Бајка коју сам послао пријатељима уз честитку за нову 2022. годину

Бајка о духу и делу

Д

алеко, преко оне највише планине на истоку, где пусте равнице смењују усамљена брда и врлетима својих врхова надвисују дивљаку траву, мати и отац, убоги сиромаси, родише два сина. Прво на свет дође Ви Лин, а непуне две године касније Мун Лај. Но, како се судбина обично окрутно поиграва са сиромасима па им уместо хране дарује пород, кад је старијем било дванаест година, роди им се и кћи. Њој наденуше име Искра, да им макар нешто светли у сумору немаштине.

Ви Лин је од рођења био кржљаво и болешљиво дете. Тек кад му се брат родио, здравље му се мало поправило, ваљда зато што су сад мање пажње обраћали на њега а више на новорођенче, али је свеједно остао мршав, блед, скоро прозиран. После друге године је тек проходао, а и онда се није пуштао од мајке: чврсто се држао ручицама за њене хаље, те је једва успевала кућне послове са њим тако закаченим да обавља. Сису је одбио већ после трећег месеца. Хранили су га козјим млеком, касније и млеком магарице не би ли ојачао. На силу су му сипали кашице од гњеченог воћа и поврћа у уста, затварали му нос да прогута а не испљуне. Проговорио је тек са четири и то најпре опонашајући звуке животиња, ветра, гргољ потока. Природа му је била ближа него људи. Био је и остао тихо дете. То се није променило ни кад је порастао. Док су други дечаци јурцали по пољима, шутали крпењачу, правили лукове и стреле и такмичили се у гађању, он је остајао по страни, одлазио до потока, посматрао воду како тече, или се пео до усамљеног дрвета на врху брда поврх њихове куће; ослоњен леђима на стабло, сате је проводиo у његовој хладовини, загледан у даљину. Нису га терали ништа по кући и око куће да ради. Бојали су се да, онако нејак, не испусти чабар са млеком, не ритне га крава, заглави се у блату и падне док помаже мајци и оцу у садњи пиринча. О томе да с биволом оре тек није било говора – за држање плуга требале су чврсте руке и неко тежи, а не лагана вејка какав је он био.

За разлику од Ви Лина, Мун Лај је од почетка показивао да је прављен од другачијег материјала. Живахност је показивао још као беба: пузио је по поду, ударао главом у препреке, превртао шамлице, троношке; у колевци, ако су га сместили да спава, ни шарена звечка од дулека обешена да се над њим клати није могла да му заокупи пажњу и заустави његово бацакање и покушавање да се дигне и пребаци преко ограде. Како види мајкину сису зацвилео би, замлатарао ногама и пружао руке према њој, а кад му је мајка принесе, зарио би прстиће у бело тесто и док вуче, месио га као младунче сваке животињице што меси матер своју.

Са првим изниклим зубићима почео је да показује будућу нарав: стегао би њима брадавицу и церећи се, пратио мајкин израз лица; што је она више јаукала, више је стезао; није пуштао брадавицу док је не раскрвари.

Кућа једва да га је виђала од тренутка кад је проходао и први пут се сам усудио да пређе праг. Долазио је само кад баш огладни, кад тог дана са сеоским мангупима није украо суседу кокош из амбара и у забрану иза села је испекао и појео, или ако се није најео воћа из нечијег воћњака, обрстио нечији виноград, или се из вимена пресретнуте козе није довољно насисао млека… Од њега није било помоћи у кући, ни у штали, ни у њиви. Узалуд су родитељи чекали његових шест година, кад се деци полако препуштају тежи послови – он ни оне лакше није хтео да ради. Кад га мајка пошаље у амбар по хват брашна да запржи ручак, намерно га је успут расипао и мајци доносио празну зделу; превртао је бакрач са млеком кад музе краве; разјуривао стоку на испаши уместо да је чува; на орању би завлачио волу бич у задњицу и сијао од среће што се во пропиње и неједнаке бразде прави… Једном речју, није био да му се повери ништа корисно да поради. Од Ви Лина није било вајде због нејакости, а од Мун Лаја због пакости. Ви Лин је био осетљив на сваку неправду, и са слабима саосећао – Мун Лај је неправду и штету намерно чинио, а слабије од себе са уживањем тлачио. 

֍ 

К

ако су Ви Лин и Мун Лај одрастали, све је више хране у кући понестајало јер, иако је Ви Лин мало јео – прво дечацима, а касније и момчићима у које су се изметнули – све је више хране требало. Док је Ви Лин и као велики дечак јео тек толико да издржи до следећег оброка, Мун Лај је као мећава брисао све што се на сто изнесе и бацао суђе у љутини ако је још гладан, а гладан је увек био.

Мати и отац су се сналазили како су знали и умели да до хране дођу. Трудили су се да увек оставе нешто за време када кише и хладноће дођу, кад се једино од млека и меса претекле живине и музне стоке могло живети, и то ако се развлачи. Надничили су код богатијих сељака, сами изоравали, сејали и жњели жито у својој њивици, а од сељака који су имали биволе изнајмљивали бивола за орање.

Ви Лину бог није подарио снагу, али му је зато уделио разум да све види и све схвата иако је дете. Због тога је двоструко патио, и за оне који пате и за себе који њихову патњу проживљава у себи. Видећи своје родитеље колико се муче и сатиру, а од брата и њега немају вајде, био је више него очајан. Све чешће се повлачио на брдо. Горе, у његовој сенци, није само гледао у даљину, већ би га с времена на време протресао горки плач. Силазио је тек кад му се сузе осуше.

Једног дана – било му је десет година – сину му спасоносна идеја. „Оче, мати, зашто ви мене не бисте одвели у манастирску школу?“ запитао је родитеље. Отац и мати се згледаше. Помишљали су они на то ко зна колико пута! Мада би радије Мун Лаја у манастир послали само да је мало старији. У исто време дође им и да им срце игра од радости и да се заустави од бола што ће се са дететом на три месеца растати (ако им успе и дуже). Потераће са собом ону овцу која већ другу годину никако да се оплоди – монаси прихватају ђаке и на дуже од три месеца: сразмерно вредности поклона који им се уз дете донесе. Тако и би. Старешина манастира се сложи да Ви Лин остане читаву годину.

Монаси врло брзо схватише да Ви Лин није обично дете. Није имао јаке прсте да им везује сандале и од прашине тресе хаљине, нити је са ножем био спретан да у кухињи помаже; није имао снаге ни тигањ да држи над ватром; али зато сви предавачи у школи уочише његову бистрину и силину жеље за учењем. Један од монаха, коме се нарочито свидео, узе га код себе у библиотеку да му прашину са књига и свитака брише – барем пајалицом може да маше.

Кад виде све оне силне књиге у библиотеци, Ви Лин би омађијан. Научиће да чита, зарече се у себи. Монаха-библиотекара није било потребно молити: већ је то имао на уму; доста му је година, треба неко и после њега да настави о библиотеци да се брине. „Да ли си свестан,“ рече му, „да није довољно само научити да читаш, мораш савладати и умеће знаке које читаш да исписујеш? Њихово исписивање је уметност. Зовемо је калиграфија. Моћ знакова лежи у лепоти којом их пишеш.“ Ви Лину су сијале очи ко зверчици у ноћи.

За три месеца колико је трајало школовање научио је десетак знакова не само да чита, него и да их исцртава. После шест месеци усудио се прве књиге да прелиста, а кад је истекла година уговореног боравка, већ их је било неколико које је прочитао. Али и тих неколико биле су довољне да га понесу у неслућене висине размишљања о сврси човека, природе, свега што нас окружује. А било му је тек једанаест година!

Растанак од манастира му паде теже него кад се од родитеља растајао. Вратио се у село. Његово дрво га је чекало. Био је тужан, много тужан. Одозго, са брдашца силазио је само на спавање. Испод крошње дрвета није више као пре блудео неодређено у даљину: поглед му је био усмерен у правцу којим се из манастира вратио. У мислима је прелиставао манастирске књиге, преслишавао се шта је из њих научио…

֍

П

рође једно лето. Дође време кад је и Мун Лај имао довољно година да га приме у манастир. Отац и мати се договорише да се овога пута одрекну овце која је била сјагња како би били сигурни да ће Мун Лаја монаси узети на годину дана као што су и Ви Лина.

Мун Лај није драговољно пристао да иде. Два дана га је отац вијао док га није ухватио и свезаног за магаре одвео. Успут се овај ритао, драо као да га деру, претио да ће им се љуто осветити. Већ сутрадан је побегао из манастира и сам се вратио кући. Отац је морао поново да га лови, везује за магарца и води назад. Ако тамо не остане, овцу је узалудно дао и јагње с њом, а од ње и јагњета су могли неколико месеци себи да продуже живот.

Прођоше три дана а да Мун Лај није поново побегао, кад, ето ти га четвртог дана, води га монах за собом везаног на узици као крме, са њим и овцу. „Ево, вам назад вашег сина,“ рече оцу. „Враћамо вам и овцу само да нам га више не доводите. Тестије за воду нам је разбијао, усуо песак у наћве са брашном, винске мешине бушио, нема детета у школи коме није модрицу направио! Далеко било иједном родитељу оваквог детета!“

Срећом у несрећи бар овцу своју назад добише.

֍

П

о повратку Мун Лај се неко време примирио – ваљда у страху да га отац не врати монасима, јер манастир је за њега био тамница. А онда је наставио по старом: са осталом децом из села правио је штету где год им се прохте да се играју. Наметнуо се осталим дечацима, постао харамбаша – следили су га беспоговорно у несташлуцима. Батине нису помагале. После сваке шибом оплављене задњице понашао се још горе.

Резерве хране у кући су се тањиле. Година је била сушна, пиринач подбацио, стока дала мање принова него ранијих година, живина мање јаја. Ни имућнијим сељацима није боље ишло; мајци и оцу су се приходи од надничења преполовили. А онда је мајка открила да је трудна! После дванаест година како је родила Мун Лаја била је поново у другом стању.

У зиму те године родила се Искра. Уместо као и свако дете кад се роди, радост да им донесе у кућу, мајку и оца долазак новорођенчета баци у очај. Како сад и то треће, позно рођено дете да прехране? Ни са ова два не знају како крај с крајем да саставе и докле ће моћи да га састављају. Шта ако мати не буде имала довољно млека, шта ако јој груди пресахну? Како нахранити још једна гладна уста?

Срећом у несрећи следећа година се показа бољом. Снегови који су те зиме обилато падали натопише поље, потоцима и рекама потече више воде, стока донесе на свет неуобичајен број младих, петли су учесталије кукурикали, коке гласније кокодакале, а мајци неусахнуше дојке иако је Искру донела на свет у годинама у којима жене више не рађају.

За разлику од свог брата од кога је већ и бог дигао руке, који кући скоро да није ни долазио, чак ни да једе, Ви Лин је време и даље проводио под крошњом свог дрвета на брду тугујући за манастиром; само би повремено силазио да се поигра са Искром, или да је причува док мати не помузе стоку, набере јаја, или повртњак не оплеви од корова.

Искра је лепо напредовала. Пре првог рођендана је проходала, проблеблетала, обрашчићи су јој се заокруглили, трба напупила. Ви Лина је обожавала. Како га види да се спушта са брда, трчала би му у загрљај, док су црвене локнице лепршале око ње као лептирићи око извора.

Ако се Ви Лин топио у њеном присуству, са Мун Лајом се дешавало нешто необјашњиво. Показало се да је Искра једина особа која има моћ над њим. Није га се плашила ни као мања, а са две године, показивала је чудесно својство. Кад Мун Лај направи нешто неваљало Искра би искочила пред њега, подбочила се, скупила веђе и мргодно га стрељала погледом. Мун Лај би се намах смирио. У чему је лежала тајна те моћи, нико није умео да објасни. Тек користило је целом селу. Чим Мун Лај са својом дружином направи неки изгред, дођу по Искру и носе је пред Мун Лаја. Некад и не стигну на време, јер штета је већ учињена.

Иако им је преко главе било кабадахисања Мун Лајеве дружине, сељаци су их подносили, васпитавани да буду трпељиви, да прихватају људе какви јесу, да спутавају срџбу. Све док једног дана Мун Лај са својима није претерао. Провалили су у сеоску ергелу, зајахали коње и урлајући, у пуном галопу, пројурили кроз село рушећи ограде и сељацима газећи баште. Али се на томе није завршило, јер успаљеног јуношу успаљеност још више успаљује. Запалили су бакље и са коњима појурили ван села према стоговима сена и сламе. За тили час су букнуле сељанима зимске залихе хране за стоку. Од распомамљених коња коју је урлајућа братија бола петама и нагонила да се окрећу око буктиња, ватру нико од сељана није смео да гаси. А и да су угасили: сено и сламу који миришу на паљевину ниједна стока не би после окусила.

Сеоски старешина је тог истог јутра сазвао сабор. Већали су до поднева и донели болну одлуку. У подне су зграбили мотке и насилнике заувек протерали из села. Мотком су витлали и очеви оних синова који су били чланова Мун Лајеве банде – јер и њима су, као и Мун Лајевом оцу, њихови неукротиви напасници више него дозлогрдили. Што не можеш милом ти реши силом. Уосталом, имају они и друге синове, добру децу која ће постати сигурно бољи људи од ових.

Мун Лај се није дао лако отерати. Покушали су да се пробију назад у село кроз завитлане мотке и урлике којима им сељаци плаше коње. Сељани су запалили и траву око села. Коњи су њиштали, пропињали се, густ дим им је штипао ноздрве, а урођени страх од ватре терао да се окрену и беже.

Мун Лај је био ван себе од гнева. Видећи да губе битку, бесно је потерао коња на Ви Линово брдашце и отуд се раздрао према селу подижући увис још увек запаљену бакљу: „Ово је била само вежба, сељачине! Дела ће наша тек говорити о нама! Створићемо царство какво свет није видео, наше царство! Погледајте нас последњи пут, беде! Вас и село проклињем за сва времена. Од данас нећете постојати ни за кога доли сами за себе, не звао се ја Мун Лај!“ Као да ставља потпис на своју заклетву, завитлао је запаљену бакљу у крошњу Ви Линовог дрвета. „Не!!!“, крикну Ви Лин и појури према брду. Мун Лај се одозго као демон зацерека. Окренуо је коња, забио му пете у слабине и јурнуо степом. Његова се дружина даде у галоп за њим.

Ви Линово дрво се најпре опирало, не показујући ни са чим да је у њега улетела ватра, а онда се цело претвори у буктињу.

Облак прашине који се дизао за Мун Лајем и његовим разбојницима се постепено смањивао, постајао све тањи, док сасвим не избледе на хоризонту.

Ви Лин паде на колена и зари главу у шаке. Плакао је као мало дете. Тако би остао ко зна докле да га Искра није ухватила за руку и повукла према кући. Сутрадан, обуче чисту одећу, узе своју порцију за јело, торбицу са мало хране, целива родитељима руке, изгрли и изљуби Искру и оде у манастир с намером да се ни он више у село не врати. „Оче, мајко,“ рече на растанку, „сем вас и моје сестрице, немам због чега више да остајем овде. Идем монаху-библиотекару – ако ме још увек хоће за помоћника. Књиге су мој позив. Желим све да их ишчитам, а онда, слêдећи пут зацртан у њима, покушаћу да се уздигнем духом у што више сфере, можда и просветљење да досегнем.“ 

֍ 

М

онах-библиотекар му се не мало обрадовао. Од тренутка Ви Линовог доласка, посветио му се потпуно. Сем бављења библиотеком занемарио је друге монашке дужности. Ви Лин је уз његову помоћ научио да исцртава све симболе којим су књиге писане, уносећи у ту уметност цело своје биће. Свако слово које је исписивао носило је другу слику његове душе, осећање које га је тог тренутка заокупљало. Монах га је научио и да медитира. И правилно да дише. Прамајана се звало то дисање. Ритам љуљашке прамајане га је смиреног уводио у медитацију. Научио је колико дуго мора да седи у пози лотосовог цвета док тело не утрне и не престане да га осећа, а књиге су му казале колико му још дуго треба да се одриче себе и које мантре у медитацији да изговара да би прелазио из нижег у виши ниво свести.

Остао је у манастиру неколико година. Књиге је све прочитао, од монаха упио сва њихова знања, попримио све врлине и мир правог монаха, а кад је монах-библиотекар умро, осетио је да ни он више не припада манастиру, да манастирски живот није оно за чим му душа тежи. Опростио се од монашке браће и запутио у планине. Света планина га је дозивала. Попеће се горе, издубити себи испосницу у стени да га штити од студени, и остатак живота провести испред ње као подвижник, у медитацији. Ако не клоне духом, једног дана ће можда и просветљење досећи. При том ће јести само онолико хране колико им сељани из засеока подно планине буду доносили – сељак се осећа да је и он испунио сврху постојања ако за подвижнике одваја храну.

За њега више нико, ни у манастиру, ни од пустињака који су се са планине вратили у манастир, ништа не чу, ни да ли је жив, ни колико се просветљењу приближио.

За то време и његовом брату, Мун Лају, време је протицало. Прерано сазрео, прескочио је младићко доба, постао немилосрдни освајач, паликућа, уништитељ. Са својом војском харао је најпре степом, а онда и брдима. Његова дружина изопштених се увећавала, нарастала као плимни вал. Прилазили су му из других насеобина једнако такви обестни младићи. Како се плимни вал ваљао према западу, почели су да му прилазе и добровољци из крајева које су похарали. Отимали су храну од сељана, од богатих драгоцености, а онда и жене кренули да одводе. Како је време одмицало, војска му је све више личила на праву, а територија коју су освојили на царевину. Империја му је већ захватала, осим пространства степа и планинских масива, такође и равнице и плодна поља у залеђу далеких мора. Са ширењем царевине, ширило се и богатство, а са богатством расла је и слава. Но, Мун Лају се чинило да је све то ништа, само је део унутрашњег беса заситио. Смириће се тек кад буде цели познати свет покорио (што да не и непознати). Делима ће својим задивити богове, стећи ће право да столује уз њих. То што је покореним народима патњу доносио, што им је мајке и сестре у црно завијао, што је децу остављао гладну, без родитеља, за то није марио. „Без бола и патње се не уздиже“, рекао му је Ви Лин да је у манастирским књигама прочитао. „Бол и патња челиче дух“, то ће његови писари тим књигама дописати кад се једном врати.

О Мун Лајевим освајањима сељани Мун Лајевог и Ви Линовог села нису ништа знали. Мун Лај се држао заклетве коју је селу дао на одласку да о њему и осталој деци коју су протерали неће чути ни речи нити их за живота видети. Око села и сеоских имања је поставио стражу. У село се није могло ући нити из њега изаћи. Свако ко покуша, бивао је пребијан па му поновни покушај на ум није падао. Једнако су с батинама пролазили и они који ка селу крену, или их пут на село наведе. 

֍ 

Г

одине су пролазиле. Колико им је дозвољавала снага која их је због старости већ напуштала, отац и мати су земљу и даље обрађивали, гајили стоку, молили се да им не дођу суше, да их заобиђу преобилне кише и друге пошасти прескоче. Искра је расла, а како је расла, из дана у дан је све више мајчиних и очевих послова преузимала на себе. „Доста си се патила, мати, доста си се мучио, оче, дозволите мени да вам бар мало терета са плећа скинем.“ Порасле су јој груди, попунили се бокови, ушла је у године кад би требало момци кућу да им облећу и за руку њену питају. О удаји није желела да размишља. Како да остави родитеље овако старе и немоћне: ускоро неће имати снаге ни себе да хране, а камо ли да се о стоци брину и њиву обрађују.

Мати и отац су били свесни жртве своје кћери. Патили су. Кад Искра није у кући, сузе би им не ретко текле. Родили су синове, као да их нису родили. Синови се рађају да одмене очеве, а кћери мајке. Ко сад оца да одмени? Зар да им кћи буде и кћи и синови? У чему су погрешили? Од тих мисли отац је падао у све веће очајање. Кад би се Мун Лај опаметио и вратио, кад би Ви Лин ојачао па им бар он дошао? Ко ће Искрину руку мужу јој без браће предати кад се он, оронула старина, једва на ногама држи? Зар да им унучиће на свет не донесе, зар и старост да им буде невесела?

Оца је опрхвао све већи очај. На крају га је толико безнађе притисло да су га прво издале ноге, а онда грозница за постељу привезала. Од ватре је почео да бунца. Само је име Ви Лина и Мун Лаја понављао, дозивао их. Окупирана болесником, мајка је запоставила кућне послове. Мењала му је хладне облоге са чела и слепоочница, натапала вунене чарапе сирћетом, мењала ракијану крпу с груди, пресвлачила ознојену кошуљу, масирала тело, појила водом, на силу у уста кашу сипала… све само да га живот што дуже за овај свет држи, уверена да ће оздравити, да ће му већ сутра бити боље, да ће опет бити онај стари. Прошло је неколико месеци у тој борби. Наду за све то време није губила, губила је само снагу јер је, бринући о њему све мање о себи бринула, прескакала је оброке.

„Мајко,“ рече јој једног дана Искра, „не може се више овако. Истопићеш се. Напустићеш ме пре њега. Идем да потражим Ви Лина и Мун Лаја негде и доведем их. Када буду клекли пред тату, оздравиће, видећеш. Спремила сам вам хране за наредна три месеца – толико рачунам да ће ми потрага трајати. Себи сам бисаге напунила сувим месом и сушеним воћем и поврћем – друга храна би ми се покварила. Прво идем у манастир по Ви Лина. Уз његову помоћ брже ћу наћи и убедити Мун Лаја да скине проклетство са нашег села и приволи се да дође и поклони оцу.“ Мајка је загрли и на недрима јој се заплака. И сама би исту одлуку донела да је на ћеркином месту. Жене су као мачке: нагон да се боре и преживе улије им снагу кад другима све изгледа безнадежно. „А како ћеш се провући кроз Мун Лајев обруч?“ питала је. „Ништа не брини, мајко, смислила сам.“ 

֍

У

 рану зору следећег дана Искра узјаха магарца. За собом поведе две козе и једину овцу што им је још остала. Како се већ раније договорила са домаћином који је гајио коње, трампила је магарца, козе и овцу за доброг коња и једно прасе. Коња је узјахала, а прасе на узици пустила да трчкара за њом. Кад се из села довољно измакла, прегачом стеже груди да је не одају, преобуче се у мушку одећу, веза косу у реп, а за појас затаче каније са највећим ножем којим су клали стоку. Данима је вежбала да себи намести мрки поглед. Испрљала је лице прашином и зборала га да изгледа старије. Још мало па је и жене могла да превари.

План је био једноставан. Кренуће по мраку према Мун Лајевом обручу око села. Привући ће се оном стражарском месту чију ватру прву угледа. Према рзању коња одредиће где су их везали. У зору, кад нема стражара кога не ухвати сан, пришуњаће им се ватри, одвезаће прасе и бациће га међу њих. Прасе ће заскичати, а пробуђена стража, пошто схвати о чему се ради, појуриће да га ухвати. Скочиће тад на коња, разјурити њихове и у пуном галопу завити иза првог брда према манастиру.

Тако и би. Дремљиви стражари се препадоше кад им прасе улете у логор, а кад схватише да је прасе, сви појурише да га хватају унапред се сладећи неочекиваној печеници. Искра, која је све то посматрала са сигурне раздаљине сакривена иза стене, сачека да потера одмакне, а онда им иза леђа на коњу долете до њихових коња, одвеза их, ошину бичем да се разјуре, па за њима замаче на супротну страну од стражара.

 

Око поднева је стигла у манастир.

Пропустише је у мушке одаје мислећи да је мушко. Представила се као Ви Линов рођак који је дошао да га тражи јер му је отац на самрти. Млађи монаси нису ни чули за Ви Лин, а они који су најдуже у манастиру рекоше јој да је Ви Лин још пре десетак година отишао од њих, а куда, то једино старешина манастира ако зна. Срећом старешина је био одређенији. Сећао га се. „Постао је бодисатва,“ рекао је. Отишао је на Свету планину да се искуша као подвижник. Био је уверен да ће му гладовање и медитација помоћи да досегне просветљење.“ Заћутао је за тренутак, па наставио: „Бојим се, синко, да ти је пут узалудан. Света планина је велика, а пустињака Ви Линовог уверења на њој много. Не живи се тамо дуго. Много је година прошло.“ Искри се стеже срце. Задржа дисање да не би уздахнула и одала се, јер женски уздаси се препознају. Пољубила је старешини руку и захвалила му. Сутрадан крену према Светој планини правцем који су јој монаси показали.

 

Путовала је данима. Врх Свете планине се уздизао високо над крајоликом: једино ако не гледа у њега па да планину промаши. Успут је од добрих људи добијала храну и преноћиште, своју резерву готово да није трошила. По димовима из оџака видела је да кућа сеоских домаћинстава има горе по Светој планини све док је на њој шуме. Иза шуме вегетација је била оскудна. Макија и стене. Сељани последњих кућа јој рекоше да у тим стенама живи неколико пустињака, али да не знају ко је од њих Ви Лин и да ли неког под таквим именом има. „Ми не носимо храну до сваког, већ им недељом донесемо на одређено место, а они је разносе један другом. Најбоље је да се попнеш и сам их питаш.“

Искра тако и уради. Остави коња код једног од домаћина, пребаци један крај бисага на леђа, дулек са водом закачи за појас и утабаном стазом крену међу стење.

 

Првог пустињака кога је срела затече у пози лотосовог цвета у дубокој медитацији. Није желела да га прекине. Још у манастиру су је посаветовали да то не чини, јер прекинути неког док медитира чиниш му рђаво – можда му баш тог тренутка успева да пређе на виши ниво просветљења па би га прекидање вратило назад. Села је зато насупрот пустињака и имитирајући га заузела позу његове асане. Седела је, чинило јој се сатима, све јој је задњица утрнула, кад се подвижник помери и тихо изусти: „Реци, кћери!“ Тргла се. Би затечена да ју је прозрео, а монаси у манастиру нису. „Ми подвижници знамо да осматрамо,“ одговорио је тихо на њено непостављено питање. „Тражим свог брата, Ви Лина,“ предаде се без борбе. „Пре десетак година је дошао овде као бодисатва! Мајка ме је послала да га доведем како би га отац последњи пут благосиљао пре него што напусти овај свет.“ Подвижник се замисли, оћута неко време па рече: „Не знам никаквог Ви Лина. Додуше, причали су ми браћа која су више горе у планини да изнад њих има неки подвижник који већ годинама седи у истој пози, нити једе нити воду пије; најближи подвижници му сипају воду у уста и кашасту храну како му не би тело умрло пре него што га дух напусти. Мораћеш да се пењеш још горе, кћери.“ Искру озари нада. Спусти целов пустињаку на руку, набаци бисаге на плећа и весело крену узбрдо.

Пењала се од подвижника до подвижника. Успут је прошла поред неколико ступа од голог камена, необлепљених блатом. На пола пута затече је ноћ те је један пустињак одведе до своје испоснице у стени да у њој преспава.

Пут је наставила ујутру. Сви пустињаци на које је наилазила, понављали су исту причу. Док није дошла до последњег. „Да, тачно је што су ти моја браћа испричала,“ рече последњи пустињак. „Ја сам тај који храни и водом поји бодисатву. Тачније, хранио сам га. Има већ годину дана како одбија храну, само му воду сипам кроз зубе у уста, а нисам сигуран ни њу да пије. Он је горе, иза оне стене, триста корака одавде. Тамо не смеш дању. Чува га нага. Раширеног врата стоји уздигнута изнад његове главе и штити му теме од сунца. Знак је то да је већ достигао просветљење, или само што није. Мој претходник који није слушао савете, покушао је да му приђе дању – ено га сад, покопан испод оне хрпе камења коју још нисам стигао да обликујем у ступу и облепим блатом.“

Искра није веровала у бапске приче, а ово са нагом, личило јој је на бапску причу. Биће да су овдашњи подвижници од глади пореметили памећу кад им се нага привиђа. Нага је кобра, а нема довољно велике кобре ни кад се наљути која може да се рашири толико да својом сенком наткрије главу човека. „Свеједно,“ узвратила је, „морам га видети. Привући ћу се стени и провирити иза ње само колико да се уверим је ли то мој брат Ви Лин или није.“

Пустињак слегну раменима. „Како хоћеш, кћери. Упозорио сам те. Ступу над тобом нећу правити – немам више снаге за то. Води рачуна да те неки шум не ода. Као свака змија нага осећа вибрације. Такође се чувај да ти се иза стене не промоли лице или рука. Најбоље да расплетеш косу и гледаш кроз њу. Змије нâс не виде, али виде нашу топлоту. Осети ли те на било који начин, одмах ће се устремити на тебе. Деси ли се па, пре него што крене на тебе, да се бодисатва пробуди, ујешће њега!“

Искра спусти бисаге и дулек крај монаха, остави и нож, како не би с њим за појасом изазвала звук кад се наслони на стену. Послушала је подвижника и расплела косу. Ходала је опрезно, више да се не би омакла, јер пут се и сужавао и постајао стрмији. Кад је дошла до стене, узе ваздух. Полако, пуштајући косу испред очију да је сакрије, гвирну иза стене једним оком, спорије од сенке коју сунце прави. И задрхта. Грч јој проструја целим телом. Стомак јој се стеже и пресече је преко пола. Проже је паничан страх. Да се од њега није укочила потрчала би колико је ноге носе низбрдо, упркос пустињаковом упозорењу да никаквим шумом не сме да се ода. Да, тамо, на малом платоу иза стене, седео је човек прекрштених ногу у пози лотосовог цвета, косе и браде дугачке до земље. Над његовом главом лелујала се огромна црна нага штитећи му теме од сунца.

Није дисала. Још спорије него што је извирила повуче се иза стене из нагиног видокруга. На прстима, повијена као да гази по јајима, клецавих колена, једва се довукла до пустињака. „Ниси веровала, је л да?“ рече пустињак видећи је белу као креч и да јој низ лице цуре грашке зноја. Немо је климнула главом. „А брат? Јеси ли га препознала?“ „Да,“ потврди једва чујно Искра. Слика наге и брата под нагом није јој се скидала испред очију. „Иако му је брада сакрила пола лица – чело, обрве. облик капака, трепавице: исти мој тата док спава,“ настави, сад већ шумно дишући. „Једино су руке које држи у крилу мамине. Такве дугачке, танушне прсте, као издужене ножице врапчића, само моја мама има.“ Пустињак климну главом. „Ништа,“ рече. „Сачекаћемо ноћ, а онда ћемо заједно до њега. И тако га, кад нага оде у лов доле у село, у то доба појим.“

Искра је једва сачекала да се спусти ноћ. Месец је био пун. Стаза до бодисатве јасно осветљена. Пустила је да пустињак прво напоји Ви Лина, а онда седе испред њега. „Ви Лин,“ тихо га позва. „Ви Лин, ја сам, Искра, твоја сестра. Пробуди се. Тата умире. Већ је неколико месеци између живота и смрти. Умире од патње за тобом и Мун Лајем. Кроз бунцање вас дозива. Једино га ви можете спасти. Кад вас буде видео, неће отићи. Ако нам он оде, оде и мама за њим. Пробуди се, Ви Лин, тако ти свега! Погледај ме, ја сам она твоја црвенокоса сестрица, твоја дебељуца коју си обожавао.“

Ви Лин је није чуо. Ко зна где је био, на ком нивоу свести. Положила је руке на његове. Биле су ледене као да у њима нема живота. Миловала га је по раменима једнако леденим, по лицу чија се кожа претворила у пергамент, миловала главу. Једино му је теме било топло. По томе је знала да је жив.

Пустињак се повуче и остави је саму.

„Ви Лин, мораш ме чути. Пробуди се, преклињем те!“ До пола ноћи је понављала, нежно, тихо, а како је месец дотакао руб планине и стао да замиче за њу, стрепња да је све узалудно стаде јој се увлачити у груди. Кроткост у њој смени срџба. Дрмала је Ви Лина. Глас није обуздавала. „Све време си мислио само на себе! И сад мислиш само на себе! Исти си као твој брат! И он мисли само на себе, за другог га није брига! Није вас брига шта ће бити са нашим родитељима, са мном! Није вас брига што неће имати ко будућем мужу да ме дâ! Шта си мислио да ћеш постићи просветљењем?! Небеско биће?! Божанска светлост?! Заборавио си једну ситницу: божанска светлост се не постаје без дела која оставиш за собом?! Шта си учинио за људе? По чему ће те памтити?! Шта ми имамо од тога што ћеш ти светлети! Без дела се не иде боговима! Душа се узвисује само ако је дела подупиру! Зар ја томе да те учим?! Ако тога нема у твојим књигама, залуд си их читао, залуд су писане! Дај, тргни се, врати, спаси брата, оца, матер, мене! То су ти задаци за почетак, то су прва дела којима ћеш се носити, а ми се тобом поносити! Буди се! Није буђење тамо где ти нико не види очи, већ овде, међу нама! Учини нешто за овај свет, па се пењи у онај!“ Изгубила је снагу и поново пала у очај. Загњурила је главу у његов врат и заридала. „Молим те, Ви Лин, врати се!“ изговарала је кроз јецаје. „Без тебе не идем кући, макар те таквог носила!“ Кад је месец зашао за планином и само их звезде стале да обасјавају, речи јој сасвим пресахнуше. Са хладноћом ноћи хладила се и нада. Плакала је као мало дете. Уплакану је затече зора.

А онда се десило чудо – Ви Лин испусти уздах – дотле се није чуло да дише. Искра је прво помислила да јој се учинило. А кад се од Ви Лина изви звук још једног удаха, прекри га свог пољупцима и обли сузама. „Ви Лин! Враћаш ми се! Враћаш ми се Ви Лин!“, стезала га је у загрљај обема рукама. „Искра…“ допре једва чујно из његових уста. Утом је стигао и пустињак да је зове назад, јер кад сунце зраком дотакне прве куће испод, а његови зраци почну да се пењу уз Свету планину и да греју камен под Ви Лином, биће већ касно – нага ће се вратити. „Брзо, брзо,“ прискочи пустињак схвативши одмах да је Искра успела, „почни да га трљаш да му се крв врати у удове!“ Прионуше обоје, Искра је трљала рамена и руке, а подвижник ноге. Међутим, то није било довољно. И да се удовима Ви Лина врати негдања топлота, неће моћи ни руку ни ногу да помери – мишића има још само у траговима, истопили су се и одрвенели од толиког времена некретања и седења у истом положају. „Мораћемо да га снесемо доле до мене оваквог какав је. Кад нага буде видела да га нема неће га тражити. Она се само појављује кад бодисатва додирне највиши ниво просветљења. А твој брат више није тамо, спустио се ниже.“

Једва су га снели низ стрмину, иако у њему није било ни двадесет ока тежине. Носили су га као столицу са наслоном: Искра за рамена, а подвижник за ноге, пазећи да се не оклизну и све троје не одлете у понор.

 

Одмрзавање Ви Линових удова је трајало данима. Масирали су га на смену и подвижник и Искра, покретали му ноге, руке, савијали, исправљали. А онда данима док је поново учио да хода и да се служи рукама. Искра се неколико пута за то време спуштала до села да испроси храну, јер њене залихе из бисага нису биле довољне нити могле толико дуго да трају. 

֍

П

рошла су читава два месеца. Кад су утврдили да Ви Лин може како тако да се креће, брат и сестра су се поздравили са пустињаком и пошли назад према селу, па до сељака код кога је Искра оставила коња. Успут је Ви Лина више носила него што је ходао. Час би му се подместила под једно раме, а кад се умори под друго. Сељак и она су га заједно попели на коња, а она кренула испред, водећи коња за поводац. Следећи на кога мора да се усредсреди био је Мун Лај, уз помоћ Ви Лина и његовог духовничког искуства. Користиће му просветљење које је дотакао. Ваљда. Неће испасти да је толике године у празно медитирао.

Пут их је водио прво у равницу па у брда, тамо где су гласине говориле да је последњи пут виђен Мун Лај. Путовали су скоро месец дана. Успут су се свакојаких прича о Мун Лају наслушали. Престо му је, кажу, прво био на огромним колима које је степом вукло стотину волова. Са тог престола је командовао војском, водио ратове, примао поклоњење покорених владара; ту је организовао славља након сваке добијене битке, сваке освојене територије; испијало се вино од јутра до сутра, брда хране прождирало, најлепше га робиње двориле. А кад степе више није било, кад се престо на точковима није могао даље кретати, освајачки поход је наставио по брдима; селио је престо од дворца до дворца који је освајао. Царство му је расло, ширило се у свим правцима. Није прошло много а био је владар највеће царевине на свету. Свеједно није био задовољан. Непрестано је осећао празнину у грудима, празнину коју никако да попуне освајања, дворци у које се усељавао, препуне ризнице. Настављао је са разбојништвом, пљачкама, рушењем, отимањем жена, поробљавањем, али се празнина није дала.

Знајући брата какав је био, Ви Лин и Искра нису сумњали у истинитост тих прича. Без неких већих потешкоћа пролазили су кроз Мун Лајеве патроле које су крстариле царством и пазиле на ред и поштовање закона које је Мун Лај донео. Негде су им монашке хаље Ви Лина била пропусница, а негде су морали дуже да убеђују капетане да су заиста сестра и брат Мун Лаја који му иду на поклоњење.

Коначно, једног дана, после месец дана пута, угледаше велелепни дворац: умакао је беле зидине у смарагдно зелено језеро. Терасе су му се наднеле над водом, а иза дворца се у недоглед пружала столетна шума. Призор као из снова.

Чекали су два дана док их стражари нису пустили унутра, а онда унутра до вечери кад су их тек дворјани спровели до Мун Лаја. Без Искрине помоћи Ви Лин још увек није могао сам да хода. Искра га је подупирала испод једног рамена, са друге стране се ослањао на квргав штап. Мун Лај је седео на високом трону, огрнут тигровом кожом, са златном круном опточеном драгим камењем на глави и жезлом једнаког сјаја у руци. Око њега су стајале голе до појаса бркате делије, тетовиране по грудима, рукама и лицу; бријане главе им је красио црни перчин на затиљку, а из носа и ушију висили кругови златних минђуша; за појасом су им биле затакнуте огромне сабље опточене драгуљима. Кад је видео Ви Лина како се поштапа и Искру како га подупире, Мун Лаја ухвати смех. Уперио је прст у њих и држећи се за стомак, зацерекао се из свег гласа. Навре му из сећања ругалица из детињства, те их и њоме почасти: „Види, види призор леп / штене псету шета реп / пас за штенцом сав у шеп / светла нема хода слеп!“ И још би ко зна шта подругљиво по њима просуо да се Искра не извуче испод Ви Лина, скочи на подијум пред брата и подбочи се као оно кад је имала две године. Мун Лај се намах парализова и заћута. Уста му се затворише, а осмех слете са лица. Као да га је неко нечим тешким ударио по глави од чега се врати у прошлост, у оно доба кад му је било дванаест година, а Искра једина имала моћ да га обузда. Гологлави голаћи се машише сабље, али их Мун Лајев покрет руке заустави, а чинило се пре то што из Искре, онако подбочене, засикташе речи, а муње из очију стадоше да севају. „Ништа се ниси променио! Године ти мудрост нису донеле! Да повредиш друге одувек си једино знао! Зар се тако дочекују најближи које имаш?! Могу да замислим какав си тек према осталима који ти ништа нису! Палиш ли још стогове?! Крадеш ли туђе кокошке?! Има ли та празнина коју у себи попуњаваш дно?! Кад ћеш се заситити?! Створио си највеће царство на свету! Напунио благајну! Колико је глава то морало да плати?! Колико жена претворених у удовице?! Колико гладне деце остало без очева?! Зар мислиш да си тиме завредио трон на небу?! Никаква те дела неће уздићи боговима ако ти се и душа не уздигне! Преобрати се брате, доведи разуму себе у себи! Помисли на оне који те упркос свим твојим гадостима воле! Помисли на своју мајку која ти никад прекор није упутила иако је твоје поступке сузама заливала! Помисли на оца који је због тебе таквог пао у постељу и на нејаке руке матере наше! Помисли на мене која ћу без вас двојице остати неудата! Оставили сте нас, и ти и твој брат, мислећи само на себе! Зар нисте знали да се мислећи на друге најбоље мисли на себе?! Спремај се на пут и води нас мајци нашој и оцу нашем док још није касно! Клекни пред оца, нек те благослови и нек се на крају с миром растави од живота! Оставила сам га у бунцању! Само вас дозива! Ви Лина сам нашла! Још тебе у теби да нађем, онаквог какав знам да си! Полази Мун Лаје! Скини клетву са нашег села! А пошто мајци и оцу руку целиваш, мени да си мужа нашао! Од данас нећу више да сам чула за иједно твоје лоше дело! Је ли ти јасно?! Само по добрим, великим делима хоћу да те народ памти! Кад будете вас двојица спојили дела од материје и дела од духа, тек онда ћете постати оно што сте желели, ти свети цар, а Ви Лин свети човек! Полази!“

Свако ко је иоле познавао Мун Лаја, могао је са сигурношћу да тврди да ће већ код првих Искриних реченица показати своју нарав, да ће побеснети, позвати стражаре, или можда и сам Искри и Ви Лину шта нажао учинити. Међутим, на чуђење бријаних глава (ако су у глави имали чиме да се чуде), Мун Лај је читаву ову тираду саслушао до краја. Низ лице су му текле сузе. Да ли је дисао док је Искра севала, не зна се. Само је у једном тренутку, као да је дуго без ваздуха, пао на колена, покрио лице рукама и заридао. Ћелавци нису знали шта да раде, узврпољили се, скретали поглед, гледали у таваницу, лево, десно, свуда, само не у свог господара.

 

Много су се брже вратили у село него што су отишли, јер Мун Лај је дао да се у најудобнија кола упрегну најбржи и најиздржљивији коњи. После десет дана, огромна војска цара Мун Лаја запосела је равницу око села, очима се није могло гледати од сјаја њихових оклопа и драгог камења којим су им штитови, сабље и дршке копаља били опточени. Оца су затекли још живог. Мајка је одувек била сналажљива жена: растегла је да им што дуже потраје ону тромесечну храну коју јој је Искра оставила, свакодневно је допуњавала корењем биља, млела га и у хлеб претварала.

Како је чуо гласове Ви Лина и Мун Лаја, оцу се врати свест. Придигао се лактовима у постељи, а Искра брже боље седе иза њега и подмести себе да се отац ослони. Ви Лин и Мун Лај приђоше, сваки са по једне стране постеље (коју је Искра још пре поласка привукла ватри да оцу буде топлије). Отац положи дрхтаве дланове на главу својих синова. Дао им је благослов једва га чујно изговарајући, па га Искра нежно, како само ћерка према оцу уме да буде, спусти назад на јастук. Те вечери је први пут како треба јео. Ујутру је помиловао Искру, жени стегао руку са сузом у очима, последњи пут погледао синове и испуњеног срца раставио се од живота.

Смрћу оца Мун Лају се све гадости и сва неправда коју је чинио родитељима вратише и лупише га у лице. Груди су му се тресле од ридања које није могао да обузда. Ви Лин је уз њега плакао без гласа, Искра такође. Мати више није имала суза; склопљених руку на грудима, стајала је над узглављем свог мужа; усне су јој се немо отварале: рецитовала је сутре.

Сутрадан су оца спалили. Ломача је кажу била тако величанствена да величанственију нису видели. Пепео је сабрао Ви Лин и с њим отишао назад на Свету планину. Уз помоћ Мун Лајевих одабраних ратника, попео се на сам њен врх и горе га просуо, пуштајући ветар да га носи куд му је воља.

У знак покајања, Мун Лај је на брду на коме је спалио Ви Линово дрво саградио највећу манастирску школу коју је свет дотада видео, а за старешину школе поставио Ви Лина. Својим инжењерима је наложио да пројектују и граде по целој царевини велелепне замкове и дворце, унутар њих куће од камена у којима ће народ живети, мостовима да премошћавају провалије, копају тунеле и спроводе реке у нове токове, реке да укроћују насипима, бранама да их преграђују и у језера претварају, у језеру рибе да се гаје да народ има шта јести, а по језеру да се броди. Искрине речи су га окренуле на другу страну од оне какав је био. Дела, дела, дела, само му је било важно да што више трагова свог постојања остави, материјалне ствари испуњене добротом његове препорођене душе по којима ће га памтити, дела којима ће прекрити сећање на негдања недела. Мир је свој коначно нашао. Сврху своју је нашао. Пустош из душе протерао. Душа и дело заједно коначно ће га уздићи до висина до којих је тежио. Као и Ви Лина. Јер Ви Лин више није био опседнут само собом усредсређен да свој дух уздигне до просветљења. Без дела се просветљење не стиче, једнако као што ни дела без душе нису дела, Искра је била у праву. И мати је била у праву јер је веровала у своју децу.

Искрину руку је Мун Лај дао свом највернијем другу из детињства, својој десној руци, славном ратнику, по имену Исток. Био је то задњи трептај за Искру: већ за коју годину би без мужа, деце и свог дома које обасјава светлост њене искре згасла, а она као жена пре времена свела. Родила је Истоку петоро деце. За разлику од њених сиромашних родитеља који децу нису имали чиме да хране па их нису ни рађали, Исток није био сиромашан. Као залог браку дао је Искри чврсто обећање да ће се попут Мун Лаја искупити добрим делима за сва лоша која је уз Мун Лаја починио и то је испуњавао. Родила би она и више деце, али, с обзиром на њену поодмаклу доб, толико јој је само природа омогућила. Ено је, и данас светли на истоку. Не треба да се пењете високо у брда да бисте је видели. Ако вам поглед не заклања нека планина, видећете је као најсјајнију звезду која трепери на истоку свом Истоку и нама.

 

А ја? Ја нисам тамо био. Причу сам ову снио, а како је снио, верно је пренио, пићем истине залио и вама на корист донио.

КРАЈ

© 2022 Бранимир Перић

Текст може бити преузет и објављен само у деловима и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.