Санке

(одломак из рукописа романа „Ернест, мој теча“)

 

Следеће, 1939. године, нона Марија је дошла код нас половином децембра. Та зима је била оштра. У јануару је нападало много снега, шездесет, можда и више сантиметара, што је за приморске крајеве реткост. Температура се спуштала испод минус десет степени Целзијуса. Саобраћај је био паралисан, школе нису радиле. Добро памтим како су у згради основне школе у нашем селу, у коју су тог лета били увели централно грејање, у току ноћи попуцали радијатори, а у радијаторима се због ниске температуре заледила вода. По лепом времену радници су одлазили на посао бициклама (моторизовани саобраћај је у то време био редак). Кад падне снег, могло се ићи само пешице. Људи из села су се скупљали већ око пола пет, петнаест до пет и заједно, у групи, ишли на посао да стигну до седам. Са посла су се враћали око пола осам, неки пут и касније.

Снег се задржао десетак дана. Дању је знао да се раскваси, али се ноћу поново смрзавао. Температуре су ноћу падала испод нуле.

Покрај куће у којој смо становали налазила се једна долина (тако смо звали вртаче, поникве). Долину је мајка узимала у најам и у њој садила кромпир и остало поврће. Долина је имала дугачке падине. Моји другови су низ њих утабали снег. Направили су неку врсту клизачке стазе. Док су неки имали куповне санке, неки прављене, код нас, у нашем дому, није се могла наћи ни најмања дашчица да и ја направим своје. Све што смо имали погорели смо грејући се. Срећом, кад имаш другове имаш и што немаш. Један од другова ми је дао вишак својих дашчица. Није ми било страно баратање алатом уз оца који је стално нешто мајсторисао. Са оно мало алатки које је имао, успео сам од дашчица да склопим нешто што је личило на санке.

Следећег јутра сам био спреман. Устао сам раније. Ујутру је клизалиште било смрзнуто, а већ око једанаест је постајало меко јер је преко дана температура расла изнад нуле. Нахранио сам козе, напунио све могуће посуде водом из цистерне, исцепао дрва – укратко, урадио сам све што и иначе радим сваког дана. Кад сам завршио, упитао сам нону (мајка је била некуд отишла) да ли могу на санкање. Пошто ми је рекла да могу, узео сам санке и упутио се до долине где су се моји другови и другарице од раног јутра увелико већ санкали.

Нисам превалио ни педесетак метара зачуо сам нонин глас. Звала је да се вратим, још нешто има да се урадим.

Да не бих носио санке назад, склонио сам их иза зида којим је било ограђено суседово имање.

Не сећам се више шта је то било што се још имало урадити, само се сећам да се требало пењати на таван.

Након пар минута пошто сам се попео горе, чуо сам како неко у дворишту лупа тамо где се налазио пањ за цепање дрва. Питао сам се ко би то могао бити. Нону сам искључио. Док је радила као праља убола је била средњи прст десне руке на парче даске. Прст јој је отада остао укочен, шаку није могла да савија. Није могла да извлачи воду из цистерне помоћу конопца на чекрк, нити да цепа дрва. Мора бити да је мајка, закључио сам, сигурно се у међувремену вратила.

Завршио сам посао и сишао са тавана. Упитао сам нону могу ли сад ићи. Климнула је главом. Отрчао сам до суседовог зида, а тамо – изненађење. Санке нестале! Неко се са мном шали. Нису другови. Ено их доле, заокупљени су санкањем, нисам им ни на крај памети. Осим мојих отисака, у снегу су се видели и трагови женских ципела и то ципела са „слоновском петом“. Нона Марија, нико други! Само она носи такве ципеле. Појурио сам назад до пања у нашем дворишту. Црна слутња се обистинила. На све стране око пања расуто је било иверје. Санке су тако ситно биле исцепкане да се од тих отпадака ни чачкалице за зубе не би могле направити.

Улетео сам у кућу.

Нона ме је спремно чекала.

– Cosa xe[1]? Шта је? – питала је злурадим, сладуњавим гласом.

– Striga!!! Вештице!!!

Чини ми се да сам тад испустио највећи урлик у свом животу.

Нона је на то, по свом старом обичају, одмах улетела у собицу и – клик, окрет кључа – закључала се. Тако је радила увек кад би се осетила повређеном.

Недуго потом вратила се мајка. Затекла ме је у предсобљу. Седео сам на поду са главом међу коленима. Плакао сам. У кујни су се играли Егле, Естер и Еди (Еди је имао четрнаест месеци). Мом брату и сестрама је уз пећ било топло.

Мајка ме је упитала зашто плачем. Све сам јој испричао. Уместо да ме утеши или бар нешто лепо каже, дограбила је са напе црвени врбов прут, који је за те сврхе горе стајао па, по свом обичају, мене по туру. Куд нона има свој обичај да се закључава, зашто не би имала и њена кћер да ме шиба врбовим прутом.

Нона је цео тај дан остала у собици. На мајчине позиве није одговарала.

Увече, око осам, с послао се вратио отац. Мајка му је испричала шта је било. Нема потребе да ти кажем како сам се тек од оца провео. Кад би ме отац или мајка тукли, само бих стиснуо зубе, не бих дао ни глас да изађе из мене. Овога пута ми је прекипело. Доста ми је било да добијам батине које ми смести нона и кад јесам и кад нисам крив. Излетео је из мене сав јед. Из петних жила сам се раздрао:

– No la pol tirar l’acqua de la cisterna, no la pol taiar i legni, pero la pol taiar la slita cusi fina che no se pol far gnanche forminanti de ela. Не може да извлачи воду из цистерне, не може да цепа дрва, али је могла да ми исцепа санке тако ситно да се ни чачкалице од иверки не могу направити!

Пошто мајка, кад је причала оцу, није споменула санке, већ само да сам нону назвао вештицом, тата је у чуду застао и упитао:

– Che slita? Какве санке?

Узео је батерију и отишао до пања.

Вратио се сав црвен у лицу од љутине. Упутио се право до нонине собице. Као прошле године кад се родио Еди, кад се отац такође наљутио а нона се била исто овако закључала, шутнуо је ногом у врата.

Овога пута одмах је отворила – предухитрила га је.

– Ciamime la carosa! Позови ми фијакер! – рекла је. Због снега таксији нису радили.

Сторија од прошле године се поновила: скидај са напе шољице, вади из њих ситниш, итд, итд...

Фијакер је стигао после десет увече и нона Марија је отпутовала свом брату у Горицу.

Сутрадан ми је Дино, један од мојих другова, позајмио санке. Биле су куповне и велике, толике да смо истовремено могли сести на њих и ја и мој брат и обе моје сестре. Кад имаш другове, имаш и што немаш. Дину хвала, нас четворо нисмо сишли са санки целог тог јутра. Насанкали смо се, чини ми се, за читав свој живот.

---

[1] Ово није италијански него бизијак (bisiàc, итал. bisiacco), дијалект венецијанског језика који се говори у Бизијакарији подручју осам општина око Монфалкона, а тиме и у Добердо дел Лаго, где се ово дешава.

© Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на страницу овог сајта одакле је преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

 Жељан сам да прочитам веселу песму на интернету. Све неке тугованке. Ово је реакција на једну такву песникињу и њену песме.

Може ли бити песника без туге

 

Препуне су мреже песника (углавном женских) који друго не знају него само тужне стихове да нижу. Толико је јада, пропуштених прилика, неостварености, остављености, бола, очајања и других облика раздирања душе у свакој од њихових песама да би небо, уме ли да чита, од силног чемера непрестано кишу лило и од саосећања са њима никад се не би разведрило и сунцу допустило да нас крави. Зар је могуће да само бол чини песника? Зар је могуће да само очај и туга бескрајна од нормалног човека песника направе? Зар су само песме намењене деци једине спашене од тог мрака? (Мада се деси да нека зацрњена душица нема меру па и међу дечје песме сузу пусти.) Зар је могуће да су само аутистични срећни? Заиста, пишу ли аутистични песме? Знате ли неког? Волео бих њихове стихове да видим. Са отварањем интернета отвориле су се и песничке двери: никад више оних који су песника у себи открили – а све им песме црне! Хајде што си ти црн песниче, али зашто ти је стало да и друге својим црнилом мастиљавиш? Зар мислиш да ће ти црнило бити мање црно ако њиме и друге шкропиш? Да су такви тугованци бар добри песници, да излив њихове жмрћкавости има песничке вредности па нека их, нек по нама без самилости црне пахуље веју. Руку на срце, деси се да се и међу тим црним душама појави неко (боље рећи нека) којој није место на друштвеним мрежама, него у књигама (да су им песме ведре могле би и у читанке). Покушавао сам неколико тих ретких, црних бисера да наведем, макар да једну песму напишу са сунцем, цветовима, гргољем потока, лептирима, птицама пој, молио их да у себи открију радост живота и својим песничким умећем, заиста умећем, јер га несумњиво имају, покажу бар себи да и такве песме умеју да хеклају. Авај, само сам трошио себе. Ето, на пример, ту скоро открих на мрежи једну песникињу са талентом, наравно изневерених нада, неузвраћене љубави, сви јој стихови кукање, јадиковке. Претражио сам интернет – већ је подоста година како своју тугу по мрежама расејава. У реду да то понекад чини, али она сваког дана, ама баш сваког дана за свих тих подоста година изручи бар једну своју песму очаја и разбаца је по интернету. Писао сам јој, изазивао је да покуша са нечим ведрим себе и нас да обрадује, макар да мало „светлости пусти у круг“. Узалуд. До јуче. Јуче је заиста покушала тако нешто да напише, али само покушала. Певајући о правдању и праштању грешака заљубљености свеједно је опет тужила. Нисам одолео, жива сам душа, имам и ја право да будем изазван. На ту њену песму, у коментар испод ње, отргле су ми се следеће версе (о мом таленту за песме не судите, ја сам само прозни писац). 

Заблуде су тешке да постоји свет без грешке.

Заблуде су тешке да се не воли без грешке.

Заблуде су тешке да се може без грешке.

Заблуде су тешке да смо рођени без грешке.

Заблуде су тешко да се кроз живот пробија ракетом а не пешке.

А највећа је грешка знај, да су рођена браћа дај и нај. 😅😢

Шта мислите, може ли се постати песник без туге у себи, без разочарења? Да ли је душа која крвари та која песника начини песником? Сатиричаре не наводите, јер и они су песници туге. Ни хумористичаре – они се хумором бране.

© 2025 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на страницу овог сајта одакле је преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

 

Мачји проблем

 

Ко је имао било какав контакт са нашим сељацима, а није међу њима дуже боравио, лако би се преварио и закључио да су сељаци, посебно овдашњи, бездушни. Али, да ли је тако, или је нешто друго у питању?

Узећу за пример случај око кога се, не само код нас, већ на светском нивоу, диже намерна халабука. Ради се о угрожавању права животиња на достојан живот. Највише је прашине везано за права паса и мачака, што је разумљиво, јер халабучу они из градова. Осим пацова, врабаца, голубова и чавки серачица, пси и мачке су, ако се не варам, и повељом Уједињених нација признати као сустановници градова, људима такорећи укућани. Од свих тих кућних, испред кућних и кровних љубимаца, „бездушност“ сељака најочигледније се испољава кад су питању мачке – лупају гуменим чекићима гринпис судије. Чим маче довољно порасте да му се погледом испод репа може поуздано утврдити пол, ако је мушко, сељак ће га задржати (треба неко амбаре од мишева, пухова и змија да брани), али ако је женско, судбина му се зна: у кутију па из кола нама се у Дрењак убаци. Тако одстрањена  будућа окотњача треба у ствари да им буде захвална. Док ми, негдашњи викендаши, нисмо овде подигли насеље, кутију су са женским мачетом (некад и мушким – ако их се окоти више) бацали у поток. Кад се данце кутије раскваси (таман негде код следећег села), маче (ако има среће да се пре тога не удави) заплива према обали и закмечи пред вратима неке сеоске домаћице слаба срца, под условом да пре тога не омасти брк неки пас или лисица (мачетом, не госпођом – са госпођама се наслађују курјаци, тако бар пише у бајкама).

И хајд сад, кажи да сељаци нису милостиви! Зар мачићима таквим поступањем не дају шансу да преживе? Њихови стари су, за разлику од њих, тај длакави проблем другачије решавали. Како које маче из мајке изађе, заврну му шију, или их бабе сачекују и одмах ту, крај мачке, у кофу са водом удаве. Ствар је у преживљавању, које је друго име за прагматичност. Врста је то природне селекције.

Замисли шта би било да се не отарасе те „женскадије“! За коју годину, ма какви за коју, већ за годину дана, не би имао где да згазиш. Маце знају и четири пута годишње да се маце (први пут кад имају само неколико месеци – још док мајку сисају!). Како једна мачка у просеку окоти четири мачета, након годину дана ето сељацима деведесет четири нова мачета! Како онда да не буду прагматични!

Него, ово ме подстакну на једно друго размишљање. Зашто нам замреше села? Овде девојку не можеш да нађеш ни дукатима да звецкаш. „А с ким па да се женим, са овцом, кравом, крмачом?“, јадају се престарели сеоски момци (већина је претерала четрдесету). „Са школовања се из града ниједна не враћа. Неће да буду сељанке.“ А да се оне не уплашише својих баба?! Шта ако и њих неко убаци у кутију па низ поток? Јесте да се овдашњи живаљ храни здравом храном, али се уврнутост храни нечим другим. Ако је уопште има, граница између (не)милосрдности и практичности ти је, брајко мој, танка, баш танка. Немој само да ме питаш како ту ствар ми у Дрењаку решавамо.

 

КРАЈ 

© 2025 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на страницу овог сајта одакле је преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

 

Плава суза

 

Годинама нисам  у подрум
орману старом у походе ишао
ни у беж фијоку
у пределу груди
ону леву с кључем
да се сетим гвирнуо.
Зашто па да гледам
кад знам шта ћу наћи:
инсектаријум прободених буба
херметички затворен
да их друге бубе не поједу;
чешљиће
из расплелих коса испале
девојака које љубих
на отоману у углу;
гумице, шнале
намерно остављене
да сећају
и боле;
разне висуљке, звончиће,
са вашара плишано срце,
издељано слово од плуте,
минђуша једна чак.
 
Свеједно сиђох
вукло ме нешто.
 
Из фијоке повадих све редом:
шналице, ђинђуве,
плишано срце,
бомбону у „злату“
што на јелку се качи,
нанизане спајалице,
инсектаријум.
 
Испод свега, гле, закопан споменар,
писан оно онда кад смо се растајали
да се више никад не састанемо.
 
Дрхтим и листам:
другови га шалама китили.
Листам и дрхтим:
другарице сладуњаве низале риме.
Листам, прсти ми се грче:
стихови једни од других
из туђих споменара преписивали.
Листам, да ли даље да листам?
 
У средини:
две странице празне,
скоро празне;
на левој ништа,
у сред десне плава суза
накренута
као да сузу сама пушта.
Испод сузе
где би њене сузе пале
велико слово.
Иза слова тачка
једна једина.
Где су још две тачке?
Нисам знао да и тачке којих нема
испод ребара боду?
Баш боли.
 
Навреше сећања
Бол се пење до груди,
Пробада.
Зар и после толико година?
 
Начисто са њом никад био нисам,
да ли је озбиљна ил' се са мном спрда.
Ни сада одгонетке нема.
Плавом сузом шта је хтела рећи
да је питам нисам стигô
нити прилику добих више:
после матуре се срели нисмо
погубисмо се ко ветром разнето лишће
с јесени на све стране.
 
Лупао сам главу:
Шта је хтела сузом,
а шта тачком само једном?
Жао јој је било што се растајемо,
слутила је: заувек,
или што се међу нама није збило?
 
Године су пролетеле
брже него ветар кроз гране без лишћа.
 
Зашто ме још пеку суза њена
и тачка сама?
Можда бих је могао наћи?
Можда сам је могао наћи?
Баш сам луд:
сигурно је већ бака
и није сама;
ко зна у ком је граду,
ко зна у којој земљи;
ко зна да ли је жива.
 
А и да је нађем,
шта јој рећи,
са чим се суочити
у њој
у себи?
 
Црв се не да
копка.
Једно је питање довољно само, вели.
Кад је нађеш,
учи ме црв,
скупи храброст.
Гледај је у очи,
не обарај главу.
Питај просто:
Да ли имаш суза?
Ако их имаш
да ли ће ти и сада
када на папир кане
суза бити плава?
По одговору знаћеш.
 

© 2024 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка на страницу овог сајта са које је текст преузет, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

 

Моје књиге

Како књиге наручити: 

1. Слањем мејла издавачу Suza Dream на имејл suza.dream@outlook.com
2. Попуњавањем наруџбенице на почетку овог сајта
3. Поруком издавачу или аутору у инбокс на Фејсбук, Линктин, Инстаграму, Јутјубу, ТикТоку