Освета

Причам ово у грчу. Ноћне мȍре ми угрожавају здравље. Неиспаван сам. Исти сан ме прогања већ ко зна колико ноћи заредом. Тачније: претходни сан се наставља новим. Сањам их као да гледам серијал филмова које сам скинуо са интернета. Једино што се овај серијал не завршава. Глумци су различити, позорница је различита, али је радња иста, само се прилагођено новој позорници прича. У једном од сна сам видео и своју улицу. Толико је деловало реалистично да сам устао и онако у пиџами, провирио кроз прозор да проверим не дешава ли се стварно. Страх се дубоко увукао у мене. Хтео сам о томе да оставим запис али ме рука није слушала, толико се тресла да је исписивала жврљотине. Ништа није боље било ни са куцањем. Притискао сам по неколико слова одједном. По екрану су ми искакале речи без смисла. Са причањем у микрофон, већ некако иде, иако ми се грло стегло. Ономе ко ме буде слушао, овако промуклог гласа деловаћу као деда који увече, кад нестане струја, прича унуцима приче страве и ужаса да их забави. Или ће помислити да сам попио превише па булазним. Како год било, ово морам да истерам из себе, у противном ћу полудети. Схватите моју причу као упозорење. Мада, бојим се да је касно. Осећам, овога часа, негде у близини, моје сновиђење већ почиње да се остварује.

⁎⁎⁎

Ретко дрвеће на падини брда шумело је тихо и бацало дугу сенку на бујну зелену траву која је одисала мирисом јутра. Трава је просто мамила да се легне и ваља по њој. Недалеко одатле, шћућуриле су се беле куће, негдашње викендице, сада сама периферија четвртмилионског града.

Сваког дана шетао се ту један постарији човек удишући дубоко свежину ветра који је миловао побрђа. Пењао се са друге стране брда. Помаљала му се најпре глава, рамена, па остали део тела. Његове помало косе очи увек су доброћудно жмиркале, опијајући се кроз наочаре лепотом околине. Једна рука му је обавезно почивала на леђима, а другом је, изгледа несвесно, непрестано гладио истурену браду.

У прво време становници кућа нису обраћали пажњу на њега. Становници кућа нису ни на кога обраћали пажњу посебно. За њих су сви ти шетачи били само чудаци који би се изненадно појавили бежећи из загушљивог града, привучени лепотом побрђа, а онда, растерани псима, одлазили да се у страху од паса више у тај део периферије не врате.

Људи уживају да гледају мучење других људи од памтивека, почев од гладијаторских борби, сурових ратова, до данашњих дана. У сваком од нас шкргуће клица садизма. Кад се двоје туку, има ли тога коме није заиграло у грудима од узбуђења и није пришао, макар крајичком ока да ужива у призору који се пред њим одиграва? Наравно да нема, као што нема ни оног ко би скочио да завађене раздвоји. Чак и да се нађе, учинио би то само да и сам удели коју ћушку.

Из истог разлога, људи са периферије никада нису ништа учинили како би спречили псе да наваљују на шетаче. Напротив, чим би зачули лавеж, остављали би своје послове и чичкали се по натрулим оградама. Гледали су бесомучни бег жртава, њихова лица развучена страхом, слушали вриске што би свачије срце дирнули само не њихово. Неки од њих су свом љубимцу плаћали и посебне тренинге не би ли били још крволочнији.

Није се требало бојати да ће брдо постати озлоглашено и да ће нестати жртава. Чудака који беже из града увек има и увек ће их бити. Како другачије звати те шетаче ако не чудацима? Ето, на пример овај. Не би га ни запамтили да није упоран: сваког дана долази. Знало се, чим изгреје сунце, ето га. Пење се уз брдо, оно исто низ које после бежи са псима за петама, исцепан, изуједан. Већ идуће недеље, опет је ту, залечених рана, ведар, у новом оделу, као да му се претходног пута ништа ружно није десило. Пси су га јурили далеко иза брда, дуго се чуо њихов лавеж, али се он није чуо.

⁎⁎⁎

Али, шта се то збива сад?! Зар су се узалуд сакупили?! Појавио се, требало је већ смех да почне, аплауз, гладијаторска борба, спектакл! Лавеж је увек најављивао добар почетак, као некад „Аве, Цезаре!“ Заиста, шта се збива?! Пси су залајали као што треба, полетели су на странца – и то као што треба, а онда, ето, као што не треба, стали су као укопани. Више ни гласа нису пустили. Подигнуте њушке пиљили су у њега и дахтали исплаженог језика.

Чудак је као и обично држао једну руку на леђима, а другом гладио браду. Његове помало косе очи доброћудно су жмиркале посматрајући кроз наочаре до малопре разбеснеле звери. Трајало је то неколико тренутака, док се није, гладећи и даље браду, окренуо и наставио шетњу по брду. Међутим, није кренуо сам. Десило се нешто што нико ни у најлуђем сну није могао да замисли. Пси су се поређали у колону и један иза другог пошли за њим. Притом су махали реповима.

Становници кућа су остали без гласа. Нису могли да верују рођеним очима. „Рекс! Гаро! Тигре!“ повикали су за псима. Узалуд. Пси су настављали у колони за човеком, неми и глуви на дозивања својих господара. Репови им нису престајали са махањем.

⁎⁎⁎

Аветињске колона је направила два круга по брду, вратила се и ушла у двориште прве куће. Власник их је сачекао на прагу полуотворених уста. Престрављен, није могао глас да пусти. Колона се зауставила и постројила испред њега као какав строј за стрељање састављен од минијатурних војника. Главе паса биле су окренуте према чудаку који је гладио браду.

Завладала је сабласна тишина. Реметило ју је само дахтање паса исплажених језика.

Чудак се окренуо домаћину и загледао му се у страхом испуњене очи.

„Који је твој?“, упитао је пискаво.

Власник је ћутао. Из строја иступи један од паса. Други су се збили и попунили његово место. Пас је напео своје мишиће и исправио реп као ловачки пас кад нањуше препелицу. Остали су учинили исто.

Власнику су се рашириле очи. Инстинктивно је стегао шаке.

Аве, Цезаре! Странац је климну главом.

Издвојени пас је јурнуо и у два скока се нашао на свом власнику. Кидао га је и цепао зубима не пуштајући ни звука из себе. Чуло се само како му каткад шкљоцну зуби кад промаше, или прођу кроз нешто меко.

Власник није ни покушавао да се брани, само се ваљао по прашини и јаукао. Више несвесно него свесно држао је обавијене руке око главе да заштити лице, шакама је покривао уши да му их пас не одгризе. Онда се онесвестио.

Аве, Цезаре! Пас је престао да га уједа.

Странац је још једном климнуо главом. Пси из стрељачког строја су појурили. Прескочили су онесвешћеног човека и улетели у кућу. Придружио им се власников пас. Ломили су и рушили све пред собом.

Из околних кућа допрело је ужурбано кретање и запомагање људи. Најближи суседи су видели шта се дешава и дали се у бег. За њима су кренули и остали становници периферије. Бежали су безглаво, нису чекали да аветињске колона стигне и до њих.

Аве, Цезаре! Моритури те салутант! Странац се задовољно смешио.

Није прошло ни пола сата, сви власници паса су добили своје. Куће су им биле демолиране и дворишта изрована.

Чудак је лагано изашао из дворишта последње куће, попео се назад на косу брда, а онда се низ брдо спустио истим путем којим је дошао. Браду је и даље гладио. Пси су га у колони немо пратили.

Становници периферије га више никада нису видели, нити су видели своје псе.

Аве, Цезаре! Шетачима је остало брдо.

⁎⁎⁎

Вах је угасио диктафон.

„Чудна прича! Ко би рекао да је такав био почетак?“

„Да,“ сложио се Ау.

„Хајдемо да обавестимо Чудака да смо га нашли!“

Вах је залајао у знак одобравања.

Изашли су из куће и брзим касом појурили низ улицу. Вах је још једном лануо. Његов лавеж је вишеструко одјекнуо пустим градом. Лануо је и Ау и Ваховој јеци придружио своју.

 

КРАЈ

 Copyright © Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање ове песме супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Прича "Осветa" објављена је 26.12.2924. на сајту KratkePriče.net под жанром "Кратке хорор приче"

Рођендан

 

За шест дана биће ти рођендан
да ли да га чекам
или песму одмах дам?
Радујеш ли му се
као што се радујеш песми мојој,
или ти је сваки
како те године стижу
души све тежи?
Да није твојих
календар да не сећа
радо би га се одрекла
знам;
да те на тај дан мајка родила,
хладно би порекла,
преспавала и вече.
Календара да није
и твојих да није
погледа твог да није:
видиш га у огледалу
не само на тај дан:
не да ти се очима измаћи.

Верујеш ли још, питам се,
или ти је и веровање згасло
свећа на издисају
сагорела нада да ће
наставити сјати светлост топлу
негдању
која се иште и чека
под јелком искићеном
уместо поклона
да се
пољупцима
пољупци врели
и влажни
из мисли и маште
у стварност врате?

Упали светлост,
свећу не пали,
да је имала сврху
догорела не би.
Светлост је у теби,
ти си свећа која зрачи
сја и не догорева.
Пусти рођендане
нек се буне,
дан ко дан.
Јелка ти потребна није да се
поклон под њом спусти.
Спусти га сама где било,
себи га даруј,
песму пусти,
до даске одврни звук:
и ноћ може да искра
греје и сјај пушта.
Видећеш око своје како
уместо туге
сузи радосници блистај даје.
Запевај сама
песму веселу,
страсну.
Сети се насмејаних дана.
Чуће већ неко
и на зов ти се песме
сигуран сам
песмом одазвати.

© 2024 Бранимир Перић

Спевано 22.12.2024, Дрењак, Копаоник

Песма може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање ове песме супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Ово је дванеста песма из циклуса "Певања Вероники", али није ушла у књигу песама Бранимира Перића "Нестанак струје" у којој је објављено претходних једанаест песама из истог циклуса. Име Вероника је симболично, састављено је од речи вера и светионик (као светионик одолева таласима који се разбијају о стену на којој стоји).

Слику креирала AI DALL-E 3 по упутству Бранимира Перића

О забораву годишњице венчања

Ништа више не гане женско срце него кад се мушкарац сам сети тог, свакој жени светог дана. Али, који се па то мушкарац икада сетио иједног за жену важног датума, а камо ли дана кад су се венчали? Будимо искрени: ниједан! Зато, представници мушког рода, да не би изабраницу вашег срца туга опхрвала, у кут је савила и сивило тихе патње на лице јој навукла, да се никада више не деси да вас сматра безосећајним створом који је само осећајан кад му се „оно“ хоће, искористите предност савремене технологије и у календар свог мобилног телефона, рачунара, „паметног“ сата, унесите не само овај, већ све жени својој важне датуме и пустите да вас аларм подсети кад сваки од њих дође. Видећете, пасји синови, како ће очи ваше љубе заблистати, како ће из сваког од њих по једна бисерна, заљубљена суза клизнути, како ће вас после тога волети још више, жешће и привржено све вам угађати. Не устукните кад се тај њен излив ганутости одрази и на вас, кад и вама око засузи а подгрлац се стегне, већ прихватите руку своје љубе, целивајте је, стегните је у загрљај, заспите пољупцима сву, сву. Нема јачег осећања на овоме свету од заљубљене жене којој њен мушкарац на овај начин љубав показује.

© Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Микор есеј је објављен у књизи "У дну ћутања - алманах кратке форме", издавач "АРТ група АКТ", Ваљево , децембар 2024, стр. 107-108. 

 

Маца и мацина захвалност

– кратка прича –

Јутрос нам је маца, у знак захвалности што је хранимо, донела на поклон миша. Није га ставила на праг, него испред прага. Праг је њена фотеља за дремуцкање, а у фотељи само непристојни ручавају. Мјаукала је дозивајући нас да устанемо из кревета, изађемо и дивимо се њеном од срца одвојеном поклону. У ствари хтела је мишем да нас подмити да јој у чанче сипамо млека. Тек кад је добила своју белу посластицу, престала је да мјауче. Села је, умивала се и сукла брке. Миша, наравно није пипнула. Каква би то мачка била да поједе поклон који је донела. Баш нам је лепо васпитана!

Вечерас је опет донела миша – овога пута себи на поклон. И њега је спустила испред прага. То је био други миш у њеном младом животу (или бар други са којим се хвали). А још пре двадесет дана, кад нас је нашла, била је маче! Након што га је појела, разумљиво да је очекивала награду. Не би било лепо са наше стране да је разочарамо. Понекад треба баш имати снагу па издржати поверење које неко има у тебе. Два чанчета млека је попила да залије вечеру. Млеко је њено вино. Сад ће слатко да спава и у сну да преде. Срце нам је на месту кад знамо да неће скапати од глади пошто будемо сишли са планине и никога више не буде овде да је храни. 

КРАЈ 

© Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен у деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Причица је објављена у књизи "Алманах кратке форме", издавач "АРТ група АКТ", Ваљево , децембар 2024, стр. 55.