Трагови
Коначно, тачно после месеца дана, сунце се поново пробило кроз крошње дрвећа на врху
брда и додирнуло нам дворе. Изашли смо из поларног круга таме и поново ушли у
поларни круг хладноће. Знало се то по ноћи, кад су наједном заблистале звезде и
дукат од белог злата запловио небом. Јутро је освануло са минус једанаест на
нашем прозору, што је значило да га је било најмање минус тринаест у воћњаку, а
доле крај потока вероватно и ниже.
Месец дана овде све утоне у зимски, мрачни сан, ледном језом
окован. Пркосе му једино воћке танких грана – кроз њих снег само провеје и
залуда покушава да се за нешто ухвати – само се у ракљама задржава. Те среће
нису борови и јеле и остало горостасно биље: гране им се свиле до тла,
притиснуте снегом ничице, срастају са земљом. Није ни остало дрвеће боље среће:
пуцају им гране под тешким, вишедневним теретом, ломе се, крше са висина,
заривају у белину и из ње само изврнутим крацима стрче – црне се до новог
вејања, или чекају отопљење да прилегну.
Зато срце толико игра када сунашцу успе да крошње на брду
разгрне и по нашој тераси излије светлину. Дрхти ти све у грудима од погледа на
тај грањем преплетени сјај. Не требају ти крила да полетиш: твоји унутрашњи
лептирићи на све стране прхте, дрхте грлом, дамарају, успињу ти се до лица,
навлаче му осмех, милину, вриснуо би од живота. Једва чекам дан кад ће се сунце
подићи толико да нам и у собу бане.
~ ~ ~
Три дана је пре тога вејало као лудо, а онда је треће ноћи
престало. Снег је био дубок до колена. Вече без ветра. Мир бескрајни, без
звука, чак се ни шкрипа снега под ногама не чује: толико је нападао да шкрип
обуће потпуно пригушује. Да није шума планинског потока подно нашег воћњака,
била би то права нирвана. А и овако је.
Жуто улично светло све обасјава. Као у сан да смо утонули.
Држимо се за руке док корачамо, па застанемо и, занети, несвесно се прибијамо
једно уз друго и ко зна колико пута до краја стазе загрлимо, стегнемо, стегнемо
и љубимо једно другом усне, не хајући што нам се на хладноћи после пољубаца
мрзну. Бајка. Ушетали смо у бајку.
~ ~ ~
Враћамо се према светлу. Пребацам руку преко њеног рамена, а
она ме својом обухватила око паса. Стишћем је под навалом среће: да је маче
коскице би јој од грцаја моје драгости попуцале. Она се од мог стиска топи,
користи руку којом ме је обмотала да се уз мене још чвршће привије. Одједном
као да сам у Пецкој улици пре тридесет и три године. Исто су се овако одозго
жутела светла: наша прва зима од кад смо се уселили у тек завршену кућу. Исто
је била нирвана, бескрајна тишина. Снег је нечујно вејао. Велике као перје
пахуље лелујају пре него што се спусте на земљу или нама на лице. Ни дашка
ветра. Ни аутомобила на улицама. Само ми с руком у руци. Не идемо никуда. С
циљем корачамо без циља. Млади, тек узети. Најлепша ноћ наше заједничке
младости.
Подсећам је на то вече и кажем да сам пресрећан што ме овај
призор сада, без обзира што не веје, враћа у ту нашу прву, брачну, снежну
шетњу. Она обично, кад будим успомене, дода неку своју, прокоментарише, убаци
фрагмент свог сећања, или преправља моја; зачудо, сада ћути. Не сећаш се,
питам, затечен. Зар женско које зна да ти понови сваки делић заједничког
живота, пријатног или непријатног свеједно, чак и онога што је оног дана кад те
упознала сањала, сад таквог нечега да се не сећа?! Зар се не сећаш како смо
били навукли преко очију капуљаче наших трокараца и како нам је било топло као
да није била зима – ја упоран, навалио, на силу бих да јој сећање вратим. Она
ћути. Значи заиста се не сећа па не одговара да ме не повреди? Преврћем све
своје несташлуке тих дана у свести и покушавам бар једног да се сетим, јер само
због тога ако је тај дан пребрисала. Нема несташлука. Или се моја савест
уортачила са њеним пребрисавањем? А онда ми спасоносна мисао врати радост: жене
све могу да забораве, али мушке несташлуке никада и до крај живота ти их
набијају на нос. Значи, није било несташлука! И женама се дешава да понеко
сећање забораве, једнако као што и мушкарцима њихова ветре.
Паде ми камен са срца. Поново је привукох к себи. Препричах
јој сваки детаљ те незаборавне секвенце из филма свог сећања. Волео бих да се
таквих још ко зна колико шетњи понови, ко зна колико истих оваквих вечери које
на нашу прву сећају. Хоћемо ли и сутра овако да прошетамо, питам. Она клима
главом и трепће својим црним окама које под светлом уличне лампе сјаје сјајније
од звезда. Моје драге звездице. Снега никад нема кад је велики минус, знам, али
бих волео да и сада, као онда пре тридесет и три године тихо веје, додајем.
Поновићемо ово, је л' да, понављам досадно као досадно дете које своју мајку по
стоти пут пита исту ствар. Биће сигурно и неко вече кад ће као онда лелујати
пахуље и лепити нам се за зажарена лица.
~ ~ ~
Сутрадан сам кренуо у брда сам. Јутро је освануло са дебелим
минусом. Али је зато дан био прозрачан. Ваљда се и ветар смрзао од толиког
мраза: целог дана није пирнуо, ни највишу грану није зањихао. Док сам забадао
ноге у снег сунце ми је грејало леђа, а напред нос цурео од хладноће. Моја
драга није пошла – маце не воле велики
мраз – остала је да се греје уз топлу пећку. И боље што није: вратила би се
после три корака. Ни мени се није ишло по толиком мразу, али ми је дала
подстрек сама помисао да би ми се, када будемо ишли заједно, већ код трећег
корака од дубоког снега заморила. Морам да јој прокрчим пут кроз снег и
следећег дана поново, по истим стопама да га утабам како не би пропадала, којом
несрећом искривила ногу, или се прострла колико је дуга, а после бих ја био
крив што сам је натерао да крене, плус што би јој булдожер требао да је из
снега вади па бих и за то био крив. Смејем се без осмеха замишљајући ту сцену и
грабим уз косину. Пружам краће кораке него што их иначе пружам, јер је моја
драга малена, кораци су јој као девојчице, кратки. Скраћујем корак још више
како стрмина расте, а кад се смањује пружам их за пола њених стопала дуже.
Извлачим ноге из смета и спуштам их вертикално одозго, а онда рупама ивице
брижљиво заравњујем да јој снег не би у гојзерице упадао кад их буде из мојих
стопа вадила. Дугогодишње планинарско искуство. Али кад су жене у питању
узалудно. Оне и најбрижнијим прегнућима нађу ману.
~ ~ ~
Изађох на прву зараван. Преда мном бескрајна белина. Ни
назнака да се ико овуда скоро пео. Само ту и тамо заравњени сметови, заобљене
ивице насутог снега дуж полеглог жбуња и у снег загњурене гране трнове ружице и
другог гранатог растиња. Од мраза шипурци попримили гњилу боју, а непоједене
трњине се црне исушене ветром. Идем до стене за арлаукање. Синчић братанице
моје мале и ја тако смо назвали стену на коју сам га научио да се вере, а кад
се попне, као Тарзан одозго да арлауче. Послаћу му њену фотографију.
Иза стене једва се назиру трагови неке живуљке. Овуда је протрчала
кад је снег већ јењавао. Заравнио их ветар. Први знаци живота у белој пустињи.
Свака зверка воли за собом да остави траг по коме ће је потомци следити и
памтити. Улаже свој напор да би њима сутра било лакше ходање и успињање.
Никад нисам волео да идем путем по коме је неко већ корачао.
Бирам стазе без отисака, без трагова, да моји буду први, да се виде, да се људи
чуде и диве. Кад за собом не остављамо траг, као да нисмо живели. Живи смо једино
ако нас по траговима следе. Лакше је ићи кад ти неко утаба стазу. Не мучиш се
да је пртиш. Уместо тога нађи задовољство у проширивању утабаних. Пусти лудама
као што сам ја нека нове прте.
Хиљаду стаза да је испред мене, ја ћу ићи између њих. А кад
нема ни једне, као сада што их нема, крчићу их за оног кога волим. За
највољеније се крче најлепше стазе. Ма колико снег био дубок, ма колико било
хладно, осећање среће што ти се вољено биће неће мучити, довољно је да планине
прегазим.
~ ~ ~
Моје вољено биће ни следећег дана није пошло. Остала је да
кува пасуљ. Не може сад забога да прекине кад је почела. Шта ли ће следећег
дана смислити већ се питам. Нема везе. Бар ћу стазу боље да јој утабам. Газим
зато по отисцима својих пета јер се побојах да ће јој и мој скраћени корак бити
предугачак, па ће морати да се истеже и с напором укорачује у моје угажаје. У
повратку сам се јуче по истим стопама враћао, а и данас ћу, да буду што
угаженије и мање оштрих ивица. Бринем ја за своју драгу и кад она мисли да не бринем.
~ ~ ~
На врху пропланка нови трагови звериња: дебеле шапе сеоских
паса пуштених са ланца (не верујем да су вукови – вукови силазе до ових висина
једино кад оштре зиме предуго трају), а ту су и ситне, скакућуће, зечје, и
кратке, лисичје, што личе на мачје. Једино птичјих нема: за њих је још превише
мразно да по снегу тропрсте утискују. На овој висини нема трагова ни веверица,
још мање пухова, а ни мишеви се још нису из рупа својих кроз снег пробили (мада
их, заједничке маце нашег насеља, испод снега лако проналазе: свуда око насеља
преораном земљом и лишћем снег офарбаше).
~ ~ ~
Трећи дан је једнако сунчан, али за разлику од прва два,
први гвир сунца изнад брда пробудио је ветар. Како је дан одмицао све више се
појачавао.
Моја драга стала да се облачи за шетњу. Од жена ме одавна
више ништа не чуди. Кад се мушкарцу хоће, њима се неће, а кад њему ни до чега
није, њима се баш тад хоће. Хтео не хтео морадох и по ветру у шетњу.
Под ногама већ гацаво док не стигосмо до успона уз брдо. Овде
моју малену чека стаза већ спремна: трагови моји за њу у претходна два дана
утабани. Наравно, нашла им је ману, за разлику од ветра који јој не смета. Кад
се зајапури скине капу да расхлади главу, а кад ветар јаче дуне навлачи је
преко ушију.
Дођосмо горе и до стене за арлаукање. Да није моја љубљена
престала да гунђа, скочио бих на стену и, мајмуна, не Тарзана одозго изигравао.
Около се све шарени од трагова: толико их је да више и не знам чији су – све
један преко другог, укрштају се, мотају, преплићу са мојима од јуче. Види се да
су ми и стопе њушили, ту и тамо се и попишкили. Псећа сорта! Неваљалци
неопевани! Откуд им само толико пише да сваки жбун прскају. Да, пиша су њихови
трагови. Свако има свој начин како трагове оставља и постојање обележава. Неки
трагови трају, други не, неки миришу, а неки смрде. Путеви постања и трајања су
разнолики. Моји су трагови написане речи. Пртим их и за себе и за своју
љубљену. И за своје читаоце. Такве трагове пролеће не топи. За разлику од оних
у снегу. Док се будемо вратили, подно брда ће увелико ојужити. Колико ће се
дуго наши трагови на брду задржати, знаћемо кад се будемо поново пели.
КРАЈ
© 2021 Бранимир Перић
Текст може бити преузет и објављен у
деловима или целини и то искључиво уз поштовање следећих услова: (1) уз
навођење пуног имена и презимена аутора и постављање линка са почетне странице
овог сајта, (2) без измена преузетог текста и (3) под условом да се преузимање
и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање
овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.
