Порука

Има једно дете усамљено

тугу плете остављено

у плахте се невидљиве скрило

вапи друга а друга се клони

моли бога погачу не ломи

све би дало да га туга прође

све би дало за ђурђево цвеће

али плахта густа

душу дави стеже

плахта тешка

груди луде ваздух жуде

по сувоме рибе побацане

поглед из ње још му иде

ка унутра само тама стиже

дај тргни се дете мало

подетињи

један потез руке само од светла те дели

до звезде се сјајне у очима сузе

уместо туге бескрајне

тек кад збациш плахту стиже

© Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Песма је објављена у књизи "Сремскокарловачки песнички бродови 10", СКарт, Сремски Карловци, јули 2024. Песме за књигу су одабирали: Љубивоје Ршумовић, Весна Фекете и Бобан Џевердановић.

Илустровано уз помоћ DALL E 3

Кратка прича о срећи

 

Од пријатељице из Смедеревске Паланке, Љиљане Милосављевић, добих јуче електронску верзију књиге „Изворник 14“, припремљену за штампу.

„Ето, среће,“ рећи ће неко, „у књизи је и твоја песма!“

„Да, јесте срећа, али промоција књиге је заказана за 14. септембар, а то већ није срећа.“

„Како није срећа кад ћеш је на промоцији читати? Где ће песнику веће радости него кад му се пружи прилика да мучи друге својим рецитовањем?“

„Несрећа је,“ закуках, „што тамо нећу бити тога дана! Узалуд ми се песма зове „Срећа“, јер срећа је све друго само не срећа кад је немаш с киме делити?

Онај љубопитљиви се чешка по глави – ништа му није јасно. Нема ми друге, морам да му образложим.

„Моја госпа и ја смо се управо вратили са десетодневне адреналинске туре, боље рећи смеше авантуре и хедонизма, јер авантура је за авантуристе врхунац хедонизма. Пењали смо се на Високе Татре, пловили татранским језерима, верали се уз кањон реке Суха Бела, потом у логору Аушвиц-Бикернау туговали за онима којих више нема, спуштали се до трећег од девет нивоа јаме рудника соли Вијелицка, на крају смо све то залили опуштеним уживањем у Кракову.“

„Па? Дошао си, значи стићи ћеш на отварање? У чему је штос?“

„Штос је у томе, досадни, што осим вреће утисака, нас двоје са пута донесосмо и вирус короне! Како уђосмо у кућу, Ковид-19 нас за кревет прикова!“

„Па шта? Неколико дана па ће вам температура проћи. До промоције четрнаестог ћеш се сасвим опоравити.“

Досадни очигледно не разуме.

„Да, тупави, али за ову мутацију короне тек се после две недеље постаје негативан – ништа ти то не говори?! Ни бабе врачаре не знају колико је после оздрављења реконвалесцент још заразан, а камо ли они који корону проучавају! Зар да своју пријатељицу и остале који ће јој доћи изложим ризику па после да немам сна? Зато, драги мој, жељу за сусрет са Љиљаном одлажем за другу прилику. Моја госпа ме и тако не би пустила да идем. Знаш је каква је. И без тога ће пући од срџбе што се разболесмо. Зар је не чујеш како богоради?“

„Толико посла нас је чекало по повратку! Кад сад све то да стигнемо? Дрва треба да се истружу, исеку и посложе, чункови очисте. Башту мора неко да залива – изгореће на овој јари. Парадајз, тиквице, паприке треба да се беру – иструлеће. Крушке нам већ опадају – поједоше их осе и мрави. Треба и парадајз да кувам, флаше и тегле да стерилишем, паприке да печем… кад ћу све то?!“

Није теби ништа, мислим се у себи.

„Што си тако црна?“ кажем гласно. „Гледај то са ведрије стране. Срећа је што смо се разболели код куће, замисли да се то десило на путовању! Срећа је и што смо после две године поново добили Ковид-19. То ти је као бустер вакцина – стичемо додатни имунитет! Коначно, срећа је и што је моја песма „Срећа“ управо сад објављена да ми олакша боловање.“

На ово моју госпу, изби додатна ватра.

„А да ти не припадне мука од толиких срећа!“

  

КРАЈ

П.С. Ко жели да чита „Срећу“, а и остало што сам објављивао на свом блогу, нека кликне на путоказ: https://branimirperic.blogspot.com/2024/09/blog-post.html 

© 2024 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

 

Срећа

 
Ко бродић из буре кад стигне до луке
Срећа оном дође ко срећу не јури
Па и момак бајан још бајнијој цури
Око струка сасвим обмотао руке
 
Више нема вала ни пучине црне
На обали цвеће и мириси смерни
Заклињу се свецем да ће бити верни
Од грмена мацан и срдашце срне
 
Дете наше плаво опстало је жена
Прсе јој се стрине и шмрцају тетке
У звезде је кују док убиру цветке
Да их момак сплете око врата њена
 
И већ виде оне, чаробнице старе
Чедо ће још плавље угледати дана
Луткица ко вила и лутак без мана
Трбушчић се пупи, окице се жаре
 
Срећа оном дође ко срећу не јури
Од вајкада било, а вала и биће
Ко другога љуби, том једино свиће
Брод сам укотвио, измакао бури

© Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Песма је објављена у књизи "Изворник 14", издаавач: "Књижевног клуба 21", Смедеревска паланка. Уредник књиге: Љиљана Милосављевић. Септембар 2024., стр. 25.

са

Гутљај у празно 

 

Заболело га је сазнање да је тек данас схватио да у ствари жали што је икад до његовог села стигла цивилизација, осветљење, асфалтирани друмови, телевизија, што је икад сишао у градове, протрчао кроз школске клупе, факултет, прошао уздуж и попреко светом, уздизао се и падао, ронио и скакао, да би на крају постао оно што је сад, за људе све, за себе нико. Што више знаш, то више патиш. Човека највише раздире његова унутрашња, тиха патња. Био би срећан да је остао горе, да је продужио дедин занат. Млео би жито, обрађивао њиву. Саградио би нову кућу, оженио се девојком из села. Добио би већ и унучиће. Да је остао. Наука, наука. Сишao је због ње. А сада? Што више знам то више не знам. Куда сада сићи? Бистрећи свест, замутио је душу.

Неодољивост жеље да буде сам, гоњена болом, одвлачила га је од центра града. Пролазника је било све мање, пустош се повећавала. После ко зна колико година, опет лута улицама. Самоћа му је увек исто чинила: подајући се пустоши, мање се осећала пустош у себи. Себи је изгледао пун, а патње и мóре постајале као да то више нису. Сва осећања ишчиле. Или постане толико празан да и оно мало што је он сам, избледи у празно околине? Мислећи на празно, не мисли се ни на шта. Могло је онда кад је био студент, могао се самоћом спасти од свега. Али сада, сада?! Више није млад, по томе то зна. Никад пре није осећао нелагодност због самоће. Што је бистрија свест, већи талог пада по души. Страх га је у ствари да вакуум празнине не усиса и талог, а да душе испод заправо не буде.

⁕⁕⁕

Кафана. Прену га жагор и помешан мирис устајалог лука, ракије и мокрих крпа од брисања чаша. Дуван није осећао: вероватно га је било толико да је брзо заситио чула. Застао је пред улазом. Кроз полуодшкринута врата бљескали су флипери праћени шиштавим смехом играча. Лицем му прелете једва приметан дрхтај. Ни сам не знајући зашто, реши се и уђе. Не вадећи руке из џепова, прошао је између шанка и столова и завукао се у најмрачинији угао. Водило га је нешто у њему што га је истовремено и плашило и умиривало, али му мисли тиме нису биле ништа мање усковитлане. Ослоњен лактовима о сто, прекрио је рукама лице и притиснуо очне јабучице. Мислио је и даље. Кад би му бар срце стало!

Увек се поносио снагом која је од њега створила „оног коме се диве“. Од ничега створити нешто. Много је већа снага потребна да се прекине то да буде, снага коју он очигледно више нема, јер снага спава у души, а душу је прекрио талог...

⁕⁕⁕

– Господин жели?...

– Молим? – тргао се.

– Шта жели господин?

Кад се пробуди из најтврђег сна, у првом тренутку никад није знао где се налази, да ли је још увек у сну, или у неком другом сну. Над њим се укочило полунагнуто тело и на савијеној руци у лакту, услужно клатило некада белу крпу за пребрисавање столова.

– Можда желите нешто да попијете? – келнер у недоумици жмирну мишјим очима.

– Па... рецимо... коњак – једва превали преко усана. – Дупли коњак, молим – рекао је, мада не пије коњак. Морао је нешто да каже.

– Да, господине – мишје очи жмирнуше с бљеском.

Келнер се окрете на пети и клизну према шанку.

⁕⁕⁕

„Не верујем у Бога, али бих изнад свега волео да га има.“

„Зашто?“ питале су мајчине очи.

„Бар би онда било наде за мене. Разумеш, мама? Слава, овације, нечије пуне груди, уста пуна мене – шта имам од тога кад ме више не буде?!“

„Остају твоја дела. Велики човек живи и после своје смрти!“

„Баш ме брига за после кад престанем да га осећам...“

⁕⁕⁕

– Изволите, господине – келнер му спусти чашу поред лакта.

⁕⁕⁕

Кад не би мислио! Бар на тренутак. Човек је најглупља машина. Не свиђа ти се да гледаш ТВ? Просто притиснеш дугме и готово. Телевизор угашен, нем, тишина. А човек? Покушај њега да искључиш! Не може. Само зврји без престанка. Роје се мисли, тек да се роје... Зашто човек нема дугме? Досади ти неко, досадиш самом себи, притиснеш дугме и миран си. Умукнеш као телевизор...

Глупа људска машина!

⁕⁕⁕

Да није жмурио, приметио би како се нека сенка привукла његовом столу. Без питања је извукла столицу и нечујно села. Подупрла је рукама браду и запиљила му се у лице.

⁕⁕⁕

Али, не морају мисли сасвим да се угасе. Мало макар да су тише. Нек се роје оне. Важно да не сметају. Да их није свестан.

Идиотлук: смрт је једини пут у немисао. Једино не мислиш кад си мртав. А и онда, ко зна? Ко зна да ли се и онда не мотају мисли? Ни мртвом ти не дају мира. Можда баш и тад?

⁕⁕⁕

– Па, добро, лепотане, докле да изигравам Милоску Венеру? – љутну се подупрта брада с наспрамне стране стола.

Није се тргао. Као да га неко дозива из ко зна ког сна.

– Еј, чујеш ли ти мене? – Милоској је Венери изгледа досадило више да буде милоска.
Морао је нешто да учини да се не би сасвим разбудио. Кроз раширене прсте погледа у правцу долазећег гласа. До носа му истовремено допре јаки мирис јефтиног женског парфема. Парфем и подупрта брада стопише се у крупне, накарминисане усне. Баш је волео накарминисане жене. Није знао зашто, знао је само да их воли. Као некакав блесави зов детињства кад је први пут прошао поред биоскопа. Холивуд, Холивуд! Још и сад види ту слику. Реклама на билетарници. Све лепотица до лепотице, све са црвенилом на уснама: избачена предња нога, рука на боку. А у његовим грудима игра, добује, кида дах. Добра стара времена! Штета што се више такви филмови не снимају. Кармин, онај тамни, најтамнији. Кармин и жене, једино паметно што мода са собом доноси.

– Па, лепотане, докле да чекам?

Спустио је руке. Сан се изменио. Околина се претворила у журнал, а девојка испред њега у слику из журнала на коју му се поглед зауставио. Усне су јој биле напућене. Очи намазане тамном сенком су се смешиле. Чудно како се жене њеног кова одмах препознају. Курве. Живот мора да је неком грешком мушког рода. Курве и живот. Обоје курве. Иста их курвинска црта одаје. Довољно је само једном да их осмотриш и са сигурношћу можеш да тврдиш: да, у праву сам. Само један поглед! Други је већ сувишан.

Слика из журнала се и даље укочено смешила намазаним очима.

– Шта пијеш? – упитао је промуклим гласом и накашљао се.

– Вотку – бљесну слика из журнала.

Потражио је погледом келнера. Махнуо му је као да хвата зунзару у лету. – Донесите вотку за даму – рекао је кад овај стиже.

Вратио је поглед на журнал у намери да слику боље осмотри. Тешко му је ишло. Умртвљене мисли слабо су примале надражаје споља.

Још увек је ћутао кад је зунзара мишјих очију зазујала спуштајући пиће.

– Мадам – наклонио се келнер. Извео је своју обожавану пируету и одзујао међу столове.

Није скидао очи са ње, али је то било исто као да је није гледао: журнал је упорно показивао само то лице, без обећања да ће показати ишта друго.

– Па, лепотане? – затрептала је слика као да јој је зунзара, одлазећи, дунула трун у око.

– Па? – поновио је махинално.

– Хоћемо ли?

Слегнуо је раменима.

– Имаш ли лове?

Лице му се трзнуло. Имам ли лове? Тја.

– А стан? – накарминисане усне сркнуше вотку.

Ћутао је. Да, имао је стан, али...

– Није важно. Идемо код мене – усне отпише још један гутљај.

Поново је слегнуо раменима.

– Станујем иза ћошка. – Уз лице на слици се појавио и палац који показује назад, преко рамена Милоске Венере.

Ћутао је. Зурио је у њу неодређеног погледа.

– Шта чекамо? – узврпољила се. Чаша у руци била јој је празна.

Устао је. Извадио је згужвану новчаницу и спустио је крај недирнутог коњака. Накaрминисане усне су се напућиле титрајући задовољним смешком.

Изашла је прва. Ошинула их је свежина вечери.

– Довиђења, господине – до самих врата их је испратило жмиркање мишјих очију и обавезна зунзарина пируета на завршетку.

Ништа од тога није регистровао. Још кад је спустио новчаницу на сто побегао је назад у сан. Тако се најлакше спашавао кошмара и глупих ситуација. Или је бар покушавао.

Улица је била пуста, oкупана недавном кишом. Застао је за тренутак и погледао за њом. Личило је то помало на оклевање. Да ли је оклевао? Кренуо је завлачећи руке дубоко у џепове. На крају крајева, сан је варка, а бекство једина стварност. Као да још није рашчистио са собом, као да се љути на тог себе а не може да му не прашта, шутнуо је згужвану кутију цигарета са тротоара коју је тамо неко бацио. Убрзао је корак. Кад ју је сустигао, слика из журнала је оживела и приљубила се уз њега, обмотала му се око руке и присно му наслонила главу на раме. Пустио је да га води.

KRAJ

© 2024 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Прича "Гутљај у празно" објављена је јула 2024 на порталу КраткеПриче (Бранимир Перић: Гутљај у празно | KratkePrice.net) на коме се може читати у ћириличној и латиничној верзији. Прича је објављена као драмска прича у поджанру психолошки реализам.

Прича "Гутљај у празно" првобитно је била објављена 1980. године у књизи "Млађи писци братских градова" у издању "Књижевне омладине из Крушевца". У њој су представљена дела млађих писаца из братских градова (Вараждин, Жалец, Крушевац, Травник, Трогир). Рецензент књиге је био Тоде Чолак.

На порталу КраткеПриче налази се "Гутљај у празно" из претходног "глачања", а у књизи "Млађи писци братских градова", прича је са првобитним "гланцом".

Пензионерска корачница

Пенз'онер сам тим се дичим
То не може бити свак'
Доживети пензијицу
Може само див јунак
 
Нека знаде душман клети
Да ће од нас сломит' врат
Прије ћемо умријети
Него њему дупе дат'
 
Проклећемо дрпаторе
Ослободит' народ свој
Показати лоповима
Да смо пензос нови сој
 
Нека чује душман клети
Сваком дође шаха мат
Прије ћемо умријети
Нег' му опет дупе дат
 
 
© 2019 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

"Пензионерска корачница" је објављена под називом "Пензионерска" у књизи "Зборник хумора и сатире", Креативна радионица Балкан, 2024. стр. 219 

Неверник и бадњак 

По највећој вејавици и снегу дубоком местимично и до пола бутине, пробијао сам се јутрос и рвао са планином не бих ли насекао бадњак. Ја неверник и бадњак! И то бадњак за две куће под истим кровом, моју и братовљеву. Мали, тек рођени Лука, коме још ни три месеца нема, сутра треба да ми буде положајник – ако се први пробуди. Ако се не пробуди, биће његова мама. Његова мама у сваком случају.

Било је застрашујуће, на граници панике од саме помисли да се могу по оним брдима омакнути низ неку стрмину и смрзнутог нико да ме не нађе док се с пролећа снег не отопи. Истовремено је било и узбуђујуће изазовно пркосити самом себи и времену.

На небу се изнад водила очајна борба. С једне стране, час истањени, час натмурени облаци у бришућем лету, нештедимице су просипали белило по свему живом и неживом. С друге стране, сунце је покушавало да се пробије кроз облаке и сенкама обоји моје трагове, бар повратак да ми улепша.

Немам сламу, мислио сам, а ни доле у селу је нема. Овде ретко ко од сељака сеје жито. Више сеју кромпир. Село се стисло између стрмих падина: нема у тој рупи довољно ни светла ни топлине. Жито сеју они којима су куће више у брдима. Видео сам летос кад сам се шетао: на једној се њиховој њиви златио јечам. Превише би било по овом кијамету да заредим од домаћина до домаћина и молим за сламу. Уместо сламе прострећу сено – сврха је иста. Ваљда ми неће бити проблем испод снежног покривача да наберем сасушене траве.

Разгртао сам снег рукама и чупао најдуже суве влати. Трава је својом бојом и стабљикама подсећала на сламу.

Одхукнуо сам задовољно. Са бадњаком у једној руци и сламом у другој, запутио сам се кући. Биће то ипак Бадње вече као у старим причама.

Штета што је Лука сувише мали да би се моје жртве сећао кад порасте.

 

КРАЈ

© 2015, 2024 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Прича "Неверник и бадњак" објављена је у књизи "Најкраће приче 2023", Библиотека "Савремена књижевност", књига 491, Алма, Београд, 2024, стр. 62-63

Сајам 

 

Зира из филма „Планета мајмуна“. Висока, сува као топола после громова, упалих очију и дубоког црнила около. Чинила је и радила све што и други у купеу, са циљем баш као и други: да се покаже, да се истакне, да у њиховим очима више значи.

Нови Сад је био на видику. Прешли смо били Дунав.

Сукња је носила до колена да би задовољила тату, није се цртала да би задовољила тату, није чупала обрве да би задовољила тату, све за тату и због тате. Тата јој није правио сцене што га не слуша кад је зове да оде из „туђег купеа“, јер „треба ускоро сићи“, али је зато сваких двадесетак минута отварао врата и понављао позив. Узалуд, тата!

Пушила је само кад се „огребе“, и то искључиво „кент“. Коса јој је била средње дуга, умашћена, фарбана црвеном нијансом. Сваки покрет јој је био испуњен извештаченим афектацијама. Дубоко је била убеђена да баш њима скреће пажњу на себе. Клатила се на звуке музике као орангутан.

Лице јој је било шпицасто. Имала је танке усне – као да јој је кожа навучена на краставац, па на месту уста затегнута пукла. Ишла је у седму београдску, четврти разред. Путовала је са оцем код деде.

Нови Сад.

Зира се и даље церекала на сваки гег и сваку глупост петорице успаљених петлића.

Нови Сад очигледно није станица на коју је требало она и њен тата „ускоро“ да сиђу.

Псета не разликују кучке. Кучка је кучка, била она са педигреом, или она са стратишта –  главно да је кучка. Хтео сам да је питам зашто упорно хоће то да буде кад је својом глупошћу и наивношћу предодређена сасвим за друго. А и једног од петлића сам хтео да питам уме ли да пева. Онако прћаст и зализан подсећао ме је на Арсена. Црна коса му је била у луку залепљена преко чела. Очекивао сам сваког тренутка да ће устати, разапети жицу изнад наших глава и започети да хода по њој, баш као и Арсен у једном од својих већ заборављених ТВ шоуа, пуном сличних опсенарских трикова, новогодишњих ваљда. Само, превише ми је изгледао неспретан и крхак за то. А и фалио му је Арсенов фрак, цилиндар и монденски штап.

Пушио је. Туђи „кент“ и своју „мораву“. Кад је палио упаљачем, чинио је као да дели карте, енергично. Једино што то није радио по бонтону: „дами“ је палио претпоследњој (у картању нема каваљерства). Последњем се задимила цигарета дебелог милиционера.

Јасно ми је било зашто има толико деликвената у нашој земљи. Ово је изгледа био милиционер само пред претпостављенима. На свом радном месту, у возу од Београда до Новог Сада (станује у Новом Саду), није био ништа друго него део исте ове гомиле несвести и кочоперне тежње за истицањем: као и остали препун тупаве глупости.

Легитимисао нас је по пропису, мислим што се тиче узимања личне карте, гледања у црвену књигу сумњивог садржаја и тражења мог и Аџиног имена у њој. Имена осталом друштву из купеа није тражио у књизи, мада је и њима, реда ради, погледао личне карте. После легитимисања, уместо да је продужио ка следећем купеу, остао је код нас, очигледно привучен, као и присутне ламбе, мирисом женке. Представу са књигом највероватније је и извео да би се пред њом показао. Млад је био и зелен као грана, а препун важности и надутости као угојени врабац са „Зелене пијаце“. Остало у његовом понашању било је све друго само не достојанство и одстојање службеног лица. Све у свему јадан. Срећом, сишао је у Новом Саду. Пушио је и он „кент“ (наравно, не свој) и са момцима је јео поморанџе (наравно, не своје). Хвалисао се познавањем рок и поп састава, аутомобила, фармерица и својих комшиница које су куповале куће продајући шверцовану робу. Распитивао се за бувљу пијацу у Суботици и сазнао да је најбоље ићи тамо у петак. Смејао се и измотавао као да није униформисано лице, а кад смо га Аџа и ја упитали шта је у црвеној књизи, нагло се уозбиљио и строгим гласом нам одбрусио: „То је моја ствар!“

Врбас.

Мршавац поред мене ме је подсећао на брата планинарке из Крушевца, Бишке, са елементима очне физиономије Мићић Анђелке са којом сам се забављао на првој години факултета. Импулсиван тип тек изниклих брка. Држао је „транџу“ у крилима и сврдлао нам уши рок мелодијама. Присутни су падали у транс: цимали су главу и клатили тела. Бирао је само станице „на којима нема Лепаве и сличних њој“ („цајке“ су младима тек касније убризгане). Главни даса за Београђанку. Пред њим се најчешће кревељила.

Сличан је био и онај момак до њега. Типично градско дерле млађег узраста, самоувереног изгледа и наступа. Намерно се трудио да изгледа што уображеније. Свеједно је био довољно глуп да му на Калемегдану, мангупи, старим триком са шибицама, узму десет хиљада, а и довољно наиван да друштву у купеу то повери. Али, кучка је кучка, понекад упали и кад се хвалишеш својом глупошћу.

Личио ми је на мог комшију Ћурета, само што је Ћуре био татина маза, а овај је очигледно био мамина. Осим тога, Ћуре није могао ни пет минута да издржи озбиљно са неким да разговара, а овај је „озбиљно“ гађао флашама кроз прозор светла у ноћи (док ме је „Арсен“ криомице осматрао и ишчекивао моје реаговање). А и Ћуре је једном толико био ганут лепотом девојке која је ушла у аутобус и села до њега, да само што није заплакао, а овај није ни примећивао да „Зира“ није девојка, а још мање да је лепа.

Ми у њиховом добу, чини ми се, нисмо били баш такви. Омладина се мења, макар генерације временски делило само пет-шест година као што је Аџу и мене делило од њих. Рецимо да је то нормално.

„Арсена“ сам питао зна ли да пева, али је он „само путовао са овим гилиптерима“ и био други разред гимназије, а и брата је имао у армији који је тамо машинбравар. Штета, могао је бар нечим да нас забави.

Остали из друштва нису били од неког значаја да се сликар пером њима позабави: били су обични дечаци који ће, надао сам се, једног дана одрасти.

Сајам аутомобила у Београду са кога се ово друштво враћало, морао је изгледа да падне баш кад Аџа и ја путујемо код њега у Суботицу.

КРАЈ

© 2024 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Прича "Сајам" је објављена у књизи "Гори лила уочи Илина 2024" (Културно просветно друштво "Васо Пелагић", Пелагићево, 2024, стр, 117-120). Књига је промовисана 20. јула 2024. годинена  на XVIII међународном књижевном сабору "Гори лила уочи Илина" у Пелагићеву.