над јастуком што им је јутрос летео. У шетњи им се
придружио. Лепетао је над њима и крилима у лету каткад косу краљице додиривао,
као да јој је коса цвет. За њим су се из траве подигли и други лептири,
лептирићи, плави, жути, пругасти, шарени, лептири разних величина и боја. Краљ је
видео како се краљици лице у осмех развлачи, а очи блистају од радости.
Заблистале су и његове. Смејао се и сам, смејао од срца, онако како одавно
није. Краљица му је пустила руку и потрчала за највећим лепршанком. Пружала је
руке да га ухвати. Лептир јој је измицао па јој се примицао кад год се размак између
њих увећа. Зачикавао је. Пружао је и краљ руке за другим лептирима, а они га се
нису плашили. Поскакивао је да их дохвати. Нису приметили да се од дворца удаљавају
и да их лептири према шуми воде. А што би приметили кад су им ноге поново
лагане, кад им грудима као у најбољим данима животна младост изнова струји.
Цичала је краљица као девојчица, поцупкивала је од радости, час је за лептиром
јурила, час свог краља сачекивала, за руку га узимала и на груди му главу
прислањала. За лептирима су у шуму утрчали. Занети њиховим летом, погледа
непрестано увис подигнутог, нису ни приметили да се испред њих шибље размиче да
им пут направи. Гране су се повијале и кидале паукове мреже да се у њих не улепе.
Птичице су се такође појавиле, придружиле су се лептирима својим бучним
цвркутом, облетале су и оне око њих. Није то било ни краљу ни краљици чудно,
плам љубави је у њима горео, а кад љубав пламти само се лепота види и оно што срцу
чини да се заљубљеније осећа. Трчали су и поскакивали шумском стазом, краљица
се опет осећала као девојка, а краљ поново као онај младић коме су је, о како
давно то беше, од родитеља њених његови родитељи испросили. Шума се пред њима
растворила у прелепи пропланак, зелена је трава била његова каква се само у
пролеће зна таква да зелени. У трави је било цветова свих боја. Над цветовима
су летеле пчеле, бумбари и лептири. Скакавци су из траве искакали и у скоковима
се надметали. Од све те лепоте, срце је краљу у грудима залупало и жеља му се
створила. „Ходи, краљице моја, снага и младост су ми се вратили, ходи да у
траву легнемо!“
Није је требало
двапут позвати. Краљица се привила уз њега и обоје су се у траву спустили.
Склопила је краљица очи и препустила се пољупцима краља свог. Над њима су се
гране почеле померати, да пропусте зраке сунца до њих, како би им тело сунашце
јутарње грејало, јер јутра су у шуми хладна. Да су од љубавне страсти могли да
мисле и да су на ишта друго могли да обрате пажњу, сем како да се што
страственијим пољупцима предају, видели би да више нису сами. Иза стабала, са
стабала и кроз траву посматрало их је стотине очију, очи које им се знатижељно
приближавају, Биле су то очи шумских животиња, зечева, мишева, корњача,
веверица, понеке лије, дивљег прасета, свег звериња што шуму настањују, па и
оних које гмижу или кроз траву трчкарају.
Кад их је највећи
плам страсти прошао, краљ се испружио на леђа и подместио руке под главу. Она
му је легла на груди, срећна, срећнија него што је икад била. Поглед јој тек
тад пао на све те очи које су их посматрале, али се, зачудо, није уплашила. Управо
супротно, сво то звериње уливало јој је поверење, осећала их је као нешто
блиско, да им припада, или бар део ње да им припада. Утом је лишће испред њих двоје
у гранама зашумело, шикара са повила, а птичице и лептирићи су се спустили на један
од грмова и окитили га. Повило се и цвеће испред грма и као да је ка грму кренуло.
Оно најдужих вратова пришло је грму, стабљике су му се скупиле у два снопића, а
цветови њихови раширили и на хаљину наличили. Истовремено одозго су се спустили
бршљани и лијане. Краљици се учинило да, уместо грма, створење људског облика види.
Лијане су му биле руке, две птице веђе, два плава лептира очи, реп веверице нос,
а лишће грана које се до њега са дрвећа спустило творило му косу. Краљица ништа
није рекла свом краљу да га не уплаши, нити се сама уплашила. Осећала је да им
је то грмолико створење пријатељ. Радост је није напуштала.
Кад се краљ
придигао и своју краљицу у образ пољубио, створења више на оном месту где га је
краљица видела није било, нити су се виделе све оне очи које су их иза дрвећа,
са дрвећа и кроз траву посматрале док су се, собом заокупљени, волели.
Није прошло много
отада, краљици је изостала месечница. Ништа чудно у тим годинама. Нису се
забринули ни она ни краљ. Њој се већ месецима почела да проређује, час је имала
час је немала. Али кад је ни након три месеца није било, а стомак краљице стао
да се пупи – о радости – краљу је дошло да пресвисне, толико је скакао од среће,
умало га срце није издало. „Зар је могуће? Зар је могуће?!“ Не да је могуће
него, о краљу мој, краљица је трудна! Једва се суздржао да не изљуби дворског видара,
кад му је краљичину трудноћу потврдио. Наредио је да телали по целом царству
радосну вест разгласе. „Краљевина ће добити наследника! Краљица је трудна!
Радуј се народе!“, викао је краљ са највише куле.
Само што је девет
месеци прошло краљица је добила трудове. Бабице су се сјатиле око ње. Истерале
су краља и све мушкарце из сеобе где се порађала. Загрејале су воду, напариле
пешкире и заједно са краљицом стале да се напињу и дувају не би ли је подстакле
на оно на шта су је данима припремале. Кад је запиштало из краљице изашло дете,
наслониле су се, једне на врата да краљ у помами радости не улети унутра, а
друге су прихватиле новорођенче и пупчану врпцу му исекле. Обрисале су топлим
пешкирима крв са њега, али га краљици нису дале, само су заглéдале једна другу и
силом сузбијале очај који им се борио да се по лицу оцрта. Како да јој дају ово
што је родила, кад то не личи на бебу него на надувеног црва који има руке и
ноге? Новорођенче је било сво у дебелим фалтама, почев од велике надуте главе,
целе у наборима, са клобуком око врата, и још два три око груди и стомака. Ни
ноге му нису биле без клобука од надуте коже. Увиле су га у пелене, само су му
очи из пелена вириле. Око очију су му се плавели надувени подочњаци. Видела је
краљица по њиховој сметености да са бебом нешто није у реду и затражила је да је
види. „Немој, о краљице наша, боље немој,“ завапиле су бабице. „Исцрпео те је
порођај. Однећемо га дојиљи. Она ће га дојити док ти не ојачаш. После га ојачаног
прихвати.“ Али која се мајка свог детета одриче. Ма какву ругобу родила, била
наказа, без ока, са шест прстију, реп да има, па и прасе да је родила уместо
детета, мајчинска га љубав не би одбацила. Морале су да јој пруже новорођенче. Краљица
га је привила уза се. Сузе радоснице су јој као поток лиле низ лице. Разуме се,
краљ тако није реаговао. Краљ је, као и сваки мушкарац што би у таквој
ситуацији, чупао косу и нарицао. Клео је судбину и злу коб која га је натерала
да у оној шуми млад буде.
На двору је било забрањено
о порођају и ономе шта је краљица родила, слово да се зуцне, и то не само у
двору, него, још горе, ван двора. Смртна казна је претила сваком ко наредбу
краљеву прекрши.
Удаљио се краљ од
краљице. Дете није хтео да погледа. Затворио се у краљевске одаје, непрестано је
држао лице међу шакама, патио је у осами. Данима није јео ни пио, осушио се био
као грана. Кад га је жалост мало прошла, позвао је себи видара и дворског
мудраца да се посаветују шта им је чинити, да ли да се те „ругобе“ некако
отарасе, или можда постоји какав лек који ће га у нормално дете претворити. Видар
и мудрац су слегали раменима. Нису знали шта је детету и од које болести
болује.
Као што то увек
буде кад они који су учени да знају не знају, тражи се помоћ на другој страни, човек
се хвата за сламку, а што се за сламку не би ухватио и краљ. „Зна ли ико, у
овом краљевству, или у неком другом, зашто је то створење у такву наказу из
моје краљице изашло, зна ли лека томе?“, завапио је краљ у очајању. „Нема нам
друге, добри краљу,“ рече дворски мудрац, „него да пошаљемо трагаче по свету да
се распитају. Можда ће неко од њих бити од среће па се са одговорима на твоја
питања врати.“ Краљ га је послушао. Разаслао је трагаче по свим ближим и даљим
краљевствима, у њиховим и другим царевинама. Наравно, трагачи нису знали о коме
се распитују, њихово је било само одговоре да нађу.
Пролазили су дани,
пролазили месеци, један се по један трагач враћао, али ниједан од њих одговор са
собом није донео. У зло доба тек, кад су се на двору већ престали надати, ето
ти га, из најисточније краљевине најисточнијег царства, вратио се последњи трагач.
Краљ, видар и мудрац су одмах навалили на њега да им прича, нису му дали да се одмори,
ни залогајем хране снагу прво да поврати. „Упутили су ме тамо на једну бабу,“ почео
је причу трагач, „која живи дубоко у тешко проходној шуми. Једва сам се пробио
до ње. Зачудо, знала је због чега сам дошао. Мора да јој је јавио неко од оних
код којих сам се распитивао. Увела ме је у своју колибу. Преда мном је у бакрач
усула воду, под бакрачем ватру распалила. Кад се вода у бакрачу добро угрејала,
узела је из ватре нагорело угљевље и у воду га да зацврчи убацила. Гледао сам
својим очима, појурило је угљевље по води, онако цврчећи, вртело се једно око
другог, слепљивало се и некакве облике тако слепљено творило. Погледала је баба
у њих па погледала у мене. »Твој
краљ мора назад у ону шуму у којој је дете зачео, « рекла је. »Нека седне на онај исти пропланак на коме
се са краљицом оно онда ваљао. Нек се запиљи у исти жбун где му је поглед био пао
кад се после одмарања од надошле младости из траве био исправио, а којег, задовољан
собом, онда није ни приметио. У њега нетремице мора да гледа. Жбун ће му рећи
све.«“
Краљ је вртео
главом, али је дао да му обују чизме. Огрнут краљевским огртачем, запутио се
кроз дворски парк па преко ливаде у ону шуму. Пута којим су он и краљица до
пропланка у шуми за лептирима и птичицама били трчали, сада није било.
Провлачио се кроз шикару и да чизме није имао сав би се изгребао. Огртач је на
трњу подерао. Најзад је нашао и пропланак на коме су „оно створење“ зачели. Сео
је у траву где су онда лежали. Трава сад није била онако зелена, нити цвеће
онако шарено. Ни птица није било, ни лептира, ни оних очију иза дрвећа, са
дрвећа и кроз траву које су их гледале а он није знао да их гледају. Подигао је
поглед и видео жбун за који је баба рекла да треба у њега да гледа. Није јој
веровао ни реч, али очајање куша човека. Запиљио се у њега, буљио је не
трепћући, очи су га запекле. „На какве све глупости пристајем,“ љутио се на
себе, али се натерао да још издржи.
Нешто је почело да
се дешава. Појавили су се лептири и птице су се појавиле. Опало лишће је зашушкало.
Трава се размицала као да кроз њу према грму нешто прилази. Са дрвећа су се
спустиле лијане на жбун. Бршљани су се уз њега успузали и обмотали га. Трава
око краља је постала зеленија, цветовима се осула. Цвеће са најдужим вратовима се
извило и уз жбун привило. Две птице су му телом направиле веђе, два плава
лептира очи, а веверица репом нос. Најближе гране су се спустиле и лишћем му косу
човека имитирале. Жаба је из траве скочила високо, до испод репа веверице, завукла
се у жбун и тамо где су човеку уста из жбуна извирила. Уместо жбуна, била је то
сад глава неког шумског бића. Краљ није знао да ли да се уплаши, или га је биље
око њега неким својим опојним мирисом залудело. Скочио би краљ и дао се у бег
да му од толико дугог седења нису ноге биле утрнуле. Или га је то нека друга
сила за земљу залепила па му није дала да се макне? Тек га је страва обузела
кад је зачуо да му се жбун гласом кроз уста жабе обратио, али се краљево непокорно
седало није дало од земље одвојити. „Не плаши се краљу свога краљевства,“ рекао
је грм. „У мом краљевству нема страха за тебе. Ја сам господар шуме, шумски дух,
или бог шуме, како ме народ твој назива. Све животиње и све биље у шуми, на
ливадама, планинама, у рекама и језерима, моји су поданици. Сви они слушају моју
реч. Ако кажем да неког растргну или отрују, растргнуће га или отровати. Ако
кажем да буду милостиви према некоме, да му се приближе и око њега се
умиљавају, онда ће му се приближити, умиљавати и никакво зло му неће нанети.
Мој свет и ваш свет људи су два света која постоје једно уз друго, зависимо
једно од другог, али на жалост нити мој свет може твоме речима се обратити,
нити ви можете разумети шта створења мог света причају. Помоћ једни другима без
споразумевања и без разумевања не можемо пружити. Ту неправду ће твој син исправити.
Да, не рогачи очи, испашће ти. Твој син је спона мог и твог краљевства, вашег и
нашег света. Он ће разумети шта му животиње причају, разумеће о чему биљке
шуме. За узврат, моје животиње и сво моје биље разумеће речи твог сина. Тако ће
наша два света бити у прилици једно другом, устреба ли, у невољи се наћи, а у
прилици ће бити и радости заједничке делити. Твој син ће знати немушти говор природе.
За разлику од тебе, твој народ верује да се језик биља и животиња може
разумети. Није ти народ затуцан, него си ти, што о свом народу тако мислиш. Јесу
то предања, али су истинита. Било је у прошлости међу вама људима оних који су
се рађали са моћи да немушти говор разумеју. Мој свет вековима већ чека да се такав
поново роди, али то никако да се деси. Зато сам смислио да тебе и краљицу преко
лептира и птица овамо довучем. Они за које сви мисле да су у таквим годинама да
више не могу дете зачети, једини су у стању немуштог шаптача родити. Сад се
врати свом сину и својој краљици, разочарани краљу. Дигни главу и не буди више туробан.
Нема разлога за то. Твој син, док не стаса за женидбу, неће личити ни на
животињу ни на човека, али имај веру: постаће он краљ уместо тебе и лозу ће ти
умножити. Под њим ће твоја краљевина моћна постати, преузеће царевину, то ти
јемчим ја, бог шуме, бог свих животиња које ходе, гмижу, лете или пливају и бог
свег биља. Не било ни мене ни биља ни животиња ако тако не буде.“ Како је то
жбун изговорио, из њега је искочила жаба, за жабом се спустила веверица, прхнули
лептири који су му творили очи, одлетеле птице, лијане и бршљани се повукли, за
њима и цветови дугих стабљика, трава је постала мање зелена, цвеће у њој једва
да се више видело, повукло се и оних стотину очију која су краља посматрале иза
стабала, са грана и кроз траву. Краљ се стресао, ухватила га је дрхтавица. Натерао
је себе да се и поред укочених удова некако придигне. Вратио се у дворац назад
својој краљици и свом сину, ни човеку ни животињи. Данима је након тога ћутао и
није примао посете. Кад је најзад скупио довољно храбрости, присилио је себе
кроз отшкринута врата у краљичину собу да провири. Јесте се стресао, али се
свеједно, на неки начин осећао умиреним.
Временом, краљ је
постајао попустљивији према своме наследнику. Дозвољавао је себи да краљица
уведе њиховог сина у престоне одаје – наравно, кад се аудијенција и краљеви
послови заврше и у просторији не буде никога. Кад је надути црв од њиховог
детета напунио годину дана, проходао је као и већина деце у том добу. Почео је и
да сриче прве речи па се ни у томе није разликовао од својих вршњака. Обученог
у оделце, не рачунајући бундевасту главу и кожасти клобук око врата, нико не би
приметио да му нешто фали. Оделца су му шили са високом крагном, да сакрију клобук.
На главу су му навлачили капу која му је покривала добар део лица и уши, како
се дадиља не би страшила од његове бундевасте главе и подочњака. Са годинама је
растао. Сем по изгледу, по висини, тежини и спретности није се разликовао од
друге деце. Свеједно, оградили су га потпуно од света. Нису га пуштали да се
игра са другом децом. Сву дворску децу су склањали из ходника којим он треба да
прође. Што се тиче образовања краљ није штедео да му се пружи најбољи одгој,
најбољи учитељи и касније професори који ће му пренети све оно што би учио да у
школу иде. Међутим и поред предострожности дешавало се да се ипак понекад
сретне са другом децом. На двору их је било пуно, углавном деце дворјана. Деца
су инстиктивно реаговала. И поред одела које је скривало већи део њега, осетила
би да пред њима није дете као они што су. Плашила су га се. склањала би се у
страну, нека би почињала да плачу, а нека би му се, храбрија и окрутнија,
ругала, погрдно га називала и свакакве гадости му добацивала. Млади краљевић их
се није бојао, нити се тужио на такве безосећајне испаде, само би их погледао
сужених очију, подигао би горњу усну да му зуби провире, тачније врхови оштрих
очњака и зарежао би. Звук тог режања био је потмуо, утеривао је страх у кости
злонамерној деци која у својој злоћи претерају и нагонило их у бег праћен
вриском и запомагањем.
Једна једина ствар
код краљевића ипак није била као у остале деце. За разлику од деце па и
одраслих који су га се грозили, плашили, који су осећали зебњу у његовој близини,
или ако би се сусрели са њим, животиње га се ни мало нису бојале. Све маце, све
куце, дворски папагаји, хрчци, бели зечеви и остале животиње које су уз људе
живеле на двору, трчале су му у загрљај чим га виде, чују га, намиришу, или на
неки други начин осете, покушавале су да се попну на њега, лизале га, кљуцале,
а дворски питони су му се обмотавали око врата. Из краљевског зоолошког врта није
га се плашила ниједна животиња. Краљевић се међу њима осећао пријатније него
међу зидинама двора. На запрепашћење чувара, улазио је без страха у животињске
кавезе, рвао се са медведима, зачикавао хијене, пуштао орла да га подигне са
земље и носи са дрвета на дрво. Крокодили су му се умиљавали, мајмуни га
дочекивали као род најрођенији: вречали би издалека чим га угледају. Једнако је
било и са пернатим животињама. Ни отровни пауци ни змије, ни опасне рибе у
акваријуму, нико од њих није покушавао да га угрози или од њега бежи, штавише,
изгледало је да му се радују једнако као мајмуни кад им дође у посету. Знао је
сатима да остане у њиховом друштву, производио је неке покрете и звуке људима
нејасне, али на које су животиње одговарале својим покретима и својим звуцима.
И не само животиње. На појаву краљевића ходајућег црва, реаговале су и биљке.
Оне у саксији су закретале цветове и лишће према њему као да им прилази извор
светлости, шибље у парку се повијало и да им није корена мотало би му се око
ногу као животиње што му се мотају. Гране сваког дрвета поред кога пролази савијале
су се и лишћем га додиривале. Трава се усправљала и постајала зеленија кад по
њој гази. Маце од топола и прецветалих маслачака дизале су се увис и пратиле га
у стопу куд хода. Једнако као лептири, где год у природи био, птице су му цвркутале
око главе и слетале на рамена. Виђали су га људи како стоји наслоњен челом на
дрво коме је неко од дерана зарезао кору да у њу упише име. Чинило се као дрво теши
и са њим разговара. Оно место где га је деран зарезао брзо би зацељивало. Нема
сумње, краљевић се са биљкама и животињама споразумевао немуштим језиком, преносили
су краљу његови доушници. Уместо да то краља страши, улило му је наду. Ако је у
шуми стварно срео шумског бога у облику грма, онда ће се стварно остварити оно
што му је за сина и краљевину прорекао. Нико тако не улива снагу као нада, а
још кад наду замени вера, нема силе која таква уверења може поколебати. Краљ није
штедео пара да свом сину обезбеди најбоље предаваче из свих области знања. Како
се нечије име међу умнима прочује, или доушници јаве да је узор својим манирима
лепог понашања, да се истиче говорништвом, да саставља допадљиве стихове, да
очарава људе музиком, или се истиче вештином мачевања, стрељаштва, рвања, да је
непобедив у некој борилачкој вештини – сместа је слао људе да га на двор доведу,
краљевића да обучава и знање му преноси.
Порастао је
краљевић, лепо се опходио према свима, за трпезом је био пун манира, такође му
је и понашање према старијима, дамама посебно, било без премца. Да није личио
на надутог црва, био би то прекрасан младић, узор свима. Дворско особље се
навикло на њега, у њему више нису видели ништа нељудско. Неки су чак радо са
њим проводили време, било у мудрим разговорима, било у некој од игара на табли.
Али, краљевић није био сасвим срећан. Како да буде срећан кад ван двора и
дворског врта није даље крочио, само је из књига и кроз предавања учених људи
сазнавао каквих све чудеса напољу има и како се ван дворца живи. Већ је био
напунио двадесет једну годину, време кад се краљевићи увелико жене, а њега су и
даље крили од очију девојака. Иако су сви очекивали да ће се краљ већ почети да
колеба и поново да верује да је сусрет са грмом у шуми уобразио, краљ је
наставио тврдоглаво да се држи предсказања које му је у шуми дато. Ништа му
друго није ни преостало.
Прошле су три недеље од оне ноћи кад је вила-суђаја царевићеву собу осветлила и упутила га шта му је чинити. Део његове куле намењен огледима био је опремљен ретортама, хемикалијама, теглицама са травама, свакојаким прибором и направама. Пријатељи, најмудрије главе царства и околине са којима се дружио настанили су се код њега. Заједно су излили ново стаклено звоно и у њега поставили мекану постељу. Набављене су пелене. Флашице са цуцлама су у кључалој води прокуване. Било је ту малих флашица за бебе најмањих животиња и оних из којих пију човечје бебе. Дани су се вукли, а још се ништа није дешавало, нити се вила-суђаја појављивала да му саопшти о ком се недоношчету ради, људском или животиње, ако је животиње, која је животиња у питању. Дуго су мудре главе сваке вечери држале расправе и иза поноћи остајале. Ником се није спавало, растресана су питања из најразличитијих области знања, али и филозофска. Ујутру су сви дуже спавали. Разуме се и царевић. Он је волео дуже да спава.
Једног јутра,
сањао је сан у коме је решавао неку математичку загонетку. Држао је креду у
руци и по табли исписивао непрепознатљиве керефеке, какве се жврљају у сну кад
се математика сања или се нешто може бити важно пише. У сред писања осетио је
да га је нешто уболо у ребра. Осврнуо се у сну да види ко га је то убоо, али
никог није видео. „Учинило ми се,“ помислио је у сну и наставио да жврља
керефеке. Уболо га је нешто и други пут, овога пута јаче. Опет никог није
видео. „Да чудна ли сна,“ помислио је и продужио да жврља. Трећи убод је био
толико болан да се намах пробудио и руком несвесно ухватио за болно место. Било
је сунчано пре подне. Сунце се већ прилично било подигло на небу. Царевићу се
није устајало, наставио је да лежи. Покушавао је да призове у сећање какав је
то математички проблем сањао. А онда је и тако будан добио убод у исто оно
место. Овога пута бол је био толико јак да је у кревету поскочио и сео. Умало
није крикнуо, али не од боли, него због створења са сјајним штапом у руци којег
је угледао да стоји поред кревета. Била је то његова познаница из сна, вила-суђаја,
али не више мала светла лоптица каква му се пре појављивала, него велика,
висока као нормална девојка. Једина сличност са њом која му је лебдела изнад
кревета пре три недеље, била је та што је и даље прозирна, обучена у тесно
припијену сребрну хаљину која као она исијава светлост, и што је прекривена истим
оним прозирним плаштом који се око ње увија као да га поветарац њише. „Устај!“,
наредила је вила. „Времена немамо много. Твоја својеглава снаја, цар је није
могао спречити, опет је коња узјахала, иако је у шестом месецу трудноће. Галопом
је из дворца ка брдима изјурила. Ено је, сада лежи на земљи, кобила је из седла
је избацила. Да је јахала на нормалном седлу, не би је коњ збацио и ми суђаје морале
бисмо други начин смислити да јој се трудови превремени изазову. Брзо се дај
обући. Снају су ти нашли чобани и дворјане позвали. У овом тренутку је дижу и у
двор носе. Почела је да крвари. Водењак јој је пукао и трудове је добила. Док
се обучеш и до одаја царских стигнеш, дете ће побацити. Искористићемо очајање
цара и дворског видара што ништа не могу учинити. Видар ће заметак прогласити
мртвим, цар га неће хтети нити смети погледати – знаш да се плаши крви. Видар
ће царици дати неко опојно средство да је умири од кога ће заспати. У том
тренутку ти наступаш. Као царевића, гарда те неће спречити да се пред царем и
дворским видарем појавиш. Рећи ћеш им да ништа не брину, да ћеш се ти за
заметак побринути и далеко га од очију свих негде закопати. Цар ће те загрлити,
сматраће те не само братом верним, него и спасиоцем својим, са плећа му скидаш
терет да церемонију сахране мора правити, уцвељен за посмртном колоном ходити и
гледати како му нерођеног наследника у земљу полажу.“ Рекавши то, вила-суђаја је
јаче засветлела па стала да бледи и нестаје.
Царевић је брзо
натукао папуче. Улетео је у купатило и хладном водом се по лицу, грудима и под
мишкама испрскао. Погледао се у огледало. На десној страни испод руке већ су
почеле да му се плаве мазнице од вилиног штапа. Није сањао. Обукао се, и док се
обувао наредио је собарима да брзо пробуде видаре за људе и да им кажу, док се
од цара врати, да све буде спремно за оживљавање побаченог новорођенчета. Стрчао
је низ кружне степенице своје куле и задихан, као да га фурије гоне, пролетео
поред затечених стражара испред царских одаја. На кревету је лежала, од
средства за умирење које јој је дао дворски видар, већ уснула царица. Чаршав под
њом је био крвав. На једном послужавнику, увијен у крвав пешкир, лежао је
умотан заметак царевог несуђеног детета. Царевић је загрлио цара, свога брата и
заплакао са њим. Онда му је рекао оно како га је вила-суђаја подучила. Он ће се
побринути да се заметак закопа негде подаље од дворца и неће никоме рећи где је
то како се не би он, цар и царица му, потресали кад крај тог места пролазе.
Тако неће знати ни дворјани где је побачени наследник сахрањен па се никакве
приче по двору неће испредати.
Цар је оберучке
прихватио братовљев предлог. Царевић је узео замотуљак са послужавника, увио га
у још један пешкир да се не види шта у замотуљку носи и похитао ка својој
звездарници.
Кад је у собу за опите
своје куле стигао, већ су га у белим мантилима чекали видари за превремена
рођења. Просторија је мирисала на мајчину душицу и друга средства којим су је пребрисали
да се дете не зарази. Беба наравно није била мртва. Напипали су јој пулс. „Биће
то прави борац, чим је овако прерано рођено још увек живо,“ рекао је један од
њих. „Порашће то у цурицу и по,“ додао је други, јер дете је било женско. Применили
су сва своја знања и технике да малена испусти први плач, да јој удови
промрдају и оке се отворе. Измасирали су је пажљиво и окупали влажним, топлим
пешкирима. Спојили су је на којекакве цевчице кроз које су јој прокувану
шећерну и слану водицу телашцу додавали да је прехране. Бдели су над њом дан и
ноћ. Звоно је непрестано загревано и у њега убацан прочишћен ваздух обогаћен
кисеоником. Детету су прекрили очи. Одозго, испод свода звона, инсталирали су некаква
љубичаста светла и њиме је осветљавали. Борба за млађани живот будуће принцезе трајала
је на тај начин све док нису проценили да јој је права сиса потребна, а не да
је вештачки хране. Доведене су оне две дојиље. Наизменично су дојиле своје дете
и дојку маленој давале. За све то време њен стриц, а наш царевић – није се
мицао од звона, уз њега је и спавао. Ту су му и да једе доносили, иако је њему
до јела и спавања најмање било стало.
Из дана у дан беба
је јачала. После неколико недеља укинули су јој прехрану преко цевчица. Угасили
су и оно плаво светло испод свода звона и са очију јој повез скинули. Преместили
су је у колевку. Дворјанке су је редовно преповијале, купале је и вежбице са
њеним удовима радиле.
Прошла су три
месеца. Малена је све те тете и чике око себе почела да препознаје и да им се смеши,
а како угледа стрица свог, загугутала би и ручице му пружала да је узме. Срећи стричевој
није било краја. Осећао ју је као своје рођено дете.
Зачас су прошла
још два месеца. Дворјанке су почеле за бебу кашице да справљају и њоме да је
додатно прехрањују. Није мала радост царевића била кад му је мала већ после
девет месеци знала име да изговори и стрицем да зове. Пре него што је годину
дана напунила увелико је по соби трчкарала, фијоке ормана отварала и из њих
ствари по соби разбацивала. „Добро је,“ смешкао се царевић, „има на мене дух истраживача.
Неће то бити само кршна девојка како неко рече, него и умна посвећеница знању.“
Љубио је, голицао, дизао увис, кревељили су се једно другом, ваљали по поду.
За први рођендан царевић
је решио да својој братаници да име. Дотле јој је само „малена“ тепао. Сви
пријатељи, који су му у помоћ притекли кад се родила, поново су дошли, овога
пута на прославу. „Овако ћемо, рекао је царевић и подигао чашу у здравицу кад
су се за софром окупили. „Пошто је малена овде у мојој звездарници спашена,
нека се по звездама и зове. Дајем јој име Звездана!“ „Три пут ура за Звездану!“,
подигли су сви чаше према девојчици и испили у њено име и здравље до дна. Као
што то обично бива кад се уз пиће друштво опусти, запевали су. Певали су до
поноћи и после поноћи. Ред су певали, ред грло вином хладили. Толико су се
напили да су се више драли него певали, један другог љубили и надгласавали се. Звездана
их је кроз зидове чула. Од њиховог арлаукања није могла да заспи. Узалуд су јој
дворјанке певале успаванке, узалуд је и царевић навраћао и причу јој из
сликовнице читао. Једва је успела да склопи поспане очи.
У неко доба један
од гостију је морао у нужник, бешика му се толико од пића била препунила да је
мало фалило да се у гаће упишки. Устао је од стола и тетурајући се изашао у
предвоје. Онако пијан, уместо да погоди врата нужника, отворио је врата собе у
којој је Звездана спавала. У соби је био мрак. Споводећи се као пијани медвед,
закачио је ногом простирку испред њеног кревета, изгубио је равнотежу, што му и
није било тешко онако пијаном, и свом тежином се сручио преко ње на кревет.
Тишину је запарао стравичан врисак. Чули су га и у свечаној сали. Нагло су сви
поскакали. Врисак је био толико продоран да су се од њега отрезнили сви који су
још били будни, а пробудили се они поспали по поду или са главом на столу.
Царевић је као суманут излетео из свечане сале. Из ходника је видео отворена
врата дететове собе. У два скока је прелетео ходник и улетео унутра. За њим су
са светиљкама у рукама упали дворјани. У соби је имао шта да види. У кревету је
седела Звездана и ридала. Крокодилске сузе су јој текле низ лице а носић цурео.
Како је спазила свог стрица ударила је у још жешћи плач и пружила му руке.
Стриц ју је подигао и привио на груди. „Шта је било, малена моја? Шта те је
преплашило? Мора да си нешто ружно сањала,“ тепао јој је. Дворјани су појачали
светло, а онда су они били ти који су крикнули. Са маленом у наручју царевић се
окренуо у правцу у коме су разрогачене очи дворјана гледала. На пола зида,
одигнут два корака од пода, раширених руку, за зид је био прилепљен онај пијанац
који је био кренуо да пишки па, уместо у нужник, код малене упао. Панталоне су
му биле мокре. Испод њега, на поду, видела се локва мокраће. Никоме није било
јасно како се на зиду нашао и шта га је то за зид тако приковало. Покушали су
да га скину, вукли га за мокре ноге, али је сила која га је држала прилепљеног
била јача. Царевићу је одмах било јасно шта је по среди. Његова мезимица, кћер
његовог брата, цара, од вечерас са именом Звездана, имала је моћ суђаја! То је
значи био наум вила-суђаја из света душа! Зато су своју посестриму биле послале
да га посети! Сада имају неког свог у људском облику, који није ни човек ни
вила, а човек је и вила у исто време. Његова мила девојчица.
Прошао је читав
минут док се дете у наручју свог стрица није смирило. Царевић ју је нежно
пољубио, а онда јој је, да други не чују, тихо шапнуо на уво: „Сад га полако
спусти!“ И мала принцеза је спустила на патос пијанца.
Прошла је још једна година. Царевић још
увек није саопштио цару да дете кога је царица побацила није сахрањено него је
итекако живо. Хтео је да Звездана остане под контролом његових пријатеља видара
док не напуни три године, односно док не буду и он и видари потпуно сигурни да
је малена, у телу и глави, нормално дете. Наравно да видарима није рекао шта се
оно у Звезданиној спаваоници оне ноћи десило. Рекао им је само да је сањала
ружно и на томе се све завршило. Срећом, никакав нови испад се није више десио.
Што се тиче дворјана који су оне ноћи са лампама на крик малене у собу били утрчали,
заклели су се царевићу да ће до гроба чувати тајну.
Осим што је расла
у здраву девојчицу, Звездана је показивала и изузетну бистрину. Како је у трећу
годину ушла већ је знала сва слова, чак је знала и да сабира, одузима, множи и
дели бројеве од један до десет, па и понеки до двадесет. „Нек потраје овако, до
пунолетства ћу јој пренети сва своја знања, знаће и више од мене,“ маштао је
царевић.
Тајна да се по
његовој звездарници свакодневно врзма неко дете, није више могла да се крије.
Срећом, царевића су сви знали као особењака, човека „на своју руку“. Усвојио је
неко сироче, мислили су. Куд се брине за бебе животиња без родитеља – пуна их
је била звездарница – ништа чудно да се у звездарници нађе и човечје сироче.
На дан Звезданиног
трећег рођендана, царевић је послао поруку брату и позвао га да наврати до њега.
Давно беше кад је цар последњи пут у звездарницу брату своме долазио, напросто,
царевићева књишка мудровања га нису интересовала, нити његово буљење у звезде. Штавише,
збијао је шале на братовљев рачун и називао га звездочатцем. Ипак, одлучио је
да се одазове. У поруци је писало да царевић има изненађење за њега. Цар је
човек, а нема човека који није знатижељан.
Ушао је у
звездарницу претпостављајући да ће му брат највероватније показати нову звезду
коју је открио на небу. Да, била је звезда, али не на небу. Таман је сео и
изустио да пита какво је то изненађење, у просторију је ушетала плавокоса
девојчица, беле, скоро прозирне пути. Била је у плавој хаљиници, огрнута танким
прозирним плаштом који јој је падао преко леђа. Како ју је угледао, цара нешто пресече
преко пола. У девојчици је видео лик своје царице каква би била да је упознао у
овим годинама.
„Ово је твоја кћи,
брате,“ рекао је царевић.
Цару су грунуле
сузе. Подигао је малу на своје колено и стао да је љуби. Зачудо, девојчица се
није опирала.
Царевић је морао у
детаље да исприча брату целу причу, како је није закопао кад је побачену у
пешкиру био изнео, како су је он и његови другови видари повратили у живот,
како су је под звоном неговали, како су је дојиље храниле, како је расла а видари
наставили до данашњег дана да бдију над њеним здрављем, и коначно, како је
одлучио да је најзад време да се своме оцу и мајци, цару и царици, преда на
даљи одгој и старање. За моћи виле-суђаје у маленој принцези, као и за пијаног
госта залепљеног на зид, наравно да му није ни реч рекао.
Цар је хтео да
пукне од поноса и среће. Звездана је постала његов центар света. Управљање
царством препуштао је кад год је могао саветницима, не би ли са њом што дуже време
проводио. Исто се десило и са старим царем. Отимали су се њих двојица код кога
ће мала принцеза дуже да борави, у царским одајама, или код деде. Ни царица ни
стара царица нису имали шансе на ред да стигну до ње од њеног оца и деде. Где
год стари цар кренуо, трчкарала је, или се са њим возила Звездана. Кад год цар није
био забављен државничким пословима, узимао је Звездану за руку и водио је у
шетњу дуж реке. Веслао је цар са њом чамцем по језеру, учио је да гађа луком и
стрелом, чак јој је и праћку направио као да је она Звездан а не Звездана. Мило
је било девојчици са њима двојицом да буде, заволела их је обојицу, и оца и
деду, свим својим детињим срце, а опет, грабила је сваку прилику да се извуче и
стрицу свом у звездарницу отрчи. Како је расла и године јој се множиле, све
већу је приврженост осећала ка књигама у стричевој библиотеци. Лутке и ђинђуве,
које су јој мати и бака поклањале, нису је ни најмање привлачиле, учтиво се
захваљивала на поклону и чим оне оду, лутку ни ђинђуве више није гледала. Цар
је у договору са својим братом позивао најбоље учитеље да је уче манирима лепог
понашања, плесу, свирању на лири и флаути, ситан вез да везе. Из поштовања
према оцу, Звездана се свим тим вештинама искрено посвећивала, али је свеједно
једва чекала крај сваког часа да стрицу у звездарницу отрчи и тамо озбиљна
знања из књига и кроз разговоре са ученим људима упија.
Видео је цар да му
се дете не дружи са децом. Уместо са њима да се игра, радије је са одраслима време
проводила. Малој принцези је већ седам година било. У тој доби, њени вршњаци у
школу полазе. „Добра идеја!“, честитао је себи у себи цар. „У школу ћу је послати. Тамо ће бити окружена само децом
и хтела не хтела мораће са њима да се дружи.“
Одвели су Звездану
у школу. Дошло је време првог одмора. Сва деца су истрчала напоље да се играју,
једино је Звездана остала у учионици. Цртала је нешто на својој табли. Учитељ
је морао да је узме за руку и изведе у двориште. „Немој бити сама, иди,
придружи се деци,“ рекао јој је. „Играј се са њима.“
Кад је учитељ
поново изашао да позове децу на час, Звездану је затекао тамо где је оставио. Гледала
је у децу, прст једне руке држала у устима, а прстом друге вртела косу на глави.
Исто се поновило и
на другом одмору, и наредног дана, и целе идуће недеље. Где би је учитељ
оставио, ту би је и налазио.
Осетила су деца да
Звездана није попут њих, да је другачија, али не због тога што је принцеза. Деца
имају чуло за оне који се разликују. Стала су да је зачикавају. Гурали су једно
друго на њу. Покушавали су на све начине да је изазову. Звездана није одговарала.
Није показивала ни да се љути. Престала је да врти косу.
А онда се најнесташнији
дечак с леђа затрчао у њу. „Шта ће, није хтео да је удари, јурио је друга, није
он крив што се оклизнуо,“ имао је спремно оправдање за учитеља. Да му је наум
успео, Звездана би као лоптица била одбачена и пала лицем на земљу. Вила-Звездана
је у њој неочекивано прорадила. Иако га није очима видела да јури према њој,
виделе су је њене вилинске очи, јер очи виле све виде. Није се помакла, није се
ни окренула, само се десило нешто што се не дешава. Уместо да је дечак ударио у
Звездану и да су се обоје нашли у прашини, одбио се као од неке невидљиве лопте,
пролетео поред Звездане и ни сам не знајући како, нашао се на земљи. Изведено је
то било тако муњевито, да су деца, која су га видела да трчи према њој, помислила
да се заиста иза ње оклизнуо па је промашио. Дечак је био љут да љући није
могао бити. Пекла су га одрана колена, али га је више пекло подсмевање другови који
су га видели да је пао. „Мора бити да сам се оклизнуо,“ мислио је и сам, „како
бих иначе онако поред ње пролетео.“
Од тог догађаја
тражио је сваку прилику да јој науди, али је увек изгледало да се саплео,
оклизнуо, или да га је нешто друго у његовој злочестој намери омело. Крене да
јој подмести ногу или да је шутне, али не зна како, увек је за длаку промаши. „Е,
овога пута ћеш да ми платиш,“ стегао је вилице. Узео је камен и завитлао га према
Звездани. Она је стајала у хладу кестена, ослоњена раменом о стабло и одатле посматрала
играње деце. Камен је полетео према њој. Није могла да га види јер је летео са
стране, али су га вилинске очи виделе. Несвесна да ишта чини, вилинска моћ у
њој је тик испред њене главе зауставила камен и вратила га једнаком брзином назад
према затеченом дечаку. Ухватио се за потколеницу и закукао. Они који су га
видели како је гађа, били су уверени да је камен промашио. Уместо Звездане
погодио је дрво, од њега се одбио и вратио према дечаку, закључили су. Мислио
је исто и неваљалко, плакао је – више од стида што је промашио. „Платићеш ти
мени кад-тад!“, заклињао се у себи и шкргутао зубима.
Прилика му се
указала врло брзо. Учитељ их је повео на час природе до водопада. Пришли су
најпре његовом подножју, где се дизала страшна бука од силине воде која се разбијала
о стене при паду. Облак распршених капи се дизао увис. У њему се видела дуга. Мокра
од водене прашине, деца су радосно кликтала. Учитељ их је потом повео горе,
одакле се вода сурвавала, да виде колико је то у ствари мали и миран поток, а
толику снагу добија кад изгуби ослонац тла испод себе. „Слободно гвирните доле,
ево одавде, ту је сигурно, да видите како са ове висине изгледа поток кад се у водопад
претвори,“ рекао је учитељ.
Дошао је ред и на Звездану
да гвирне. Онај осветољубиви дечак изгледа само је то чекао. Бацио се према њој
испружених руку. Али тамо где је рукама циљао, Звезданиних леђа више није било.
Вилинска моћ у њој је прорадила. Чучнула је. Није било њених леђа да дечака
задрже. Изгубио је равнотежу и преко ње полетео у понор. Шта се са њим дешава
није стигао да схвати. Видео је само како му се облак капљица у подножју
водопада стреловито брзо приближава. Тик над облаком осетио је како га нешто зауставља
а онда подиже назад према врху водопада. Звездана га је спустила иза себе на
земљу. Био је паралисан од страха. Уста су му била отворена као у рибе извучене
на суво. Из уста му је цурила пљувачка, а из носа слине. Очи су му лиле сузе. Заценио
се од плача. Ником није било јасно шта се десило. Нису помишљали да то има везе
са Звезданом, и да је заправо она била та која је спасла дечака.
Цар се уплашио за
своју јединицу кад су му препричали догађај. Сместа је исписао из школе. „Опасно
је да се удаљава из двора,“ закључио је. „Нека се игра са децом дворјана. Упослићу
неког учитеља да је овде учи.“
Замисао му је била
лоша. Деца дворјана нису била за Звездану друштво. Да не жалости оца и деду,
силазила је у дворски врт међу њих, али се у њихову игру није укључивала. Седела
је са стране, црткарала нешто или писала по својој табли. То јој је било драже.
Пролазиле су
године. Међу децом дворјана није стекла пријатеља. Била је сама себи довољна.
Децу су јој замењивали њен деда, свакако отац, али највише царевић, њен стриц.
Цар је био очајан. Није желео да му кћи буде вук самотњак, да нема ниједну другарицу,
или бар друга. „Можда јој ова дворска деца нису дорасла? Можда ће се међу децом
ван двора наћи неко ко ће јој прирасти за срце и пријатељ бити?“, размишљао је.
Разговарао је са старим краљем, тражио мишљење саветника, саветовао се са братом.
„А што не би,“ рекао му је стари цар, „приредио дечји карневал? Имали смо их кад
сам био дете. Пропустио сам да их обновим кад сте ти и твој брат били деца. На
дан последњег карневала умрла ми је била мајка. Укинуо их је мој отац да га не
подсећају на њену смрт. Што је било, било је, хајде да ту дечју радост оживимо.“
Цару се свидео
предлог. Окупио је своје најспособније дворјане да се даду на посао и све што
треба за карневал припреме. За дан одржавања карневала одредио је онај дан кад
се Звездана родила, то јест кад је мајка побацила. Отпослао је позиваре да
обзнане по целој царевини. Дана тог и тог па надаље сваке године, има се приређивати
карневал у част рођендана принцезе Звездане. Добошари ће залупати, трубачи
засвирати а најгрлатији међу њима прочитати царев указ. Карневал ће се звати
„Карневал сродних душа“. Кад се буду сјатила деца у његов дворац, међу тим
стотинама немогуће је да се неће наћи бар једна сродна душа његовој миљеници.
Како је цар наредио,
тако је и било. Добошари су се размилели по царевини, у добоше залупали,
трубачи су у трубе затрубили, а најгрлатији међу њима обзнанили цареву наредбу.
И би радост какву ни најстарији не памте да ју је било. Данима су се кројила
оделца, правиле маске, дечја лица мазала шареним бојама; косу су им дијадемама
учвршћивали, цветићима су их китили, око главе и рамена венчиће стављали. Звездану
је, наравно, стриц опремао. Једном кад су гледали звезде питала га је може ли
се до звезда стићи. Стриц је одговорио да може, не данас и не сутра, али једног
дана сигурно, када потомци њених потомака буду царевином владали. „А како би се
до тамо путовало,“ питала је Звездана. „На летећим кочијама,“ одговорио је
стриц. „Видела си оне цртеже у пећини које су некадашњи народи нацртали. Неки
кажу да су то сликали ватрене кочије на којима су нам богови долазили, а ја
мислим да су то били звездани путници, људи као ми.“ „А шта им је оно око
главе,“ настављала је Звездана. „Вероватно они удишу другачији ваздух од нашег
па су стављали у то звоно свој ваздух док се на наш навикну,“ рекао је стриц. „Тако
смо и тебе држали испод стакленог звона кад си била недоношче и пуштали ти
другачији ваздух од оног кога сад удишеш.“ „Е, баш такав ми костим сачини, хоћеш
ли?“, поскочила је Звездана. Стриц је пољубио и испунио јој жељу. На карневалу,
у колони која је пролазила царским тргом, Звездана је била са стакленим звоном
на глави. Друга деца су могла да јој виде лице, могла је и она њихово, била је међу њима, а опет
није била са њима.
Прошао је први
карневал, прошао и други, трећи четврти. Дошао је Звезданин четрнаести рођендан.
Карневали нису испунили очекивање цара. Цар је био очајан. „Ево, већ ми је у
девојку стасала, али сродну душу за друга није за све ове године нашла. Како ћу
је удати, како ће свог животног сапутника без дружења и од својих вршњака
отуђена наћи? Не желим је на силу удати као што је мене мој отац оженио.“ Био
је заиста више него очајан. Пред сваки Звезданин рођендан покретао је ту тему
са својим оцем, дворским саветницима и својим братом, чак је и своју царицу за
савет питао иако је одавна престао да јој се за савете обраћа. Кад, гле, царица
даде најбољи савет. Наравно, онај ко је зна, могао је и да помисли да ће баш
такав дати. Године је нису промениле ни онај побачај. Држала је и даље до свог
отменог порекла, западних манира, уљудности, етикеције, иако се на том западу у
кога се клела, испод етикеције и лепог понашања често скривала неотесаност, безосећајност,
чак и ружно понашање. Волела је више глуму и позориште него стварни живот. „Зашто,
о цару мој,“ рекла је, „не би уместо карневала бал на нашем двору приређивао?
Нека карневала и даље за децу, а увече нек даме у царску дворану дођу у балским
хаљинама, а господа свечано обучена.“ Цару се свидео предлог те је тако и
наредио. Обзнанили су добошари и најгрлатији викачи по свим краљевинама царства
да се, осим карневала за децу, увече, на двору сваке краљевине, има приредити
краљевски, а на царском двору царски бал и да се на њега позивају сви племенита
рода.
Дође и то вече. Бал
су отворили цар и царица. У свечаној ложи седела је сада већ четрнаестогодишња
принцеза. Послушала је мајку, најлепшу балску хаљину од мајчиних хаљина је
обукла, али је, као да је то карневал, око главе уместо стакленог звона, сада
носила прозирни вео и све време бала га није скинула са главе. Кад се таква
појавила на балу, није могла да не буде примећена. Младићи и девојке су се дошаптавали
и очи кришом све време према њој упућивали. Друге су девојке дошле високо
подигнутих коса, обнажених рамена и леђа, како и приличи дамама, а она, гле,
крије и лице. Срећом, кад је музика засвирала препустили су се плесу и бар док
се врте салом, њу заборављали. Молио ју је цар да вео скине, молила је царица,
једино је није молио стриц. „Ако се појави сродна душа мојој, оче, прићи ће ми,
макар рогове уместо вела имала,“ одговорила је принцеза. „Мора да је он на то
наговорио,“ гунђала је царица, мислећи на царевића, Звезданиног стрица. „Дала
сам јој своју најлепшу хаљину која показује њена лепа рамена и господски врат,
а гледај је, све је то покрила глупим велом.“ Царици се није свиђало што је под
толиким утицајем царевог брата. За све што је Звездани замерала кривила је царевића.
„Никад ти се таква неће удати,“ секирала је цара, који се и без њеног засипања
отровом довољно сам секирао. Наравно, принцези није нико целе вечери пришао,
што је није нимало онеспокојавало.
Прошла је још
једна година и још једна, прошле и две након њих. Ближио се Звезданин
осамнаести рођендан, дан кад постаје пунолетна. По мерилима тог доба, улазила
је у године удавача које су пропустиле своју прилику након своје четрнаесте
године да је просци запросе. Није било просаца. Неки су страховали да не буду одбијени,
неке су одбијале приче које су о њој колале, у којима није баш у најлепшем
светлу сликана. Причало се да нос попут своје мајке држи подигнут до неба, да
је охола, сујетна, да не уме да се забавља, а не уме ни да се насмеје. Цар је
запао у очајање. Ничије савете више није хтео да чује у вези њене сутрашњице. „А
да код нас позовемо на бал само принчеве и принцезе стасале за женидбу,“
предложила је опет царица, све у нади да ће на бал доћи неки принц са западних
страна и у њихову кћер се загледати. После толико година од њене удаје за цара,
срце јој је још увек било на западу коме земљописно припада краљевство одакле
је за цара испрошена. Цар је пристао. Свидео му се предлог. Дао је да се напише
позив свим краљевима њихове царевине, као и царевима и краљевима познатих
краљевина и царевина, како оних са којима су у добрим односима, тако и оних са
којима нису. Писмо је казивало да се у царскоме двору у част уласка у
пунолетство царске кћери, принцезе Звездане, на дан њеног рођендана, увече приређује
бал за неудате принцезе и неожењене принчеве. Нека дођу са родитељима. Родитељи
ће бити гости цара и царице на свечаној вечери која ће се истог дана кад и бал у
палати одржати. Чим су позивна писма била исписана и царским печатом оверена, достављачи
су узјахали брзе коње и запутили се ка сваком престоном дворцу познатог света.
За то време цео царски двор се дао у припрему. Обе сале, и балска и свечана за
обедовање, дадоше се преуређивати, дотрајала боја на доксатима се поправљала,
лустерима су прашину брисали, зидове украшавали. У делу сала у којем ће свирати
музика, постављале су се столице, диригентски подијум и сталак за ноте
музичара.
Прошла је двадесет и једна година од оног
дана кад се краљу и краљици краљевине на северу родио наследник са телом дебелог
црва. Њихов двор је и даље био обавијен тугом. Уместо да се сину веселе, у срца
краља и краљице све се дубље увлачило црнило неизвесности шта ће са краљевством
сутра бити када њих двоје више не буде међу живима. Краљ се као дављеник ухватио
пророчанства из шуме које му је прорекао шумски бог. Гледао је свог сина како
расте, како постаје дечак, па младић у годинама, а изглед дебелог црва у телу,
рукама и ногама му се није мењао. Нису могли ни пунолетство од срама да му
прославе. Морао је и даље да носи одело са високом крагном закопчано до гуше.
Крагна и дубоко натучена капа сакривали су му натеклине црва и бундевасту главу.
У прорезу између капе и крагне виделе су му се једино зелене очи. Срећом па су бар
оне биле људске а не очи црва. Јесте да му у памети није било равна, јесте да
је стекао високо образовање, јесте да није било изучавања која га нису
привлачила и о којима није могао са најумнијим главама расправљати, јесте да
није било војног умећа које није савладао, нити је било борилачке вештине у којој
га је неко могао победити. Ни у манирима му није било равна. Знао је да свира,
знао је све плесове да игра. Умео је да пева, рецитује и држи говоре. Једном
речју, да му нису тело и глава личили на тело и главу црва, био би прилика за
сваку принцезу и царску и краљевску, наводаџије би се тукле око њега.
Од цара је стигао
позив на бал и овој краљевини. Снуждила се била краљица кад су га добили,
снуждио се за њом и краљ. Радо би свог сина на тај бал послали, али онда не би
више могли крити његов изглед. Шта ако се принцеза препадне и у несвест падне
кад га види? Краљевство би гнев цареву за свагда навукло. Још двадесет дана је до
почетка. Шта да ради, двоумио се краљ. Да га пошаље или не пошаље? Саветници му
нису били од помоћи. Сви њихови савети су на лоше излазили. Краљица му такође није
била од помоћи. Затворила се у своје одаје. Од секирације није јела, само је сузе
ронила.
Сав очајан, цару
није ништа друго преостало него да оде у шуму и потражи шумског бога. Можда му шумски
бог може помоћи?
Нашао је онај грм
који се пре двадесет и једну годину био у шумског бога претворио. Није више
грм, порастао је у грмчину. Сео је испред њега и у њега се нетремице загледао.
Чекао је сатима. Шумски бог се није приказао. „А што не бих опет послао неког
до оне бабе-врачаре?“, синуло му је тако седећи и у грм зурећи. „Добра идеја!“,
цару је прешло у навику да хвали самог себе. „Даћу му најбрже атове из ергеле, само
да што брже до тамо стигне и још брже се врати.“ Просто је одјурио назад у
дворац, упркос болу у утрнулим ногама и задњици од непомичног седења.
После две недеље вратио
се царев човек из далеког северног краљевства. Био је код бабе, каже, затекао
је живу. Ватру је подложила, у бакрач воду усула и бакрач изнад ватре окачила. Кад
се у бакрачу вода угрејала, извадила је ужарено угљевље из ватре и у воду га
бацила. Гледала је како цврчи и јури по површини. Кад је престало да се дими, загледала се у облике у које се спојило,
па се придигла и царевом човеку рекла само две речи: „Нека иде!“
Царевића су обукли
у ново одело. Натукли су му капу проткану срмом. Између крагне и капе виделе су
му се само очи. Краљу је срце зебло. Ни капа ни висока крагна нису могли сакрити
велику главу. Обукли су се и краљ и краљица у свечане одоре. Данима су путовали
на југ док нису на сам дан принцезиног рођендана стигли.
Пало је вече. У
заказано време фанфаре су објавиле да „Бал сродних душа“ почиње. Врата балске
дворане су се отворила. Принчеви и принцезе из целог света су улазили. Ушла је
и Звездана. Препознали су је по витком стасу и плавој балској хаљини, али пре
свега по дугачком велу који јој је покривао лице и са главе се, преко рамена и
леђа, спуштао до земље. Није ни овога пута хтела да одустане од „звездане
прашине“, како је свој прозирни вео називала. Узалуд ју је царица мајка
преклињала: „Бар овога пута се не јогуни и у свој својој лепоти се пред
принчевима покажи, принцезе нек ти завиде.“ Узалуд ју је отац убеђивао да се макар
сад, на свој осамнаести рођендан, пред толиким принчевима отвори и пажњу им
заокупи, не би ли јој неко од њих пријатељ постао. Једино је стриц није
убеђивао. Нарав принцезину је знао боље од њених родитеља, препознавао је њен
страх да је не исмеју или штогод непромишљено учине па је принуде у одбрану
своју вилинску моћ да покрене.
Принчеви и
принцезе су се раздвојили и уз дубоки
наклон је пропустили до царске ложе. Бал је могао да почне. Принчеви су реверансом
молили принцезе за плес, оне им наклоном узвраћале. Парови су се вртели
двораном. Оркестар је из инструмената извлачио небеске ноте. Смех младости се
на сваком кораку чуо, некад својом гласношћу и музику надјачавао. Принцези,
наравно, нико није пришао нити је за плес замолио. Ипак је она кћи најмоћнијег
цара познатог света. Шта ако их одбије, шта ако им зној почне да се осећа.
Бојазан је одувек била јача од жеље.
Краљевић већ није
имао бојазни. Знао је, кад у салу за плес буде ушао, сви ће осетити да улази
неко ко није као они. Једино је бринуо шта ће са свим овим животињама које су
се око њега сакупиле? Могао им је издати наредбу да га не прате, али је
страховао да ће код врата дворане остати да га чекају, а да ће даљина бити
превелика да их зауздава неког да не уједу, повреде или огребу. Како је са
мајком и оцем крочио у царски двор, још док су их ка њиховим одајама водили,
сви љубимци које су краљеви, краљице, цареви, царице и припадници њихове свите
са собом повели – владари и њихови дворјани, познато је, не могу без љубимаца
ни у нужник ићи – отргли су се и право му у собу банули. Маце су му се мотале
око ногу, пси се чешали о чизме, хермелини и хрчци му се пењали уз одору. Око
главе су му лепетали ноћни лептири, зујале из сна пробуђене осе и понеки слепи
миш. Све те животиње су дотрчале, долетеле или догмизале чим су његово
присуство будне или у сну осетиле. Нашао се ту и један лав, један албино тигар,
гегала се патка, шиштао лабуд, чак је и једна подебела браон змија жуто ишарана,
без сумње љубимица неке краљице, догмизала и уз тело му се до врата успузала.
Од свих тих животиња једва је успео последњи поглед на себе у огледало да баци
и одећу поправи.
Ушао је у балску
дворану, праћен овом животињског свитом. Срмом му је била извезена одора, на
грудима су му блистали обешени о златне ланце краљевски медаљони са рубином,
тиркизом и смарагдом, а о боку му се у златним корицама сјајио мач, дршке
опточене драгуљима.
Први пар који их
је угледао, престао је да плеше, за њим и други, а онда и сви остали. Принцезе су
руком притиснуле уста да пригуше крик. Принчеви су се машили дршке мача спремни
да га извуку и бране своју изабраницу. Ужаснути пред овим страшним призором принцезе
и принчеви су се повлачили уназад. Између краљевића и принцезе се направио
пролаз.
Како га је
угледала, срце је Звездани залупало, али не од страха и не само њој. Залупало је
и срце краљевића. „Зар је он тај? Зар је она та?“, питала су се срца. Принцеза је
устала и коракнула према њему. Као да је хипнотисан, коракнуо је и он према њој.
Животиње су виделе
да се дешава нешто што не припада њиховом животињском свету. Зауставиле су се,
нису кренуле за њим. Придружили су им се хермелини и хрчци који су сишли са
краљевића. Одмотала се и змија са његовог врата. Једино су ноћни лептири и она
два-три слепа миша наставили да клепећу крилима и краљевићу облећу око главе.
Принцезине плаве
очи испод вела засјале су као најплавље звезде. Најближи парови њој, да нису
сву позорност своју усмерили у сподобу од краљевића и његову менажерију,
приметили би кроз вео њихов сјај. Није она видела ни његову бундевасту главу,
ни надуту одећу која није могла да сакрије црволике клобуке његовог тела и удова.
Видела је њега какав би био да није велики црв који хода. Видела је прелепог
младића, витког, плаве косе, зелених очију, достојанственог држања примереног
једном краљевићу.
Покренули су се
поново у истом тренутку. Пошли су једно другом у сусрет, достојанствено, као да
по поду клизе, као да их је исти учитељ ходу учио. На корак размака су се
зауставили. Престали су да дишу. Стајали су једно наспрам друго без покрета. Само
су се у очи гледали. Принцеза је подигла руке према њему. Зачаран њеним плавим погледом
подигао је и он своје према њој. Прсти су им се додирнули. Са Звездане је спао вео
и расуо се по поду. Открила су се њена прелепа рамена, засјао је витак врат.
Беласали су се нежнији од најнежније источне свиле, мекши од најмекшег шала
изатканог од танане длаке коза. Али то није било једино што се десило. Принцезе
и принчеви око њих су разрогачили очи. Одело краљевића је почело да сплашњава,
рукави и ногавице да се тање. Капа му је постала превелика и пала му је са
главе. Висока крагна му се повила и разоткрила лице. Лице му више није било
бундева, нити је око врата имао клобук. Пред принцезом је стајао прелепи
краљевић, управо онакав каквог га је својим вилинским очима кроз његово одело и
капу била угледала, зеленоок и дуге, плаве, таласасте косе која му је падала
преко рамена. Смешио јој се најлепшим осмехом каквим јој се ни њен вољени стриц
није осмехивао. Сродна душа је коначно нашла своју душу.
Већ сутрадан је отпочело
славље какво се не памти. Заруке су прослављане недељу дана, а идуће године свадба
целог месеца. Три света су била уједињена, свет људи, свет душа и свет природе.
Шумски бог је ликовао, најзад су људи са животињама и биљем у истом царству, најзад
могу да се поштују и споразумевају. У свету паралелном свету људи, душе су се
вртеле у коло, славиле су остварење свог наума да кроз превремено рођену
принцезу повежу на бољи начин свет људи и свет душа: више се суђаја људи неће
плашити, а суђаје ће знати њиховим посестринама у људима како је. Оно што
сродне душе споји и оно што сродне душе споје, никаква сила не раздвоји, нити
му икако наудити може.
КРАЈ
Copyright ©
2024 Бранимир Перић
Све слике овде приказане направио је аутор ове бајке користећи слике које је по његовој замисли креирала вештачка интелигенција DALL-E 3.
Текст у целини не може бити преузет и објављен без сагласности аутора. Може бити преузет и објављен у деловима и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на овај блог, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.
